Detalj plakata za film „Generation P“, snimljen po romanu Viktora Peljevina. Izvor: kinopoisk.ru
Brojevi
"Mercedes 600 zabije se na raskršću u dupe crne Volge s metaliziranim staklima. Bandit iskoči iz Mercedesa, počinje kundakom razbijati staklo na Volgi i vidi u njoj pukovnika FSB-a. 'Druže pukovniče, ja kucam i kucam, a vi ne otvarate... Gde treba odneti novac?'"
M itologija, nauka, religija- budizam, zen, sufizam; stoicizam, antropozofija, ezoterična i šamanska učenja;
..... nadrealizam, bajka, fantastika; .
.............književni, ulični jezik;
...MacLuhan, Baudrillard, Pynchon, Cronenberg,Stephenson, Burroughs....
...mutiranje insekata u ljude i obrnuto; (muve nose kurvinski crvene štikle i kratke zelene haljine, komarci tegle crne aktn-tašne, a mravi čitaju avangardnu literature) ;
..........pretvaranje vukodlaka u FSB-ovca, dvehiljade-godišnje lisice u crvenokosu prostitutku;
....pronalaženje čarobnog sredstva za ubrzan rast svinja, ali i ljudi,
...kloniranje velikih vođa ...
ovom haotičnom spisku moguće je dodati još mnogo toga čime Viktor Peljevin "princ ruskog postmodernizma" podstiče čitaoce da se, kao na kraju Životinjske farme, pitaju ko su svinje- noćni leptiri, balegari..vukodlaci- a ko ljudi, šta je realno ?
Peljevin se penje, uranja u ideje, koncepte, filozofije, secira, postavlja pitanja, pa ipak ne doseže metafizički vrh kojim je i sam opčinjen.. Uprkos impozantnoj porogutanoj građi, izvanrednim situacijama, živopisnom jeziku, vrhunskim mislima, širokoj duhovnoj paleti, on ostaje klasičan zapadnjak koji, na originalan način- to mu se mora priznati- razastire ona stara, večita pitanja o realnosti- iluziji, duhu- materiji, smislu i istini bivanja, indirektno nudeći svoju viziju pravih vrednosti i puta do duhovnog pročišćenja. Iz tog ugla gledano Viktor bi se pre mogao svrstati u neorealističku rusku struju.
Realnost i istina zavise od načina na koji prihvatate svet oko sebe- misao je na kojoj insistira. Vaš pogled oblikuje kolektivna svest, obrazovanje. Svi sistemi su po tome, manipulatorski. Nisu li ovo već toliko puta izrečeni stavovi, možda čak trivijalni. Jesu, s tim što ih Peljevin iznosi u zanimljivim kombinacijama. Da li je moguće razbiti iluzije . Da ! Peljevin nudi dekonstrukciju mentalnih predstava kojom je moguće osloboditi se uzora koji formiraju svest. Igra Čapajeva i Petka ( Čapajev i praznina, prvi zen -budistički roman u Rusiji ) jedan je od primera vrsne simulacije kojom se uklanjaju mentalne prepreke za slobodan polet duše.
Pođimo od reči! Reči su mentalne konstrukcije, prazni dogovori, ( praznina) znakovi koji deluju u određenim kontekstima. Čovek koji teži oslobođenju, želi se osloboditi i mislenih konstrukcija i na njima naslonjenih iluzija. Prisvajajući ovaj budistički postulat, Peljevin razotkriva iluziju koju nosi priroda jezika. Pravu istinu nije moguće dosegnuti rečima. Mada su reči potrebne, tek oslobađanjem od njihove iluzije dolazimo do slobode ( praznine). Otuda njegova IGRA sa jezikom, jer sve je ionako iluzija. Istine žive jedna pored druge i svaka neka gradi svoj svet.
________________________________________________________________
U stvarnosti, ne postoje filozofski problemi, nego samo dugi niz jezičnih slepih ulica koje prourokuje nemogućnost jezika da odrazi istinu", kaže Huli ljubavniku pokušavajući dokazati da se u jezičnim konvencijama....skriva praznina. Istinitosti nema, postoje samo izbori, sa kojima punimo prazninu.
Sveta knjiga vukodlaka
A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.
Sveta knjiga vukodlaka ________________________________________________________________
Čapajev i praznina
“Ali samoća nije dugo trajala. Na granici svetlosne mrlje počeli su da se pojavljuju tkači sa puškama u rukama – gledali su nas zaklanjajući se od zaslepljujuće svetlosti farova. Uskoro se oko vozila zatvorio živi prsten zarastao u oružje. Začuli su se delovi razgovora:
- Evo gde su ... ne, neće otići ... već su potrčali ... skloni granatu, budalo, pobićeš naše ...
Nekoliko puta su pucali na nas i meci su zvečeći odskočili od oklopa. Jedan od farova je pukao i u gomili oko nas se začu združeni urlik ushićenja.
- Pa dobro – reče Čapajev – sve će se jednom završiti. Ana, pažnja ...
Ana je s mitraljeza pažljivo skinula navlaku, Metak je udario u vrata sasvim blizu rupice za osmatranje, pa se za svaki slučaj odmakoh od nje. Sagnuvši se iznad mitraljeza Ana je nanišanila i njeno lice postalo je hladno i besno.
- Vatra! Voda! Zemlja! Prostor! Vazduh! – viknu Čapajev.
Ana brzo zavrte ručicu i kupola uz tiho škripanje poče da se okreće oko svoje ose. Mitraljez je ćutao, i ja sam u nedoumici gledao Čapajeva. Napravio je smirujući gest rukom. Toranj je napravio pun krug i zaustavio se.
- Šta, zakočio se ? – pitao sam.
- Ne - reče Čapajev – već je gotovo.
Odjednom sam primetio da više ne čujem ni pucnje ni glasove. Nestali su apsolutno svi zvuci koji su dolazili spolja. Ostalo je samo tiho režanje motora koje je ponovo moglo da se čuje. Ana se spustila sa tornja, sela pored mene i zapalila cigaretu. Primetio sam da joj drhte ruke.
- Bio je to glineni mitraljez – reče Čapajev – sada mogu da ti kažem šta je to. Ustvari to i nije nikakav mitraljez. Pre mnogo hiljada godina, zadugo do dolaska na svet Bude Dipankara i Bude Šakjamuni, živeo je Buda Angama. On nije gubio vreme na objašnjavanja, već je samo pokazivao na stvari malim prstom svoje leve ruke i odmah posle toga pojavljivala se njihova istinska priroda. Kada bi pokazao na planinu, ona bi iščezavala, kada bi pokazivao na reku, i ona bi nestajala. To je duga priča - ukratko, završilo se tako što je pokazao malim prstom na samog sebe i nakon toga iščezao. Od njega je ostao samo ovaj mali prst leve ruke koji su njegovi učenici sakrili u komadu gline. Glineni mitraljez i jeste taj komad gline sa Budinim prstom ... Veoma davno u Indiji je živeo čovek koji je pokušao da pretvori taj komad gline u najstrašnije oružje na Zemlji. Ali tek što je u glini probušio rupu, prst je pokazao na njega samog i on je nestao. Od tada se prst čuvao u zaključanom kovčegu i prenosio s mesta na mesto dok se nije izgubio u jednom od mongolskih manastira. A sada se spletom čitavog niza okolnosti našao kod mene. I upravo smo ga upotrebili.”
