Samoća, Henri DavidToro

                                                                      


Bajna je ovo veče, od onih kad je celo telo jedno osetilo te upija slast kroz svaku poru. S nekom čudnom slobodom odlazim i dolazim u prirodu, kao njen deo. Dok šećem kamenom obalom jezera, samo u košulji iako je sveže, a i oblačno i vetrovito, te ne vidim ništa  što bi me posebno privlačilo, svi su mi elementi neobično srodni. Žabe rikače trubljenjem najavljuju noć, a mreškavi vetar nad vodom pronosi glasanje kozodoja. Stopljenost s uzlepršalim listovima johe i topole gotovo mi oduzima dah; no, kao i jezero, moj je spokoj namreškan, ali ne i uzburkan. Ti valići što ih podiže večernji vetar daleko su od oluje koliko i glatka zrcalna površina. Iako je sada mrak, vetar još duva i zavija u šumi, valovi i dalje zapljuskuju, a neki stvorovi uljuljkuju svojim glasanjem ostale. Počinak nikad nije potpun. Najdivljije životinje sada ne počivaju nego traže plen; lisica, tvor i zec sada bez straha tumaraju poljima i šumama. Oni su stražari prirode — spone što povezuju dane života obdarena duhom.

Vrativši se kući, otkrivam da su tu bili posetioci i ostavili posetnice, bilo stručak cveća, venac zimzeleni, bilo ime ispisano olovkom na žutom orahovom listu ili iveru. Oni koji retko dolaze u šumu uzmu u ruke neki komadić šume kojim se usput igraju pa ga ostave, bilo hotimično ili slučajno. Neko je ogulio vrbovu šibu, upleo je u prsten i ostavio na mom stolu. Uvek sam mogao proceniti jesam li za svoga izbivanja imao posetitelje, bilo prema svijenim grančicama ili travi, otisku njihovih cipela, i čak i kojeg su pola, dobi i značaja bili prema nekom sićušnom tragu, kao što je ispušteni cvet ili stručak ubrane pa bačene trave, čak uz prugu, na kilometar udaljenosti, ili prema zaostalom vonju cigare ili lule. Štaviše, često bi me o prolasku nekog putnika cestom tristo metara dalje obavestio miris njegove lule.

                                                               rekonstrukcije

Oko nas obično ima dovoljno prostora. Obzor nam nikad nije posve nadohvat. Gusta šuma nije nam baš pred vratima, kao ni jezero, ali ponešto se uvek krči, nama poznato, nešto što trošimo, prisvajamo i oduzimamo prirodi. Zašto ja samo za sebe imam ovu golemu ravan i okružje, četvorne kilometre puste šume koju su mi ljudi prepustili? Najbliži mi je sused kilometar i po daleko, a nijedna kuća ne vidi se niotkud osim s vrhova brega unutar jednog kilometra od moje. Svoj obzor omeđen šumom imam samo za sebe: s jedne strane pogled iz daljine na prugu na mestu gde ona dodiruje jezero, s druge na ogradu koja obrubljuje šumsku cestu. No, mesto gde živim mahom je samotno poput prerija. Ono je Azija ili Afrika koliko i Nova Engleska. Imam takoreći vlastito sunce, mesec i zvezde, i jedan mali svet samo za sebe. Pokraj moje kuće nikad noću nije prošao putnik niti pokucao na moja vrata, kao da sam prvi ili poslednji čovek, osim u proleće, kad bi u dugim razmacima neki dolazili iz sela u ribolov — očito su u jezeru Waldenu mnogo više lovili vlastite naravi i nadevali udice tamom — ali bi se ubrzo povukli, obično s lakim košarama, i ostavljali “svet tmuši i meni”, a crnu jezgru noći nikad nije oskvrnulo nikakvo ljudsko susedstvo. Verujem da se ljudi  još pomalo boje mraka, premda su sve veštice povešane, a uvedeni su hrišćanstvo i sveće.

