четвртак, 30. април 2015.

Bizmark i naše vreme (3) – dva lica jedne revolucije




Narušeno poverenje u vođu
On se već sad okreće ka njegovom bratu Vilhelmu, pruskom princu, čije protivljenje revoluciji ga je primoralo da se udalji iz Berlina. Tokom jednog susreta, 20. juna, Bizmark se ne boji da ponovi Fridrihu Vilhelmu svoje neslaganje, što mu donosi sledeći odgovor: „Prebacivanje nije način da se uspostavi tron koji je srušen; i zbog toga mi je potrebna aktivna podrška i odanost, a ne kritike.“ Zaključci sa Junkerparlamenta će mu uskoro pokazati da njegove sumnje nisu raspršene.
Iz kraljevih reči se ipak može razumeti da on nije zadovoljan takvom situacijom. Međutim, dok Bizmark preporučuje brzu akciju, Fridrih Vilhelm više voli da sačeka da se ukaže povoljna prilika da liberali učine neku grešku koja bi mu omogućila da je iskoristi. Vladina partija je pobrala prve uspehe na drugim frontovima od početka leta (junski dani u Parizu, pobeda Radeckog u bici kod Kustoze, obnavljanje kraljevskog autoriteta u Beču krajem oktobra) što ohrabruje Fridriha Vilhelma da načini iskorak prvih novembarskih dana.
Zadatak da upravlja vladom je poveren generalu grofu Fridrihu Vilhelmu fon Brandenburgu. Vetar se nesumljivo promenio. Vojska, koja je držana van Berlina tokom martovskih dana, bez teškoća se vraća. Skupština je odložena i pomerena u Brandenburg gde će i ostati do samog kraja. Pošto pokuša da se usprotivi, trupe je razbijaju manu militari. Imala je naravno vremena da glasa protiv poreza, ali to izglasavanje je bez budućnosti. Kao rezultat ove operacije koja je dobila izgled državnog udara, je njeno raspuštanje mesec dana kasnije. Najzad, Fridrih Vilhelm IV odobrava novi ustav 5. decembra.
Nesumnjivo je Bizmark očekivao da će biti nagrađen svojim čvrstim protivljenjem revoluciji. Tim pre što je mogao da računa na preporuku svog prijatelja generala Leopolda fon Gerlaha. No, njegove nade se ne ostvaruju. Bizmark je tokom poslednjih meseci zauzeo previše radikalan stav da bi Fridrih Vilhelm uopšte pomislio da mu poveri odgovorne pozicije. On to otkriva kada saznaje da je na jednoj „ministarskoj“ listi kralj dopisao iznad njegovog imena komentar: „Koristiti samo u slučaju kada zavladaju bajoneti.“ Ako se i podrazumeva da se otarasio liberala, Fridrih Vilhelm utoliko pre ne želi da postane talac radikala. I više nego ikada ranije, Bizmark stiče reputaciju reakcionara među reakcionarima. I dugo će ga ta reputacija pratiti.
Bez obzira što ne pripada novoj ekipi, Bizmark će nastaviti, umesto njih, da se bori za interese konzervativaca. Potpuno zadržavajući slobodu govora, ne štedi kritiku kada mu se učini potrebna. Iako je pohvalio novembarsku promenu pravca, izražava određenu rezervu što se tiče sadržaja ustava donetog 5. decembra. Nije on u celosti protiv ideje Ustava, kome pripisuje neizbežan karakter. Njegovo neprijateljstvo protiv birokratskog apsolutizma koji nadvladava posle smrti Fridriha II Velikog ga odvodi u priželjkivanje režima koji će mu biti protivteža. I da bi ispunio ovaj cilj, on misli, u saglasnosti sa braćom fon Gerlah, da se organizuje skupština prema tradicionalnom poretku koja bi pomagala kralju svojim savetima.
Dva lica jedne revolucije
Bizmark zamera što u Ustavu ima i dalje previše ustupaka liberalizmu. Među kojima, i to ne najmanji, da se zadrži opšte pravo glasanja.
Uostalom, izbori u februaru 1849. nisu doneli većinu konzervativcima. Razočaran zbog ovog rezultata, Fridrih Vilhelm odlučuje da se pristupi izboru nove skupštine koja će imati glavni zadatak da revidira (revidieren) Ustav. Ova revizija prethodi odobrenju novog izbornog zakona, takozvanog zakona tri klase, koji treba da da ogromne privilegije povlašćenom sloju pruskog društva. Princip je jednostavan: ubuduće će birači biti podeljeni u tri klase srazmerno fiskalnom porezu, tako da će manjina koja plaća najveći porez birati u prvoj klasi onoliko poslanika koliko će većina da obrazuje treću klasu.