Sveta knjiga vukodlaka
U priči junakinja nije vukodlakinja ( kao u naslovu) već lisica koja se bavi sa najstarijim zanatom. A Huli, u prevodu znači "Koji ku..." što izdavači nisu prihvatili. Peljevinov satirični ton počinje od imena i traje od početka do kraja. Glavni lik, A Huli ( u ljudskom obličju sedamnaestogodišnjakinja vatrene crvene kose, zelenih očiju i azijske oštre jagodice, kao sinonim civilizacije ona ima oko dve hiljade godina) ordinira u luksuznom moskovskom hotelu Nacional.
Njene žrtve su muškarci i žene različite dobi, kulture i statusa. Uprkos zanatu kojim se bavi ona ostaje kreposna devica. Peljevin ovom domišljatošću ide suprotno od razmišljanja čitaoca, konstatno iznenađujući sa drugačijim načinom razmišljanja, osećanja i postupaka, koja sa logikom ljudi nemaju ništa zajedničko, ali imaju u domenu životinjske prirode čoveka,seksualnosti, nagona. Ponešto od toga izrečeno je alegorijski , pa čak i kroz bajke o Crvenkapici, lepotici i zveri, Havočki..Simbolizam nije isključivo sredstvo erotične priče, već i način da se prikaže kako funkcioniše sprega organizovane prostitucije, biznisa i vlasti
Naravno, A Huli nije sve za verovati, što sama razokriva. Njeno glavno sredstvo je lisičija spretnost, lukavstvo, kojim treba da nadmudri : da ga začara repom kako bi doživeo ono što mu ona sugeriše, dok ona čita štiva svih vrsta.
Zaplet počinje pojavom pravog vukodlaka, Saše Sivog, agenta FSB-a, odnosno KGB-a. Saša je opsednut zapadnjačkom moći, ali je pitanje da li on može da postane ono što priželjkuje da bude.
A Huli je sinonim mudrosti, majstor preobražavanja i stvaranja iluzija.
Iluzija se ne možemo osloboditi, poruka je Peljeva , jer je naša priroda proizvodi.
________________________________________________________________
Kaciga užasa: Mit o Tezeju i Minotauru
"U životu ćete videti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli dupe. A ovde ćete videti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli glavu. To su, kako se govorilo kod nas u xxx, nebo i zemlja, iako zvuči slično. Nikakvog nezavisnog koordinatnog sistema nemate, i sve što vidite određujemo mi. Zato ništa ne možete ni posumnjati. I život za vas više nije ono što zapravo jeste, već ono što vam se prikazuje."
________________________________________________________________
"Ruska vlast, Čubajka, ima dvije osnovne funkcije. Prva je - krasti. Druga - gušiti sve uzvišeno i sjajno. Kad se vlast odveć zanese svojom prvom funkcijom, nema vremena za gušenje i dolazi do takozvane jugovine - procvatu sve umetnosti i društvena misao... Pa zašto ste onda, Zjuzja, ometali krađu? Sad se nemojte žaliti da vas guše."
________________________________________________________________
Svi moji dečiji snovi o budućnosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih večeri, odvojenih od čitavog ostalog života, kad ležiš u travi pored ostataka tuđe vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu se još rasplinjavaju ljubičaste trake sunca koje je upravo zašlo, a na istoku se već vide prve zvezde.
Malo šta sam video i doživeo, ali mnogo toga mi se sviđalo, i uvek sam smatrao da će let na Mesec sadržati u sebi sve pored čega sam prolazio, nadajući se da to sretnem kasnije, definitivno i zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u životu uvek vidiš tek krajičkom oka?
________________________________________________________________
Sveta knjiga vukodlaka
Drugom prilikom, tokom bičevanja uzeo je da čita neki časopis. To je već samo po sebi bilo uvredljivo. A još kad je počeo prstom da pokazuje na članak i uz to progunđao "bar da je ćutao, đubre", iznervirah se i prekinuh proceduru, tj. sugerisah mu pauzu.
- Što je sad? - upita on začuđeno.
- Nije mi jasno, da li mi ovde imamo flagelaciju ili seosku čitaonicu?
- Izvinite, dušice - reče on - ovo je jedan grozan intervju. To je naprosto đavo će ga znati šta!
I on kvrcnu prstom o časopis.
- Nemam ništa protiv detektivskih romana, ali ne mogu da podnesem kada njihovi autori počnu da objašnjavaju kako bi trebalo da uredimo Rusiju.
- Zašto?
- To je kao kada bi maloletnica, koju je neki kamiondžija povezao zbog felacija, odjednom digla glavu sa svog radnog mesta i počela da mu daje uputstva kako treba pročistiti karburator na mrazu.
Očigledno, Pavel Ivanovič nije čak ni shvatao koliko uvredljivo to može da zvuči u razgovoru sa jednom seks-radnicom. Ipak, uspela sam da ulovim talas gneva pre nego što je ovladao mnome, zbog čega mi se dušom momentalno razlilo veselo spokojstvo.
- Pa šta onda - rekoh kao da je sve u najboljem redu. - Možda je ona uslužila toliko kamiondžija da je pohvatala sve nijanse i zaista može da pokaže kako se čisti karburator.
- Meni je, dušo, žao takvih kamiondžija kojima je kao konsultant potrebna brbljiva pušačica. Ti neće daleko dogurati.
"Brbljiva pušačica", eto ti ga sad! Kakav je on ipak... Opet uhvatih blesak besa u momentu njegovog nastanka, i gnev opet ne uspe da izbije.
To je baš bilo dobro. Kao kad tokom oluje skočiš na dasku za surfovanje i letiš preko talasa razornih emocija koje ne mogu da ti naude. Kad bi uvek bilo tako, pomislih, koliko bi ljudi ostalo u životu... U suštini, nisam više protivrečila Pavelu Ivanoviču. Nama, lisicama, koje idemo nadsvetskim dao-putem, bolje je da o takvim stvarima nemamo sopstveno mišljenje. Jasno je bilo jedno: Pavel Ivanovič je dragocena sprava za treniranje duha.
Nažalost, kasno sam shvatila da sve to za mene ima odveć veliku težinu. Kada sam prvi put izgubila kontrolu nad sobom, sve se završilo bez obogaljivanja. Izbacila me je iz takta jedna njegova misao o Nabokovu (da i ne govorimo o tome da je na njegovom stolu stajala fotokopija nekog člančića pod nazivom Frizeri se ukazuju kelnerima: fenomen Nabokova u američkoj kulturi).
Volela sam Nabokova još od tridesetih godina prošlog veka, još od vremena kada sam njegove pariske tekstove nabavljala preko klijenata iz NKVD na visokim položajima. Ah, kakva je svežina, tada, u strašnoj staljinističkoj prestonici, zračila sa tih listova kucanih na pisaćoj mašini! Sećam se da me je naročito potreslo jedno mesto iz Pariske poeme, koju sam nabavila tek posle rata:
U životu ovom, što šaren je celi
(Neponovljivom, zato što će on
Drugačije sasvim, u drugoj podeli
Biti igran u teatru novom),
Najvećom srećom smatrao bih kada
Savio bih života ćilim divni
Tako da šara sadašnjice pada
Na staru šaru, na crtež davni...
To je Vladimir Vladimirovič napisao o nama, lisicama. Mi zaista neprestano gledamo predstavu koju izvode usplahireni glumci - ljudi koji su ubeđeni da je na zemlji igraju prvi. Oni s neverovatnom brzinom umiru, a na njihovo mesto dolazi nova postava, koja počinje da igra iste uloge i sa istim patosom.
