понедељак, 30. март 2015.

Ključ za Davinčijev kod

 
Vitruvijanski čovek
 

KLJUČ ZA DA VINČIJEV KOD
Martin Lun


Knjiga "Da Vinčijev kod" predstavlja savremeno izdavačko čudo. Sa milionima prodatih primeraka, ona je jedan od najpopularnijih romana za odrasle u 21. veku.

Den Braun, autor "Da Vinčijevog koda" tvrdi da su "svi opisi dokumenata i tajnih rituala tačni". Ali, da li je to tako? Mnogi učenjaci i teolozi napali su knjigu i "činjenice" na kojima se zasniva. Neki od njih tvde da je Den Braun anti-katolik. Klubovi knjiga, čitalacke grupe, veb-sajtovi posvećeni ovoj knjizi i nebrojeni prikazi i članci u magazinima i časopisima širom sveta raspirili su vatru, omogućivši "Da Vinčijevom kodu" da postane ne samo najuspešnija knjiga svog žanra ikada napisana, već i najkotroverznija.

Sada Martin Lun, istoričar, otkriva istinu koja leži u pozadini Den Braunovog istraživanja. Cilj ove knjige je da pokuša da odvoji činjenice od literature, što nije nimalo lak zadatak.



To što je Den Braun izabrao Leonarda da Vinčija za središnjeg umetnika u svojoj knjizi i lik koji se pojavljuje u njenom naslovu istovremeno je i interesantno i opravdano. Leonardovo znanje je kroz vekove praktično postalo svojina čitavog zapadnog sveta. On je verovatno najveći primer univerzalnosti koji je svet ikad video. Kao i ime Alberta Ajnštajna, ime Leonarda da Vinčija je sinonim za genija. U njegovo doba, uopšte nije bilo retko da ljudi zadiru u više oblasti znanja ili više specijalnosti, ali uprkos tome, nikad nije bilo, čak ni u njegovo vreme, nikog ko bi se mogao meriti sa njim kao slikarom, vajarom, arhitektom i inženjerom. I ne samo to, on nije istraživao prirodu samo da bi stekao znanje kako stvari funkcionišu, već da bi shvatio i zašto. Den Braun je zato u pravu kad kaže da je Leonardo bio "poklonik božanskog poretka Prirode". Dok su njegovi savremenici preslikavali biljke sa slika u knjigama, on je preslikavao direktno iz prirode. Njegov izbor biljaka na njegovim slikama bio je simboličan. Kao što nam je šokiranim tonom rekao Den Braun, on je zaista secirao leševe, ukupno 30, otprilike 2 godišnje, dok je obavljao proučavanja. To je bilo nezakonito, ali drugo je pitanje da li je zaista sam iskopavao tela. Crkva je verovala da ljudsko telo mora da bude sahranjeno da bi moglo da vaskrsne Sudnjega Dana. Ipak, izgleda da je Leonardo imao odobrenje crkve za tu praksu; nema sumnje da su mnogi uticajni ljudi bili impresionirani veštinom kojom je u njegovim crtežima prikazano ljudsko telo u raznovrsnosti svojih slojeva. Drugim rečima, bilo je zabanjeno secirati leševe, ali se niko nije mogao nagnati da preduzme nešto protiv toga što Leonardo to čini. (To očigledno prenebregavanje zakona u nekim slučajevima može da zazvuči poznato svakom ko poznaje savremeni italijanski pravni sistem).


Leonardovi detaljni crteži u velikoj meri su doprineli današnjem medicinskom znanju od koga imamo znatne koristi. Njegovi pronalasci pokazuju da je imao značajne vizionarske moći. Pravio je nacrte za tenkove, padobrane, automobile i helikoptere, koji nisu mogli da se ostvare vekovima. Zamislio je čak i teleskop 100 godine pre Galileja. Za Leonarda, vid je bio najviši čovekov čulni organ, zbog njegove sposobnosti da tačno prenosi znanje. Zato je njegova filozofija bila "super vedere" - znati kako da se gleda. Možda je nepošteno prema Leonardu to što je Den Braun rekao da je ovaj slikao hrišćanske motive iz komercijalnih razloga, da bi mogao da nastavi svoj raskošan način života. Sve što je činio, činio je sa neuporedivom veštinom, koja je poticala od izvrsne podloge koju je za nju stvorio. Istina je da on nikad nije naslikao raspeće Hristovo. Teško bi se takođe moglo reći da je stvorio "ogroman broj dela" sa hrišćanskim temama; od sedamnaest preostalih slika koje se sigurno mogu pripisati njemu, nekoliko nije dovršeno.

Njega istoričari umetnosti spominju naprosto kao "Leonarda". Naziv "da Vinči" ("od Vinčija") nije prezime; ono samo označava odakle je poreklom. Ako bismo ga koristili kao prezime, bilo bi to kao da o Aleksandru Velikom govorimo samo kao o "Velikom"; međutim, "Da Vinči" se toliko često koristi da ne može biti nedoumice o kome je reč.

De veelzijdigheid van Leonardo da Vinci.

Leonardo se rodio 1452, kao nezakoniti sin ser Pjera, uspešnog advokata i zemljoposednika iz Firence. Majka mu je bila florentinska seljanka koja se kasnije udala za jednog ondašnjeg radnika. Leonardo je odrastao na očevom posedu u okolini Empolija, gde se prema njemu postupalo kao prema zakonitom sinu i tu je naučio čitanje, pisanje i aritmetiku. Kasnije je učio latinski, višu matematiku i geometriju. Kad je imao oko 15 godina, otac je odveo Leonarda Andrei del Verokiju, pa je on, postavši njegov pomoćnik, kod njega učio slikarstvo, vajarstvo i tehničko-matematičke veštine. Tada će se susresti sa još jednim Velikom majstorom Sionskog priorata, Botičelijem, koji je tada takođe učio kod Verokija. Verovatno je da je svoje proučavanje anatomije Leonardo započeo u jednom obližnjem studiju u tom periodu. Radio je nezavisno u Firenci sve do 1481. Mnoga njegova dela datiraju iz tog perioda, uključujući i veliko nedovršeno "Poklonjenje kraljeva". 1482. Leonardo je stupio u službu Ludovika Sforce, poznatog takođe i kao Lodoviko Moro (Crni), Vojvode od Milana, gde se na listi dvorana navodi kao pictor et inegarius ducalis ("vojvodin slikar i inženjer"). Sforca je bio blizak prijatelj Renea Anžujskog, još jednog velikog majstora Sionskog priorata. Tamo je Leonardo proveo narednih 17 godina, dok Ludoviko nije zbačen sa vlasti. Pored slikanja, vajanja i uređivanja dvorskih proslava, on je bio tehnički savetnik za arhitekturu, fortifikaciju i vojna pitanja, pa je čak služio i kao inženjer za hidrauliku i mehaniku.

Bogorodica u pećini
 (Ovaj gest može se videti u nekoliko njegovih slika
detalj iz Poslednje večere
 

U tom periodu je najpotpunije razvio svoju univerzalnu genijalnost. Tokom tog perioda završio je samo sedam slika, uključujući i prvu verziju "Bogorodice u pećini", koju pominje Den Braun. To je bio deo oltara koji je trebalo da bude izložen u crkvi Svetog Franje Velikog u Milanu. U to vreme je takođe naslikana i veličanstvena Poslednja večera, na zidu crkve Santa Marija del Gracie ( Santa Maria dell Grazie) u Milanu. Leonardo je tada počeo da razvija svoju ideju o "nauci slikarstva". Zaključio je da su slikari, koji koriste svoju nadmoćnu sposobnost viđenja, savršeni medijumi za prenošenje znanja pomoću slika, pa je zato svoju umetnost koristio za podučavanje drugih. Ovo je posebno važno za razumevanje uloge Leonarda da Vinčija u "Da Vinčijevom kodu".

Studija za poslednju večeru

Nije Leonardo samo naslikao lepu sliku "Poslednja večera". Bio je to njegov način da nam saopšti nešto od ogromnog značaja, tako da to dopre do nas i do današnjeg vremena, i da to može razumeti svako ko poznaje njegovu šifru. Kad bi zajedno postavljao tekst i ilustracije, on je prednost davao ilustracijama. Ilustracije ne izražavaju tekst; tekst služi samo da objasni sliku. Između 1490. i 1495. pisao je rasprave o slikarstvu i arhitekturi i knjige o elementima mehanike i ljudske anatomije. Takođe je nastavio sa proučavanjima u raznim naučnim oblastima. Napisao je i skicirao detaljan prikaz svega što je radio, a čitav taj opus ima na hiljade strana, od kojih su mnoge preživele do dana-današnjeg.
Pošto je Leonardo bio levoruk, pisanje kao u ogledalu nije mu previše teško padalo. Njegov stil nije lak za čitanje, a njegove greške u pisanju i skraćenice još uvećavaju tu teškoću. A ni njegove beleške nisu uvek imale logični redosled. U svom delu koristio je pisanje obrnuto kao u ogledalu, ali njegova prepiska sa drugima pokazuje da mu nije bilo teško ni normalno pisanje. Glavni Leonardov biograf, Serž Bremli, proučio je sve preživele Leonardove rukopise i zaključio da je pisao obema rukama i u oba smera. Jedan od rezultata - ako ne i razlog - njegovog obrnutog pisanja bio je taj da se mastilo nije razlivalo kada je pisao levom rukom. Naravno, možda je takođe imao nameru da piše u potaji pošto nije hteo da mu drugi kradu ideje. Još jedan razlog za takav oprez poticao je iz njegovih nekonvencionalnih predstava o hrišćanstvu. Kao što je Den Braun istakao, u Leonardovo vreme se levorukost povezivala sa "putem leve ruke i satanskim silama. Zato se na levoruke gledalo sa podozrenjem; nije u to vreme bilo lako naći nekog ko je to tako otvoreno ispoljavao kao Leonardo. On je, naime, pisao sa namerom da objavi i na marginama jednog od svojih anatomskih crteža traži od svojih sledbenika da obezbede da njegova dela budu odštampana."