 

 

original

Katkad bih, međutim, osetio da se nadasve milo i nežno, nedužno i susretljivo društvo može pronaći u bilo kom prirodnom predmetu, čak i kad je u pitanju bedni čovekomrzac i najsetnije čeljade. Onaj ko živi usred prirode i komu su osetila spokojna ne može utonuti u crnu melankoliju. Još nije bilo takve oluje koja zdravom i nevinom uhu ne bi bila eolska muzika. Jednostavnog i hrabrog čoveka ništa ne može naterati na priprostu tugu. Dok uživam u prijateljstvu godišnjih doba uzdam se da mi ništa ne može život učiniti teretom. Blaga kiša koja zaliva moj grah i zadržava me danas u kući nije turobna i setna, nego je i za me dobra. Iako me sprečava da ga okopavam, ona je daleko vrednija od moga okopavanja. Kad bi se nastavila toliko da bi korenje istrunulo u zemlji a krompir se u nizini uništio, i dalje bi bila dobra za travu na visoravni, a samim time bila bi dobra i za mene. Gdekud, kad se usporedim s drugim ljudima, čini mi se da sam u većoj milosti bogova, mimo bilo kakvih meni poznatih zasluga; kanda od njih imam jamstvo i sigurnost što ih moji bližnji nemaju te me naročito vode i štite. Ne laskam ja sebi nego, ako je to moguće, oni laskaju meni. Nikad se nisam osetio usamljenim, niti makar pritisnutim osećajem osamljenosti, osim jedanput, i to nekoliko nedelja nakon što sam došao u šumu, kada sam na sat vremena posumnjao nije li ljudska blizina nužna za vedar i zdrav život. Biti sam bilo je nešto neugodno. No u isti mah bio sam svestan laganog bezumlja u svome raspoloženju te kao da sam već predviđao svoj oporavak. Usred kišice, dok su te misli prevladavale, odjednom sam osetio tako milo i blagotvorno društvo u prirodi, u samom levanju kišnih kapi, u svakom zvuku i prizoru oko svoje kuće, beskrajnu i neobjašnjivu prijaznost kao ozračje koje me je krepilo, te su se zamišljene prednosti ljudske blizine nadale beznačajnima i otad više nisam pomislio na njih. Svaka borova iglica širila se i nadimala saosećajnošću i iskazivala mi prijateljstvo. Tako sam razgovetno postao svestan prisutnosti nečeg meni srodnog, čak i u prizorima koje smo naviknuti zvati divljim i turobnim, kao i to da mi krvlju najbliskija i najhumanija nije neka osoba ili seljak, pa pomislih kako mi nijedno mesto više nikad ne može biti tuđe.

“Žalost prerano pokosi tužne;
Malobrojni im dani u zemlji živih,
Lepa Toscarova kćeri.”