Istina, dekor je uvek svež, čak preterano svež. Ali sama drama se ne menja već veoma, veoma dugo. A pošto se mi sećamo i uzvišenijih vremena, neprestano nas izjeda tuga zbog izgubljene lepote i smisla. Dakle, te reči su udarile istovremeno po mnogim strunama. Uzgred budi rečeno, što se tiče struna - taj ćilim iz Pariske poeme visi u pesmi Humberta Humberta.
Dolores Gejz, kud se to vozikaš?
Koje je marke tvoj čarobni ćilim?
Je li krem kaguar u modi baš?
I gde si se samo parkirala?
Znam koje je marke. Bio je izatkan u Parizu jednog letnjeg dana trideset osme godine, pod belim džinovima oblaka, ukočenim u plavetnilu, a zatim je urolan stigao u Ameriku... Bila je potrebna sva ogavština Drugog svetskog rata, sva čudovišnost izbora koje je on nametnuo, da bi bio okačen na zid Humbertove čekaonice. I uto mi ovaj pripadnik društvene inteligencije na sve to izvali:
- Sreća je, dušice, jedna velika protivrečnost. Dostojevski se pitao da li je ona moguća, ako je plaćena suzom deteta. A Nabokov je, naprotiv, sumnjao da je moguća bez nje.
Takvo pljuvanje na grob pisca nisam mogla da otrpim i bacih bič na pod. Mislim, ne samo da sam prestala da Pavelu Ivanoviču stvaram iluziju bičevanja, već sam ga naterala da vidi kako bič udara o pod takvom snagom da se na parketu pojavilo ulegnuće. Posle sam morala svojeručno da ga izvedem kada je otišao pod tuš. Izbegavam da se svađam s ljudima, ali ovoga puta sam pukla, te počeh da govorim ozbiljno, kao da preda mnom sedi druga lisica:
- Mene vređa kad Nabokova brkaju s njegovim junakom. Ili kad ga nazivaju kumom američke pedofilije. To je sasvim pogrešan pogled na pisca. Zapamtite, Nabokov se ne odaje onda kada opisuje zabranjene draži svoje nimfice. Stranicama ne možeš da se odaš. Stranicama stvaraš. On se odaje onda, kada škrto, gotovo aluzijom, pominje Humbertova sugestivna sredstva, koja mu omogućuju da šparta s Lolitom po Americi. O onome što mu je na srcu - uvek krišom...
Dođoh k sebi i ućutah. Doživljavala sam priču o Loliti veoma lično i ozbiljno: Dolores Gejz bila je za mene simbol duše, večno mlada i čista, a Humbert je bio predsednik direktorskog kolegijuma ovoga sveta. Osim toga, bilo je dovoljno da se u strofi koja opisuje Lolitin uzrast ("stara: pet hiljada trista dana"), reč "dana" zameni rečju "godina" i bilo bi kao da je reč o meni. Naravno, ovo svoje zapažanje nisam poverila Pavelu Ivanoviču.
- Nastavite, nastavite - reče on zapanjeno.
- Pisac, naravno, nije maštao o mladoj i zelenoj američkoj učenici, već o skromnom imetku koji bi mu omogućio da spokojno lovi leptire negde u Švajcarskoj. Ja u takvim snovima ne vidim ništa ružno za jednog ruskog plemića, koji je shvatio svu uzaludnost životnog podviga. A izbor teme za knjigu, koja treba da mu obezbedi takav imetak, daje predstavu ne toliko o tajnim željama njegova srca, koliko o tome šta on misli o svojim novim sugrađanima, a uz to - i o stepenu ravnodušnosti prema njihovom mišljenju o njemu. To što je knjiga ispala remek-delo, takođe može jednostavno da se objasni: talenat ne može da se sakrije...
Završavajući ovu tiradu, u mislima sam grdila sebe najgorim rečima. A imala sam i zašto.
Profesionalno, ja impersonalizujem devojku prelaznog uzrasta i čednog pogleda. Takva bića ne izgovaraju duge rečenice o stvaralaštvu pisaca iz prošlog veka. Ona govore jednosložne i jednostavne rečenice, uglavnom o materijalnom i vidljivom. A ovde...
- Baš si se raspalila - začuđeno promrmlja Pavel Ivanovič. - Okice ucaklile, a? Gde si sve to pokupila?
- Ma - rekoh mračno - radila sam jednom filologu analni fisting...
Dadoh sebi časnu reč da se više neću s njim upuštati u rasprave o kulturi, već da ću ga koristiti samo prema primarnoj nameni, kao spravu za razvijanje snage duha. Ali već je bilo kasno.
Izvor
_____________________________________
GENERATION P
Ulica malog vijetnamskog sela, izgubljenog u dzungli. U prvom planu - za zemlje trećeg sveta tipična radionica "Najki" - to saznajemo sa table Nike sweatshop No 15679030 iznad vrata. Naokolo se uzdiže tropsko drveće, zvoni komad šine okačen na ogradu umesto zvona. Na ulazu u radionicu stoji Vijetnamac sa kalašnjikovom, na sebi ima maskirane pantalone i crnu košulju, koja podseća na film Lovac na jelene. Krupno: ruke na automatu. Kamera ulazi na vrata, i mi vidimo dva reda radnih stolova, za kojima sede radnici okovani lancima. Prizor nas tera da se setimo veslača galije iz filma Ben hur. Svi radnici su u neverovatno starim, ofucanim i pocepanim američkim vojnim uniformama. To su poslednji američki vojni zarobljenici. Na stolovima isped njih - patike "Najki" u raznim fazama proizvodnje. Svi zarobljenici imaju kovrdžave crne brade i grbave noseve.
Zarobljenici su nečim nezadovoljni - oni prvo , tiho mrmljaju, zatim počinju da udaraju nedovršenim patikama po stolovima. čuju se krici " Tražimo sastanak sa američkim konzulom!", "tražimo da dođe komesar UN". Neočekivano se začuje automatski rafal u plafon, i buka momentalno prestaje. Na vratima stoji Vijetnamac u crnoj košulji, u rukama drži automat koji se dimi. Pogledi sviju koji se nalaze u prostoriji - uprti su u njega. Vijetnamac nežno prelazi preko automata, zatim upire kažiprstom na najbliži sto na kojem se nalaze nedovršene patike, i govori na lošem engleskom :Just do it! Glas spikera: "Najki. Dobro pobeđuje!"
________________________________________________________________
Jedan kulon - količina je električnog naboja koja prolazi kroz poprečni presjek vodiča pri jačini struje od jednog ampera u vremenu od jedne sekunde.
