Filip K.Dik- Šta je realnost ?

Filip K.Dik

Prvo, pre nego što počnem da Vas zamaram uobičajenim stvarima, koje pisci naučne fantastike kažu u govorima, dopustite da Vam prenesem službene pozdrave iz Diznilenda. Ja sebe smatram portparolom Diznilenda, jer živim samo nekoliko milja od njega - a ukoliko to nije dovoljno, jednom sam imao čast da tamo budem intervjuisan za Paris TV.

Nekoliko nedelja posle tog intervjua sam, istinski bolestan, bio prikovan za krevet. Mislim da je uzrok za to bila vrteća šoljica za kafu. Elizabet Antebi, producent tog filma, je želela da se vrtim u jednoj od ogromnih šoljica za kafu dok diskutujem o usponu fašizma sa Normanom Spinradom... jednim mojim starim prijateljem, koji piše odličnu naučnu fantastiku. Diskutovali smo i o watergate-u, ali smo to radili na palubi gusarskog broda kapetana Kuke. Mala deca, koja su nosila kape Miki Mausa - one crne kape sa ušima - su pritrčavala i skakala na nas, dok se kamera okretala, a Elizabet postavljala neočekivana pitanja. Preokupirani zbacivanjem male dece, Norman i ja smo tog dana rekli neke izuzetno glupe stvari. Međutim, danas želim da prihvatim punu odgovornost za ono što ću Vam reći, jer niko od Vas ne nosi kapu Miki Mausa, niti pokušava da se popne na mene, uveren da sam deo bitke na palubi gusarskog broda.

Žao mi je što to moram reći, ali pisci naučne fantastike u stvari ne znaju ništa. Ne možemo da govorimo o nauci, jer je naše znanje ograničeno i neslužbeno, a naša je fikcija obično užasna. Pre nekoliko godina nijedan koledž ili univerzitet ne bi pomislio da nekoga od nas pozove da govori. Milostivo smo bili ograničeni na nekoliko časopisa žute štampe, ne impresionirajući nikoga. Tih dana bi mi prijatelji rekli: "Ali da li pišeš nešto ozbiljno?" misleći, "Da li pišeš bilo šta osim naučne fantastike?" Čeznuli smo da budemo prihvaćeni. Žudeli smo da budemo primećeni. I tada, odjednom, akademski svet nas je pozvao da održimo govor i da se pojavimo na panelima - i odmah smo napravili idiote od sebe. Problem je jednostavno taj: Šta pisac naučne fantastike zna o bilo čemu? Na kom polju je on autoritet?

To me podseća na naslov, koji se pojavio u kalifornijskim novinama upravo pre nego što sam poleteo ovamo. NAUČNICI TVRDE DA SE NE MOŽE POSTIĆI DA MIŠ IZGLEDA KAO LJUDSKO BIĆE. To je bio savezno finansiran program istraživanja, pretpostavljam. Neko u tom svetu je autoritet za temu da li miševi mogu da obuju dvobojne cipele, polucilindar, prugastu košulju i pantalone i prođu kao ljudi.

Dakle, reći ću Vam šta ja smatram važnim. Ne mogu tvrditi da sam autoritet u bilo čemu, ali mogu iskreno reći da me određene teme apsolutno fasciniraju i da pišem o njima sve vreme. Osnovni predmet, koji me fascinira, je: "Šta je realnost?" i "Šta čini autentično ljudsko biće?" Preko dvadeset sedam godina, tokom kojih sam objavljivao romane i priče, uvek iznova sam se vraćao istraživanju ta dva međusobno povezana predmeta. Smatram ih važnim temama. Šta smo mi? Šta je to, što nas okružuje, što nazivamo ne-ja, empirijskim ili fenomenološkim svetom? Godine 1951, kada sam objavio svoju prvu priču, nisam imao ideju da se takva temeljna pitanja mogu postaviti na polju naučne fantastike. Počeo sam da tragam za njima nesvesno. Moja prva priča je bila o psu, koji je umislio da đubretari, koji su dolazili petkom ujutru, kradu vrednu hranu, koju je porodica brižljivo pohranila u sigurnom, metalnom kontejneru. Svakoga dana, članovi porodice bi iznosili papirne džakove sa dobrom hranom, spuštali ih u metalni kontejner, čvrsto zatvarali poklopac - i kada bi kontejner bio pun, te užasne kreature bi sve ukrale.

Pas u priči najzad počinje da zamišlja da će đubretari pojesti i ljude u kući, kao što su krali njihovu hranu. Naravno, pas u tome nije bio u pravu. Svi znamo da đubretari ne jedu ljude. Ipak, njegova ekstrapolacija je u suštini bila logična - na osnovu raspoloživih podataka. Priča je govorila o pravom psu i imao sam običaj da ga posmatram i pokušavam da uđem u njegovu glavu i zamislim kako vidi svet. Pas sigurno, zaključio sam, vidi svet sasvim drugačije nego ja ili bilo koji čovek. I tada sam počeo da razmišljam, možda svako ljudsko biće živi u jedinstvenom svetu, privatnom svetu, svetu različitom od onih, koje naseljavaju i doživljavaju drugi ljudi. I to me je navelo da se zapitam da li se realnost razlikuje od osobe do osobe, da li možemo govoriti o realnosti u jednini ili bi trebalo da govorimo o mnoštvu realnosti? I ukoliko postoji više realnosti, da li su neke više realne nego druge? Šta je sa svetom šizofreničara? Možda je on realan isto koliko i naš svet. Možda ne bi trebalo da kažemo da smo mi u dodiru sa realnošću, a on nije, već bi umesto toga trebalo da kažemo, njegova realnost se toliko razlikuje od naše da nam je on ne može objasniti, a mi mu ne možemo objasniti našu realnost. Problem je u tome, da ako se subjektivni svetovi suviše razlikuju, tada dolazi do prekida u komunikaciji ... a to jeste prava bolest.

Jednom sam napisao priču o čoveku, koji je bio povređen i odveden u bolnicu. Kada su pokušali da ga operišu, otkrili su da je android a ne čovek, a da on to sam nije znao. Morali su da podele vesti sa njim. Gotovo u jednom trenu g. Garson Pul je otkrio da se njegova realnost sastoji od izbušene trake, koja prolazi od jednog kalema do drugog u njegovim grudima. Fasciniran, počeo je da ispunjava neke od otvora i da pravi druge. Odjednom, njegov svet se menjao. Jato pataka je proletelo kroz sobu kada je izbušio dve nove rupe u traci. Najzad je sasvim isekao traku, posle čega je svet nestao. Međutim, on je nestao i za druge likove u priči ... što nema smisla, ako malo razmislite o tome. Osim ako ti likovi nisu bili tvorevina njegove mašte sa izbušene trake. Što pretpostavljam da su bili.
Uvek sam se nadao da ću, pišući romane i priče, koje se bave pitanjem "Šta je realnost?", jednom doći do odgovora. To je bila i nada mojih čitalaca. Godine su prošle, napisao sam preko trideset romana i preko stotnu priča, a i dalje nisam mogao da shvatim šta je to realnost. Jednog dana me je jedna studentkinja u Kanadi zamolila da joj definišem realnost za rad koji je pisala za čas filozofije. Želela je odgovor u jednoj rečenici. Razmislio sam o tome i konačno rekao: "Realnost je ono, što ne nestane kada prestanete da verujete u njega." To je sve što sam uspeo da izvučem. To je bilo 1972. Od tada nisam uspeo da lucidnije definišem realnost.

