Iznad Zemljine atmosfere je postalo prilično gusto, zbog sve većeg broja satelita koji orbitiraju oko naše planete. Vala Afshar, šef marketinga mrežne kompanije “Ekstrim Netvork”, je postavio fascinantnu fotografiju na Twiter koja prikazuje svaki satelit u svemiru koji trenutno kruži oko Zemlje
Sateliti
Moćna interkontinetalna balistička raketa (ICBM) koja je mogla lansirati nuklearnu bojevu glavu na udaljenost od oko 6000 kilometara, s lakoćom je poslala, 4. oktobra 1957. godine, s "kosmodroma" u Bajkonuru (današnji Kazahstan) u orbitu prvi veštački satelit. Službeno ime bilo mu je "Prijateljski Pratitelj Zemlje". Pratitelj, odnosno Sputnjik, se nakon dugih stotinjak minuta po lansiranju, ponovo našao nad istom tačkom, a njegov radio signal potvrdio je uspešnost lansiranja. Tek je tada službena sovjetska agencija TASS novost telegrafirala širom sveta. Svemirsko je doba počelo. Nažalost, sovjetska paranoja razlog je da nisu snimljene fotografije samog istorijskog lansiranja. Sputnjik 1, malena aluminijska sfera tek nešto veća od košarkaške lopte, s antenama koje su stršale poput predimenzioniranih brkova mačka Feliksa, u to vreme popularnog lika iz crtanih filmova, bio je premalen da bude vidljiv sa Zemlje. Majušni satelit promera 58 cm, mase 83.6 kg kružio je oko Zemlje na promenjivoj visini od 228 do 947 km, s periodom od 98.6 minuta, tada fantastičnom brzinom od 17,000 milja na sat. Bio je dizajniran da emituje radio signale, pomoću kojih su naučnici želeli odrediti gustoću gornjeg dela atmosfere. Iako su ti signali utihnuli već 21. dan po lansiranju, ipak je Sovjetski Savez, zajedno sa svojim saveznicima likovao. Lansiran u svemir u jeku hladnoga rata, Sputnjik 1 bio je prvi zemljin veštački satelit. Neprekinutim nizom monotonih bip-bip-bip radio signala šokirao je Sjedinjene Američke Države, koje su sebe smatrale tehnološkom supersilom bez premca. Sputnik je u svemiru ostao ukupno 92 dana, te je 4. januara 1958. godine sagoreo u atmosferi. Idejni otac Sputnjika bio je Sergej Pavlovič Koroljov (1907-1966), sovjetski pandan Wernhera von Brauna.
Sputnik-vesnik kosmičke ere
opširnije POČETAK KOSMIČKE ERE
Sputnik je imao sferni oblik zato što je aerodinamiku sfere bilo lagano predvideti, a sitne izmene u karakteristikama leta mogle su se menjati pomicanjem centra gravitacije. Sfera osim toga ima najpovoljniji odnos između volumena i oplošja. Stoga su i naredni sovjetski sateliti imali oblik kugle. Karijera Sergeja Koroljova kulminirala je 12. aprila 1961. kada se u svemirskom brodu, kojeg je također on dizajnirao, Jurij Gagarin, kao prvi čovek vinuo u svemir. Ipak, Koroljev je široj javnosti bio gotovo nepoznat, nikada nije javno nosio odlikovanja, čak su i njegove fotografije retke - sve zbog straha od američkih obaveštajaca, odnosno CIA-e. Priznanje je Koroljevu stiglo tek nakon smrti, kada je jedno od moskovskih predgrađa nazvano njegovim imenom.
Sergej Koroljov
Demonstrirajući zlokobnu (iako kratkotrajnu) sovjetsku nadmoć u svemirskim istraživanjima, Sputnik je kod Amerikanaca još više intenzivirao strah od nuklearnog uništenja. Pojavio se naime u vreme kada je nauka važnim otkrićima kao što su penicilin, radar, nuklearna bomba itd., pomogla pobedu nad naci-fašizmom u II. svetskom ratu. Danas, kada je prošlo više od deset godina kako se Sovjetski Savez istopio, a orbitalna stanica Mir, koja je bila poslednji ostatak sovjetskog svemirskog programa, izgorela je u atmosferi nakon glavinjanja svemirom između pehova i katastrofa, teško je dočarati atmosferu koju je pedesetih godina u Americi izazvao Sputnjik.