Jedan vogue količina je ispraznosti koja izlazi u ženskom zahodu restorana Skandinavija, kad se manual-reliefer Diana i oral-maserka Lada krajičkom oka uzajamno gledaju u ogledalu te dolaze do telepatskog konsenzusa da je razina njihova glamoura otprilike jednaka, s obzirom da torbica Armani u belim ljuskama, koja izgleda kao da je sašivena iz kože al-bino-guštera, i sat Gucci s uzorkom koji se preleva, upisan u čelični kvadrat plemenitih proporcija, u potpunosti kompenziraju komplet Prada, nalik na zgužvanu školsku odoru, poročno skladan s kratkom kosom u dečačkom stilu, ali ova teško dosegnuta ravnoteža paradigmi i zavijutaka postaje potpuno nevažna kad u zahod ulazi natural-terapeut Muca s oštrim strelama vlasi slepljenih gelom iznad ovratnika bele haljine od Burberryja, koja podseća na stisnuti ogrtač s koso odrezanim rukavima, nakon čega se Lada i Diana osvešćuju i podsete da stvar nije u Gucciju i Pradi, koje sebi posle nedeljnih napora može dopustiti svaka normalna školarka, niti je čak u Burberryju s dva reda sedefnih dugmadi, nego u automobilu Mercedes Geländewagen, koji je firma Brabus dovela do kosmičkog savršenstva, sa zlatnim simbolima RV-700, a kojim je Muca, kao i obično, stigla sa svojim prijateljem i sponzorom, dok Muca s prodornom bistrinom shvata kako tajna savršenog reljefa nije u poznavanju muške psihologije, anatomije ili drugih područja teškog ženskog iskustva, nego obratno, u potpunoj odsutnosti istoga, u uškrobljenoj svežini duše i naivnoj bistrini pogleda vezanoj ne samo za dob nego i nepoznavanje nekih stvari koje Muca nikad ne može zaboraviti, što pri tržišnim okolnostima ne garantuje mesto u automobilu Brabus RV-700 sutra, dok su Lada i Diana mlade i spremne na sve, a krema Vichy Puetaine ne vraća vreme natrag, kao što sugeriše primedba-dodatak, nego pre podseća na njegovu nepovratnost i, što može biti mnogo ozbiljnije od pre spomenutog, sam prijatelj i sponzor, koji za to vreme nervozno puši na balkonu cigaru Trininad Fundadores, koju pak naceren gleda invalid bez noge u maskirnoj odeći, počinje shvatati da stvar nije u oralnoj masaži niti u analnom načinu, nego u onom oštrom, hladnom i neizrecivo uzrujanom naletu vetra, koji je upravo naišao iz smera Kremlja - premda se to, možda (i najverovatnije je tako) još jednom svima jednostavno učinilo.
________________________________________________________________
___________________________________________________
Dijalektike prelaznog perioda..
"Elegija 2"...sa početka romana.........
Sresti se nećemo znaj.
Za bolom bol,
Za krajem kraj,
Za rupom catcher in tne eye (lovac u raži)
Za rajem opet raj
Za danom veče se smeši,
Za bojem besni,
Za grejem grešni,
Budi se, pleši, bog nek te teši,
I noga da ne pogreši.
Druže verjuj, upamti znak.
Za ludim lud,
Za pragom prag,
Ovde i sada ne ostave trag,
Sadašnjost je večni vrag
Sedam muka - jedan prevrat
Za batom bat
Za satom sat
I samo glupak neće da shvati
Da sve nam se inati.
Milicioner, milioner
Za torbom bara
Za horom kera
Previše raznih trava i vera
Flaša je jedan od primera
Kaćušin muž se prejeo skuša
Za gorom Gor
Za bušom Buš
Homere, tvoj spisak mrtvih duša
Do sredine je odslušan
Za prigovorom je prigovor,
Za morem muk
Ma mukom stvor
Za kalamburom dogovor
Glamur, kumir, amor
Hleb pečemo nasušni svoj,
Za zidom vid,
Za vojem poj,
Lažni Dimitrij je vodio boj, ž
I ja volim svoj soj.
Trepere travke kao krila,
Za daljinom dalja,
Za milinom mila,
Od malog automobila
Poljem se prašina vila.
Kola nam prebrzdo jezde,
Smiraj,
Večernje zvezde
I nova mesta se gnezde
Svud razlozi utrli brazde.
Brojevi
"Mercedes 600 zabije se na raskršću u dupe crne Volge s metaliziranim staklima. Bandit iskoči iz Mercedesa, počinje kundakom razbijati staklo na Volgi i vidi u njoj pukovnika FSB-a. 'Druže pukovniče, ja kucam i kucam, a vi ne otvarate... Gde treba odneti novac?'"
M itologija, nauka, religija- budizam, zen, sufizam; stoicizam, antropozofija, ezoterična i šamanska učenja;
..... nadrealizam, bajka, fantastika; .
.............književni, ulični jezik;
...MacLuhan, Baudrillard, Pynchon, Cronenberg,Stephenson, Burroughs....
...mutiranje insekata u ljude i obrnuto; (muve nose kurvinski crvene štikle i kratke zelene haljine, komarci tegle crne aktn-tašne, a mravi čitaju avangardnu literature) ;
..........pretvaranje vukodlaka u FSB-ovca, dvehiljade-godišnje lisice u crvenokosu prostitutku;
....pronalaženje čarobnog sredstva za ubrzan rast svinja, ali i ljudi,
...kloniranje velikih vođa ...
ovom haotičnom spisku moguće je dodati još mnogo toga čime Viktor Peljevin "princ ruskog postmodernizma" podstiče čitaoce da se, kao na kraju Životinjske farme, pitaju ko su svinje- noćni leptiri, balegari..vukodlaci- a ko ljudi, šta je realno ?
Peljevin se penje, uranja u ideje, koncepte, filozofije, secira, postavlja pitanja, pa ipak ne doseže metafizički vrh kojim je i sam opčinjen.. Uprkos impozantnoj porogutanoj građi, izvanrednim situacijama, živopisnom jeziku, vrhunskim mislima, širokoj duhovnoj paleti, on ostaje klasičan zapadnjak koji, na originalan način- to mu se mora priznati- razastire ona stara, večita pitanja o realnosti- iluziji, duhu- materiji, smislu i istini bivanja, indirektno nudeći svoju viziju pravih vrednosti i puta do duhovnog pročišćenja. Iz tog ugla gledano Viktor bi se pre mogao svrstati u neorealističku rusku struju.
Realnost i istina zavise od načina na koji prihvatate svet oko sebe- misao je na kojoj insistira. Vaš pogled oblikuje kolektivna svest, obrazovanje. Svi sistemi su po tome, manipulatorski. Nisu li ovo već toliko puta izrečeni stavovi, možda čak trivijalni. Jesu, s tim što ih Peljevin iznosi u zanimljivim kombinacijama. Da li je moguće razbiti iluzije . Da ! Peljevin nudi dekonstrukciju mentalnih predstava kojom je moguće osloboditi se uzora koji formiraju svest. Igra Čapajeva i Petka ( Čapajev i praznina, prvi zen -budistički roman u Rusiji ) jedan je od primera vrsne simulacije kojom se uklanjaju mentalne prepreke za slobodan polet duše.
Pođimo od reči! Reči su mentalne konstrukcije, prazni dogovori, ( praznina) znakovi koji deluju u određenim kontekstima. Čovek koji teži oslobođenju, želi se osloboditi i mislenih konstrukcija i na njima naslonjenih iluzija. Prisvajajući ovaj budistički postulat, Peljevin razotkriva iluziju koju nosi priroda jezika. Pravu istinu nije moguće dosegnuti rečima. Mada su reči potrebne, tek oslobađanjem od njihove iluzije dolazimo do slobode ( praznine). Otuda njegova IGRA sa jezikom, jer sve je ionako iluzija. Istine žive jedna pored druge i svaka neka gradi svoj svet.