U početku Bizmark ne pokazuje nimalo entuzijazma za izborni zakon tri klase. On najpre primećuje da će takav zakon veoma dobro služiti interesima buržoazije. Ali on ne ostaje dugo pri tom stavu. Njegov pragmatični smisao je mnogo jači. On je već doneo odluku da se predstavi na izborima organizovanim posle objavljivanja Ustava. Pošto je izabran, za skupštinskom govornicom će doći do izražaja njegov oratorski talenat. Isto tako mu ne treba dugo da shvati da zakon tri klase favorizuje konzervativce. Na prvom izboru održanom pod ovim sistemom, u julu 1849, oni osvajaju trećinu poslanika. Osim toga, da su liberali preuzeli kontrolu nad skupštinom, kruna bi mogla da se osloni na gornji dom ustanovljen Ustavom da porazi svaki pokušaj prevladavanja. Naklonjeniji više snazi nego ideologiji, Bizmark je na kraju ubeđen da i pored mnogih nedostataka, ovaj ustav može da bude jako efikasno oruđe.
Kao i u ostatku Nemačke, tako i u Pruskoj revolucija ima dva lica, jedno liberalno, čak demokratsko, i drugo nacionalno. Težnja za nacionalnim ujedinjenjem se javlja već od prvih dana marta i preplavljuje celu Nemačku. Paralisane unutrašnjom krizom s kojom treba da izađu na kraj, države ne mogu da spreče pokret, koji dostiže 1. maja 1848. do izbora ustavotvornog parlamenta čije će sedište biti u Frankfurtu. Za Prusku, ovaj događaj je pun pitanja. Ako započet proces dođe do kraja, da li će je postavljanje nemačke izvršne vlasti dovesti do gubitka potpune suverenosti. Osim ako ne preuzme vlast nad carstvom koje članovi ustavotvorne frankfurtske skupštine žele da obnove. Ali ovaj scenario bi je stavio neizostavno u sukob sa Austrijom koja vekovima drži dominantni status moći kod germanskog naroda. I dunavska monarhija je poljuljana unutrašnjom krizom koja joj preti do uništenja, tako da joj projekat ujedinjenja Nemačke nije prioritet, što će sve ponovo dovesti do postavljanja austro-pruskog dualizma u centar dešavanja.
I tu se Fridrih Vilhelm nalazi na raskrsnici puteva. On je pokazao mnogobrojne znake simpatija nacionalnoj ideji, od njegovog dolaska na presto. Međutim, ovo zalaganje počiva na nesporazumu koji i dalje postoji zbog njegovog izbora da nosi oznake u tri boje koje su simbol nemačke nacije u liberalnom značenju. U stvari, taj osećaj Fridrih Vilhelma nosi u prošlost, ka srednjevekovnoj Nemačkoj koju religiozni raskid nije još bio podelio. I šta reći o ulozi koju on pridaje Pruskoj? Verovatno je priželjkivao ujedinjenu Nemačku, u čiji je nastanak bio uvučen nizom događaja. Za njega je nezamislivo da se raspadne Pruska koju je nasledio od predaka. Pre bi se video na čelu Nemačke, okružen svojim velikašima. Istovremeno, on ne zamišlja razvod od austrijskog cara koga, ispunjen feudalnom etikom, gleda kao svog sizerena. Ta dvosmislenost, i još gore, ta kontradiktornost ga naročito ne uzdižu u Bizmarkovim očima za koga lirski izlivi nema šta da traže u politici.
I dok Fridrih Vilhelm balansira između dva suprotna pola, Bizmark pronalazi zajedničke ideje sa pruskim princom, budućim Vilhelmom I, kada ovaj tokom leta 1848. izjavljuje: „Pruska treba kao takva da bude na čelu Nemačke, a ne da u njoj bude primljena kao pokrajina, drugim rečima da se istopi u takvoj Nemačkoj.“ Logično da on pokazuje potpuno protivljenje na parlamentu u Frankfurtu čija ambicija upravo i jeste da potčini države jednom zajedničkom autoritetu i zakonu. Opasnost postaje jasna kada na kraju dugih pregovora, ovaj izglasava ustav, u martu 1849. Trebalo je da se opredeli između dve opcije: jedne „Velike Nemačke“ i jedne „Male Nemačke“, prva objedinjuje austrijske zemlje koje su pripadale Nemačkoj konfederaciji, dok ih druga isključuje. Stav nove austrijske vlade mu je pomogao da razreši dilemu.
Posledice frankfurtskih odluka
Objavljujući da Austrija neće nikada žrtvovati svoje jedinstvo na nemačkom oltaru, austrijski kancelar, princ Feliks cu Švarcenberg, je ostavio slobodan put pristalicama Male Nemačke.