Zlaté číslo Posledná večera
 
Zlatni rez

Do 1500. Leonardo je već bio otišao iz Milana i vratio se u Firencu preko Venecije, čija je vlada zatražila njegov savet u pogledu pretnje od turske invazije na Friuli. Leonardo je preporučio da se ta oblast potopi. Po povratku u Firencu, Leonardo je započeo skicu za sliku "Devica Marija i dete sa sv. Anom" i "Bogorodica sa preslicom"1. 1503. Leonardo je otišao iz Firence i stupio u službu Čezara Bordžije, vojvode od Valentina, koji je bio biološki sin pape Aleksandra VI i čovek koga su se najviše plašili u to doba. Sumnjalo se da je ubio svog brata, ali je zločin za koji je nesumnjivo bio kriv bilo ubistvo njegovog šuraka Alfonsa, vojvode od Bikelje, drugog muža njegove nečasne sestre Lukrecije, u avgustu 1500. Leonardo je bio fasciniran Bordžijom, koji je, sa svojih 27 godina, bio duplo mlađi od njega. U tom periodu, Leonardo se bavio crtanjem planova grada i topografskih mapa. Njegov rad postavio je osnove savremene kartografije. 1503. vratio se u Firencu i projektovao kanal koji bi se protezao od grada do mora. To nikad nije izvedeno, ali danas autoput koji povezuje Firencu sa morem ide tačno tim pravcem koji je predložio Leonardo. Leonardo je naslikao "Mona Lizu" između 1503. i 1506, dok je radio na muralu u Dvorani pet stotina u Firenci. Tu sliku je ostavio nedovršenu, pošto se tada vratio u Milano na zahtev Šarla od Amboaza, namesnika francuskog kralja u Milanu. Narednih šest godina proveo je u Milanu, koncentrišući se na arhitekturu, sa kraljevskom platom od 4000 dukata godišnje. Tada je naslikao drugu verziju "Bogorodice u pećini". Kad su Francuzi isterani iz Milana 1513, Leonardo se preselio u Rim. Đulijano de Mediči, brat pape Lea X, dao mu je apartman u svojoj palati, Belvedere, koja je bila deo Vatikana. Bio je plaćen, ali dok su drugi, poput Mikelanđela, radili na raznim arhitektonskim i slikarskim projektima, Leonardu nije ostalo mnogo toga da radi. Leonardo je bio pridružen vojsci Šarla de Monpensijea i Burbona, maršala Francuske, i viceguvernera Langdoka i Milana, koga je bio glas da je najmoćniji plemić u Francuskoj početkom 16. veka. On je postao veliki majstor Sionskog priorata nakon Leonarda da Vinčija, 1519. g.
U svojoj 65. godini, Leonardo prihvata ponudu mladog francuskog kralja Franje I, da stupi u njegovu službu. Poslednje tri godine svog života proveo je u maloj vili u Kluu (koji će kasnije biti nazvan Klo Lise) blizu kraljeve letnje rezidencije na reci Loari. Titula mu je bila "prvi kraljev slikar, arhitekta i mehaničar". U tom periodu se u velikoj meri prema njemu postupalo kao prema uvaženom gostu. Jedina slika koju je uspeo da završi bila je Sv. Jovan Krstitelj, a mnoga od ostalih dela koja je započeo bile su skice za dvorske proslave. Napravio je nacrt vrtova za kraljevu majku, ali su ti planovi morali da se napuste zbog opasnosti od malarije. Leonardo da Vinči je umro 2. maja 1519. u Kluu i sahranjen u dvorskoj crkvi Sv. Florentina. Ali, ta crkva je tokom francuske revolucije bila teško oštećena i na kraju srušena u 19. veku. Njegov grob više ne može da se nađe. Njegovo imanje nasledio je njegov najposvećeniji učenik, Frančesko Melci. Leonardo je opisan kao jedan od prvih ružokrstovaca, a jedan njegov biograf, Vazari, napisao je da je "mislio jeretički". Ta jeres je uključivala njegovo verovanje da je Isus Hrist imao brata blizanca, Tomu. Na njegovoj slici "Poslednja večera" to je ono što se zapaža kao dva gotovo identična lika Hrista. Drugi lik s leva pokazuje izrazitu sličnost sa Hristom, koji je prikazan kako sedi u sredini, i smatra se da taj lik možda predstavlja Tomu.


Robert Langdon, Sofi Neve, Li Tibing i drugi likovi iz "Da Vinčijevog koda" raspravljaju o nekoliko Leonardovih dela. Neka od važnijih su: Vitruvijanski čovek Jedno od poslednjih pojavljivanja Da Vinčijevog crteža "Vitruvijanski čovek" (i, bez sumnje, najrasprostranjenije), je na italijanskom novčiću od 1 eura, što ukazuje da popularnost tog simbola ne opada. On se takođe nalazi na koricama ove knjige. Sam Leonardo je o ovom crtežu napisao: "Vitruvije, arhitekta, u svom delu o arhitekturi kaže da se mere ljudskog tela sledeće: 4 prsta čine jedan dlan, a 4 dlana čine jednu stopu, 6 dlanova čine lakat; čovekova visina je četiri lakta. A 4 lakta čine jedan korak, a 24 dlana čine čoveka. Dužina čovekovih raširenih ruku jednaka je njegovoj visini. Rastojanje od korena kose do dna brade čini osminu njegove visine; rastojanje od vrha grudi do korena kose biće sedmina čitavog čoveka. Rastojanje od bradavica do vrha glave biće četvrtina čoveka. Najveća širina ramena sadrži četvrtinu čoveka. Od lakta pa do vrha šake to je petina čoveka; a od lakta pa do pazuhe je osmina čoveka. Čitava šaka biće desetina čoveka. Rastojanje od dna brade do nosa, a od korena kose do obrva je u oba slučaja ista, i kao i uho, čini trećinu lica". (Beležnice Leonarda da Vinčija, tom 1 od 2 toma u broširanoj verziji, str 182-3, Dover, ISBN 0-486-2252-0.)

 
JOVAN KRSTITELJ

 Bogorodica u pećini Den Braun tvrdi da je izvorni nalog za izradu "Bogorodice u pećini" došao od monahinja iz kapele Device u crkvi Sveti Franja Veliki u Milanu. Nju su, zapravo, naručili monasi te crkve. Jedna od verzija "Bogorodice u pećini" nalazi se u Luvru i smatra se da je ona u potpunosti Leonardovo delo. Stručnjaci nisu tako sigurni da je drugu verziju, u Nacionalnoj galeriji u Londonu, slikao samo on. Ona ima "plastičniji" izgled, što je dovelo do teorije da je ona delo udruženog rada. Ta slika ne samo da opisuje bezgrešno začeće, već odražava i činjenicu da je legenda o sv. Jovanu Krstitelju bila popularna u Firenci tog perioda. Ta slika prikazuje dete Isusa kako po prvi put sreće Jovana Krstitelja. Oba deteta nastoje da pobegnu od čuvenog Irodovog pokolja nedužnih, a Jovan Krstitelj je pod zaštitom anđela Urijela. Zapravo, Leonardo je u neku ruku čitavog života bio opsednut Jovanom Krstiteljem. U izvornim skicama, Urijel je naslikan kao veoma ženstven, ali na samoj slici anđeo ima mnogo više hermafroditskih crta. Dileme koje je ta slika izazvala nisu podstaknute "užasom" koji je ovde predstavljen. Jovan Krstitelj je bio učitelj Isusa Hrista i u jevanđeljima je na nespretan način opisano kako Jovan krsti Hrista.

Virgin Of The Rocks -- Louvre, ParisVirgin Of The Rocks -- National Gallery, London
Virgin of the Rocks,   Paris Louvre,                   Virgin of the Rocks National Gallery, London                                                                              
      opširnije ; Virgin of the Rocks                                                                                                                              ,                                                                                                        
                                                                                                                         

Jovan Krstitelj je bio glavni lik u Isusovom životu. Ta dva dečaka su bila rođaci, prema piscu trećeg jevanđelja, Luki. Kao Aronov potomak, Jovan je mogao da polaže pravo na titulu Sveštenika Mesije. A pošto je Isus potomak i Arona i Davida, on je mogao da polaže pravo i na titulu sveštenika Mesije i kralja Mesije. Zato su ta dva rođaka predstavljala odgovor na molitve Jevreja da se ujedine duhovni i zemaljski aspekti u istoj porodici. Ta se situacija još jednom ponovila tokom dinastije Makabejaca - poslednje izraelske monarhije. To se ne uklapa u plan rimokatoličke crkve da predstavi Isusa kao sina Božijeg. Teško da bi to mogao da bude, ako je drugog čoveka smatrao svojim učiteljem. Jovan Krstitelj je bio prorok koji je predvideo da će se pojaviti jedna kraljevska figura i ispuniti proročanstvo da će rimski okupatori Judeje biti zbačeni. Rimske vlasti su ga smatrale toliko opasnim da je morao da bude pogubljen. Za raspravu je da li slika jasno i glasno izražava tu poruku. Položaj dece u odnosu jedno na drugo nije izrazito drugačiji na drugoj slici. Glavni problem u kompoziciji slike odnosi se na činjenicu da na prvoj slici nijedan od svetih likova nema oreol, pa su zato monasi konstatovali da je neprihvatljiva i tražili da se naslika druga verzija. Ima i drugih razlika između te dve slike, na primer, druga slika je mnogo plavlja po koloritu. Urijelova ruka, koju Den Braun opisuje kako pravi pokret kao da seče, ispod Marijine ruke nalik na kandžu, na drugoj slici ne pokazuje na Sv. Jovana. Na prvoj slici to bi odgovaralo proročanstvu da će Jovanu u budućnosti biti odsečena glava. Leonardu je 25. aprila 1483 rečeno da naslika tu sliku. Dat mu je veoma tesan rok, da je završi do praznika Blagovesti 8. decembra. Leonardo, što je tipično za njega, nije poštovao taj rok, što je dovelo do dva duga sudska procesa. Moguće je da je Leonardo dao kopiju koja je danas u Luvru francuskom kralju Luju XII, u znak zahvalnosti što je rešio zakonske probleme koji su se pojavili. To bi zahtevalo da se naslika drugi primerak. Monasi su ustanovili šta tačno žele na slici: "Stavka, naša Bogorodica: nalaziće se u središtu, njena odora biće od zlatnog brokata i marinsko plava, skute će joj biti od zlatnog brokata na purpurnom, biće urađena u ulju, lakirana finim lakom... Stavka, Bog Otac: njegov ogrtač biće od zlatnog brokata i marinskoplave. Stavka, anđeli: biće ukrašeni a njihove skute islikane u ulju, u grč­kom maniru. Stavka planine i stene: biće naslikane uljanim bojama, veoma živopisno..." Međutim, to je izmenjeno na nekoliko mesta. Mi sada znamo da je slika konačno prikazana 18. avgusta 1508, a potpuno je isplaćena u oktobru iste godine.