Međutim, problem nije samo intelektualna igra, već je realan, jer danas živimo u društvu, u kome mediji, vlada, velike korporacije, religiozne grupe, političke grupe proizvode lažne realnosti - i postoji elektronski hardware, putem koga se ti pseudo-svetovi šalju direktno u glave čitalaca, gledalaca, slušalaca. Ponekad, dok posmatram svoju jedanaestogodišnju ćerku, kako gleda TV, pitam se šta uči. Razmislite o tome. Malo dete gleda TV program napravljen za odrasle. Polovinu onoga, što se kaže i učini u TV drami dete je pogrešno shvatilo. Možda je sve pogrešno shvatilo. A pitanje je koliko je autentična informacija inače, čak i kada bi je dete pravilno shvatilo? Kakav je odnos između prosečne TV komedije situacije i realnosti? Šta je sa emisijama o policajcima? Automobili izmiču kontroli, sudaraju se i pale se. Policija je uvek dobra i uvek pobeđuje. Nemojte ignorisati poentu: policija uvek pobeđuje. Kakva je to lekcija! Ne treba da se borite protiv autoriteta, a ako to učinite, izgubićete. Poruka je ovde: budite pasivni! I - sarađujte! Ukoliko vam oficir Bareta zatraži informacije, dajte mu ih, jer oficir Bareta je dobar čovek i može mu se verovati. On vas voli i vi bi trebalo da volite njega.

U svojim tekstovima postavljam pitanje, Šta je realno? Jer smo neprestano bombardovani pseudo-realnostima, koje su proizveli veoma sofisticirani ljudi, koristeći veoma sofisticirane instrumente. Ne gajim sumnju u njihove motive; sumnjam u njihovu moć. Oni je imaju mnogo. I to je zapanjujuća moć: moć da se kreiraju čitavi univerzumi, univerzumi uma. Trebalo bi da to znam. Ja činim istu stvar. Moj posao je da kreiram univerzume, kao osnovu za romane. I treba da ih izgradim na takav način da se ne raspadnu dva dana kasnije. Ili je to barem ono, čemu se nadaju moji urednici. Međutim, odaću Vam tajnu: voleo bih da izgradim univerzum, koji će se srušiti. Voleo bih da vidim kako se odlepljuju i voleo bih da vidim likove u romanu kako izlaze na kraj sa tim. Imam tajnu ljubav prema haosu. Trebalo bi da ga bude više. Ne verujte - i mrtav sam ozbiljan kada ovo kažem - nemojte pretpostavljati da su red i stabilnost uvek dobri, u društvu ili u univerzumu. Staro, okoštalo mora napraviti prostor za novi život i za rođenje novih stvari. Pre nego što nove stvari mogu da budu rođene, stare moraju da nestanu. To je opasno shvatanje, jer nam govori da se moramo oprostiti od mnogo toga što nam je blisko. A to boli. Ali to je deo scenarija života. Ako nismo u stanju da psihološki prihvatimo promenu, počinjemo da umiremo iznutra. Ono o čemu govorim je da objekti, običaji, navike i način života moraju da iščeznu, da bi autentično biće moglo da živi.
Naravno, ja bih to rekao, jer živim u blizini Diznilenda, gde stalno uvode nove vožnje i ukidaju one stare. Diznilend je organizam koji evoluira. Pre nekoliko godina su imali Linkolnov simulakrum, koji je kao i Linkoln sam bio samo privremeni oblik, čija se materija i energija razvijala i zatim gubila. Isto važi i za svakoga od nas.

G

rčki filozof iz presokratovskog perioda, Parmenid, je smatrao da su jedine stvari, koje su realne, stvari koje se nikada ne menjaju ... a grčki filozof iz presokratovskog perioda, Heraklit, je učio da se sve menja. Ako uporedite ova dva pogleda, dobijate ovaj rezultat: ništa nije realno. U toj liniji razmišljanja postoji i fascinantni sledeći korak: Parmenid nije mogao da postoji, jer je ostario i umro i nestao, tako, prema njegovoj sopstvenoj filozofiji, nije ni postojao. A Heraklit je mogao imati pravo - da ne zaboravimo to. Ako je Heraklit imao pravo, tada Parmenid jeste postojao, a onda je on možda, prema Heraklitovoj filozofiji, imao pravo, jer je ispunio kriterijume prema kojima je Heraklit procenio stvari kao realne.
Nudim ovo jednostavno da bih pokazao da čim počnete da se pitate šta je ultimativno realno, počinjete da govorite gluposti. Zenon je dokazao da je kretanje nemoguće (u stvari, samo je umišljao da je to dokazao; nedostajalo mu je ono, što se tehnički naziva "teorija limita"). Dejvid Hjum, najveći skeptik među njima, je jednom spomenuo da su posle sastanka skeptika, okupljenih da potvrde skepticizam kao filozofiju, svi članovi skupa ipak radije izašli kroz vrata nego kroz prozor. Vidim Hjumovu poentu. Sve je to bila samo priča. Ozbiljni filozofi nisu shvatali ozbiljno to o čemu su govorili.

Ali ja smatram da je pitanje definicije šta je realno ozbiljan predmet, čak predmet od vitalnog značaja. A negde u tome je i drugi predmet, definicija autentičnog ljudskog bića. Jer bombardovanje pseudo-realnostima počinje veoma brzo da proizvodi neautentične ljude, lažne ljude - isto toliko lažne, kao i podaci, koji ih pritiskaju sa svih strana. Moja dva predmeta su u stvari jedan predmet; oni se ujedinjuju u toj tački. Lažne realnosti će kreirati lažne ljude. Ili, lažni ljudi će generisati lažne realnosti i prodati ih drugim ljudima, pretvarajući ih možda u falsifikate samih sebe. Tako, upetljali smo se sa lažnim ljudima, koji izmišljaju veštačke realnosti i predaju ih drugim lažnim ljudima. To je samo jedna velika verzija Diznilenda. Možete imati piratski brod ili Linkolnov simulakrum ili "Mr. Toad's Wild Ride"-možete ih imati sve, ali nijedan nije istinit.
U svom pisanju sam se toliko bavio falsifikatima, da sam konačno došao do falsifikata falsifikata. Na primer, u Diznilendu postoje ptice, koje rade na električne motore i proizvode gakanje i dreku, kada prođete kraj njih. Pretpostavimo da se jedne noći ušunjamo u park sa pravim pticama i njima zamenimo veštačke. Zamislite užas koji bi ispunio zvaničnike Diznilenda kada bi otkrili tu surovu podvalu. Prave ptice! A možda jednog dana i pravi nilski konji i lavovi. Užas! Park, koji zle sile vešto preobražavaju iz nerealnog u realno. Na primer, zamislite Matterhorn pretvoren u pravu planinu pokrivenu snegom? Šta ako bi to čitavo mesto, milošću Božije sile ili mudrosti, u trenutku, za treptaj oka, bilo promenjeno u nešto nekvarljivo? Morali bi da zatvore.
U Platonovom "Timeju" Bog nije stvorio Univerzum, kao hrišćanski Bog; on ga je jednog dana jednostavno pronašao. On je u stanju potpunog haosa. Bog se daje na posao da transformiše haos u red. Ta ideja me se dojmila i adaptirao sam je tako da odgovara mojim sopstvenim intelektualnim potrebama: šta ako je naš Univerzum započeo kao ne baš sasvim realan, kao neka vrsta iluzije, kako to uči hinduistička religija, i Bog ga iz ljubavi i ljubaznosti prema nama polako i tajno menja u nešto realno?