_______________________________________________________________________
_______________________________________________________________________
21. avgusta 1957. poletela je prva interkontinentalna balistička raketa R-7, čuvena "Ruska semjorka". Poslednji stepen ove rakete je preleteo 6000 kilometara i pao u Indijski ocean. Rusi su sada bez problema mogli da gadjaju američke gradove, dok je njihov interkontinentalni projektil "Atlas", još uvek bio nemoćno prikovan za zemlju. Amerikanci su, medjutim, imali još jedan razlog više za zabrinutost. Ovom raketom SSSR može da uputi prvi satelit u kosmos, što će biti dvostruki udarac američkom snu o nepobedivosti.
______________________________________________________________________
Vladala je naime bojazan da bi "crveni naučnici" mogli dobiti hladni rat. Fizičar Edward Teller, tvorac termonuklearne bombe, izjavio je kako su USA izgubile bitku važniju od one u Pearl Harboru. Tadašnji senator, kasnije 36. predsednik USA, Lyndon Johnson je pak rekao da kontrola svemira znači kontrolu sveta. I. I. Rabi, predsedavajući Savjeta za nauku tadašnjeg američkog predsednika Dwighta Eisenhowera, upozorio je da će naglasak na matematici i nauci u sovjetskom obrazovnom sistemu pružiti neprijatelju stratešku prednost od 10 godina. Izgledalo je dakle da Sputnjik predstavlja sistem superioran kapitalizmu, te se pokazao korisnim u snubljenju država koje još nisu izabrale stranu u hladnome ratu.
O tome svedoče i brojne serije filatelističkih maraka, s motivima Sputnjika, izdane u mnogim državama širom sveta, pa tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. No, Jugoslavija je već tada pokušala biti nesvrstana: kako nije žurila s izdavanjem prigodne serije maraka, proteklo je dovoljno vremena da na marki (apoena 0.30 dinara) budu zajednički prikazani Sputnjik i Explorer - prvi ruski i prvi američki satelit. Ipak, u Jugoslaviji su kao gljive poslije kiše nicala razna društva "ljubitelja kosmosa". Utrka za prevlast u svemiru postala je metafora hladnoga rata, a za Amerikance bilo je to pitanje biti ili ne biti.
Čuvena trojka “3K” sovjetskog atomskog štita – Karaljov, Kurčatov i Keldiš
USA armija bila je bolno svesna moći sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM). Predsednik Eisenhower, znao je da je u Americi u toku nekoliko projekata razvoja raketnih sistema, te nije delio zabrinutost javnosti u pogledu lansiranja Sputnjika. No, 3. novembra 1957., u svemir je u Sputnjiku 2 krenuo i prvi svemirski putnik, psić Lajka. Sedam je dana Lajka kružila oko Zemlje u sondi mase 508.3 kg, s periodom od 103.75 minuta, te je stotinjak puta obišla Zemlju. Tada najsavremeniji aparati javljali su naučnicima u zemaljskoj kontroli leta podatke o Lajkinom disanju, krvnom tlaku i otkucajima srca, te o dozi zračenja koju je primalo njeno telo. Kako nije bilo uređaja za vraćanje na Zemlju, poslednji obrok Lajkine hrane koju joj je u pravilnim razmacima "servirao" poseban stroj, sadržavao je jaki otrov od kojeg je nesretni psić odmah uginuo.
_______________________________________________________________________
_______________________________________________________________________
Najstariji projekat veštačkog satelit – “Vangard” Ratne mornarice SAD koji je eksplodirao odmah posle poletanja,
_______________________________________________________________________
Amerikanci su pokušali još iste godine lansirati i vlastiti satelit. No, sićušni satelit, promera tek 15 centimetara skončao je pri neuspešnom lansiranju, 6. decembra 1957. Plamteći satelit padajući na Zemlju u samrtnom je hropcu još uvek emitovao radio signale. Novine su zabeležili taj događaj sarkastično nazvavši američki satelit "Flopnik", "Kaputnik" i "Stayputnik." I drugi američki pokušaj, 25. januara 1958., rasprsnuo se već 14 sekundi nakon lansiranja. Američki su se dužnosnici tada okrenuli armiji, u kojoj je grupa pionira u bazi Redstone Arsenal (Huntsvill, Alabama) pokušavala naći odgovor na sovjetske interkontinentalne rakete. I zaista, već 1 februara 1958., iz Cape Canaverala lansiran je modificiranom Redstone raketom satelit Explorer-1.