________________________________________________________________
U stvarnosti, ne postoje filozofski problemi, nego samo dugi niz jezičnih slepih ulica koje prourokuje nemogućnost jezika da odrazi istinu", kaže Huli ljubavniku pokušavajući dokazati da se u jezičnim konvencijama....skriva praznina. Istinitosti nema, postoje samo izbori, sa kojima punimo prazninu.
Sveta knjiga vukodlaka
A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.
Sveta knjiga vukodlaka ________________________________________________________________
“Ali samoća nije dugo trajala. Na granici svetlosne mrlje počeli su da se pojavljuju tkači sa puškama u rukama – gledali su nas zaklanjajući se od zaslepljujuće svetlosti farova. Uskoro se oko vozila zatvorio živi prsten zarastao u oružje. Začuli su se delovi razgovora:
- Evo gde su ... ne, neće otići ... već su potrčali ... skloni granatu, budalo, pobićeš naše ...
Nekoliko puta su pucali na nas i meci su zvečeći odskočili od oklopa. Jedan od farova je pukao i u gomili oko nas se začu združeni urlik ushićenja.
- Pa dobro – reče Čapajev – sve će se jednom završiti. Ana, pažnja ...
Ana je s mitraljeza pažljivo skinula navlaku, Metak je udario u vrata sasvim blizu rupice za osmatranje, pa se za svaki slučaj odmakoh od nje. Sagnuvši se iznad mitraljeza Ana je nanišanila i njeno lice postalo je hladno i besno.
- Vatra! Voda! Zemlja! Prostor! Vazduh! – viknu Čapajev.
Ana brzo zavrte ručicu i kupola uz tiho škripanje poče da se okreće oko svoje ose. Mitraljez je ćutao, i ja sam u nedoumici gledao Čapajeva. Napravio je smirujući gest rukom. Toranj je napravio pun krug i zaustavio se.
- Šta, zakočio se ? – pitao sam.
- Ne - reče Čapajev – već je gotovo.
Odjednom sam primetio da više ne čujem ni pucnje ni glasove. Nestali su apsolutno svi zvuci koji su dolazili spolja. Ostalo je samo tiho režanje motora koje je ponovo moglo da se čuje. Ana se spustila sa tornja, sela pored mene i zapalila cigaretu. Primetio sam da joj drhte ruke.
- Bio je to glineni mitraljez – reče Čapajev – sada mogu da ti kažem šta je to. Ustvari to i nije nikakav mitraljez. Pre mnogo hiljada godina, zadugo do dolaska na svet Bude Dipankara i Bude Šakjamuni, živeo je Buda Angama. On nije gubio vreme na objašnjavanja, već je samo pokazivao na stvari malim prstom svoje leve ruke i odmah posle toga pojavljivala se njihova istinska priroda. Kada bi pokazao na planinu, ona bi iščezavala, kada bi pokazivao na reku, i ona bi nestajala. To je duga priča - ukratko, završilo se tako što je pokazao malim prstom na samog sebe i nakon toga iščezao. Od njega je ostao samo ovaj mali prst leve ruke koji su njegovi učenici sakrili u komadu gline. Glineni mitraljez i jeste taj komad gline sa Budinim prstom ... Veoma davno u Indiji je živeo čovek koji je pokušao da pretvori taj komad gline u najstrašnije oružje na Zemlji. Ali tek što je u glini probušio rupu, prst je pokazao na njega samog i on je nestao. Od tada se prst čuvao u zaključanom kovčegu i prenosio s mesta na mesto dok se nije izgubio u jednom od mongolskih manastira. A sada se spletom čitavog niza okolnosti našao kod mene. I upravo smo ga upotrebili.”
Sveta knjiga vukodlaka
U priči junakinja nije vukodlakinja ( kao u naslovu) već lisica koja se bavi sa najstarijim zanatom. A Huli, u prevodu znači "Koji ku..." što izdavači nisu prihvatili. Peljevinov satirični ton počinje od imena i traje od početka do kraja. Glavni lik, A Huli ( u ljudskom obličju sedamnaestogodišnjakinja vatrene crvene kose, zelenih očiju i azijske oštre jagodice, kao sinonim civilizacije ona ima oko dve hiljade godina) ordinira u luksuznom moskovskom hotelu Nacional.
Njene žrtve su muškarci i žene različite dobi, kulture i statusa. Uprkos zanatu kojim se bavi ona ostaje kreposna devica. Peljevin ovom domišljatošću ide suprotno od razmišljanja čitaoca, konstatno iznenađujući sa drugačijim načinom razmišljanja, osećanja i postupaka, koja sa logikom ljudi nemaju ništa zajedničko, ali imaju u domenu životinjske prirode čoveka,seksualnosti, nagona. Ponešto od toga izrečeno je alegorijski , pa čak i kroz bajke o Crvenkapici, lepotici i zveri, Havočki..Simbolizam nije isključivo sredstvo erotične priče, već i način da se prikaže kako funkcioniše sprega organizovane prostitucije, biznisa i vlasti
Naravno, A Huli nije sve za verovati, što sama razokriva. Njeno glavno sredstvo je lisičija spretnost, lukavstvo, kojim treba da nadmudri : da ga začara repom kako bi doživeo ono što mu ona sugeriše, dok ona čita štiva svih vrsta.
Zaplet počinje pojavom pravog vukodlaka, Saše Sivog, agenta FSB-a, odnosno KGB-a. Saša je opsednut zapadnjačkom moći, ali je pitanje da li on može da postane ono što priželjkuje da bude.
A Huli je sinonim mudrosti, majstor preobražavanja i stvaranja iluzija.
Iluzija se ne možemo osloboditi, poruka je Peljeva , jer je naša priroda proizvodi.
________________________________________________________________
________________________________________________________________
"U životu ćete videti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli dupe. A ovde ćete videti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli glavu. To su, kako se govorilo kod nas u xxx, nebo i zemlja, iako zvuči slično. Nikakvog nezavisnog koordinatnog sistema nemate, i sve što vidite određujemo mi. Zato ništa ne možete ni posumnjati. I život za vas više nije ono što zapravo jeste, već ono što vam se prikazuje."
________________________________________________________________
"Ruska vlast, Čubajka, ima dvije osnovne funkcije. Prva je - krasti. Druga - gušiti sve uzvišeno i sjajno. Kad se vlast odveć zanese svojom prvom funkcijom, nema vremena za gušenje i dolazi do takozvane jugovine - procvatu sve umetnosti i društvena misao... Pa zašto ste onda, Zjuzja, ometali krađu? Sad se nemojte žaliti da vas guše."
________________________________________________________________
OMON- RA
Omon RaSvi moji dečiji snovi o budućnosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih večeri, odvojenih od čitavog ostalog života, kad ležiš u travi pored ostataka tuđe vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu se još rasplinjavaju ljubičaste trake sunca koje je upravo zašlo, a na istoku se već vide prve zvezde.
Malo šta sam video i doživeo, ali mnogo toga mi se sviđalo, i uvek sam smatrao da će let na Mesec sadržati u sebi sve pored čega sam prolazio, nadajući se da to sretnem kasnije, definitivno i zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u životu uvek vidiš tek krajičkom oka?
________________________________________________________________
Sveta knjiga vukodlaka
Drugom prilikom, tokom bičevanja uzeo je da čita neki časopis. To je već samo po sebi bilo uvredljivo. A još kad je počeo prstom da pokazuje na članak i uz to progunđao "bar da je ćutao, đubre", iznervirah se i prekinuh proceduru, tj. sugerisah mu pauzu.