Ne bismo bili svesni te transformacije, jer na prvom mestu nismo svesni da je naš svet iluzija. Tehnički, to je gnostička ideja. Gnosticizam je religija, koja obuhvata judaizam, hrišćanstvo i paganstvo tokom nekoliko vekova. Optužen sam za zastupanje gnostičkih ideja. U neko drugo vreme bih bio i spaljen. Ali neke od njihovih ideja su me zaintrigirale. Jednom prilikom, dok sam proučavao gnosticizam u Britanici, naišao sam na spominjanje gnostičkog kodeksa pod imenom Bog i aspekti njegovog nepostojećeg Univerzuma, ideja, koja me je nagnala na bespomoćan smeh. Kakva vrsta osobe bi pisala o nečemu, za šta zna da ne postoji i kako nešto što ne postoji može imati aspekte? Ali sam tada shvatio da ja o tom predmetu pišem preko dvadeset pet godina. Pretpostavljam da ima mnogo slobode u tome da se piše o predmetu koji ne postoji. Jedan prijatelj je jednom objavio knjigu pod naslovom "Zmije Havaja". Brojne biblioteke su mu pisale, naručujući primerke. No, nema zmija na Havajima. Sve stranice knjige su bile prazne.

Naravno, u naučnoj fantastici nema pretvaranja da su opisani svetovi realni. Zato je i zovemo fikcija. Čitalac je unapred opomenut da ne veruje u ono o čemu čita. Na isti način, posetioci Diznilenda razumeju da g. Toad u stvari ne postoji i da su pirati pokretani motorima i pomoćnim mehanizmima, relejima i električnim kolima. Tako da nema nikakve obmane.
A opet, neobična je stvar da je na neki način, na neki neobični način, mnogo toga, što se objavljuje pod naslovom "naučna fantastika", tačno. Ne mora biti bukvalno tačno, naravno. Nije zaista izvršena invazija od strane stvorenja iz drugog zvezdanog sistema, kao što je opisano u "Bliskim susretima treće vrste". Namera producenata tog filma nije bila da u to poverujemo. Ili jeste?
I još važnije. Ako to i nisu nameravali da kažu, da li to ipak jeste istina. O tome je u stvari reč - ne, da li autor ili producenti veruju u to - već da li to jeste istina? Jer u potrazi za dobrom građom autori naučne fantastike ili producenti ili pisci scenarija mogu sasvim slučajno naleteti na istinu i to tek kasnije shvatiti.

Osnovna alatka manipulacije realnošću je manipulacija rečima. Ukoliko možete da kontrolišete značenje reči, moći ćete da kontrolišete ljude, koji moraju da koriste te reči. Džordž Orvel je to predstavio u svom romanu "1984.". Međutim, drugi način da kontrolišete um ljudi je da kontrolišete njihovu percepciju. Ukoliko postignete da vide svet na isti način kao i vi, oni će i razmišljati kao i vi. Razumevanje sledi za percepcijom. Kako možete postići da vide realnost onako kako je vi vidite? Najzad, to je samo jedna od mnogih realnosti. Slike su osnovni gradivni element: "images". Zbog toga je moć TV-a da utiče na mlade umove tako zapanjujuće velika. Reči i slike su sinhronizovani. Postoji mogućnost potpune kontrole gledalaca, pogotovo mladih gledalaca. Gledanje TV-a je neka vrsta učenja u snu. EKG osobe, koja gleda TV, pokazuje da mozak posle otprilike pola sata zaključuje da se ništa ne dešava i prelazi u hipnotičko, polusvesno stanje, emitujući alfa talase. Zbog toga je tako malo pokreta očima. Uz to, većina informacija je grafička i odlaze u desnu hemisferu mozga pre nego u levu, gde je smeštena svesnost pojedinca. Nedavni eksperimenti ukazuju da se većina toga, što gledamo na TV-u usvaja na podsvesnom nivou. Mi samo umišljamo da svesno vidimo šta je tamo. Mnoštvo informacija izmiče našoj pažnji; bukvalno, posle nekoliko sati gledanja TV-a mi ne znamo šta smo videli. Naše sećanje je iskrivljeno, kao sećanje u snovima; praznine se naknadno popunjavaju. I falsifikuju. Nesvesno smo učestvovali u kreiranju lažne realnosti, a zatim smo je predusretljivo prisvojili. Mi smo u dosluhu sa svojom propašću. Po svoj prilici ne namerno. U stvari to je i deo problema.

I - i to kažem kao profesionalni pisac fikcije - producenti, scenaristi i režiseri, koji kreiraju te audio-vizuelne svetove, ne znaju koliko njihovog sadržaja je tačno. Drugim rečima, oni su žrtve sopstvenog proizvoda, zajedno sa nama. Govoreći u svoje ime, ne znam koliko je od mog pisanja istinito, ili koji delovi mog pisanja su istiniti (ukoliko neki uopšte jesu). To je potencijalno smrtonosna situacija. Imamo fikciju, koja oponaša istinu i istinu, koja oponaša fikciju. Imamo opasno preklapanje. U stvari to je deo problema. Ne možete zakonom obavezati autora da tačno navede svoj proizvod, kao što je to moguće kod pudinga, čiji su sastojci navedeni na etiketi. ... ne možete ga primorati da izjavi koji deo je tačan, a koji ne, ako on to sam ne zna.

Zastrašujuće je iskustvo, napisati nešto u romanu, verujući da je to čista fikcija, i mogo kasnije - možda godinama kasnije - saznati da to jeste istina. Želeo bih da Vam dam jedan primer. To je nešto što ja ne razumem. Možda ćete Vi moći da postavite neku teoriju. Ja ne mogu.
Godine 1970. napisao sam roman pod nazivom "Tecite suze moje, reče policajac" (Flow My Tears, the Policeman Said). Jedan od likova je devetnaestogodišnja devojka po imenu Keti. Njen muž se zove Džek. Čini se da Keti ima kriminalnu pozadinu, ali kasnije, kako ulazimo dublje u roman, otkrivamo da ona u stvari radi za policiju. Ima vezu sa policijskim inspektorom. Lik je čista fikcija. Ili sam barem ja mislio da jeste.