_______________________________________________________________________
Wernher von Braun
Pod njegovim vodstvom u SAD-u je sagrađeno nekoliko novih tipova raketa, među kojima i raketa Jupiter C, kojom je 1. februara 1958. godine, lansiran prvi američki veštački satelit Explorer I. manje od tri meseca posle “Sputnjika”
_______________________________________________________________________
No, i Kongres je dalekovidno postupio, prepoznavši stratešku vrednost obrazovanja. Usprkos proračunskom manjku, izglasali su zakon da se iz budžeta odvoji tada ogromna suma od milijardu dolara za poboljšanje obrazovnog sistema, nabavku naučne opreme te stipendije nadarenim učenicima i studentima. Sputnjik je također inicirao i rasprave o reformi američkog obrazovnog sistema, te rasprave o novim nastavnim planovima. Počele su se primenjivati i nove nastavne metode u pogledu unapređivanja samog procesa učenja. Naglasak je stavljen na eksperimentalnu nastavu, a ne samo učenje činjenica napamet. U američke se učionice također "ušuljao" i interes za svemirska istraživanja. Glenn Seaborg, hemičar nobelovac, s dugogodišnjim interesom za naučnu edukaciju smatra da je još jedna lekcija naučena od malenog satelita: učitelji i profesori moraju i sami biti naučno obrazovani.
_______________________________________________________________________
Explorer I
On je prvi satelit u srednjoj Zemljinoj orbiti -kružio je na visini od oko 2500 km
_______________________________________________________________________
Obrazovna reforma kasnije je zastala, delom čakskrenula na stranputicu. Posledica je bila elitizam i smanjena "prirodonaučna pismenost" većine stanovništva. Naime oni koje prirodna nauka nije zanimala, sistemom biranja obrazovnihkolegija mogli su ih potpuno izbeći. Ipak, seme posijano šezdesetih godina, osamdesetih je obilato rodilo divovima poput Steve Jobsa,Billa Gatesa, Marca Andreessena, te ostalih koji su obeležili kraj XX. veka kompjuterskom i komunikacijskom revolucijom. U pogledu svemirske trke, Sovjeti su je definitivno izgubili, bezuspešno pokušavajući naći odgovor na Stratešku obrambenu inicijativu, popularno nazvanuRatovi zvezda (Star Wars).
_______________________________________________________________________
Oko 6.600 satelita je lansiranou orbitu. Od toga 3600 kruži oko Zemlje. Nešto preko 1000 je u operativnom stanju – 500 u niskoj orbiti (LEO),50 u srednjoj orbiti (MEO), ostali su u geostacionarnoj orbiti (GEO).
Danas se u srednjoj Zemljinoj orbiti nalaze sledeći navigacioni sistemi: američki GPS na visini od 20 300 km, ruski GLONASS na visini od 19,100 km, kineski Beidou, na visini od 21,500 km, i evropski Galileo na visini od 23,200 km.
Radilo se o najsloženijem vojno-istraživačkom projektu u istoriji, a koji je odobrio predsednik Reagan 1983.godine. Cilj je bio uspostaviti satelitski odbrambeni sistem koji bi laserskim oružjem štitio USA od tzv. prvog udara nuklearnim raketama, te od "neprijateljskih" satelita. Bio je to dodatni udar na posustalo, tehnologijski zastarelu tehnologiju Sovjetskog Saveza,koje nije moglo izdržati cenu nametnute utrke u naoružanju. Interesantno je da je taj projekt zamro posle kolapsa sovjetskog imperija,te je tek 1998. godine Američko ministarstvo obrane odobrilo pokus gađanja satelita laserskom zrakom.
U Rusiji nije bilo velike proslave četrdesete godišnjice Sputnjika, osim u samome svemiru. Na ruskoj orbitalnoj stanici Mir, nakon uspešnog spajanja s američkim svemirskim brodom Atlantis, američki astronauti i ruski kosmonauti, 30. septembra zajednički su proslavili lansiranje Sputnjika. Nekadašnja svemirska trka danas se pretvorila u saradnju. Sputnjik je tako napokon postao ono što je zapravo oduvek i bio: zajedničko nasleđe svih Zemljana.