- Što je sad? - upita on začuđeno.
- Nije mi jasno, da li mi ovde imamo flagelaciju ili seosku čitaonicu?
- Izvinite, dušice - reče on - ovo je jedan grozan intervju. To je naprosto đavo će ga znati šta!
I on kvrcnu prstom o časopis.
- Nemam ništa protiv detektivskih romana, ali ne mogu da podnesem kada njihovi autori počnu da objašnjavaju kako bi trebalo da uredimo Rusiju.
- Zašto?
- To je kao kada bi maloletnica, koju je neki kamiondžija povezao zbog felacija, odjednom digla glavu sa svog radnog mesta i počela da mu daje uputstva kako treba pročistiti karburator na mrazu.
Očigledno, Pavel Ivanovič nije čak ni shvatao koliko uvredljivo to može da zvuči u razgovoru sa jednom seks-radnicom. Ipak, uspela sam da ulovim talas gneva pre nego što je ovladao mnome, zbog čega mi se dušom momentalno razlilo veselo spokojstvo.
- Pa šta onda - rekoh kao da je sve u najboljem redu. - Možda je ona uslužila toliko kamiondžija da je pohvatala sve nijanse i zaista može da pokaže kako se čisti karburator.
- Meni je, dušo, žao takvih kamiondžija kojima je kao konsultant potrebna brbljiva pušačica. Ti neće daleko dogurati.
"Brbljiva pušačica", eto ti ga sad! Kakav je on ipak... Opet uhvatih blesak besa u momentu njegovog nastanka, i gnev opet ne uspe da izbije.
To je baš bilo dobro. Kao kad tokom oluje skočiš na dasku za surfovanje i letiš preko talasa razornih emocija koje ne mogu da ti naude. Kad bi uvek bilo tako, pomislih, koliko bi ljudi ostalo u životu... U suštini, nisam više protivrečila Pavelu Ivanoviču. Nama, lisicama, koje idemo nadsvetskim dao-putem, bolje je da o takvim stvarima nemamo sopstveno mišljenje. Jasno je bilo jedno: Pavel Ivanovič je dragocena sprava za treniranje duha.
Nažalost, kasno sam shvatila da sve to za mene ima odveć veliku težinu. Kada sam prvi put izgubila kontrolu nad sobom, sve se završilo bez obogaljivanja. Izbacila me je iz takta jedna njegova misao o Nabokovu (da i ne govorimo o tome da je na njegovom stolu stajala fotokopija nekog člančića pod nazivom Frizeri se ukazuju kelnerima: fenomen Nabokova u američkoj kulturi).
Volela sam Nabokova još od tridesetih godina prošlog veka, još od vremena kada sam njegove pariske tekstove nabavljala preko klijenata iz NKVD na visokim položajima. Ah, kakva je svežina, tada, u strašnoj staljinističkoj prestonici, zračila sa tih listova kucanih na pisaćoj mašini! Sećam se da me je naročito potreslo jedno mesto iz Pariske poeme, koju sam nabavila tek posle rata:
U životu ovom, što šaren je celi
(Neponovljivom, zato što će on
Drugačije sasvim, u drugoj podeli
Biti igran u teatru novom),
Najvećom srećom smatrao bih kada
Savio bih života ćilim divni
Tako da šara sadašnjice pada
Na staru šaru, na crtež davni...
To je Vladimir Vladimirovič napisao o nama, lisicama. Mi zaista neprestano gledamo predstavu koju izvode usplahireni glumci - ljudi koji su ubeđeni da je na zemlji igraju prvi. Oni s neverovatnom brzinom umiru, a na njihovo mesto dolazi nova postava, koja počinje da igra iste uloge i sa istim patosom.
Istina, dekor je uvek svež, čak preterano svež. Ali sama drama se ne menja već veoma, veoma dugo. A pošto se mi sećamo i uzvišenijih vremena, neprestano nas izjeda tuga zbog izgubljene lepote i smisla. Dakle, te reči su udarile istovremeno po mnogim strunama. Uzgred budi rečeno, što se tiče struna - taj ćilim iz Pariske poeme visi u pesmi Humberta Humberta.
Dolores Gejz, kud se to vozikaš?
Koje je marke tvoj čarobni ćilim?
Je li krem kaguar u modi baš?
I gde si se samo parkirala?
Znam koje je marke. Bio je izatkan u Parizu jednog letnjeg dana trideset osme godine, pod belim džinovima oblaka, ukočenim u plavetnilu, a zatim je urolan stigao u Ameriku... Bila je potrebna sva ogavština Drugog svetskog rata, sva čudovišnost izbora koje je on nametnuo, da bi bio okačen na zid Humbertove čekaonice. I uto mi ovaj pripadnik društvene inteligencije na sve to izvali:
- Sreća je, dušice, jedna velika protivrečnost. Dostojevski se pitao da li je ona moguća, ako je plaćena suzom deteta. A Nabokov je, naprotiv, sumnjao da je moguća bez nje.
Takvo pljuvanje na grob pisca nisam mogla da otrpim i bacih bič na pod. Mislim, ne samo da sam prestala da Pavelu Ivanoviču stvaram iluziju bičevanja, već sam ga naterala da vidi kako bič udara o pod takvom snagom da se na parketu pojavilo ulegnuće. Posle sam morala svojeručno da ga izvedem kada je otišao pod tuš. Izbegavam da se svađam s ljudima, ali ovoga puta sam pukla, te počeh da govorim ozbiljno, kao da preda mnom sedi druga lisica:
- Mene vređa kad Nabokova brkaju s njegovim junakom. Ili kad ga nazivaju kumom američke pedofilije. To je sasvim pogrešan pogled na pisca. Zapamtite, Nabokov se ne odaje onda kada opisuje zabranjene draži svoje nimfice. Stranicama ne možeš da se odaš. Stranicama stvaraš. On se odaje onda, kada škrto, gotovo aluzijom, pominje Humbertova sugestivna sredstva, koja mu omogućuju da šparta s Lolitom po Americi. O onome što mu je na srcu - uvek krišom...
Dođoh k sebi i ućutah. Doživljavala sam priču o Loliti veoma lično i ozbiljno: Dolores Gejz bila je za mene simbol duše, večno mlada i čista, a Humbert je bio predsednik direktorskog kolegijuma ovoga sveta. Osim toga, bilo je dovoljno da se u strofi koja opisuje Lolitin uzrast ("stara: pet hiljada trista dana"), reč "dana" zameni rečju "godina" i bilo bi kao da je reč o meni. Naravno, ovo svoje zapažanje nisam poverila Pavelu Ivanoviču.
- Nastavite, nastavite - reče on zapanjeno.
- Pisac, naravno, nije maštao o mladoj i zelenoj američkoj učenici, već o skromnom imetku koji bi mu omogućio da spokojno lovi leptire negde u Švajcarskoj. Ja u takvim snovima ne vidim ništa ružno za jednog ruskog plemića, koji je shvatio svu uzaludnost životnog podviga. A izbor teme za knjigu, koja treba da mu obezbedi takav imetak, daje predstavu ne toliko o tajnim željama njegova srca, koliko o tome šta on misli o svojim novim sugrađanima, a uz to - i o stepenu ravnodušnosti prema njihovom mišljenju o njemu. To što je knjiga ispala remek-delo, takođe može jednostavno da se objasni: talenat ne može da se sakrije...