U svakom slučaju, za Božić 1970. upoznao sam devojku po imenu Keti - to je bilo pošto sam završio roman. Imala je devetnaest godina. Njen mladić se zvao Džek. Ubrzo sam saznao da je Keti diler droge. Proveo sam mesece pokušavajući da je nateram da prestane sa dilovanjem droge; opominjao sam je da bi mogla biti uhvaćena. Onda, jedne večeri, dok smo ulazili zajedno u restoran, Keti se zaustavila i rekla: "Ne mogu da uđem." U restoranu je sedeo policajac, koga sam poznavao. "Moram da ti kažem istinu," rekla je Keti. "Imam vezu sa njim."

Naravno, to su neobične koincidencije. Možda posedujem sposobnost prekognicije. Ali misterija postaje još neobičnija; sledeći stepen me je potpuno pomeo. To je bilo pre četiri godine.
Godine 1974. roman je ponovo štampan. Jednog dana sam razgovarao sa svojim sveštenikom - ja sam pripadnik episkopske crkve - i uzgred sam mu spomenuo važnu scenu pred kraj romana, u kojoj lik Feliks Bekman sreće crnog stranca na benzinskoj stanici i oni započinju razgovor. Kako sam mu sve detaljnije opisivao scenu, moj sveštenik je postajao sve uznemireniji. Najzad je rekao: "To je scena iz Dela apostolskih, iz Biblije! U Delima se osoba, koja sreće crnog čoveka na putu, zove Filip - Vaše ime." Otac Raš je bio tako uznemiren sličnošću da čak nije mogao da locira scenu u Bibliji. "Pročitajte Dela," podučio me je. "I složićete se sa mnom. Isto je do u detalje."

Otišao sam kući i pročitao scenu iz Dela. Da, otac Raš je bio u pravu; scena iz mog romana je bila očigledno prepričavanje scene iz Dela, a ja nikada nisam čitao Dela, moram da priznam. I opet, zagonetka se još produbila. U Delima, visoki rimski oficir, koji je uhapsio i ispitivao Sv. Pavla, se zove Feliks - isto ime kao i moj lik. A moj lik Feliks Bekman je visoki policijski oficir, u stvari, u mom romanu on ima isti položaj kao i Feliks u Delima apostolskim: konačni autoritet. U mom romanu se vodi razgovor, koji veoma podseća na razgovor između Feliksa i Pavla.
Odlučio sam da potražim i druge sličnosti. Glavni lik u mom romanu se zove Jason. Dobio sam sadržaj i čitao ga da vidim da li se neko po imenu Jason pojavljuje bilo gde u Bibliji. Nisam mogao da se setim nijednog. Dakle, čovek po imenu Jason se pojavljuje samo jednom u Bibliji. To je u knjizi o Delima. I da bih se dalje mučio koincidencijama, u mom romanu Jason beži od vlasti i sakriva se u kući te osobe, a u Delima čovek po imenu Jason pruža utočište beguncu od vlasti - potpuna inverzija situacije u mom romanu, kao da se misteriozni Duh, odgovoran za sve, zabavljao čitavom tom stvari.
Feliks, Jason i susret na putu sa crnim čovekom, koji je potpuni stranac. U Delima, učenik Filip krsti crnog čoveka, koji tada radostan odlazi. U mom romanu, Feliks Bekman se obraća crnom čoveku za emocionalnu podršku, jer mu je umrla sestra i on se psihološki raspada. Crni čovek je dao podstrek njegovom duhu i mada Bekman nije otišao radujući se, ipak su njegove suze prestale da teku. On je leteo kući, plačući zbog smrti svoje sestre i morao je da dođe do nekoga, makar i potpunog stranca. To je susret između dva stranca na putu koji menja život jednog od njih - i u mom romanu i u Delima. I konačna doskočica misterioznog Duha na delu: ime Feliks je latinska reč za "sreću". Što nisam znao kada sam pisao svoj roman.

Brižljivo proučavanje mog romana pokazuje da sam iz razloga, koji čak ne mogu ni početi da objašnjavam, uspeo da prepričam nekoliko osnovnih događaja iz jednog određenog dela Biblije i čak upotrebio i prava imena. Kako bi se to moglo objasniti? Sve to sam otkrio pre četiri godine. Pre četiri godine sam pokušao da izađem sa teorijom, koja bi to objasnila, ali nisam. Sumnjam da ću to ikada biti u stanju.

Ali misterija se nije završavala tamo gde sam zamišljao. Pre dva meseca sam kasno uveče prošetao do poštanskog sandučeta da bih poslao pismo i takođe da bih uživao u pogledu na crkvu, koja se nalazi preko puta zgrade u kojoj je moj stan. Primetio sam čoveka, koji se sumnjivo muvao oko jednih parkiranih kola. Izgledao je kao da namerava da ukrade kola ili možda nešto iz njih; kada sam se vratio od sandučeta, čovek se sakrivao iza drveta. Na jedan impuls sam mu prišao i upitao: "Da li nešto nije u redu?"

"Nestalo mi je benzina," odgovorio je. "I nemam novca."

Neverovatno, jer to nikada ranije nisam uradio, izvadio sam svoj novčanik, izvadio sav novac iz njega i pružio mu ga. Rukovao se sa mnom i upitao gde živim, da bi kasnije mogao da mi vrati novac. Vratio sam se u svoj stan i tada shvatio da mu novac neće ništa značiti, jer u blizini nema benzinske stanice. Tako sam se vratio do svojih kola i zajedno smo se u mojim kolima odvezli do benzinske pumpe. Odjednom sam shvatio da je to bila scena iz mog romana - romana, pisanog osam godina ranije. Benzinska pumpa je bila upravo onakva, kakvu sam je zamislio unutrašnjim okom kada sam pisao scenu - blještavo belo svetlo, radnik na pumpi - i onda sam video ono što nisam uočio ranije. Stranac, kome sam pomogao, je bio crn.

Odvezli smo se nazad do njegovih kola sa benzinom, rukovali se i ja sam se tada vratio u svoj stan. Nikada ga više nisam video. Nije mogao da mi vrati novac, jer mu nisam rekao koji je od mnogih stanova u zgradi moj niti kako se zovem. Bio sam užasno potresen tim iskustvom. Bukvalno sam proživeo scenu sasvim onako, kako se ona javlja u mom romanu. Proživeo sam neku vrstu replike scene iz Dela, u kojima Filip sreće crnog čoveka na putu.

Kako bi se to sve moglo objasniti?

Odgovor, do koga sam došao, ne mora biti tačan, ali to je jedini odgovor koji imam. To ima veze sa vremenom. Moja teorija je: na jedan određeni, važan način, vreme nije realno. Ili možda jeste realno, ali ne na način na koji doživljavamo da jeste, ili zamišljamo da jeste. Imao sam akutnu, ogromnu sigurnost (i još uvek imam) da, uprkos svim promenama koje vidimo, u osnovi promenljivog sveta leži taj stalni, nevidljivi, potporni predeo; u ovom slučaju taj nevidljivi, potporni predeo je onaj iz Biblije: konkretno, to je period neposredno posle smrti i uskrsnuća Hrista; drugim rečima, to je period iz Dela Apostolskih.