2012 - do sada najpreciznija slika planeta Zemlje sa ruskog meteorološkog satelita Electro-L
2012 - do sada najpreciznija slika planeta Zemlje sa ruskog meteorološkog satelita Electro-L
Klasifikacija satelita
po veličini:
- veliki sa masom preko 1000 kg,
- mali s masom između 500 i 1000 kg,
- mini između 100 i 500 kg,
- mikro između 10 i 100 kg i
- nano i pikosateliti sa masom ispod 10 kg.
S obzirom na korisnike
- komercijalne satelite i
- institucionalne satelite, iako i institucionalni korisnici (npr. oružane snage) koriste komercijalne satelite za određene potrebe i obrnuto.
Vojni sateliti se po nameni većinom razvrstavaju u sledeće skupine:
- sateliti za rano upozoravanje i ocenu napada,
- izviđački i nadzorni sateliti,
- komunikacijski sateliti,
- navigacijski sateliti,
- geodetski sateliti i meteorološki sateliti.
- Tome se mogu pridodati još i bojni sateliti, koji su bili testirani za protusatelitske zadatke.
SAD pak danas u okviru programa protubalističke obrane razvija satelit SBL (Space Based Laser). Sporazum o istraživanju i upotrebi vanjskog svemira iz 1967. godine zabranjuje postavljanje nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje u svemiru.
Sateliti za rano upozoravanje
"Čini mi se da bi bilo moguće odaslati ultrakratke valove na Mesec i zabeležiti njihovu refleksiju. Ukoliko bi to bilo ostvarivo, lakše bi se moglo istraživati gornje slojeve atmosfere. Nadalje, otvorile bi se i neslućene mogućnosti telekomunikacija."
Bila su to razmišljanja koja je godine 1940. u svoj dnevnik zabeležio astronom amater John DeWitt Jr. Nije trebalo dugo da mladi inženjer pređe s reči na dela. No, prvi pokušaj da detektuje reflektovane valove s Meseca korištenjem 138-MHz primopredajnika,koji je sam konstruisao dok je radio u WGN-radiju u Chicagu, nije uspeo. Već pet godina kasnije, DeWitt je svoju zamisao ostvario, proširivši granice nauke do nepoznatih dubina svemira. Tim pothvatom zauvek je ušao u istoriju radio i tele komunikacija.
Tokom II. svetskog rata pukovnik DeWitt je u Evans Signal Laboratory u Belmaru, država New Jersey, radio na razvijanju radarskih sistema. Pri tome je bio izuzetno uspešan, te se proslavio razvojem specijalnog radara namenjenog lociranju neprijateljskih minobacača te usmeravanju artiljerijske paljbe. No, Amerikance su morile i druge brige. Krajem II. svetskog rata Nemci su počeli masovnu proizvodnju svog tajnog oružja, nazvanog Vergeltungswaffe 2 (oružje osvete br. 2) ili skraćeno V-2 raketa. Tokom rata je oko 1000 takvih raketa palo na područje Velike Britanije, od čega čak 660 na London. Ono što je bilo zabrinjavajuće jest da su te strašne rakete dosezale visinu leta i preko 100 km. Pre nego što su nemački naučnici uspeli usavršiti V-2 rakete i još im više povećati visinu leta, Nemačka je kapitulirala. Ubrzo potom kapitulirao je i onemoćali Japan. No, već se među dojučerašnjim saveznicima počela nazirati hladnoratovska podela. Odašiljanje radijskih signala daleko iznad površine Zemlje zbog ranog otkrivanja neprijateljskih raketa postao je tako jedan od najvažnijih američkih vojnih prioriteta. Stoga je u septembru 1945., kada su DeWitt i njegovi saradnici očekivali skoru demobilizaciju, američko Ministarstvo obrane naredilo "Projekat Dijana".
Projekat je nazvan po rimskoj boginji lova, samo što su ovoga puta plenom lepe boginje umesto divljih zveri trebale biti neprijateljske rakete. Cilj projekta bio jest odaslati signale na Mesec i uhvatiti njihov eho. Ukoliko bi se uspešno detektovali radio-valovi reflektovani s Meseca, tehnički bi bilo moguće napraviti i zemaljski sistem ranog upozoravanja na nepoznate objekte iznad američkog neba. Zamisao je bila slična Strateškoj obrambenoj inicijativi,popularno nazvanoj Ratovi zvezda (Star Wars) koju je tridesetak godina kasnije odobrio predsednik Reagan. I ovde je cilj bio uspostaviti obrambeni sistem (ovoga puta satelitski) koji bi štitio USA od tzv. prvog udara nuklearnim raketama i od neprijateljskih satelita.
U eksperimentu odašiljanja signala na Mesec korištene su dobro znane radarske tehnike, ali s posve drugačijim sistemskim konstantama. Preliminarni proračuni koji su u obzir uzimali snagu odašiljača, koeficijent refleksije mete, (Meseca), šum prijamnika itd. pokazali su da je DeWittova zamisao tehnički izvediva. Takođe,ustanovljeno je da pokus koji je DeWitt načinio još pre rata nije uspeo zbog slabe osetljivosti tada upotrebljenog prijemnika. Iz poznate udaljenosti Meseca od Zemlje (s=384400 km), te brzine širenja elektromagnetskih valova (c=300000 kmh-1), jednostavnom formulom t=2s/c proračunato je da bi odaslani signal do Meseca i natrag putovao oko 2.5 sekundi. Naravno, bilo je to krajnje pojednostavljenje stvarne fizikalne situacije jer u obzir nije uzet Dopplerov efekt i sl. Emitovano je 180 signala u pulsevima od 0.2 sekunde. Svaki signal imao je snagu 3 kW, dok je eho imao snagu tek 10-15 W.
Konačno, 10. januara 1946. prijemnik oko kojeg se sakupila uzbuđena ekipa napokon je oživeo, uhvativši radarske signale odbijene s mesečeve površine. Detektovani signali mogli su se čuti, ali su takođe bili vidljivi na zaslonu radarskog uređaja. Bio je to konačni dokaz da se elektromagnetski valovi mogu probiti kroz zemljinu jonosferu. Nakon što su ove eksperimente potvrdili i nezavisni istraživači, Time magazine je objavio:
"Čovek se konačno vinuo sa svog planeta!"
. Interesantno da je nekako u isto vreme (dakle godine 1945) Britanac Arthur Clarke, jedan od kultnih pisaca naučne fantastike, objavio zamisao o komunikacijskim satelitima u geostacionarnoj orbiti. Naime, emisijama s tri satelita na putanji razmaknutoj za 120° može se pokriti celo naseljeno područje Zemlje. Na toj putanji, koja se nalazi u ravnini ekvatora Zemlje, sateliti bi se kretali od zapada prema istoku na visini oko 35900 km, pri čemu bi ugaona brzina satelita bila jednaka kutnoj brzini tačke na ekvatoru ispod satelita. DeWittov uspeh je koje desetljeće kasnije omogućio i praktičnu primenu ovih Clarkeovih zamisli.
Nakon što je "Projekat Dijana" uspešno završen, DeWitt se vratio u Nashville, Tennessee, u kojem je osnovao prvi gradski radio. U tim danima popularnost radijskog programa dosegnula je neslućene vrhunce, koje je godine 1986. ovekovečio i Woody Allen u svom nostalgičnom filmu Radio Days. Šireći mrežu radijskih predajnika DeWitt je pomogao da se razbije monotona svakodnevica u hiljadama domova američke provincije. Ubrzo, WSM radio postaje i TV stanica pod imenom WSMV-TV. Ranih šezdesetih postaja WSMV-TV prva u Severnoj Americi počinje emitovati, gotovo u realnom vremenu, satelitske snimke vremenskih podataka. Tehničke probleme oko prijema slike s vladinog meteorološkog satelita i ovoga je puta rešio DeWitt.
John De Witt, umro je u 92. godini 25, januara 1999. u svome domu u rodnome Nashvilleu. Dužno poštovanje odao mu je i CNN koji, zahvaljujući velikim delom i DeWittovom nasleđu, danas svojim vestima zalazi u sve kutke naše planete.
Interkontinentalne balističke rakete trebaju oko 30 minuta (rakete iz podmornica samo oko 10 minuta) da pogode svoj cilj. Zato je od velike važnosti da se raketa otkrije već kod njenog lansiranja. Sateliti za rano upozoravanje još od šezdesetih godina predstavljaju, pored sistema radara za rano upozoravanje, jedinu delotvornu komponentu protivbalističke obrane, temelj su sigurnosti u SAD-u i Rusiji, jer im osiguravaju najvažniji izvor informacija o možebitnom napadu sa balističkim raketama. Prvo su se radili pokusi sa satelitima za rano upozoravanje koji su za otkrivanje koristili radar. Pokazalo se da je za raspoznavanje objekata u svemiru bolje pogodan infracrveni senzor. Sateliti za rano upozoravanje su opremljeni sa infracrvenim optičkim napravama, koje mogu na velikim udaljenostima otkriti lansiranje balističke rakete, na temelju velike količine topline koju proizvodi raketni motor.
