понедељак, 06. април 2015.

Izvešće za jednu akademiju - Kafka








Dična gospodo, članovi akademije !

Iskazali ste mi veliku čast zahtevom da vam podnesem izveštaj o svom majmunskom predživotu . U tom smislu, na žalost, ne mogu ispuniti vaš zahtev. Gotovo pet godina dele me od majmunstva , vreme možda kratko kad se meri kalendarom, ali beskrajno dugo kad treba projuriti kroza nj kao što sam ja projurio, povremeno praćen vrsnim ljudima, savetima, odobravanjem i orkestralnom muzikom, ali u osnovi sam, jer se sva pratnja držala, da se i opet poslutim istom slikom, daleko od barijere. Taj poduhvat ne bih mogao izvesti da sam se tvrdokorno hteo držati svoga porekla i mladenačkih uspomena. Upravo odricanje od svake tvrdokornosti beše glavni zahtev koji sam bio sebi postavio; ja, slobodan majmun, podvrgao sam se tom jarmu. Međutim, time su se uspomene sve više zatvarale preda mnom. Iako sam se u početku mogao vratiti, da su ljudi tako hteli, na one široke vratnice koje nebo tvori nad zemljom, te su vratnice istovremeno mojim razvojem koji me terao napred bivale sve niže i uže; osećao sam se lagodnije i običnije u ljudskom svetu; smirivao se olujni vetar što je duvao za mnom iz moje prošlosti; danas je to još samo dašak koji mi hladi pete; a rupa u daljini kroz koju on dopire i kroz koju sam nekoć došao, toliko se smanjila da bih ja, kad bih uopšte smogao snage i volje da se tamo trkom vrati , morao odrati kožu sa sebe da se povučem kroz nju.
Otvoreno govoreći, gospodo, ma koliko se rado slikama izražavao o tim stvarima, vaše majmunstvo, ukoliko ste nešto slično proživeli u prošlosti, ne može biti dalje od vas nego što je moje od mene. Ali svakoga ko hoda ovom zemljom škakljaju pete; i malog šimpanzu i velikog Ahila. Možda bih mogao, u najograničeniji smislu, odgovoriti na vaše pitanje; učiniću to, štaviše, veoma rado.

Prvo što sam naučio bilo je rukovanje s ljudima; rukovanje svedoči o iskrenosti; danas, kad sam na vrhuncu svoje karijere, dodao bih ovom prvom rukovanju i iskrenu reč. Akademiji to neće biti ništa bitno novo i daleko je od onoga što se od mene traži, i što ni uz najbolju volju ne mogu kazati - pa ipak, neka se vidi princip po kojem je jedan bivši majmun prodro u ljudski svet i tu se skrasio. Ali zacelo ne bih smeo reći ni ovo malo što sledi, kad ne bih bio potpuno siguran u sebe i kad moj položaj na svim velikim varijetetskim pozornicama u civilizovanom svetu ne bi bio nepokolebljivo čvrst. Ja sam poreklom sa zlatne obale. O tome kako su me ulovili, saznao sam iz tuđih izveštaja. Lovačka ekspedicija kompanije Hagenbeck - uostalom, s njenim vođom popio sam odonda već mnogo boca dobrog crnog vina - vrebala je u zasedi, u grmlju na obali reke, kad sam usred 01:00 čopora uveče došao na pojilo. Pripucali su na nas; jedino su mene pogodili; zadobio sam dve rane. Jednu na obrazu; ta je bila lagana, ali mi je od nje ostala velika, znakom njegove razumnosti da to ne čini. Ali neka me onda radije poštedi te svoje tankoćutnosti!

Nakon tih hitaca probudio sam se - ovde počinje već malo - pomalo i moje sopstveno sećanje - u kavezu, u potpalublju Hagenbeck parobroda. Nije to bio četverostrani kavez sa rešetkama, pre bi se moglo reći da su tri strane bile pričvršćene za 1 sanduk: taj je sanduk dakle bio četvrta strana. Sve skupa je bilo prenisko da bih mogao uspravno stajati, i preusko da bih mogao da sedim. Stoga sam čučao sa podvučenim, večito drhtavim kolenima, i to, budući da verovatno u prvi mah nisam hteo nikoga videti već sam uvek želeo da ostanem u mraku, okrenut sanduku, te su mi se rešetke pozadi bile urezale u meso. Smatra se da takav smeštaj divljih zveri u prvim danima ima svoje prednosti, i ja, nakon mog iskustva, ne mogu poreći da je s ljudskog stanovišta zaista tako.