Parmenid bi bio ponosan na mene. Zagledao sam se u stalno promenljivi svet i proglasio da ispod njega leži večno, nepromenljivo, apsolutno realno. Ali kako se ono ostvarilo? Ako je realno vreme oko 50. godine, zašto mi onda vidimo 1978.? I ako stvarno živimo u Rimskoj imperiji, negde u Siriji, zašto onda vidimo Sjedinjene Države?

II DEO


Parmenid bi bio ponosan na mene. Zagledao sam se u stalno promenljivi svet i proglasio da ispod njega leži večno, nepromenljivo, apsolutno realno. Ali kako se ono ostvarilo? Ako je realno vreme oko 50 god.n.e, zašto mi onda vidimo 1978.god.n.e? I ako stvarno živimo u rimskoj imperiji, negde u Siriji, zašto onda vidimo Sjedinjene Države?

Tokom srednjeg veka je nastala neobična teorija, koju bih sada želeo da Vam predstavim, bez obzira na njenu vrednost. Po toj teoriji je đavo, zli - Satana- "majmun Boga". On kreira lažne svetove, imitaciju Božije autentične kreacije i onda ih podmeće umesto te autentične kreacije. Da li ta neobična teorija objašnjava moje iskustvo? Treba li da poverujemo da smo izigrani (ocludded), da smo prevareni, da nije 1978. već 50 n.e. ... i da je Satana ispleo svoju falsifikovanu realnost da uništi našu veru u povratak Hrista?

Mogu da zamislim kako bi izgledalo da me ispita psihijatar. Psihijatar pita: "Koja je godina?" A ja odgovaram: "50 god.n.e." Psihijatar trepne i onda upita: "A gde ste Vi?" a ja odgovaram: "U Judeji." "Gde je sad to?" pita psihijatar. "To je deo Rimskog carstva.", kažem kao odgovor. "Da li znate ko je predsednik?", pitao bi psihijatar, a ja bih odgovorio: "Prokurator Feliks." (Marko Antonije Feliks bio je rimski prokurator Judeje od 52. do 58.prim.prev.). "Potpuno ste sigurni u to?", pitao bi psihijatar, dajući istovremeno krišom znak dvojici veoma krupnih psihijatrijskih pomoćnika. "Da", ponovio bih, "osim ako Feliks nije sišao sa vlasti, te ga je nasledio prokurator Feskus. Vidite, Feliks je Svetog Pavla smatrao -" "Ko Vam je to rekao?" prekinuo bi me psihijatar iznerviran i ja bih odgovorio: "Sveti Duh." I posle toga bih bio u sobi obloženoj gumom, zureći napolje i znajući tačno kako sam tamo dospeo.

U tom razgovoru bi u jednom smislu sve bilo istinito, u drugom, očigledno netačno. Ja perfektno znam da je godina 1978. i da je predsednik Džimi Karter i da živim u Santa Ani, u Kaliforniji, u Sjedinjenim Državama. Čak znam i kako da od svog stana stignem do Diznilenda, činjenica, koju se čini da ne mogu da previdim. A u doba Svetog Pavla sigurno nije postojao nikakav Diznilend.
Tako, ako primoran sebe da budem racionalan i logičan, i sve te ostale dobre stvari, moram da priznam da postojanje Diznilenda (za koji znam da jeste realan) dokazuje da ne živimo u Judeji u 50. god.n.e. Ideja o Svetom Pavlu kako se vrti u ogromnim šoljicama za čaj dok sastavlja Prvu poslanicu Korinćanima, a Paris TV ga snima telefotografskim sočivima - to jednostavno ne može biti. Sveti Pavle se nikada ne bi približio Diznilendu. Samo deca, turisti i visoki sovjetski oficiri u poseti odlaze u Diznilend. Sveci to ne rade.

Ali biblijski materijal je nekako uhvatio moju podsvest i uvukao se u moj roman i isto tako tačno, iz nekog razloga sam u 1978. oživeo scenu, koju sam opisao 1970. Ono što hoću da kažem je sledeće: Postoji dokaz u barem jednom mom romanu da jedna druga realnost, nepromenljiva, upravo kao što su Parmenid i Platon pretpostavili, leži u osnovi vidljivog fenomenološkog sveta promena i nekako, na neki način, možda na naše iznenađenje, mi možemo prodreti do nje. Ili pre, misteriozni Duh nas može dovesti u dodir sa njom, ukoliko želi da vidimo taj drugi, nepromenljivi krajolik. Vreme prolazi, hiljade godina prolaze, ali u istom trenutku, u kome vidimo ovaj savremeni svet, antički svet, svet Biblije, je skriven ispod njega, i dalje tamo, i dalje realan. Večno.

Da stavim sve na kocku i da Vam ispričam ostatak ove neobične priče? Učiniću to, kada sam već stigao dovde. Moj roman "Tecite suze moje, reče policajac" je objavljen u februaru 1974. u izdavačkoj kući "Doubleday". Dve nedelje pošto je objavljen, izvađena su mi dva umljaka pod natrijum pentatolom. Kasnije toga dana nastupili su intenzivni bolovi. Moja žena je telefonirala oralnom hirurgu, a on je telefonom pozvao apoteku. Pola sata kasnije neko je pokucao na vrata: kurir iz apoteke sa lekom protiv bolova. Iako sam krvario i bio bolestan i slab, osetio sam potrebu da sam otvorim vrata. Našao sam se licem u lice sa mladom ženom - koja je nosila zlatnu ogrlicu, u čijem je središtu sjajila zlatna riba; Zaboravio sam bol, zaboravio sam lek, zaboravio sam zašto je devojka tu. Samo sam zurio u znak ribe.

"Šta to znači?" Upitao sam je.

Devojka je rukom dotakla svetlucavu zlatnu ribu i rekla: "To je znak, koji su nosili rani hrišćani." Tada mi je pružila paket sa lekom.

U tom trenutku, dok sam zurio i svetlucavu zlatnu ribu i slušao njene reči, odjednom sam iskusio ono, za što sam kasnije saznao da se naziva anamneza - grčka reč, koja doslovno znači "gubitak zaborava" (U "Menonu" Platonov Sokrat iznosi teoriju anamneze. Prema njoj, duša je besmrtna i nekada je boravila u carstvu ideja, gde je stekla istinsko znanje. Duša se iznova reinkarnira; znanje se zapravo oduvek nalazi u duši, ali svaki put kada se duša ponovo reinkarnira u nekom telu, ona zbog šoka rađanja izgubi sve svoje prethodno znanje. Ono što mi nazivamo učenjem, zapravo je samo prisećanje (anamneza) onoga što je naša duša već znala.Prim.prev.) Setio sam ko sam i gde sam. U jednom trenutku, za treptaj oka, sve mi se vratilo. Devojka je tajno bila hrišćanka, kao i ja. Živeli smo u strahu da nas ne otkriju Rimljani. Morali smo da komuniciramo šifrovanim znacima. Upravo mi je to rekla i to je bila istina.

Za kratko vreme, koliko god da je teško to objasniti ili poverovati u to, video sam crne obrise omraženog Rima, nalik zatvoru. Ali, što je mnogo važnije, sećao sam se Isusa, koji je nedavno bio sa nama, privremeno otišao i koji će se veoma brzo vratiti. Moja emocija je bila radost. Tajno smo se pripremali da Mu poželimo dobrodošlicu. To neće biti dugo. A Rimljani nisu znali. To je bila naša velika tajna, naše radosno saznanje. Uprkos svemu, Hrist će se vratiti i naše ushićenje i iščekivanje su bili bezgranični.

Zar nije čudno da se taj neobičan događaj, to otkriće izgubljenog sećanja, dogodio samo nedelju dana posle objavljivanja "Tecite suze moje"? A "Tecite suze moje" je ona knjiga, koja sadrži kopiju ljudi i događaja iz Dela Apostolskih, koja je smeštena u tačno onaj trenutak u vremenu - odmah posle Isusove smrti i uskrsnuća - koga sam se uz pomoć znaka zlatne ribe setio tako jasno, kao da se upravo događa?

Da ste bili ja i da se to dogodilo Vama, siguran sam da ne biste bili u stanju da to jednostavno ostavite po strani. Tragali biste za teorijom, koja bi to mogla objasniti. Tokom četiri godine isprobavao sam jednu teoriju za drugom: cirkularno vreme, zamrznuto vreme, bezvremeno vreme, koje se naziva "svetim" nasuprot "svetovnom" vremenu ... Ne mogu da nabrojim sve teorije, koje sam isprobao. Zaista mora postojati misteriozni Sveti Duh, koji ima preciznu i intimnu vezu sa Hristom, koji počiva u ljudskim umovima, vodi ih i informiše i čak se ispoljava kroz ljude, čak i ako oni toga nisu svesni.

U knjizi "Tecite suze moje", nazad u 1970. odigrao se jedan čudan događaj, za koji sam tada shvatio da nije običan, da nije deo regularnog spisateljskog procesa. Jedne noći sam imao san, jedan veoma živ san. I kada sam se probudio, zatekao sam sebe u kompulziji - apsolutnoj neophodnosti - da prenesem taj tekst u roman, upravo onako kako sam ga sanjao. Da bih sasvim tačno preneo san, morao sam da napišem jedanaest verzija dokumenta, dok nisam bio zadovoljan.
Želeo bih sada da pročitam citat iz romana, u njegovom konačnom, objavljenom obliku. Vidite da li Vas san podseća na nešto.

"Selo, mrko i suvo, u leto, gde je živeo kao dete. Jahao je konja, a sa leve strane mu se polako približavao odred konjanika. Jahači na konjima su bili muškarci u svetloj odeći, od kojih je svaka bila druge boje; svaki je nosio zašiljen šlem, koji je svetlucao na suncu. Svečani, ozbiljni vitezovi su prošli kraj njega i dok su prolazili, uspeo je da razabere lice jednog od njih: drevno lice kao od mermera, užasno starog čoveka sa namreškanim slapovima bele brade. Kakav je snažan nos imao. Kako plemenite crte lica. Tako umoran, tako ozbiljan, toliko daleko od običnog čoveka. Očigledno je bio kralj.

Feliks Bekman ih je pustio da prođu; nije im ništa rekao i oni mu se nisu obratili. Zajedno su se kretali ka kući, iz koje je došao. Čovek je zapečatio sebe u kući, usamljen čovek, Džejson Taverner, u tišini i tami, bez prozora, sa sopstvenim sebstvom od sada do večnosti. Sedenje, samo postojanje, nepokretno. Feliks Bakman je nastavio dalje, napolje u otvoreno seosko okruženje. I tada je iza sebe čuo jedan strašan usamljeni krik. Ubili su Tavernera, koji je kriknuo, videvši kako ulaze, osetivši ih u senama oko sebe, znajući šta nameravaju da urade sa njim.
U sebi Feliks Bakman oseti apsolutnu i potpunu pustos i tugu. Ali u snu on nije išao nazad, niti se osvrtao. NIje bilo ničega što bi moglo da se učini. Niko nije mogao da zaustavi poteru za čovekom u šarenom odelu; njima nikako nije moglo biti rečeno ne. U svakom slučaju, bilo je gotovo. Taverner je bio mrtav."

Ovaj odeljak Vam verovatno ne sugeriše nikakvu određenu stvar, osim potere zakona za čovekom, koji je ili kriv ili se smatrao krivim. Nije jasno da li je Taverner zaista počinio neki zločin ili je samo verovao da je počinio zločin. Ja sam imao utisak da je kriv, ali bila je tragedija da je morao da bude ubijen, užasno tužna tragedija. U romanu, taj san navede Feliks Bekmana da počne da plače i da kasnije potraži crnog čoveka na benzinskoj stanici, otvorenoj čitave noći.

Mesecima nakon objavljivanja romana pronašao sam deo u Bibliji, na koju taj san ukazuje.
"Gledah dokle se postaviše presto i starac sede, na kom beše odelo belo kao sneg i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. Reka ognjena izlazaše i tečijaše ispred njega. Hiljade i hiljade služaše mu i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred njim. Sud sede i knjige se otvoriše." (Danijel , 7:9).

Sedokosi starac se ponovo javlja u Otkorvenju (1:13):

"I videh, usred sedam svećnjaka kao sina čovečijega, obučena u dugačku haljinu i opasana po prsima pojasom zlatnijem. A glava njegova beše bela kao bela vuna, kao sneg; oči njegove kao plamen ognjeni. I noge njegove kao med kad se rastopi u peći; i glas njegov kao buka voda mnogijeh."
Otkrovenje 1:17:

"I kada ga videh, padoh k nogama njegovim kao mrtav. I metnu desnicu svoju na me govoreći mi: ne boj se, ja sam prvi i poslednji, jer bejah mrtav i evo me živ, i vek i veka amen. Napiši dakle što si video i što je i što će biti po tom."

I, kao i Jovan na Patmosu, verno sam zapisao ono što sam video i uneo to u roman. A to je bilo tačno, iako u to vreme nisam znao na koga se misli ovim opisom:

"... uspeo je da razabere lice jednog od njih: drevno lice kao od mermera, užasno starog čoveka sa namreškanim slapovima bele brade. Kakav je snažan nos imao. Kako plemenite crte lica. Tako umoran, tako ozbiljan, toliko daleko od običnog čoveka. Očigledno je bio kralj."

Zaista je bio kralj. To je sam Hrist, koji se vratio da izvrši presudu. I to je ono, što on radi u mom romanu: on izvršava presudu nad čovekom zatvorenom u tami. Čovek, zapečaćen u tami, je morao biti Princ Zla, sila mraka. Nazovite ga kako želite, njegovo vreme je došlo. Bio je suđen i osuđen. Feliks Bekman je mogao da plače od tuge za njim, ali je znao da presuda ne može biti osporena. I tako je nastavio da jaše, ne okrećući se i ne gledajući nazad, čuvši samo krik straha i poraza: krik uništenog zla.