De geheimen van de Mona Lisa onthuld.
Mona Liza
( vidi : Tajna Mona Lize )

Ova slika, koja mora da je najprepoznatljivija na svetu, čuvana je u Salle des Etats (Sali država) u desnom krilu Luvra do 2003. Tada je premeštena u prostoriju koja je pogodnija da primi ogromne mase koje žele da je vide. Priča se da je Leonardu bilo potrebno deset godina samo da bi naslikao njene usne. To je jedini od njegovih portreta koji je bez diskusije njegov, iako nije ni potpisan ni datiran. On takođe ima više imena. Francuzi zovu tu sliku "La Joconde", a Italijani "La Gioconda" ("Đokonda") što znači "radosna žena". To je lako mogla da bude najomiljenija Leonardova slika, pa bi to mogao da bude razlog što ju je sve vreme nosio sa sobom, kako kaže Den Braun. Drugi razlog bi, međutim, mogao da bude taj što je bila nedovršena. Izvorno je naslikana uljem na jablanovom drvetu i kupio ju je francuski kralj za četri hiljade dukata. Nakon francuske revolucije, prenesena je u Luvr. Napoleon ju je uzeo i držao kao ukras u svojoj spavaćoj sobi dok nije prognan iz Francuske, kada je ona vraćena u Luvr. Prvobitno je bila mnogo veća. Na dve drvene oplate koje su se tu izvorno nalazile bila su naslikana dva stuba, što je otkrivalo da Mona Liza zapravo sedi na nekoj terasi. Interesantna je ideja Dena Brauna da je "Mona Liza" anagram od "AMON L`ISA", koji predstavlja jedinstvo muškog i ženskog. Međutim, ona bi isto tako mogla da bude anagram od "sol (i) anima". To znači "sunce i duša" i moglo bi se odnositi na jednu od glavnih religija u Rimu iz doba Konstantina Velikog, Sol Invictus ("Nepobedivo Sunce"), iz koje su preuzeti mnogi hrišćanski običaji. Ima nekoliko kandidata za koje se pretpostavlja da predstavljaju Mona Lizu. Sugestija Dena Brauna da je to sam Leonardo, prerušen, mogla bi čak i da se pokaže kao tačna. Kompjuterski testovi grafičkih crta pokazuju da postoji bliska veza između osobina "Mona Lize" i Leonardovog autoportreta. Međutim, vlada široko uverenje da je ta slika naručena kao portret Madone Lize, žene Frančeska di Bartolomea del Đokonda. Pokazalo se da je razlog za osmeh isto tako zagonetan. Jedan italijanski lekar je izneo pretpostavku da je ona patila od bolesti koja se naziva "bruksizam", koja dovodi do škrgutanja zubima u snu ili prilikom stresa. Leonardo se svakako trudio da što više zabavi svoj model, da bi smanjio svaki stres. Angažovao je muzičare i držao prilikom slikanja belu persijsku mačku i hrta. Stil samog osmeha su u tom razdoblju koristili i Leonardo i drugi slikari, uključujući i učitelja od koga je učio, Andrea del Verokija. Neki ljudi smatraju da je ta slika "dosadna", ali je Leonardo u tom delu zašao na potpuno novu stilističku teritoriju. Jedna stvar koja odvaja Mona Lizu od drugih portreta tog doba je što ona ne nosi nikakav nakit. Leonardo je takođe narušio konvencije tog vremena prikazavši je suviše opuštenom u odnosu na tradicionalno ukočene i formalne poze. "Sfumato" stil te slike (koji Sofija iz "Da Vinčijevog koda" opisuje kao "zamagljen") u kome sve izgleda kao da je u magli, predstavlja jednu od glavnih karakteristika Leonardovih slika. To je bio njegov način izražavanja "iskustva prirode".
 Den Braun primećuje da je linija horizonta seoskog pejzaža nejednaka, i da je deo na strani leve ruke nešto niži nego deo pored desne. Po nekima, to je bio Leonardov način da izrazi žensku, tamniju stranu postojanja. Sa desne strane slike postoji bazen sa vodom koji je viši od potoka koji teče sa leve. Moguće je da iza Mona Lizine glave postoji vodopad, iz koga se voda preliva u potok. Možda iza toga nema daljih skrivenih tumačenja. Kako izveštava Den Baun, ta slika je ukradena iz Luvra 1911. Lopov je bio Italijan koji ju je odneo u Italiju. Prošlo je 24 sata pre nego što su vlasti shvatile da je ukradena, pošto su pretpostavljale da ju je sklonio zvanični muzejski fotograf. Potom je bilo potrebno nedelju dana da se pretraži Luvr, ali je nađen jedino okvir na stepenicama. Nakon dve godine, lopov, Vinčenco Peruđa, ponudio je sliku na prodaju galeriji Ufići za 100.000 $, gde je bila izložena pre nego što je vraćena u Pariz. Da bi ukrao sliku, Peruđa je čekao u jednoj maloj sobi u Luvru dok muzej nije zatvoren, a potom je ušao u prostoriju u kojoj je bila izložena Mona Liza. Skinuo je sliku sa zida i isekao je iz okvira. Da bi pobegao iz muzeja, morao je da odvrne ručku sa brave vrata koja je trebalo da budu zaključana. Peruđa je bio zaposlen u Luvru kao zastakljivač slika, pa je zato veoma dobro poznavao raspored muzeja. 1956. jedan mentalno poremećeni posetilac je prosuo kiselinu po slici i bilo je potrebno nekoliko godina da se ona restaurira. Slika je poslednji put izašla iz tog muzeja 1974. kad je bila izložena u Japanu. U znak zahvalnosti za to, Japanci su poklonili Luvru debelo tripleks staklo koje sada pokriva tu sliku u njenoj kutiji neprobojnoj za metke. Danas je dogovoreno da se ona nikad više ne iznosi iz Luvra - rizici su suviše veliki. Ona se drži na stalnoj temperaturi od 180 C i procentu vlažnosti 55. Ima ugrađen erkondišn i četiri kg silikonskog gela koji garantuje da neće doći do promena u stanju vazduha. Njena kutija se otvara jednom godišnje da se proveri stanje slike i da se servisira erkondišn. Niko se nije usuđivao da očisti sliku iz straha da je ne ošteti, pa su možda boje na slici, koja su sada pokrivene prljavštinom, mnogo sjajnije nego što ih mi vidimo.

