недеља, 5. октобар 2014.

Uspomene Hajnriha Harera- tibetanski budizam II



 
 
Knjiga već pomenutog Hajnriha Harera, pod naslovom "Sedam godina na Tibetu", zanimljiva je kao neposredno svedočanstvo čoveka koji je živeo na dvoru DalajLame pred samo njegovo bekstvo iz Lase. Godine 1939. on je, sa jednom nacističkom ekspedicijom, bio poslat u istraživački pohod na Nanga Parbat. Čekajući u Karačiju brod za povratak, dočekao je rat, bio uhapšen od Engleza i nalazio se u zarobljeničkom logoru u Indiji, sve dok nije pobegao sa još jednim drugom, Peterom Aufšnajterom, prebacivši se preko Himalaja na Tibet. Posle mnogih peripetija, postaje učitelj DalajLame. Najzanimljivije detalje njegovog kazivanja predstavićemo našem čitaocu, da se vidi kako izgleda reinkarnacionistička monarhija.
 
Harer je posle dugih lutanja sa Aufšnajterom uspeo da bude primljen kod "Božje majke" - majke samog Lame. Ovo mu je omogućilo da prisustvuje i nekim obredima, jer im je, na majčinu intervenciju, vlada odobrila slobodno kretanje. U tibetskom glavnom gradu, Lasi, upoznali su mnoge značajne ličnosti iz plemićkih krugova, sa nekim su se sprijateljili. Dobili su mogućnost da prisustvuju dočeku nove godine,"godine vatrenog psa".

 
"Svuda su velike figure svetaca od maslaca, koje budistički monasi pripremaju za ovakav dan. Kada se pojavi Dalaj Lama, narod se duboko poklanja, ispunjen strahopoštovanjem. Svi koji mogu bace se ničice na zemlju, a mladi Buda razgleda figure od masla. Zatim blagosilja okupljene, i posle obilaska, praćen gardom, vraća se u palatu. A tada nastupa rulja: "Kao probuđena iz hipnoze, masa od desetine hiljada baca se iz savršenog reda u potpuni haos. Prelaz je tako nagao da čovek ostaje zabezeknut. Krici, divlji pokreti... Gaze jedni druge, a uskoro padaju i prve žrtve. Do malopre još uplakani i zadubljeni u molitvu, odjednom postaju pravi divljaci. Na scenu stupaju monasi - vojnici. To su krupni momci nagaravljenih lica i postavljenih ramena, što doprinosi da deluju još strašnije. Bezobzirno dele udarce štapovima po gomili. Sveci od masla su u opasnosti: svise bezglavo tiskaju kao njihovim postoljima. Udarci su već propraćeni kricima i jaucima, ali upravo oni koji su već dobili po glavi vraćaju se ponovo. Kao da su svi opsednuti demonima (podvlačenje naše, nap. aut.). Jesu li to isti oni ljudi koji su se do malopre klanjali pred jednim detetom? sad ih blagosiljaju bičevi... Čađave baklje nad glavama, bolni krici iz zapenušane mase, poneko nagorelo lice i stenjanje pregaženih!"
 
Dalaj Lama je obogotvoren. Njegovu nosiljku nosi trideset šest ljudi u koporanima od zelene svile, sa šeširima na glavama. Jedan monah nad njegovom glavom drži štiti od perja. Uopšte, zapaža, Herer, religija prožima sav život Tibeta. Sve sekte su u učenju srodne, razlikujući se samo po spoljašnjim obeležjima. Naročito je bitno učenje o reinkarnaciji: "Već nakon kraćeg boravka ovde, nisam više ni muvu mogao tako da ubijem. U prisustvu Tibetanaca, nisam se u usuđivao da udarim bilo kakvog insekta, i kad bi mi nesnosno dosađivao. Ovakav stav prema živim bićima dovodi do dirljivih scena. Ako se na izletu na primer, mrav uspuže nekom uz nogu, nežno će ga uzeti i skloniti. Prava mala katastrofa nastaje ako muva slučajno upadne u šolju čaja. Svi skaču i spasavaju je da se ne udavi, jer je to možda reinkarnacije nečije bake! (podvlačenje naše, nap. aut.)
 