Utoliko pre što, provocirajući još više, on predstavlja kontraplan prema kome bi u novu germansku celinu ušle zajedno sa austrijskom monarhijom sve njene nacije, slovenska, mađarska, italijanska i rumunska.
Frankfurtski parlamentarci ubrzo shvataju posledice ovakve odluke. Oni usvajaju 27. marta ustav koji će se primenjivati na takvu Nemačku od koje će Austrija biti odvojena a, pošto će ujedinjena Nemačka dobiti izgled carstva, oni predlažu Fridrihu Vilhelmu da preuzme carsku krunu. Primamljiva ponuda, ali koju on međutim odbija već 3. aprila. On koji priželjkuje da bude kralj božanskog prava, odbija da prizna princip narodnog suvereniteta upisanog u srce Ustava. Takođe je važno napomenuti da i pored poštovanja ukazanog svom kralju, Pruska bi bila potčinjena carskim autoritetima. Bizmarkovo protivljenje ovakvom planu je potpuno i on se naravno raduje odbijanju koje je monarh uzvratio: „Moguće je“, izjavljuje, „da frankfurtska kruna bude jako blistava, ali zlato koje će joj dati taj sjaj se može dobiti samo s istopljene pruske krune“, neprihvatljiva perspektiva za onog koji je nekoliko meseci ranije priznao jasno i glasno: „Mi smo Prusi, i Prusi ćemo i ostati.“
Bizmark takođe nije želeo da vidi Prusku kako neslavno prolazi u Frankfurtu, s obzirom da on smatra da je ona ta koja treba da upravlja Nemačkom. Što se toga tiče, njegov stav je već odlučen: „Pruska kao Pruska“, superiorno izjavljuje, „biće uvek u poziciji da donosi zakone u Nemačkoj, a ne da ih prima od drugih.“ Na toj osnovi on daje za pravo Fridrihu Vilhelmu da preduzme inicijativu pošto je frankfurtski parlament izbačen iz igre. S druge strane, što se tiče preduzetih koraka pokazuje skeptičnost.
Od kraja aprila, preuzimajući ideje od svog bliskog savetnika Jozefa Marija fon Radovica, Fridrih Vilhelm objavljuje zaista plan jedne ograničene unije zasnovane na „slobodnom dogovoru kraljeva, prinčeva i slobodnih gradova“. Pruski kralj bi preuzeo predsedničko mesto koje bi mu bilo povereno od strane njegovih velikaša, a ne više od strane parlamenta. Sastav ove Unije bi bi se u najvećoj meri ugledao prema postojećem pruskom modelu, naročito u pogledu skupštine izabrane po sistemu tri klase. Ova unija bi prihvatila granice Male Nemačke, ali Fridrih Vilhelm računa da će oformiti proširenu uniju sa Austrijom. Lep nacrt, koji ipak zavisi od odgovora nemačkih država kao i dunavske monarhije.Većina odobrava pruski plan, ali neke kao Hanover i Saksonija jedva daju svoj pristanak, dok se Bavarija i Virtemberg drže od početka po strani. Kako i očekivati da, u normalnim uslovima, Austrija prihvati plan koji će je isključiti iz germanske celine? Čim je pristupio poslu, Švarcenberg je bio jasan na ovu temu kao što je izjasnio: Austrija neće dozvoliti da je isteraju iz Nemačke. Uzaludno bi bilo i pomisliti da bi se mogao povezati sa planom ograničene Unije.
Istina je da se Austrija nije izvukla iz problema od revolucije. I još gore, ona mora da vodi pravi rat u Mađarskoj, koja se pod vođstvom Košuta odvojila oktobra 1848. Unutrašnje poteškoće bi je onda sprečile da otvori drugi front. Smatrajući ovakavu računicu neizvesnom, Bizmark predlaže jedan očigledno radikalniji pristup. On smatra da bi Fridrih Vilhelm mogao da se ugleda na Fridriha II, koji je već od prvih meseci svoje vladavine iskoristio neiskustvo Marije Tereze kako bi se dokopao Šlezije! On se tada nije zamajavao pregovorima, nego je postavio ultimatum mladoj vladarki, a zatim je rešio problem silom. Jedan vek kasnije, Fridrih Vilhelm bi trebalo da predloži Francu Jozefu I, novom austrijskom caru, da će mu pomoći da uguši mađarsku pobunu. I kao nagradu za vojnu saradnju, Beč bi mu priznao jednakost u okviru germanske celine. U slučaju da odbije, Pruska bi prešla preko toga i ne brinući se za ovu prepreku bi objavila sastav Male Nemačke


                                   Prethodni tekst:Bizmark i naše vreme (1) - strast prema moći         
                                   Nastavak: Bizmark i naše vreme (2)- okretanje diplomatskoj karijeri
                                     Bizmark i naše vreme (4)- pruski projekat doživljava neuspeh


1 коментар: