Kako je moguće da gotovo nijedna religija nije razmotrila nauku i zaključila: To je bolje nego što smo mislili! Kosmos je mnogo veći nego što je rekao naš prorok – veličanstveniji, istančaniji, otmeniji.
Gornja fotografija je snimljena sa Voyagera 1, 1990. godine. Radi boljeg uvida u prostor o kojem je reč, fotografija je snimljana sa udaljenosti od samo 4 svetlosna sata. Nisam siguran da li će vam ista pomoći ako vam kažem da naš svemir seže u dubinu i do nekoliko desetina milijardi svetlosnih godina
Evo šta je Carl Sagan kazao o snimku čiji je on sam inicijator u svojoj knjizi "Plava tačka u beskraju":
Bledo-plava tačka u svemiru
Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj... svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo - živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki skupljač, svaki heroj i svaki plašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki "vrhunski vođa", svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi smo živeli tamo: na čestici prašine zaklonjenoj zrakom Sunca.
Zemlja je veoma mala scena u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi koju su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, postali momentalni vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, tolike njihove želje da ubiju jedni druge, njihove žarke mržnje.
Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su suočene sa ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena mrlja prekrivena velikom kosmičkom tamom. U našoj bezizražajnosti u svom tom prostranstvu, ne postoji nikakav znak da će pomoć doći s nekog drugog mesta da nas izbavi od nas samih.
Zemlja je jedino mesto za koje znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi naša vrsta mogla migrirati. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.
Kažu da je astronomija pokorno iskustvo koje izgrađuje karakter. Verovanto ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete od ove slike našeg sveta sa udaljenosti. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se jedni prema drugima odnosimo ljubaznije, i da sačuvamo i negujemo bledo-plavu tačku — jedini dom za koji znamo.
Ako pod pojmom “Bog” mislimo na skup fizičkih zakona koji upravljaju kosmosom, onda zasigurno postoji takav Bog. Međutim, taj Bog nas emotivno ne ispunjava nema previše smisla moliti se zakonu gravitacije.
DRUGI PREVOD
Napokon smo uspeli da fotografišemo nađu planetu iz dubokog svemira i, ako se malo bolje zagledamo videćemo jedva vidljivu tačkicu. Upravo ta tačkica smo mi, nas dom. Na njoj, svako o kome smo ikada culi, svaki čovek koji je ikada rođen. Na toj tačkici sva naša radovanja i patnje, hiljade religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i sakupljač, svaki heroj i kukavica, svaki graditelj i rušitelj civilizacija, svaki kralj i seljak, svaki zaljubljeni par, svako dete puno nade, svaka majka i otac, svaki izumitelj i istraživač, svaki učitelj o moralu, svaki korumpirani političar, svaki superstar, svaki vrhovni lider, svaki svetac i grešnik tokom cele istorije naše vrste, živeli su baš na tom zrncu prašine, koju ovde vidimo na zraci Sunca.
Zemlja je vrlo sićušno mjesto u kosmičkom prostoru. Razmislite o rekama krvi prolivenim zarad nebrojenih generala i imperatora da bi na kraju oni sami, u svoj toj slavi i ponosu, postali na jedan tren gospodari jednog sićušnog delica te tačkice. Razmislite o beskrajnim okrutnostima stanovnika jednog dela tačkice nad jedva distinktnim stanovnicima drugog dela te iste tačkice. O njihovom neprestanom nerazumevanju, o njihovoj nezasitoj želji za mešusobnim ubijanjem, o njihovoj neprestanoj mržnji jednih prema drugima. Naš stav, naša umišljena samovaznost, naša iluzija o privilegovanom mestu u kosmosu je direktno izazvana ovom fotografijom.
Nasša planeta je usamljena trunkica u prostoru obavijena enormnim kosmičkim bespućem. U našoj zbunjenosti svim tim prostorom ne nazire se ni najmanji nagoveštaj spasenja iz vana, spasenja nas od samih sebe. Ipak, spas ostaje jednino na nama samima. Astronomija nas s pravom čini sićušnim ali, želeo bih dodati i to da nam je ona jako bitna u izgradnji naše osobenosti. Po meni, za prikaz naše budalaste uobraženosti nema boljeg primera od ove fotografije našeg sićušnog sveta snimljene sa 6.4 milijarde kilometara udaljenosti. Takođe, ovaj prikaz našeg sveta bi trebao probuditi našu dužnost ka uljudnijem i ljubavi punijem ljudskom međuodnosu i potom dati podstreka za očuvanje i njegovanje ove plave tačkice u beskraju, jedinog doma za kojeg znamo.
.
Нема коментара:
Постави коментар