Kad je mali Dalaj Lama tri godine meditirao, na čitavom Tibetu je bila zabranjena građevinska delatnost, "jer prilikom zemljanih radova, stradaju neminovno insekti i gliste, koliko god se ljudi trudili da to izbegnu." Tibetancima je bilo jako teško da kopaju: stalno su ostavljali alat i vadili živa bića iz grumenova zemlje, da bi ih sklonili. Harer nastavlja: "Shodno svemu tome, na Tibetu nema ni smrtne kazne. Ubistvo važi za najgnusnije zlodelo, ali ubica biva jedino izbičevan, pa mu se okivaju noge. Užasna kazna bičevanja zapravo je manje humana od smrtne kazne, jer im često osuđenici podležu u strašnim mukama. Ali, pri tome se niko nije ogrešio o pravilo verom propisano" (podvlačenje naše, nap. aut.)
 
Na Tibetu se u svemu uzdaju u silu magije: kad nema kiše, dolazi prorok iz Gandona koji pada u trans, i proriče dažd koji će prekinuti sušu. Bolesnici bivaju dovedeni kod lama, koje ih mažusvojom svetom pljuvačkom; ili se mokraća ljudi, koje smatraju za svece stavlja u kašu i onda se to daje bolesniku.[7] Veruje se u moć amajlija, koje su figurice bogova. Najveću moć imaju predmeti koje je u rukama držao Dalaj lama. Ništa se ne radi bez osluškivanja sudbine - mnoge žene i muškarci živeli su od astrologije i vračanja.

 
Harer je u manastiru Nečung ( Nechung ) video kako izgleda proricanje zvaničnog državnog proroka, bez koga ništa nije preduzimano u politici. To je bio devetnaestogodišnji monah - medijum.
Proročanstva se daju tako što se u čoveka useljava "hramsko Božanstvo". Evo kako to izgleda: "Iz hrama je već dopirala prigušena, jezovita muzika. Unutra nas je dočekao sablasan prizor: sa svih zidova kezile su nam se užasne grimase i mrtvačke lobanje! U teško okađenom prostoru jedva se disalo. Mladog monaha upravo su dovodili iz njegovih odaja (...) Medijum se zadubio u koncentraciju./.../ A onda, odjednom, kao munjom ošinuto izvilo se njegovo telo! Žamor je prostrujao dvoranom: bog se uselio u njega! Medijum se sve više tresao, krupne graške znoja oblivale su mu čelo./.../ Trzaji su mu postajali sve jači, a obremenjena glava (sa teškom proročkom kapom, nap. aut.) zanosila se iskolačenih očiju.[8]
 
Najednom skače - sluge mu pritrčavaju, ali im on izmiče - i uz pištanje oboa počinje u ekstazi neobičan kružni ples. Njegovo stenjanje i škrgutanje jedini su ljudski zvuci u celom hramu." Prorokove" nerazumljive reči i krike beležio je monahpisar, koji je bio u isti mah i tumač. Harer napominje da su državni proroci na Tibetu smenljivi - smenjivali bi ih ako bi duže vreme proricali loše događaje po državu. Nemački putopisac je govorio da prorok izgleda normalno kad nije u transu, ali, za Novu godinu, prizor je bio ovakav: "Teturao je ulicama, dok su ga sluge pridržavale sa obe strane. Na svakih tridesetak metara sručio bi se u naslonjač koji su nosili za njim. Narod mu se sklanjao s puta, u tišini posmatrajući ovaj demonski prizor".
 
Prijem kod Dalaj Lame je značio mnogo za ljude koji su sa svih strana Tibeta dolazili, prevaljujući na hiljade kilometara, bacajući se u prašinu i puzeći na kolenima. Dalaj Lama je poklonike udarao po glavi svilenom kićankom, a zatim bi im njegovi službenici davali maleni crveni šal, koji su vernici "živog Bude" smatrali najvećom svetinjom, noseći ga kao amajliju koja štiti od svakog zla.Što se tiče darova koji se donose Dalaj Lami, oni prelaze u vlasništvo manastira ili se poklanjaju zaslužnima. " Jedino vrećice sa zlatom koje se stavljaju pred presto ostaju u ličnom vlasništvu Bogokralja. One dolaze u zlatne i srebrne riznice Potale, u kojima je vekovima nagomilavano blago basnoslovno, predavano u nasleđe od jedne inkarnacije drugoj", kaže Harer. Mada budizam propoveda nenasilje prema glistama i muvama, u slučaju pobune protiv državnog poretka pravila postaju nešto surovija. Godine 1947. protiv aktuelnog regenta se pobunio bivši regent, Retig Rimpoče, koji je želeo da ponovo uzme regentsku vlast, iako je na prestolu do Dalaj Laminog sedeo drugi. Njega su podržali monasi iz manastira Sere. Retig je bio uhapšen, a manastir Sera gađan haubicama, dok oni koji su digli bunu nisu shvatili da im je "loša karma", i da nemaju nade na uspeh. Tamnice su se ispunile bunotovnicima: "Vlada je zaplenila i javno rasprodala sva dobra pobunjenika. Retigove kuće i paviljoni su porušeni, a divne voćke presađene u druge vrtove. Vojnici su bezobzirno opustošili manastir. Još nedeljama su se po bazaru povlačili zlatni pehari, brokat i druge dragocenosti".