Neke od najugodnijih sati proveo sam za dugih kišnih oluja u proleće ili u jesen, koje su me zadržavale u kući poslepodne kao i prepodne, umirenog njihovom neprestanom tutnjavom i pljuštanjem; rani sumrak tada bi najavio dugu večer u kojoj su se mnoge misli imale vremena ukoreniti i razviti. Za tih obilnih severoistočnih kiša koje su i seoske kuće stavljale na kušnju, kada su služavke stajale spremne s krpom i kablom da zadrže poplavu, ja sam sedio iza vrata u svojoj kućici, koja je sva bila ulaz, i naskroz uživao u njenoj zaštiti. Za jednoga žestokog grmljavinskog pljuska grom je pogodio veliki smolasti bor s druge strane jezera te načinio veoma uočljivu i savršeno pravilnu spiralnu brazdu od vrha do dna debla, duboku palac ili više i široku četiri ili pet palaca, kao što biste užlebili štap za hodanje. Neki dan sam ponovno prošao onuda te me ispunila jeza kad sam pogledao uvis i promotrio taj biljeg, razgovetniji no ikad, na mestu što ga je pre osam godina pogodio strašan i neodoljiv grom iz bezazlena neba. Ljudi mi često govore: “Pomislio bih da ćete se onde osećati usamljeno i želeti biti bliži ljudima, pogotovo za kišnih i snežnih dana i noći.” U iskušenju sam da takvima odgovorim ovako — cela ova zemlja koju nastanjujemo samo je tačka u svemiru. Što mislite, koliko su razdvojena dva najudaljenija stanovnika one tamo zvezde, širinu čijega koluta naši instrumenti ne mogu utvrditi? Zašto bih se osećao usamljenim? Nije li naš planet na Mlečnoj stazi? Pitanje što mi ga postavljate ne čini mi se najvažnijim. Kakav to prostor odeljuje čoveka od njegovih bližnjih i čini ga samotnim? Ustanovio sam da nikakav napor nogu ne može dva uma osobito približiti jedan drugome. U čijoj blizini najviše želimo boraviti? Zasigurno ne u onoj ljudi, železničke stanice, poštanskog biroa, bara, društvenog doma, školske zgrade, trgovine, Beacon Hilla ili Five Pointsa, gde se ljudi najviše okupljaju, nego u blizini večnog izvora našeg života, koji, kao što smo svekolikim svojim iskustvom ustanovili, iz njega ističe, kao što vrba stoji uz vodu i šalje svoje korenje u tom smeru. Naravi će se razlikovati u tom pogledu, ali to je mesto na kojemu će mudar čovek sebi iskopati podrum… Jedne večeri sustigao sam na voldenskoj cesti jednog od svojih meštana, koji je prikupio ono što se naziva “pristojnim imetkom” — premda ga ja zapravo nikad nisam video — i koji je vodio par goveda na tržnicu pa me upitao kako sam se mogao odlučiti odustati od tolikih životnih udobnosti. Odgovorih mu da sam sasvim siguran kako mi se to prilično sviđa, i nisam se šalio. I tako sam otišao kući u postelju, a njega ostavio da se kroz tamu i blato probija do Brightona — ili Brighttowna — gde će stići negde ujutro.

Svaki izgled za buđenje ili oživljavanje čini mrtvaca ravnodušnim prema svakom vremenu i mestu. Mesto na kom se to može dogoditi uvek je isto i neopisivo ugodno svim našim osetilima. Mahom samo izvanjskim i prolaznim okolnostima dopuštamo da nam budu prilike. A one su zapravo uzrok naše rastresenosti. Svim stvarima najbliža je ona sila koja oblikuje njihovo biće. Tik do nas neprestano se provode najvelebniji zakoni. Tik do nas nije radnik koga smo unajmili, s kojim tako rado razgovaramo, nego radnik čiji rad mi jesmo.

“Kako li je golemo i duboko delovanje tananih sila Neba i Zemlje!”

“Nastojimo ih opaziti, a ne vidimo ih; nastojimo ih čuti, a ne čujemo ih; poistovećene sa srži svih stvari, ne mogu se od njih odvojiti.”

“Zbog njih u celom svetu ljudi pročišćuju i posvećuju svoja srca te odevaju praznično ruho da prinesu žrtve i darove precima. Ocean je to istančanih duhovnih sila. One su posvuda, iznad nas, nama s leva i zdesna; okružuju nas sa svih strana.”

Predmeti smo pokusa koji me nemalo zanima. Zar ne možemo pod tim okolnostima nakratko biti bez društva svoga naklapanja — imati vlastite misli da nas raduju? Istinit je Konfucijev citat: “Vrlina ne ostaje napušteno siroče; nužno mora imati susjde.”

Mišljenjem možemo u zdravom smislu biti izvan sebe. Svesnim naporom uma možemo stajati po strani od delâ i njihovih posledica; a sve stvari, dobre i loše, prolaze mimo nas poput bujice. Nismo potpuno zahvaćeni prirodom. Ja mogu biti bilo naplavljeno drvo u reci, bilo Indra koji s neba gleda na nj. Na mene može uticati pozorišni prizor; s druge strane, na mene ne mora uticati zbiljski događaj koji se čini mnogo važnijim po mene. Poznajem sebe samo kao ljudsko biće, takoreći poprište misli i čuvstava; a svestan sam određene dvostrukosti zahvaljujući kojoj mogu sebi biti dalek kao i bilo kome drugom. Koliko god moje iskustvo bilo snažno, svestan sam prisutnosti i kritičnosti dela mene koji, reklo bi se, nije deo mene, nego je promatrač koji sa mnom ne deli iskustvo već ga opaža; a on nije više ja nego što je ti. Kada se drama, možebit tragedija, života završi, promatrač odlazi svojim putem. Bila je to nekovrsna tlapnja, puko delo uobrazilje, koliko je do njega. Ta nas dvostrukost katkad može lako učiniti lošim susedima i prijateljima.