Multimedijalna vizija Poslednje večere , Peter Greenaway





Poslednja večera Vojvoda Lodoviko je od Leonarda naručio "Poslednju večeru", da je naslika na zidu trpezarije njegovog porodičnog samostana i kapele, Svete Marije Milostive u Milanu. Slika je duga 11 a široka 4,5 metra i Leonardo ju je završio 1498, posle trogodišnjeg rada. Narušivši konvencije, Leonardo je prikazao sve apostole kako sede sa iste strane stola, u grupama po tri, učinivši da izgledaju kao male fokusne grupe. Svi likovi izgledaju veći nego što jesu, pošto je sto suviše mali da bi svi mogli udobno da se smeste. Hrist je učinjen središnjom tačkom tako što su iza njega smeštena tri prozora, a najveći od njih uokviruje gornji deo njegove glave i tela. Prikazan je u stanju apsolutne smirenosti, dok su apostoli oko njega očigledno uzrujani. Najveći Leonardov problem je bio da nađe osobu na osnovu čijeg lika bi naslikao portret Jude. Očigledno je da mu je trebalo više od godinu dana da nađe lice koje bi zračilo sa dovoljno zla. Kao poslednje rešenje, kazao je da će kao model iskoristiti lice opata Svete Marije Milostive:

 "Do sada sam se uzdržavao da ga ne bih izložio podsmehu u njegovom sopstvenom manastiru". On nikad nije tražio dopuštenje da koristi lica ljudi u svojim slikama, a oni nisu ni bili svesni da on to čini. Juda je jedini lik na slici koji se ne naginje prema Hristu, a njegova ruka lebdi nad zdelom, ilustrujući Hristove reči:
"Onaj ko umoči sa mnom ruku u zdelu, taj će me izdati".
Ta slika je od početka bila izuzetno popularna. Francuski kralj je njome bio toliko oduševljen da je hteo da se čitav zid sruši i pošalje u Francusku, ali su tehnički problemi bili tako veliki da je ostala tamo gde je prvobitno i naslikana. Nažalost, ona je danas u jadnom stanju. Jedan od razloga za to je što hromatske boje koje su korišćene nisu pogodne za slikanje na zidu. Ona je propadala prilično brzo, a 1652. kroz središte zida su probijena vrata! Posledice toga se još uvek mogu videti. Napoleonove trupe su koristile tu trpezariju 1796. kao štalu, pa iako je Napoleon zabranio da se slika ošteti na bilo koji način, vojnici su gađali apostole blatom. Ta prostorija je potom korišćena za držanje sena, a čisto da pokaže da stvari mogu da budu i gore, jedna poplava iz 1800. dovela je do toga da sliku prekrije zelena plesan. Međutim, izdržljiva do poslednjeg trenutka, ta slika je preživela još i napad saveznika 1943. kada je uništen krov trpezarije. Slika je bila zaštićena džakovima peska, ali je ipak teško oštećena. Preduzeta je čitava restauracija, sa najminucioznijim detaljima i završena 1954. Ostalo je vrlo malo od izvorne slike, i nije bilo moguće povratiti izvorni izraz na licima apostola, iako su obrisi likova bili vidljivi tokom restauracije.

Uprkos neprekidnom pustošenju tokom vekova, izgleda da je osoba sa desne Hristove strane žena. Kako je Den Braun rekao u svom intervjuu za EjBiSi (ABC)-jeve vesti Prajmtajm Mandej (Primetime Monday), koje je vodila Elizabet Vargas:
"Slike su po prirodi simbolične. Predstava "V" na slici je davno pre Leonarda da Vinčija bilo simbol ženskog. Taj simbol je u osnovi materica, u najstrožem, simboličkom smislu". Osim što formiraju simbol "V", može se videti da likovi Magdalene i Hrista u ogledalu formiraju slovo "M" za "Mag­dalenu". To se još jasnije vidi na kopiji slike koju je načinio jedan nepoznati umetnik iz 16. veka, a koja se čuva u Muzeju Da Vinči u Tongerlou u Belgiji. Međutim, u svom članku "Da li `Da Vinčijev kod` razotkriva Leonarda?" ("Njujork Tajms", 3. avgust 2003) Brus Bačer se ne slaže sa tim. On ukazuje da je na drugim slikama "Poslednje večere" firentinskih savremenika ne samo izdaja naglašena više od euharistije i pehara, već i da se "sveti Jovan bez razlike prikazuje kao prelepi mladić, a Isusova posebna naklonost prema njemu izražava se tako što mu on sedi sa desne strane".