 
_______________________
  1. Ispada da obredi sekte "AUM ŠINRIKJO" koja je za svoj rad imala svojevrsni blagoslov Dalaj Lame, nisu nimalo "uvrnuti", barem iz perspektive tibetskog budizma. Jedan do tih obreda podrazumevao je ispijanje "svete vode" u kojoj je bilo telesnih izlučevina Šoka Asahare.
  2. Sveti Jovan Zlatousti ovako objašnjava razliku između paganskog i hrišćanskog proricanja: "U idolištima, ako je neko bivao opsednut nečistim duhom i proricao, on je, kao vođen i vezan, bio osvojen duhom i uopšte nije bivao svestan onoga što govori. Gataru je svojstveno da bude u ekstazi, da trpi prinudu i nasilje, da bude zanet i da luduje kao đavoiman. A prorok nije takav, on sve govori trezvene duše, 4 sa zdravim razumom, znajući šta govori... Vi sami znate da ste budući pagani, onovremeno bili vođeni i zaneti... Čuj Platona koji u apologiji Sokrata govori ovako: "Proricači i gatari govore mnogo i dobro, ali sami uopšte nisu svesni onoga što govore"... Sve to dokazuje i prinudu sa kojom zlodusi prinuđavaju i služe se, i nasilje, kakvo ljudi trpe, kad im se jednom predaju i kad se u to vreme lišavaju zdravoga razuma. Ali kod nas nije tako. Proroci su proricali sa rasuđivanjem i sasvim slobodno. Oni su imali vlast i da govore i da ne govore; oni nisu bili prinuđeni, nego su sa dostojanstvom sačuvali i slobodnu volju. Zato je i Jona bežao, i Jezekilj se uklanjao, zato se i Jeremija odricao (proročke službe, nap. aut.) Bog ih nije prinuđavao nasilno, nego ih je savetovao, ne pomračujući im rasuđivanje" (citirano prema knjizi đakona Andreja Kurajeva "Satanizam za intelektualce").
izvor
___________________

Heinrich Harrer
 
Godine 1939, neposredno uoči Drugog svetskog rata, Hajnrih Harer je sa nemačkom ekspedicijom krenuo da osvoji jedan od strmih vrhova Himalaja po imenu Nanga Parbat. To mu je i pošlo za rukom, ali nakon uspešnog poduhvata, u Karačiju, gde čeka brod za povratak u Evropu, zatiče ga vest o početku rata. Englezi ga ubrzo hapse i zatvaraju u jedan indijski zarobljenički logor nedaleko od Bombaja. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, Hareru tek 1944. polazi ta rukom da pobegne iz zatočeništva. Nakon toga luta Indijom, prelazi Himalaje i stiže na Tibet, u Lasu. Tu nailazi na srdačan doček. Upoznaje dalaj-lamu s kojim će se i sprijateljiti. Ovde će Harar provesti narednih sedam godina, nakon čega Kinezi zauzimaju Tibet, čemu će takođe biti svedok. Iskustvo svog boravka na Tibetu Harer je opisao u ovoj svojoj čuvenoj knjizi. Sedam godina na Tibetu je vanredno svedočanstvo o poslednjim godinama tibetanske teokratske monarhije, tamošnjih običaja i načina života, i nezaobilazno štivo za sve koje zanimaju najudaljeniji krajevi sveta. Tibetanci su za Harera rekli: “Jedan stranac trebalo je da bude svedok toga vremena i bogovi su izabrali njega.” Kada je 1985. dobio Zlatnu Humboltovu medalju, za njega je rečeno da je jedan od “poslednjih avanturista u rangu naučnika”. izvor
 

Нема коментара:

Постави коментар