Ali ja tada nisam mislio na to. Prvi put sam se u životu našao u situaciji bez izlaza; ravno napred nisam mogao jer preda mnom je bio sanduk sa čvrsto zbijenim daskama. Između dasaka bila je doduše 01:00 pukotina koju sam, kad sam je prvi put otkrio, pozdravio sretnim urlanjem zbog svog neznanja, ali ta pukotina nije bila ni približno tolika da bih kroz nju mogao proturiti rep, a uza svu moju majmunsku sangu, nije se dala nikako proširiti.

Navodno sam, kao što mi posle rekoše, podizao neuobičajeno malo buke, iz čega su zaključili da ću verovatno uskoro uginuti ili da ću, uspijem li preživeti to prvo kritično vreme, biti vrlo pogodan za dresuru. Preživeo sam. Potmulo jecanje, bolno traženje buva, umorno lizanje kokosova oraha, lupkanje lobanjom o zid sanduka, platenje jezika kad bi mi se ko približio - upravo time sam se bavio ponajviše u svom novom životu. Ali u svemu tome je ipak bio samo jedan osećaj; bezizlaznost . Dakako da ono što sam tada osećao majmunski mogu danas samo ljudskim rečima naznačiti pa tako i sve to beležim, ali nema nikakve dvojbe da se ne mogu dovinuti do nekadašnje majmunske istine, nego da se ona ogleda tek u umerenosti moga prikaza. Pre toga sam imao mnogo izlaza, a sada više ni jedan. Da su me i prikovali, sloboda kretanja ne bi mi bila ništa manja. Čemu to? Da sam i razgrebao meso između noktiju na nogama, ne bih našao razloga za to. Da sam straga upro leđima u rešetku dok me ne bi malne prepolovila, ne bih našao razloga za to. Nisam imao izlaza ali sam ga morao smisliti, jer bez njega nisam mogao živeti.





Da ostanem naslonjen na onaj zid sanduka, neminovno bih crkao. Ali majmunima je kod Hagenbecka mesto uza zid sanduka pa sam stoga prestao biti majmun. Jasan i lep tok misli do kojih sam nekako zacelo došao trbuhom, jer majmuni misle stomakom. Bojim se da nećete dobro razumeti šta mislim kad kažem " izlaz ". Upotrebljavam tu reč u njenu najobičnijem i najpotpunijem smislu . Navlaš ne govorim umesto toga " sloboda ". Ne mislim na onaj veliki osećaj slobode svuda oko sebe . Možda sam je kao majmun i poznavao, a upoznao sam i ljude koji za njom čeznu. Ali što se mene tiče, ja nisam ni onda zahtevao slobodu, niti je sada zahtevam. Uzgred budi rečeno: ljudi se i prečesto varaju u pogledu slobode. I kao što se sloboda ubraja među najuzvišenije osećanj , isto je tako is razočarenjem u nju. Više puta sam u varijetetu, pre nastupa, gledao gdekoji artistički par kako vežba na trapezu gore, pod plafonom. Prekobacivali su se, ljuljali se, skakali, lebdeli i padali jedno drugome u naručje, jedno je drugo nosilo zubima za kos . " I to je ljudska sloboda " - mislio sam , " vrhunska veština kretanja ". O poruge svete prirode! Gledajući sve to, nijedno zdanje ne bi odolelo smehu majmunskog roda.
Ne, nisam želeo slobodu. Samo jedan izlaz; nadesno, nalevo, bilo kuda; nisam ništa drugo zahtevao, pa makar taj izlaz bio i obmana; zahtev je bio skroman, pa ni obmana ne bi bila veća. Samo što dalje , samo što dalje! Samo ne mirovati uzdignutih ruku, pritisnut uza zid sanduka. Danas mi je jasno: bez najvećeg unutrašnjeg spokojstva ne bih se nikad spasio. I zaista, možda sve ovo što sam postao dugujem spokojstvu što me nakon prvih dana tamo na brodu bilo obuzelo. To sam spokojstvo opet zacelo dugovao ljudima na brodu. Dobri su to ljudi, uprkos svemu. Još se i danas rado sećam bata njihovih teških koraka što su odjekivali u mom dremežu. Običavali su se vrlo sporo prihvatati svega što su preduzimali. Kad bi ko od njih hteo protrljati oči, podigao bi ruku kao da u njoj drži teg. Šale su im bile grube ali srdačne. Smeh im je uvek bio izmešan sa kašljem koji je opasno zvučao, ali nije ništa posebno značio. Uvek su imali u ustima nešto što su mogli ispljunuti, i nisu gledali kamo će to ispljunuti. Večito su se bojali da moje buve skaču na njih, ali nisu se zbog toga nikad ozbiljno ljutili; naprosto su znali da buve dobro uspevaju u mom krznu i da su buve dobri skakači, I sa time su se pomirili. Kad nisu bili u službi, posedali bi katkad u polukrug oko mene; jedva da su govorili, više su gugutali jedan drugome; pušili su lulu izvaljeni na sanducima; udarali se po kolenu čim bih se ja pomerio; ovda - onda uzeo bi koji od njih kakav štap i poškakljao me njime tamo gde mi je to godilo. Kad bi me danas pozvali na putovanje tim brodom, sigurno bih odbio ponudu, ali je isto tako sigurno da se ne bih u međupalublju predao samo ružnim uspomenama.

Spokojstvo koje sam stekao među tim ljudima odvraćalo me nadasve od svakog pokušaja bega. S današnjega gledišta, čini mi se da sam u najmanju ruku slutio da ću naći izlaz ako želim ostati živ, ali da do tog izlaza ne mogu doći begom. Ne znam više da li je beg bio moguć, iako mislim da jest; svakom majmunu mora beg biti uvek moguć. Sa svojim današnjim zubima moram već pri krckanju oraha biti oprezan, ali u ono vreme zacelo bi mi tokom vremena uspelo pregristi bravu na vratima. Ipak, nisam to učinio. Šta bih, uostalom, time dobio ? Čim bi pomolio glavu, ulovili bi me i strpali u još gori kavez; ili bih se možda neopazice sklonio nekim drugim životinjama, recimo udavu preko puta, pa bih u njegovom zagrljaju i izdahnuo; ili čak i da sam se uspeo iskrasti na palubu i skočiti u more, neko bih se vreme ljuljao na okeanskim talasima, a onda bih se utopio. Sve bi to bili očajnički pokušaji. Nisam onda još tako ljudski računao, ali sam se pod uticajem okoline ponašao kao da jesam. Nisam ništa računao, ali sam sve lepo na miru posmatrao. Gledao sam te ljude kako prolaze gore - dole, uvek ista lica, iste kretnje, često mi se činilo da je to uvek isti čovek. Taj čovek ili ti ljudi išli su slobodno kamo su hteli. U mislima mi se ukazao uzvišen cilj. Niko mi nije obećao da će mi, postanem li kao oni, otvoriti rešetke. Takva se obećanja, koja se naoko ne mogu ispuniti, ne daju . No, ako se to ipak ostvari, naknadno se javljaju obećanja upravo tamo gde smo ih uzalud tražili. Ništa me kod tih ljudi samo po sebi nije naročito privlačil . Da sam bio pobornik one spomenute slobode, sigurno bih okean pretpostavio izlazu koji mi se ukazivao u mutnom pogledu tih ljudi. Kako bilo da bilo, posmatrao sam ih još mnogo pre nego što sam pomislio na te stvari, štaviše, tek su me nagomilana zapažanja nagnala da krenem određenim smerom .
Bilo je tako lagano oponašati ljude. Već sam prvih dana naučio pljuckati. Pljuvali smo jedni drugima u lice; razlika je bila samo u tome što sam ja nakon toga oblizao lic , a oni nisu .
Lulu sam uskoro pušio kao kakav stari čiča; kad bih još k tome gurnuo palac u glavu lule, podvriskivalo je celo međupalublje; jedino što dugo nisam znao razlikovati praznu od pune lule. Najviše sam muka imao s bocom rakije. Gadio mi se vonj rakije; silio sam se svom snagom, ali mi je trebalo više nedelja da se naviknem. Te su moje unutrašnje borbe ljudi, začudo, shvatali ozbiljnije nego išta drugo kod mene. Ja ne razlikujem više te ljude ni u sećanju, ali se jedan od njih stalno navraćao, sam ili sa drugovima, danju i noću, u različite sate; stao bi sa bocom preda me i podučavao me. Nije me shvatao, hteo je odgonetnuti zagonetku mog postojanja. Polako bi odćepio bocu i onda me pogledao da proveri jesam li to shvatio; priznajem da sam ga uvek gledao s mahnitom, izbezumljenom pažnjom; takvog studenata neće na čitavoj kugli zemaljskoj naći nijedan ljudski učitelj; nakon što bi odčepio bocu, prineo bi je ustima; ja sam ga pratio pogledima i u samo grlo; on bi klimao glavom, zadovoljan mnome, i prislanio bi bocu na usne; ushićenim postepenim spoznavanjem, pištao sam i češao se po celom telu, gde god bi me zasvrbelo; on bi se radovao , naginjao bocu i gucnuo ; a ja , nestrpljiv i željan da ga oponašam, zagadim se u kavezu, što je opet njemu milo; a onda, pružajući bocu daleko od sebe i prinoseći je ponovo ustima jednim jedinim zamahom, pio bi pio, preterano poučno nagnut nazad, te bi istresao bocu nadušak. Malaksao od prevelike žudnje, nisam mogao više da ga sledim i jedva bi se držao za rešetke, a on bi završio teoretsku obuku gladeći se o po stomaku i cereći se.