Poklonjenje kraljeva Leonardu je naručeno da naslika to delo 1480. za manastir San Donato a Scopeto, u blizini Firence. Trebalo je da bude isplaćen pomoću komplikovane nagodbe sa zemljom, u kojoj je postojala i klauzula za kaznu kojom bi izgubio sve ukoliko ne bi isporučio sliku na vreme Kao što je bio slučaj sa svim naručenim delima, Leonardo nije bio u stanju da ispuni svoju obavezu. Ta slika predstavlja tri mudraca koji posećuju tek rođenog Hrista i njegovu majku Mariju. U velikoj gomili od 66 ljudi i 11 životinja, ima jedan pastir koji stoji usamljen na krajnjem desnom delu slike, za koga se smatra da predstavlja portret mladog Leonarda. Ruševine u pozadini predstavljaju slom paganizma. Takva simbolika bila je tipična za ono doba. Međutim, prilikom detaljnijeg ispitivanja slike uz upotrebu infracrvenih zraka, otkriveno je da su postojali likovi koji su činili stepenište koje je, po nekima, predstavljalo renesansu. Pošto je slika ostala nedovršena, bilo je moguće da se vidi skica oker boje i tako otkrije kako je Leonardo radio.

Uvek se smatralo da je "Obožavanje" jedno od najvažnijih slikarskih dela Italije. To je bilo dok se nije pojavio Mauricio Seraćini. On je istaknuti stručnjak za slikarstvo koji je proveo gotovo 30 godina ispitujući slikarska dela. Galerija Ufići ga je zamolila da utvrdi da li je slika "Poklonjenje kraljeva" suviše krhka da bi se restaurirala. On je tada, 21. aprila 2002, preko Melinde Heneberger, reportera "Njujork Tajmsa" objavio zaprepašćenom svetu da su rezultati njegovog obimnog rada otkrili da "ništa što danas vidimo na "Poklonjenju" tu nije stavio Leonardo. Samo Bog zna ko je to učinio, ali to nije bio Leonardo. Taj ko je to učinio nije čak bio ni dobar slikar". Neki misle da je tom izjavom naprosto pokušao da izazove senzaciju. Kako piše Den Braun u "Da Vinčijevom kodu", Seraćini smatra da je sivozelene linije nacrtao Leonardo, a da se teško može zamisliti da bi se Leonardo ikako mogao smatrati odgovornim za neke od linija nacrtanih braon bojom. On je izjavio da, na primer, Bogorodičino desno stopalo ima zašiljene nožne prste i petu, detetova mala stopala izgledaju kao da su izrezbarena u drvetu, a detetova kosa izgleda kao "bebeći tupe". Seraćini je osećao da je za Leonarda, poznatog po svom detaljnom poznavanju anatomije, uvreda to što se vekovima smatralo da je on u celosti uradio to delo.
Njegovu teoriju je podržao jedan od vodećih svetskih stručnjaka za Leonarda, Karlo Pedreti sa Kalifornija univerziteta iz Los Anđelesa. On poznaje Seraćinija 30 godina i kaže da nema sumnje da su rezultati njegovih nedavnih testiranja ispravni. "Iz onoga što mi je pokazao", kaže Pedreti, "jasno je da je preko izvorne Leonardove skice slikao neki anonimni slikar".

 
 
Torinski pokrov Jedna od najfascinantnijih teorija u vezi Leonarda tiče se Torinskog pokrova, za koji se tvrdi da sadrži Hristov lik koji se otisnuo na pokrovu kojim je bio prekriven nakon smrti. Čudna je stvar da Leonardo nikad nije naslikao raspeće, koje predstavlja jednu od glavnih umetničkih tema njegovog vremena, pa neki veruju da je načinio Torinski pokrov kao sopstveno subjektivno tumačenje toga. Katolička crkva je dopustila naučnicima da detaljno ispitaju Pokrov samo tokom pet dana i noći 1978. g. Starost tkanine je procenjena na osnovu testova sa ugljenikom i sa 95% verovatnoće utvrđeno je da je načinjena između 1260. i 1390. Crkva je to objavila 13. oktobra 1988. na svoju priličnu sramotu. Jedan od argumenata koji govore protiv toga da je taj pokrov načinio Leonardo je i taj što je prošlo dosta vremena od nastanka tkanine do njegovog rođenja 1452. Međutim, tkanine iz tog ranijeg perioda bile su sasvim dostupne u Leonardovo vreme, pošto su bile donesene u Evropu tokom krstaških ratova.

Leonardo je mogao da upotrebi taj materijal da je želeo da ubedi druge da je to Hristov pokrov. Nije moguće proceniti kada je slika utisnuta u tkaninu, pošto datiranje pomoću ugljenika to ne pokazuje. Lik na pokrovu veoma podseća na Leonardov sa njegovog autoportreta. Kao što je već ranije rečeno, izgleda da je Leonardo bio model i za Mona Lizu. Slično Alfredu Hičkoku, izgleda da je uživao da igra kameleonsku ulogu u svojim delima. Nema sumnje da je posedovao dovoljno umeća da načini delo kakvo je Torinski pokrov i da sakrije kako je to učinio. Torinski pokrov je 550 godina pripadao kraljevskoj italijanskoj porodici, Savojama. Jedini preostali naslednik te porodice poklonio ga je katoličkoj crkvi 1983. Isto tako, u palati Savoja u Torinu nalazi se jedini poznati Leonardov autoportret. Verovatno je da je Pokrov naručio ili vojvoda od Savoje ili papa, a moguće i obojica u dogovoru. Pretpostavlja se da su želeli da se napravi zamena za postojeći Pokrov iz Lireja.