Nalazim da je zdravo veći deo vremena biti sam. Boravak u društvu, čak i najboljem, ubrzo zamara i raspršuje. Volim biti sam. Nikad nisam našao druga tako druževnog kao što je samoća. Većinom smo usamljeniji kad odemo među ljude nego kad ostanemo u svojoj odaji. Čovek koji misli ili radi uvek je sam, gde god bio. Samoća se ne meri kilometrima prostora koji se umeću između čoveka i njegovih bližnjih. Odista marljiv student u jednoj od napučenih košnica fakulteta u Cambridgeu samotan je koliko i derviš u pustinji. Seljak može raditi u polju ili šumi celog dana, okopavajući ili cepajući, a da se ne oseti usamljenim, jer je uposlen; ali kad uvečer dođe kući ne može sedeti sam u sobi, na milost svojih misli, nego mora biti onde gde može “videti ljude”, razonoditi se i, kao što sam misli, nadoknaditi sebi samoću od toga dana; pa se stoga čudi kako student može sediti sam u kući cele noći i veći deo dana a da ne ćuti dosadu i “potištenost”; ali ne uviđa da student, premda u kući, ipak radi na svome polju i cepa u svojoj šumi, kao seljak u svojoj, a zauzvrat traži istu razonodu i društvo kao i potonji, makar možda u sažetijem obliku.

Društvo je obično odviše jeftino. Susrećemo se u vrlo kratkim razmacima, nemajući vremena da jedni za druge steknemo ikakvu novu vrednost. Susrećemo se za obrocima triput dnevno i pružamo jedni drugima nov okus toga starog pljesnivog sira koji jesmo. Moramo se složiti s određenim skupom pravila, koji se naziva etiketom i pristojnošću, da bismo to često susretanje učinili podnošljivim i da ne bismo trebali stupiti u otvoreni rat. Sastajemo se u pošti, u društvima i uz ognjište svake večeri; živimo zbijeno i jedni smo drugima na putu, međusobno se spotičemo i držim da na taj način gubimo određeno uzajamno poštovanje. Zacelo bi manja učestalost dostajala za svako važno i srdačno općenje. Uzmite recimo devojke u tvornici — nikad nisu same, jedva i u snovima. Bilo bi bolje da na svakom četvornom kilometru bude samo jedan stanovnik, kao ovde gde ja živim. Nije čovekova vrednost u njegovoj koži pa da ga moramo dodirivati.

Čuo sam za čoveka koji se izgubio u šumi te je u podnožju stabla umirao od gladi i iscrpljenosti, a usamljenost su mu ublažavala groteskna priviđenja kojima ga je, usled telesne slabosti, okružila njegova obolela mašta i za koja je verovao da su stvarna. Tako i nas, zahvaljujući telesnom i umnom zdravlju i snazi, može neprestano bodriti slično, ali normalnije i prirodnije društvo pa da spoznamo kako nikad nismo sami.

 

Kod kuće imam svakojako društvo; osobito ujutro, kad niko ne navraća. Dopustite mi nekoliko poređenja kako biste stekli predodžbu o mome položaju. Nisam samotniji od gnjurca na jezeru koji se smeje tako glasno, ili od samog Waldena. Kakvo društvo ima to usamljeno jezero, molim vas? Pa ipak u modrini njegovih voda nema plavih đavola, nego plavih anđela. Sunce je samo, osim za tmurna vremena, kad se gdešto čini da ih ima dva, ali jedno je prividno. Bog je sam — ali vrag je sve, samo ne sam; on ima silnu družbu, on je mnoštvo. Nisam usamljeniji od jedne divizme ili maslačka na pašnjaku, od lista graha, kiselice, obada ili bumbara. Nisam usamljeniji od Mill Brooka, vetrokaza, zvezde severnjače, južnog vetra, pljuska,  jugovine ili prvog pauka u novoj kući.