MIDAS, DSP, SBIRS
Obe velesile su još početkom šezdesetih godina razvile prve satelite za rano upozoravanje. SAD su 1960. godine lansirale prvi satelit sa infracrvenim senzorom MIDAS (Missile Infrared Defense Alarm System), a do 1966. godine je u nisku polarnu orbitu lansirano još 11 satelita. Sateliti MIDAS su se usavršavali sa svakim lansiranjem novog satelita, ali su nepouzdani infracrveni senzori davali velik broj lažnih alarma. Nedostaci sistema MIDAS vodili su razvoju nove generacije satelita za rano upozoravanje - DSP (Defense Support Program).
DSP
SAD imaju od 1970. godine u upotrebi satelite programa potpore odbrani DSP. U geostacionarnoj konstelaciji je 5 satelita, od kojih svaki nadzire određeno područje. Na osnovu informacija iz tih satelita moguće je utvrditi da li se izvor topline pomiče (tada se radi o raketi) ili je stacionaran (u slučaju požara itd.). Sateliti DSP su namenjeni za 24-satni nadzor nad lansiranjem raketa i nuklearnim eksplozijama bilo gde u svetu. Tri novija satelita nadziru visoko prioritetna područja, dok stariji sateliti nadziru manje važna područja.
U okviru programa DSP je bio lansiran 21 satelit, kojima su bili stalno poboljšavani različiti podsistemi, te se tako postepeno poboljšavala pouzdanost, otpornost i trajnost. Sateliti DSP se u orbitu lansiraju pomoću nosećih raketa Titan III i IV, a satelit DSP-16 je bio ubačen u orbitu iz raketoplana Space Shuttle.
-----
Sistemu DSP potrebno je do 2 minute da potvrdi lansiranje rakete i njenu predviđenu trajektoriju.
Svaki satelit ima sposobnost nadziranja gotovo cele zemljine polulopte u svom vidnom polju (trećina cele zemljine površine) i može otkriti lansiranje rakete iz bilo koje lokacije unutar svog područja nadzora.
SBIRS
Mnoge nove tehnologije su u određenoj meri bile upotrebljene kod novijih verzija satelita DSP, ali je potreba za posve novim satelitima, koji bi bili sposobni aktivno učestvovati kod protivbalističke odbrane tolika, da su se SAD 1994. godine odlučile da satelite DSP nadomeste sa satelitima SBIRS (Space Based InfraRed System). Prvi GEO satelit SBIRS programa, GEO-1, uspešno je lansiran iz Cape Canaverala na Atlas V raketi 2011.godine.
SBIRS umesto tehnologije infracrvenog skeniranja područja upotrebljava dvodimenzionalnu planarnu tehnologiju slikovnog infracrvenog rasporeda, kojom istovremeno nadzire celu hemisferu. Sateliti nove generacije SBIRS namenjeni su za upozoravanje od ispaljenih raketa, praćenje ciljeva i usmeravanje oružja protivbalističke odbrane, sakupljanje tehničkih obaveštajnih podataka i povećanje pregleda situacije na bojištima.
Tehnički daleko zahtevniji i revolucionarni projekat predstavljaju sateliti SBIRS low, čija namena je praćenje raketa od ispaljenja do ponovnog ulaska u atmosferu, te sakupljene podatke posreduje sistemima za presretanje.
Kad bude komponenta SBIRS low (Low Earth Orbit ) potpuno operativna, sastavljati će je između dvadeset i trideset satelita u niskoj Zemljinoj orbiti, te će zajedno sa satelitima SBIRS high osiguravati potpun nadzor nad celom zemljinom površinom. Primarna zadaća SBIRS low je osigurati precizno praćenje raketa u njihovoj srednjoj fazi i razlikovanje od ostalih sličnih objekata (bojni mamci).
STSS, formerly SBIRS-Low
SBIRS low premostiti će rupu, koja nastane između početne detekcije ispaljenja i praćenja ciljeva sa radarima zemaljskog sistema presretanja.