Tek tada počinju praktične vežbe. A nisam li već možda bio premoren teorijom? Verovatno jesam . Takva mi je sudbina. Ipak , posegnuo bih koliko mogu za pružena bocom; odčepio je drhtavom rukom, a pošto bi uspeo u tome, vraćala mi se malo - pomalo snaga; digao bih bocu, gotovo da nije bilo razlike između mene i mog uzora; prinosio bi je ustima - i odbacio gadljivo, gadljivo, iako je prazna i ispunjena samo vonjem, bacio bi je gadljivo na pod. Nažalost moga učitelja, i na još veću sopstvenu žalost, ni njega ni sebe nisam utešio time što nakon bacanja flaše nisam zaboravio tapkati se po stomaku i naceriti se. Prečesto na taj način je prolazila poduka. Svaka čast mom učitelju: nije se ljutio na mene; prislanjao je doduše katkad upaljenu lulu na moje krzno dok ne bi počelo tinjati tamo negde gde sam teško mogao dosegnuti rukom; ali bi onda to sam svojom divovskom, dobrom rukom ugasio; nije se ljutio na mene, bilo mu je jasno da se obojica na istoj strani borimo protiv majmunske naravi, a da je mene u tome zapao teži deo. Kakva je ipak pobeda i za njega i za mene bila kad sam jedne večeri pod velikim krugom gledalaca - možda je bila kakva proslava, svirao je gramofon, neki se oficir motao među ljudima - kad sam te večeri, u trenutku kad me niko nije gledao , dohvatio bocu rakije koju je neko slučajno ostavio pokraj kaveza, i dok je društvo sve pozornije pratilo šta radim, odčepio sam je kako treba, prineo je ustima i bez oklevanja, bez krivljenja usta, kao pravi pravcati pijanac, kolutajući očima, dok mi je u grlu klokotala, odista i stvarno istrusio je naiskap; zatim sam odbacio bocu, ali ne više kao očajnik nego kao pravi znanac. Zaboravio sam doduše tapkati se po stomaku, ali sam zato, jer nisam mogao drugačije, jer me nešto teralo da to učinim, jer su mi čula bila razigrana, uzviknuo kratko i jasno : - živeli ! Progovorio sam ljudskim glasom i tim uzvikom uskočio u ljudsku zajednicu i oćutio njegov odjek :
- Čujte ga samo , pa on govori !
Ponavljam : ništa me nije privlačilo oponašati ljude; oponašao sam ih zato jer sam tražio izlaz, ni zbog čega drugoga. Osim toga, tom pobedom nisam bogzna šta postiga . Glas me umah opet izdao ; tek mi se nakon više meseci vratio; boca rakije još mi se više gadila. Ali moj je pravac bio jednom zauvek određen. Kad su me u Hamburgu predali u ruke prvom dreseru, ubrzo sam spoznao da imam dve mogućnosti: Zoo ili varijete. Nisam oklevao. Rekoh sam sebi : upri svim snagama da dođes u varijete; to ti je izlaz; Zoo je samo još jedan kavez; dođeš li u njega, propao si .