Pokrov iz Lireja je prvi put pokazan 1389, a lokalni biskup od Troja ga je proglasio lažnim, izjavivši da je "vešto naslikan, a to je potvrdio slikar koji je to učinio". To se očigledno ne bi moglo reći za Torinski pokrov, za koji do dana-današnjeg ne možemo da utvrdimo kako je napravljen. Mi znamo da je Leonardo stalno eksperimentisao sa novim slikarskim tehnikama. Na primer, jedna rendgenska analiza njegove slike Jovana Krstitelja otkriva da nema nikakvih poteza četkicom i izgleda kao da je naslikana maglom. Nijedan slikar nije uspeo da ponovi tu veštinu. 1976. fotografija pokrova analizirana je V-8 analizatorom slika i otkriveno je da je u nju kodirana trodimenzionalna informacija. Sprava je otkrila savršen reljef ljudskog oblika, koji ne bi bilo moguće načiniti slikanjem. Zapravo, izmena vlakana koja tvore sliku ukazuje da se odigrao neki proces gorenja. To se moglo postići pravljenjem bareljefa u pećnici, a potom bi se slika ogorela na tkanini. U srednjem veku je bilo uobičajeno da se prave takvi bareljefi umrlih i potom postavljaju na grob. Leonardo je svakako poznavao taj postupak, a učio je i vajarstvo.

Postoji takođe ubedljiv dokaz da je Pokrov stvoren uz pomoć kamera opskure, koju čini jedna mračna komora sa konveksnim sočivom ili blendom. Slika nekog spoljašnjeg objekta se projektuje na ekran unutar kutije. Leonardo je crtao takve kamere. Bile su mu poznate i neophodne hemikalije, kao što je srebro-nitrat, koji bi bio neophodan da se to postigne, a proučavao je i optiku. Ta teorija takođe objašnjava zašto zadnja strana tela na pokrovu izgleda kao da je viša od prednje. Potrebno je da postoji samo malo rastojanje između predmeta i kamere, pa da nastane ta razlika u veličini. Čitava ta stvar, zajedno sa činjenicom da su generacije hodočasnika obožavale taj pokrov smatrajući da zaista sadrži lik Hrista, ne znajući da je to možda Leonardov lik, sigurno bi veoma zabavila velikog umetnika. Taj Pokrov je verovatno najveća zagonetka koju nam je ostavio u nasleđe.

Kratak pregled Leonardovih pronalazaka



 Leonardo je bio blizak kralju Franji I - zapravo, toliko da postoji slika kako Leonardo umire na njegovim rukama. Franja je bio Savoj koji se oženio devojkom iz porodice Mediči, pa je zato Leonardo bio najbolje moguće povezan sa važnim ličnostima svog vremena. Za nekog ko je hteo da ostvari zamisao nečeg poput Torinskog pokrova, Leonardo bi bio logičan izbor saradnika. Prednost je takođe bio i Leonardov neuobičajen stav prema religiji. On se nije bojao večnog prokletstva zbog bogohuljenja. Kao naučnika i homoseksualca, po mišljenju katoličke crkve, njega je već bilo nemoguće spasiti. On nije video zašto ne bi radio nedeljom. On nijednom nije spomenuo Boga na 13000 stranica beležaka koje je napisao. Posebno je prezirao tada razgranato trgovanje relikvijama, zahvaljujući kome su trgovci zarađivali bogatstvo prodajući naivnima navodno svete predmete. Bio je harizmatičan, lep, zabavan i popularan. U repertoar njegovih šala bilo je uključeno i ono što je on nazivao "Plašenje pape". Jedan primer toga je bio kada je papi Leu X, Đovaniju de Mediči, rekao da drži zmaja u maloj kutiji. Kad je papu dovoljno uplašio, otvorio je kutiju, a iz nje je izašao mali srebrno obojen gušter sa krlicima pričvršćenim na leđa. Ukratko, prevara sa Torinskim pokrovom bila bi privlačna njegovom dubokom uživanju u "svetogrđu". Ekseri na dlanovima na Pokrovu postavljeni su tačno tamo gde bi trebalo da budu ako bi se stvarno radilo o osobi koja je razapeta. Ljudi su uvek razapinjani na taj način, jer da su ekseri ukucani kroz bilo koju drugu tačku na šakama (drugu od one koja se uvek opisuje kad se govori o raspeću Hristovom) ne bi mogli da drže ljudsko telo na krstu. Pod pretpostavkom da je Pokrov lažan, njegov tvorac mora da je u tančine poznavao postupak razapinjanja. Verovatno je Leonardo razapeo neke od leševa koji su mu bili na raspolaganju i postoje dokazi da je proučavao taj process.
izvor

2 коментара:

  1. Анониман30. март 2015. 18:58

    "Video sam u oblacima i na zidovima mrlje koje su me podstakle na lepe pronalaske raznih stvari, i kojim mrljama, iako su same po sebi bile potpuno lišene savršenstva u predstavljanju bilo kojeg uda, nije nedostajalo u pokretima i drugim delatnostima."
    Leonardo
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман31. март 2015. 19:09

      Pesniče, brate, čitam I čitam I ne mogu da se snađem. Šta on ovo napisa?
      XXX

      Избриши