Završavajući ovu tiradu, u mislima sam grdila sebe najgorim rečima. A imala sam i zašto.
Profesionalno, ja impersonalizujem devojku prelaznog uzrasta i čednog pogleda. Takva bića ne izgovaraju duge rečenice o stvaralaštvu pisaca iz prošlog veka. Ona govore jednosložne i jednostavne rečenice, uglavnom o materijalnom i vidljivom. A ovde...
- Baš si se raspalila - začuđeno promrmlja Pavel Ivanovič. - Okice ucaklile, a? Gde si sve to pokupila?
- Ma - rekoh mračno - radila sam jednom filologu analni fisting...
Dadoh sebi časnu reč da se više neću s njim upuštati u rasprave o kulturi, već da ću ga koristiti samo prema primarnoj nameni, kao spravu za razvijanje snage duha. Ali već je bilo kasno.
Izvor
_____________________________________
GENERATION P
GENERATION P
Ulica malog vijetnamskog sela, izgubljenog u dzungli. U prvom planu - za zemlje trećeg sveta tipična radionica "Najki" - to saznajemo sa table Nike sweatshop No 15679030 iznad vrata. Naokolo se uzdiže tropsko drveće, zvoni komad šine okačen na ogradu umesto zvona. Na ulazu u radionicu stoji Vijetnamac sa kalašnjikovom, na sebi ima maskirane pantalone i crnu košulju, koja podseća na film Lovac na jelene. Krupno: ruke na automatu. Kamera ulazi na vrata, i mi vidimo dva reda radnih stolova, za kojima sede radnici okovani lancima. Prizor nas tera da se setimo veslača galije iz filma Ben hur. Svi radnici su u neverovatno starim, ofucanim i pocepanim američkim vojnim uniformama. To su poslednji američki vojni zarobljenici. Na stolovima isped njih - patike "Najki" u raznim fazama proizvodnje. Svi zarobljenici imaju kovrdžave crne brade i grbave noseve.
Zarobljenici su nečim nezadovoljni - oni prvo , tiho mrmljaju, zatim počinju da udaraju nedovršenim patikama po stolovima. čuju se krici " Tražimo sastanak sa američkim konzulom!", "tražimo da dođe komesar UN". Neočekivano se začuje automatski rafal u plafon, i buka momentalno prestaje. Na vratima stoji Vijetnamac u crnoj košulji, u rukama drži automat koji se dimi. Pogledi sviju koji se nalaze u prostoriji - uprti su u njega. Vijetnamac nežno prelazi preko automata, zatim upire kažiprstom na najbliži sto na kojem se nalaze nedovršene patike, i govori na lošem engleskom :Just do it! Glas spikera: "Najki. Dobro pobeđuje!"
________________________________________________________________
________________________________________________________________
Jedan vogue
(priča iz "Dijalektike prelaznog perioda")
(priča iz "Dijalektike prelaznog perioda")
Jedan kulon - količina je električnog naboja koja prolazi kroz poprečni presjek vodiča pri jačini struje od jednog ampera u vremenu od jedne sekunde.
Međunarodni system jedinica
Jedan vogue količina je ispraznosti koja izlazi u ženskom zahodu restorana Skandinavija, kad se manual-reliefer Diana i oral-maserka Lada krajičkom oka uzajamno gledaju u ogledalu te dolaze do telepatskog konsenzusa da je razina njihova glamoura otprilike jednaka, s obzirom da torbica Armani u belim ljuskama, koja izgleda kao da je sašivena iz kože al-bino-guštera, i sat Gucci s uzorkom koji se preleva, upisan u čelični kvadrat plemenitih proporcija, u potpunosti kompenziraju komplet Prada, nalik na zgužvanu školsku odoru, poročno skladan s kratkom kosom u dečačkom stilu, ali ova teško dosegnuta ravnoteža paradigmi i zavijutaka postaje potpuno nevažna kad u zahod ulazi natural-terapeut Muca s oštrim strelama vlasi slepljenih gelom iznad ovratnika bele haljine od Burberryja, koja podseća na stisnuti ogrtač s koso odrezanim rukavima, nakon čega se Lada i Diana osvešćuju i podsete da stvar nije u Gucciju i Pradi, koje sebi posle nedeljnih napora može dopustiti svaka normalna školarka, niti je čak u Burberryju s dva reda sedefnih dugmadi, nego u automobilu Mercedes Geländewagen, koji je firma Brabus dovela do kosmičkog savršenstva, sa zlatnim simbolima RV-700, a kojim je Muca, kao i obično, stigla sa svojim prijateljem i sponzorom, dok Muca s prodornom bistrinom shvata kako tajna savršenog reljefa nije u poznavanju muške psihologije, anatomije ili drugih područja teškog ženskog iskustva, nego obratno, u potpunoj odsutnosti istoga, u uškrobljenoj svežini duše i naivnoj bistrini pogleda vezanoj ne samo za dob nego i nepoznavanje nekih stvari koje Muca nikad ne može zaboraviti, što pri tržišnim okolnostima ne garantuje mesto u automobilu Brabus RV-700 sutra, dok su Lada i Diana mlade i spremne na sve, a krema Vichy Puetaine ne vraća vreme natrag, kao što sugeriše primedba-dodatak, nego pre podseća na njegovu nepovratnost i, što može biti mnogo ozbiljnije od pre spomenutog, sam prijatelj i sponzor, koji za to vreme nervozno puši na balkonu cigaru Trininad Fundadores, koju pak naceren gleda invalid bez noge u maskirnoj odeći, počinje shvatati da stvar nije u oralnoj masaži niti u analnom načinu, nego u onom oštrom, hladnom i neizrecivo uzrujanom naletu vetra, koji je upravo naišao iz smera Kremlja - premda se to, možda (i najverovatnije je tako) još jednom svima jednostavno učinilo.
________________________________________________________________
PROSTRANSTVO FRIDMANA
PROSTRANSTVO FRIDMANA
Znatan deo savremene masovne kulture radi po shemi koja se u profesionalnim krugovima
zove „Mlin 3“: siromašni prodaju sasvim bednima svoje snove o životu bogatih, veoma bogatih i basnoslavno bogatih. Ponekad se ta shema menja pomoću nekog sjajnog detalja: siromah pokazuje žutoj štampi svoj kućerak na Rubljovki ili koristi neko slučajno uvrebano obeležje oligarske svakodnevice (kao što je ritualna fraza „kako li se prolepšala prestonica Čukotke“, koju oligarsi izgovaraju kad stignu u London).
Taj sasvim legalan i čak na svoj način lep mehanizam ima, međutim, i jednu opasnu osobinu – često se i sami bogataši trude da saznaju kako oni žive tako što proučavaju šta o tome misle ljudi, ako ne sasvim siromašni, a ono bar dovoljno bliski tom stanju. Samo se tako može objasniti vavilonska arhitektura vila na Rubljovki i zastrašujući broj „Majbaha“ tokom moskovskog zastoja u saobraćaju.
Postavlja se pitanje da li uopšte postoji pouzdan i naučno verodostojan način da se zaviri u svet superbogataša?
Na to pitanje dajemo siguran potvrdan odgovor.
Ali da bismo priču započeli, moramo se vratiti u devedesete godine prošlog veka. Baš tad je Čingizu Karatajevu, energičnom trudbeniku epohe prvobitne akumulacije kapitala (izuzev biznisa braće Strugackih, čijim se kosmičkim epopejama divio), pala na pamet iznenadna misao o tome kako uzrečica koja postoji u gotovo svim jezicima: „Para se na paru lepi...“ – ima bukvalno značenje.