Za dugih zimskih večeri, kada sneg pada brzo i vetar zavija u šumi, povremeno me posećuje jedan stari naseljenik i izvorni vlasnik, koji je navodno iskopao jezero Walden, obzidao ga kamenjem i obrubio borovom šumom; on mi kazuje priče o starom vremenu i novoj večnosti; i uspeva nam zajedno provesti razdraganu večer u veselju druženja i ugodnoj razmeni gledišta, makar i bez jabuka i jabukovače — silno mudar i šaljiv prijatelj, koga veoma volim i koji je mnogo samozatajniji no što su to bili Goffe i Whalley; i premda ga drže mrtvim, niko ne može pokazati gde je sahranjen. U mome susedstvu boravi i postarija dama, nevidljiva većini, čijim miomirisnim vrtom kadšto rado lunjam, berući lekovito bilje i slušajući njezine pripovesti; jer ona je genij čija je plodnost bez premca, a pamćenje joj seže unatrag dalje od mitologije te mi može ispripovedati izvornik svake priče kao i to na kojim se činjenicama svaka od njih zasniva, jer te su se zgode zbile za njezine mladosti. Rumena i krepka stara dama, koja uživa u svim vremenima i godišnjim dobima, a po svoj će prilici još i nadživeti svu svoju decu.

Neopisiva nevinost i blagotvornost prirode — sunca, vetra i kiše, leta i zime — kakvo li zdravlje i kakvu radost zaveke pružaju! I tako vazda suosećaju s našom vrstom te bi svekoliku prirodu kosnulo, sunčev bi sjaj izbledio, vetrovi bi uzdisali poput ljudi, oblaci lili suze, šume odbacile lišće i odenule usred leta žalobno ruho kad bi ijedan čovek ikada zbog opravdana razloga tugovao. Zar se neću sporazumijevati sa zemljom? Nisam li i sam delom lišće i biljno obličje?

Koja će to pilula održati naše blagostanje, spokoj, zadovoljstvo? Niti oni mojega ili tvoga pradjeda, nego univerzalni, biljni, botanički lekovi naše prabake prirode, kojima ona vazda čuva svoju mladost te je za svoga veka nadživela tolike Parrove i hranila svoje zdravlje njihovom trulećom debljinom. Što se moje panaceje tiče, umesto neke od onih nadriljekarskih bočica mešavine zagrabljene iz Aheronta ili Mrtvog mora, koje dolaze s onih dugačkih plitkih kola nalik na crne škune za prevoz boca što ih katkad viđamo, dajte mi gutljaj nerazblaženog jutarnjeg zraka. Jutarnji zrak! Ako ljudi neće piti s tog praizvora dana, e pa onda ga moramo flaširati i prodavati u trgovinama, za dobrobit onih koji su izgubili pretplatničku cedulju za jutarnje doba ovoga sveta. No upamtite, neće se posve očuvati do podneva ni u najhladnijem podrumu, već će mnogo pre izbaciti čepove i produžiti tragom Aurore prema zapadu. Nisam poklonik Higijeje, kćeri onoga starog travara Asklepija, koja se na kipovima prikazuje kako u jednoj ruci drži zmiju a u drugoj pehar iz kojega zmija povremeno pije, nego pre Hebe, Jupiterove peharnice, koja beše kći Junone i divlje salate te koja je imala moć da bogovima i ljudima vraća jedrinu mladosti. Bila je ona verovatno jedina posve čila, zdrava i kršna mlada dama koja je ikad stupala kuglom zemaljskom, a kamo god bi došla nastupalo je proleće.


izvor

 

vidi od istog autora

                                              Henry David Thoreau , Građanska neposlušnost