Tako moj roman sadrži materijal iz drugih delova Biblije, kao i odeljke iz Dela. Dešifrovan, on kazuje sasvim drugačiju priču od one površinske (u koju ovde ne moramo da ulazimo.). Prava priča je jednostavno ova: povratak Hrista, sada kralja, ne više sužnja koji trpi. Sudije, ne više žrtve nepravedne osude. Sve je okrenuto. Ključna poruka mog romana, a to nisam znao, je bila opomena moćnicima: Uskoro ćete biti suđeni i osuđeni. Na koga se to konkretno odnosilo? Dakle, ne mogu to reći, ili radije, više bih voleo da ne kažem. Nemam sigurno saznanje, samo intuiciju. A to nije dovoljno da se nastavi, tako da ću zadržati svoje misli za sebe. Ali možete sebi postaviti pitanje, koji politički događaj se odigrao između februara 1974. i avgusta 1974. Zapitajte sebe ko je bio suđen i osuđen i pao nalik plamenoj zvezdi u ruševine i sramotu. Najmoćniji čovek na svetu. Osećam sažaljenje prema njemu, kao što sam osećao i dok sam sanjao san. "Jadni, jadni čovek.", rekao sam jednom svojoj ženi, sa suzama u očima. "Zatvoren u tami, svirajući klavir u noći samom sebi, sam i uplašen, znajući šta dolazi." Zaboga, oprostimo mu, konačno. Ali šta je učinjeno njemu i svim njegovim ljudima - "svim predsednikovim ljudima", kako je stavljeno - mora da bude urađeno. Ali to je prošlo i trebalo bi ga ponovo pustiti na dnevno svetlo; nijedno biće, nijedna osoba ne treba da bude zauvek zatočena u mraku. To nije humano.

Upravo u vreme kada je Vrhovni sud presudio da Niksonove trake treba da budu vraćene specijalnom izvršitelju, jeo sam u kineskom restoranu u Jorba Lindi, gradiću u Kaliforniji, gde je Nikson išao u školu - gde je odrastao, radio u bakalnici, gde se nalazi park, nazvan po njemu i, naravno, Niksonova kuća, jednostavna ploča i sve to. U kolačiću sudbine dobio sam sledeću proročanstvo:

DELA UČINJENA U TAJNOSTI
NALAZE NAČIN DA BUDU OTKRIVENA.

Poslao sam pismo u Belu kuću, napominjući da je taj kineski restoran lociran manje od milje od Niksonove rodne kuće, i rekao: "Mislim da je načinjena greška; slučajno sam dobio kolačić sudbine g. Niksona. Da moj slučajno nije kod njega?" Bela kuća nije odgovorila.

Dakle, kao što sam ranije spomenuo, autor dela, koje pretpostavlja fikciju, može pisati istinu, a da to uopšte ne zna. Da citiram Ksenofana, još jednog presokratovskog filozofa: " Čak i ako se dogodi da čovek govori potpunu istinu, on sam to ne zna; sve stvari su uvijene u pojavnost." (Fragment 34). Heraklit je dodao na to: "Priroda stvari je u navici da sebe prikriju." (Fragment 54). V. S. Gilbert, iz "Gilbert and Sullivan", je izjavio: "Stvari su retko ono što se čine; obrano mleko se prerušava u krem." Poenta svega toga je da ne možemo verovati čulima, a verovatno ni razmišljanju a priori. Kada je reč o našim čulima, slušao sam da ljudi, koji su bili slepi od rođenja i kojima je iznenada vraćen vid, bivaju zapanjeni otkrićem da predmeti izgledaju sve manji i manji, kako se udaljavaju od njih. Logički, ne postoji razlog za to. Naravno, mi to prihvatamo, jer smo navikli na to. Vidimo da se predmeti smanjuju, ali znamo da oni u stvari ostaju iste veličine. Tako i prosečno pragmatična osoba koristi određenu količinu sofisticiranog odbacivanja onoga, što joj saopštavaju oči i uši.
Malo toga, što je Heraklit napisao, je preživelo, a ono što imamo, je neobično, ali Fragment 54 je lucidan i važan: "Skrivena struktura je gospodar vidljive strukture." To znači da je Heraklit verovao da je pravi krajolik prekriven velom. Možda je sumnjao da ni vreme nije baš ono što se čini, jer je u Fragmentu 52 rekao: "Vreme je zaigrano dete, koje igra dame; a detetovo je carstvo." To je zbilja zagonetno. Ali on u fragmentu 18 takođe kaže: "Ukoliko čovek to ne očekuje, neće pronaći neočekivano; ono ne može biti uhvaćeno i nikakva staza ne vodi do njega." Edvard Hasi, u svom udžbeniku o presokratovcima kaže:

"Ukoliko je Heraklit ... činilo bi se razumnim da ponudi dalja uputstva radi dolaženja do istine. Govor sastavljen od zagonetnih nagoveštaja sugeriše neophodnost neke vrste otkrovenja izvan čovekove kontrole ... Prava mudrost, kao što se videlo, je blisko povezana sa Bogom, što sugeriše da u naprednom znanju čovek postaje nalik ili deo Boga."

Ovaj citat ne potiče iz neke religijske ili teološke knjige; to je analiza najranijih filozofa od strane profesora antičke filozofije na Univerzitetu na Oksfordu. Hasi objašnjava da za te rane filozofe nije postojala razlika između filozofije i religije. Prvi veliki kvantni skok u grčkoj teologiji je napravio Ksenofan sa Kolofona, rođen sredinom šestog veka p.n.e. koji je, ne pribegavajući bilo kakvom autoritetu osim sopstvenog uma, rekao:

"Jedan Bog, koji jeste, nije nalik nijednom smrtnom stvorenju niti u telesnom obliku, niti u umu. On ceo vidi, on ceo misli, on ceo čuje. On uvek ostaje nepokretan na istom mestu; on ne mora da se kreće okolo, sada ovako, sada onako."

To je suptilan i napredan koncept Boga, evidentno bez predstavnika među grčkim misliocima. "čini se da argumenti Parmenida pokazuju da čitava realnost zaista mora biti u umu." Piše Hasi, "ili predmet misli u umu." Posebno u vezi sa Heraklitom on kaže: "Kod Heraklita je teško reći, u kojoj se meri dizajn u umu Boga razlikuje od ostvarenja u svetu ili koliko je zaista um Boga udaljen od sveta."

Sledeći skok, koji je doneo Anaksagora, me je oduvek fascinirao. "Anaksagora je došao do teorije mikrostrukture materije, koja je do nekog stepena čini misterioznom za ljudski um." Anaksagora je verovao da je sve determinisano Umom. To nisu bili detinjasti ili primitivni mislioci. Diskutovali su o ozbiljnim temama i proučavali su gledišta jedni drugih uz duboke uvide. Nisu to bili do vremena Aristotela, koji je njihove poglede sveo na ono, što bismo adekvatno - ali pogrešno - mogli okarakterisati kao sirovo. Kao rezime presokratovske teologije i filozofije bi se moglo reći sledeće: Kosmos nije ono, što se čini da jeste, a ono što verovatno jeste, je tačno ono, što i ljudsko biće jeste na najdubljem nivou - nazovimo to um ili duša, to je nešto jedinstveno, što živi i misli i samo izgleda kao mnoštvo i materijalno. Ti pogledi su do nas došli i preko doktrine o Logosu u pogledu Hrista. Logos je istovremeno i onaj, koji misli i stvar o kojoj se misli: mislilac i misao zajedno. Univerzum je onda mislilac i misao i budući da smo mi njegov deo, mi kao ljudska bića smo u konačnoj analizi misli i mislioci tih misli.