Takva ideja se tih ludih godina mogla lako proveriti. Karatajev je uzeo veliku kesu, stavio u nju trista hiljada dolara u kešu i, pošto je otpustio čečensko obezbeđenje, počeo da luta po gradu. Njegova pretpostavka se sastojala u tome da će velika suma novca koju on sa sobom nosi na neki način privući još para. Proveo je na ulicama Moskve oko tri sata. Za to vreme je pronašao dva novčanika – u jednom je bilo nekoliko hiljada rubalja, a u drugom četiri novčanice od po sto dolara. Osim toga, našao je zlatni prsten sa topazom i školsku torbu sa albumom za poštanske marke u kojem su, kako se kasnije ispostavilo, bile dve retke britanske kolonije Strejts Setlments. Ukupan iznos ulova iznosio je oko tri hiljade dolara – naravno, nisu to neke pare, ali očito izlaze iz okvira statističke verovatnoće da se nađu tokom kratkotrajne šetnje po Moskvi.
Dva dana kasnije Karatajev je ponovio eksperiment tako što je u torbu stavio petsto
hiljada dolara. Ovog puta je rezultat bio mnogo impozantniji: osim novčanika, moneta i
nakita, Karatajev je našao i plastičnu kesu sa četrdeset hiljada dolara koja je bila sakrivena
ispod jedne klupe na Gogoljevskom bulevaru (na novčanicama je stajalo „mito“, ali to,
naravno, nije menjalo suštinu stvari).
Ne samo čudna, već i apsurdna pretpostavka potvrđena je u praksi. To je uplašilo i samog
Karatajeva, pa je rešio da sazna šta se zapravo desilo.
zove „Mlin 3“: siromašni prodaju sasvim bednima svoje snove o životu bogatih, veoma bogatih i basnoslavno bogatih. Ponekad se ta shema menja pomoću nekog sjajnog detalja: siromah pokazuje žutoj štampi svoj kućerak na Rubljovki ili koristi neko slučajno uvrebano obeležje oligarske svakodnevice (kao što je ritualna fraza „kako li se prolepšala prestonica Čukotke“, koju oligarsi izgovaraju kad stignu u London).
Taj sasvim legalan i čak na svoj način lep mehanizam ima, međutim, i jednu opasnu osobinu – često se i sami bogataši trude da saznaju kako oni žive tako što proučavaju šta o tome misle ljudi, ako ne sasvim siromašni, a ono bar dovoljno bliski tom stanju. Samo se tako može objasniti vavilonska arhitektura vila na Rubljovki i zastrašujući broj „Majbaha“ tokom moskovskog zastoja u saobraćaju.
Postavlja se pitanje da li uopšte postoji pouzdan i naučno verodostojan način da se zaviri u svet superbogataša?
Na to pitanje dajemo siguran potvrdan odgovor.
Ali da bismo priču započeli, moramo se vratiti u devedesete godine prošlog veka. Baš tad je Čingizu Karatajevu, energičnom trudbeniku epohe prvobitne akumulacije kapitala (izuzev biznisa braće Strugackih, čijim se kosmičkim epopejama divio), pala na pamet iznenadna misao o tome kako uzrečica koja postoji u gotovo svim jezicima: „Para se na paru lepi...“ – ima bukvalno značenje.
Takva ideja se tih ludih godina mogla lako proveriti. Karatajev je uzeo veliku kesu, stavio u nju trista hiljada dolara u kešu i, pošto je otpustio čečensko obezbeđenje, počeo da luta po gradu. Njegova pretpostavka se sastojala u tome da će velika suma novca koju on sa sobom nosi na neki način privući još para. Proveo je na ulicama Moskve oko tri sata. Za to vreme je pronašao dva novčanika – u jednom je bilo nekoliko hiljada rubalja, a u drugom četiri novčanice od po sto dolara. Osim toga, našao je zlatni prsten sa topazom i školsku torbu sa albumom za poštanske marke u kojem su, kako se kasnije ispostavilo, bile dve retke britanske kolonije Strejts Setlments. Ukupan iznos ulova iznosio je oko tri hiljade dolara – naravno, nisu to neke pare, ali očito izlaze iz okvira statističke verovatnoće da se nađu tokom kratkotrajne šetnje po Moskvi.
Dva dana kasnije Karatajev je ponovio eksperiment tako što je u torbu stavio petsto
hiljada dolara. Ovog puta je rezultat bio mnogo impozantniji: osim novčanika, moneta i
nakita, Karatajev je našao i plastičnu kesu sa četrdeset hiljada dolara koja je bila sakrivena
ispod jedne klupe na Gogoljevskom bulevaru (na novčanicama je stajalo „mito“, ali to,
naravno, nije menjalo suštinu stvari).
Ne samo čudna, već i apsurdna pretpostavka potvrđena je u praksi. To je uplašilo i samog
Karatajeva, pa je rešio da sazna šta se zapravo desilo.
___________________________________________________
Dijalektike prelaznog perioda..
"Elegija 2"...sa početka romana.........
Sresti se nećemo znaj.
Za bolom bol,
Za krajem kraj,
Za rupom catcher in tne eye (lovac u raži)
Za rajem opet raj
Za danom veče se smeši,
Za bojem besni,
Za grejem grešni,
Budi se, pleši, bog nek te teši,
I noga da ne pogreši.
Druže verjuj, upamti znak.
Za ludim lud,
Za pragom prag,
Ovde i sada ne ostave trag,
Sadašnjost je večni vrag
Sedam muka - jedan prevrat
Za batom bat
Za satom sat
I samo glupak neće da shvati
Da sve nam se inati.
Milicioner, milioner
Za torbom bara
Za horom kera
Previše raznih trava i vera
Flaša je jedan od primera
Kaćušin muž se prejeo skuša
Za gorom Gor
Za bušom Buš
Homere, tvoj spisak mrtvih duša
Do sredine je odslušan
Za prigovorom je prigovor,
Za morem muk
Ma mukom stvor
Za kalamburom dogovor
Glamur, kumir, amor
Hleb pečemo nasušni svoj,
Za zidom vid,
Za vojem poj,
Lažni Dimitrij je vodio boj, ž
I ja volim svoj soj.
Trepere travke kao krila,
Za daljinom dalja,
Za milinom mila,
Od malog automobila
Poljem se prašina vila.
Kola nam prebrzdo jezde,
Smiraj,
Večernje zvezde
I nova mesta se gnezde
Svud razlozi utrli brazde.
1 коментар:
U vreme komunizma u Moskvi je sto hiljada ljudi dobivalo platu zato što su ljubili u guzicu odvratnog "crvenog zmaja". Svi su oni mrzili zmaja i sanjali da njima vlada "zelena žaba" koja je bila u ratu sa zmajem. Tako su se dogovorili sa žabom da otruju zmaja ružem za usne koji su dobili od CIA-e.
U početku su ljubili guzice I mislili da će sa žabom biti isto kao i sa zmajem samo što će dobijati deset puta više novaca. No ispalo je da su umesto sto hiljada ljubljenika sad potrebna tri profesionalca koji će, radeći osam sati dnevno, žabi neprestano lizati guzicu...hahaha...GENIJE
pesnik u prolazu
Постави коментар