I brzo sam učio, gospodo moja! Ah, uvek učiš kad mora ; učicš kad tražiš izlaz; učiš pod svaku cenu. Sam sebe nadzireš bičem; razdireš se na najmanji otpor. Majmunska je narav, prevrćući se, sunula iz mene i nestala tako da je moj prvi učitelj i sam od toga pomajmuni ; uskoro je odustao od poduke i morali su ga strpati u ludnicu. Srećom, nije u njoj dugo ostao. Ali ja sam potrošio više učitelja; pa i po nekoliko učitelja u isti mah. Kad sam postao već sigurniji u svoje sposobnosti a javnost napeto pratila moj napredak i budućnost mi zasjala pred očima, sam sam angažovao učitelje, smestio ih u pet soba nanizanih jedna do druge i istovremeno kod svih njih učio, prelazeći iz jedne sobe u drugu. Kako sam samo napredovao! Kako su mi zraci znanja sa svih strana prodirale u probuđenai mozak! Ne tajim da me to usrećivalo. Ali priznajem još nešto: nisam to ni precenjiva, već onda nisam precenjivao, a kamoli sada. Naporom kakav još niko na svetu nije uloži , usvojio sam prosečno znanje jednog Evropljanina. Možda to samo po sebi ne bi bilo ništa, ali je za mene bilo nešto zato što mi je pomoglo da se izvučem iz kaveza i omogućilo mi taj posebni izlaz, taj ljudski izlaz. Postoji jedan izvrsni nemački izraz: sich in die Busche schlagen ( umaknuti u žbunje ), tako sam i ja učinio , umaknuo sam u žbunje ( odmaglio sam ). Nisam imao nikakav drugi izlaz, pod pretpostavkom da nisam mogao izabrati slobodu.
Osvrnem li se na svoj razvitak i njegov dosadašnji cil , niti se žalim niti sam zadovoljan. S rukama u džepovima, s bocom vina na stolu, napola letim, napola sedim na stolici za ljuljanje i gledam kroz prozor. Dođe li mi ko u posetu, primim ga kako je i red. Moj impresario sedi u predsoblju; pozvonim li, dođe i sluša što mu imam reći. Gotovo svake večeri imam predstavu a uspesi gotovo pa ne mogu biti veći nego što jesu. Vratim li se u kasne sate s kakva banketa, sa naučnih skupova, iz kakvog ugodnog društva kući, dočekuje me poludresirana čimpanzica, i ja se s njom dobro zabavljam na majmunski način. Po danu je ne želim videti; iz očiju joj naime zrači ludilo smućene dresirane životinje; to zapažam samo ja i ne mogu to da podnesem. Sve u svemu, postigao sam uglavnom ono što sam želeo. Nemojte mi govoriti da nije bilo vredno truda. Uostalom, ne želim čuti mišljenje nijednog čoveka, ja želim samo širiti znanje, ja samo izveštavam, pa i vama sam, dična gospodo , članovi Akademije, samo podneo izveštaj.



1 коментар:

  1. KAFKINA MALA BASNA

    "Ah"- reče miš - "svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati."

    - "Treba samo da promeniš pravac trčanja", reče mačka i pojede ga.

    ( ako niste znali ..)

    ОдговориИзбриши