OKO i PROGNOZ
Sovjetski savez je počeo upotrebljavati satelite za rano upozoravanje u prvoj polovini šezdesetih godina. Po navodima Zapada, dva istraživačka satelita Elektron lansirana 1964. godine, pored zadaća istraživanja vršila su i zadaću ranog upozoravanja. Godinu dana kasnije SSSR je postavila u orbitu komunikacijske satelite Molnija-1, za koje su na Zapadu tvrdili da je njihova sekundarna zadaća rano upozoravanje, ali Rusija nije nikada potvrdila niti opovrgla te tvrdnje. Prvi pravi sovjetski satelit za rano upozoravanje iz programa US-KS Oko, bio je lansiran 1972. godine, pod oznakom Kosmos 520.
Molnija-1
opširnije :Molniya Chronology
Prva serija satelita, lansirana između 1976. i 1983. godine, imala je konstrukcijsku grešku, što je prouzrokovalo visok broj izgubljenih satelita - sateliti su se iz nepoznatih razloga raspali u orbiti. Deceniju kasnije su ruski naučnici priznali da je uzrok problema bio eksplozivni naboj namešten kod optičkog senzora, koji bi uništio satelit u slučaju većih kvarova.
OKO
Sateliti Oko kruže u visoko-eliptičnoj orbiti s periodom 12 sati. Tako satelit u prvom dnevnom ophodu nadzire zapadnu obalu SAD-a, a u drugom istočnu. Za potpun nadzor zemljine površine program Oko treba 9 satelita u konstelaciji, što bi omogućilo da bi svakih 80 minuta jedan satelit u svakoj orbiti došao u apogej. Od devedesetih godina nadalje, konstelacija satelita Oko deluje s ograničenim mogućnostima, jer nema sredstava za nadomeštanje odsluženih satelita.
Godine 2000. radila su još četiri satelita, s kojima je moguće (navodi ruska strana) nadzirati područje SAD-a, ali nemaju nadzor nad preostalim delom sveta ili nad ispaljenjima iz podmornica.
Američki poznavaoci tvrde da Rusija sa četiri satelita može nadzirati SAD samo 12 do 17 sati dnevno.
U osamdesetim godinama su tri satelita Oko eksperimentalno uvedeni u geostacionarnu orbitu. Na temelju tih pokusa razvijena je druga generacija sovjetskih satelita za rano upozoravanje sistema US-KMO Prognoz.
Rusija je prvi satelit Prognoz lansirala 1991. godine i do 1994. godine je bila uspostavljenja konstelacija 4 satelita. Neočekivano zatajenje satelita Prognoz počeo je 1995. godine s kvarom prvog satelita, sledili su kvarovi na još dva satelita, tako da je do kraja 1996. godine radio još samo jedan satelit. U sledeće dve godine Rusija je u orbitu postavila još dva satelita, koja su završila svoj životni vek već nakon nekoliko meseci rada, zadnji Prognoz je izbačen iz upotrebe 1999. godine. Uzrok svih tih kvarova još nije pojašnjen, ali najverojatnije se radi o nekoliko konstrukcijskih pogrešaka. U 2001. godini lansiran je u orbitu novi satelit tipa Prognoz, koji verovatno pripada poboljšanoj generaciji tih satelita.
US-KMO Prognoz.
Rusija je prvi satelit Prognoz lansirala 1991. godine i do 1994. godine je bila uspostavljenja konstelacija 4 satelita. Neočekivano zatajenje satelita Prognoz počeo je 1995. godine s kvarom prvog satelita, sledili su kvarovi na još dva satelita, tako da je do kraja 1996. godine radio još samo jedan satelit. U sledeće dve godine Rusija je u orbitu postavila još dva satelita, koja su završila svoj životni vek već nakon nekoliko meseci rada, zadnji Prognoz je izbačen iz upotrebe 1999. godine. Uzrok svih tih kvarova još nije pojašnjen, ali najverojatnije se radi o nekoliko konstrukcijskih pogrešaka. U 2001. godini lansiran je u orbitu novi satelit tipa Prognoz, koji verovatno pripada poboljšanoj generaciji tih satelita.
Treći deo: Prisluškivanja GSM uređaja - Ešelon (sateliti-3 deo)
izvor (Zbog dužine izbačeni su pojedini delovi originalnog teksta )
________________________________________________________
Za one koji hoće da prate kretanje međunarodne stanice ISS
evo linka stranice
Ona je najsvetliji brzi orbitalni objekat vidljiv okom.
Нема коментара:
Постави коментар