Tako, ako Bog misli o Rimu oko 50 god.n.e, onda Rim oko 50 god.n.e. jeste. Univerzum nije sat na navijanje, a Bog ruka koja ga navija. Univerzum nije sat sa baterijom, a Bog ta baterija. Spinoza je verovao da je Univerzum telo Božijeg proširenja u prostor. Ali mnogo pre Spinoze - dve hiljade godina pre - Ksenofan je rekao, "On mislima svog uma bez napora upravlja svim stvarima." (Fragment 25).

Ako je neko od vas pročitao moj roman "Ubik", znaće da misteriozni entitet ili um ili sila pod nazivom Ubik započinje kao serija jeftinih i vulgarnih reklama i najzad kaže:

Ja sam Ubik. Ja postojim pre Univerzuma. Ja sam stvorio Sunca. Ja sam stvorio svetove. Kreirao sam živa bića i mesta, koja ona naseljavaju; pomerio sam ih tamo, pomerio sam ih ovamo. Išli su gde sam rekao, radili su što sam rekao. Ja sam reč i moje se ime nikada ne izgovara, ime koje niko ne zna. Zovu me Ubik, ali to nije moje ime. Ja jesam. Ja ću uvek biti.

Iz toga postaje očigledno ko i šta je Ubik; izričito se kaže da je on reč, što znači Logos. U nemačkom prevodu se nalazi najlepši lapsus tačnog razumevanja, koji sam ikada sreo; Neka nam je Bog u pomoći, ako je čovek, koji je prevodio moj roman, trebalo da uradi prevod Novog zaveta sa koine grčkog (zajednički grčki dijalekt.prim.prev.) na nemački. Sve je dobro uradio do rečenice, "Ja sam reč." To ga je zaintrigiralo. 'Šta li je autor time mislio?' mora da se pitao, očigledno se ne susrevši ranije sa doktrinom o Logosu. Tako je dao najbolji mogući prevod. U nemačkom izdanju, Apsolutni Entitet, koji je stvorio sunca, napravio svetove, kreirao živa bića i mesta koja ona naseljavaju, kaže o sebi:
Ja sam Robna marka (brandname).

Da je prevodio Jovanovo jevanđelje, pretpostavljam da bi ono glasilo:

U početku beše Robna marka i Robna marka beše u Boga i Bog beše Robna marka.

Izgleda da vam ja ne donosim samo pozdrave iz Diznilenda, već i od Mortimera Snerda. Takva je sudbina autora, koji se nada da u svoje pisanje uključi teološke teme. "Robna marka, onda, beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo i bez Nje ništa nije postalo što je postalo." Tako to ide sa plemenitim ambicijama. Nadajmo se da Bog ima smisao za humor.

Ili bi možda trebalo da kažemo, nadajmo se da Robna marka ima smisao za humor.

Kao što sam Vam rekao, u pisanju me pre svega okupiraju dva pitanja: "Šta je realnost?" i "Šta je autentično ljudsko biće?" Siguran sam da ste do sada mogli videti da nisam u stanju da odgovorim na prvo pitanje. Imam postojanu intuiciju, da je svet Biblije na neki način doslovce realan ali zakriljen predeo, koji se nikada ne menja, koji je sakriven od našeg pogleda, ali koga je ipak moguće otkriti. To je sve do čega sam došao - mešavina mističnih iskustava, razmišljanja i vere. Želeo bih da kažem nešto o osobinama autentičnog ljudskog bića; u toj potrazi sam dobio prihvatljivije odgovore.
Autentično ljudsko biće je ono, koje instinsktivno zna šta ne treba da radi i koje će se opirati da to učini. Ono će odbiti da to čini, čak i kada to sa sobom nosi strašne posledice po njega i one koje voli. To je za mene konačna herojska crta običnih ljudi; oni kažu ne tiraninu i mirno snose psoledice svog otpora. Njihove smrti mogu biti male i gotovo uvek neprimetne, nezabeležene u istorijskim knjigama. Njihova se imena ne pamte, niti ta autentična ljudska bića očekuju da se njihova imena pamte.

Posmatram njihovu autentičnost na možda neobičan način: ne kroz njihovu spremnost da učine velika herojska dela, već u njihovom tihom odbijanju. U suštini, ne mogu su požaliti da su ono što nisu.
Danas nas bombarduje moć falsifikovanih realnosti - tih očajno napravljenih lažnjaka, koji nikada na prodiru u srce ljudskog bića. Posmatram decu, kako gledaju TV i prvo se uplašim čemu ih uče, ali tada shvatam, da oni ne mogu biti upropašteni ili uništeni. Oni gledaju, slušaju, tada shvataju i onda, ako je to potrebno, odbijaju. Postoji nešto enormno moćno u dečijoj sposobnosti da se odupru prevari. Dete ima najčistije oko, najsigurniju ruku. Ti preprodavci, promoteri uzalud apeluju na odanost tih malih ljudi. Istina, kompanije za proizvodnju žitarica će biti u stanju da prodaju ogromne količine lažnog doručka; prodajni lanci hamburgera i hot doga će prodati beskonačan broj lažne brze hrane deci, ali duboko, srce je čvrsto, nedirnuto i nezagađeno. Dete današnjice detektuje laž brže nego najmudriji odrasli pre dve decenije. Kada želim da znam šta je istinito, upitam svoju decu. Oni mene ne pitaju; ja se njima obraćam.

Jednog dana, dok se moj sin Kristofer, koji ima četiri godine, igrao ispred mene i svoje majke, nas dvoje odraslih smo počeli da diskutujemo o Isusu u sinoptičkim Jevanđeljima. Kristofer se odjednom okrenuo prema nama i rekao: "Ja sam ribar, ja lovim ribu." Igrao se metalnim priveskom, koji mi je neko ranije dao i koji nikada nisam koristio ... i odjednom sam primetio da privezak ima oblik ribe. Čudio sam se kakve su to misli nastale u duši malog dečaka - tamo ih nije uneo trgovac žitarica ili prodavac slatkiša. "Ja sam ribar. Ja lovim ribu." Kristofer je sa četiri pronašao znak, koji ja nisam našao do četrdeset pete godine.

Vreme se ubrzava. I prema kakvom završetku? Možda nam je to rečeno pre dve hiljade godina. Ili to možda nije zaista bilo tako davno. Možda je bilo pre nedelju dana, ili čak danas. Možda se vreme ne samo ubrzava; možda se pored toga i završava.
A ako je to tačno, vožnje u Diznilendu nikada neće biti ponovo iste. Jer, kada se vreme završi, ptice i nilski konji i lavovi i jeleni u Diznilendu više neće biti simulacija, već po prvi put prave ptice koje pevaju.
Hvala vam.

Back	Više informacija: http://izagranice.blogspot.com/ ttp://deoxy.org/gnosis10.htm http://www.philipkdick.com/new_exegesis.html

prevod Jelena