Das Kapital, David Roas

 

U životu ima toliko mnogo važnijih stvari od novca!
Ali sve su jako skupe!
— Groucho Marx

 

Overbooking. Usne gospođice na šalteru Swiss Aira izgovaraju tu groznu reč koje sam se užasavao. Konačno sam na aerodrom uspeo stići na vreme, a kad ono – avion pun. Službenica se vrlo ljubazno ispričava (Desolée, monsieur), uručuje mi kartu za ulazak bez naznačenog sedišta i moli me da se uputim prema izlazu A-8, gde će njene kolege pokušati rešiti moj problem. Znam da se mogu pouzdati u švajcarsku efikasnost, ali moj uobičajeni pesimizam upozorava me da se danas više ne može dogoditi ništa dobra.
Nastojim odagnati mračne misli i sledeći upute ljubazne službenice krećem prema izlazu A-8. Prolazim nekoliko kontrolnih punktova bez poteškoća i prilazim šalteru, za kojim dvoje službenika sasluša moj problem te me uputi da sednem i pričekam. Čini se da nisam jedini s tim problemom. Jedan me par promatra smešeći se kao da želi reći: Da, i nama se to dogodilo. Iz ruksaka vadim knjigu i uranjam u štivo da prikratim vreme.
Posle nekoliko trenutaka, koji mi se čine kao večnost, prilazi mi službenik Swiss Aira koji me je pre uslužio i pruža mi kartu za avion. Gledam kartu, a sledi drugo iznenađenje dana: dodeljeno mi je sedište u prvom razredu. Sigurno je reč o grešci, pa odmah odlazim obavestiti službenike Swiss Aira, koji i dalje ljubazno, ali s blagom dozom prezira, govore da se ne trebam brinuti jer nije reč o zabuni, to je uobičajen postupak, da se u nedostatku mesta putnik drugog razreda (to zaista zvuči strašno) premesti u prvi.
Ulazim u avion, a prolaze me trnci. Preda mnom se otvara (da, priznajem, to mi je prvi put) jedan sasvim novi svet. Napet poput klinca pred gomilom božićnih darova koje treba otvoriti, odlazim do mesta koje mi je dodeljeno: tamo me čeka prostran naslonjač od sive kože, pa se ugodno smestim uz blag uzdah užitka. Uverim se, gotovo sa suzama u očima, da mogu komotno ispružiti noge.
Pre poletanja, stjuardesa uz širok osmeh deli novine, čokoladice i vodu (njena obična plava uniforma izgleda mi strože i elegantnije nego ikad). U mojoj glavi rađa se bojazan da mi neće ponuditi ništa od toga jer nisam platio odgovarajuću kartu. Grešim (još jednom) i zahvalno prihvatam sitne darove koje su ostali suputnici već dobili. Jedem čokoladicu i otvaram bocu vode. Izvrsna je. Hmmm, prvorazredna voda, pomišljam, a zvuči kao jeftina šala.

Avion poleće nežno, glatko. Za nekoliko minuta let se stabilizuje, a ljubazna stjuardesa počinje posluživati večeru. Još iznenađenja: pastrmka je izvrsna, vino Mosela savršeno (2,5 dcl), čokoladni desert vrhunski (videvši koliko u njemu uživam, stjuardesa mi uz mig donosi još jednu porciju), čak je i kafa izvanredna... I uza sve je serviran neočekivan metalni pribor za jelo (gledam kriomice ima li oko mene semitskih crta lica, jer avion im je serviran na pladnju; moji strahovi posve su neopravdani).
Ustajem i odlazim u toalet. Pre povratka na mesto, osećam nesavladivu želju da zavirim s druge strane zavese koju je stjuardesa, kao što je uobičajeno, navukla posle uzletanja kako bi izolirala putnike prvog razreda (taj sam čin tokom prethodnih putovanja, promatran s mesta u drugom razredu, doživljavao kao uvredu). Ali razlog mojoj znatiželji nije osećaj nadmoći u odnosu na putnike iz tog dela aviona, nego je to pitanje perspektive koja se otvara zahvaljujući okolnostima. Drugim rečima, želim iskusiti što se može videti s druge strane granice koju predstavlja zavesa, ta lagana, ali nepremostiva barijera.

Pomaknem zavesu i zavirim . Strašan je prizor koji mi se otvara pred očima: putnici se žestoko tresu, grčevito se držeći za naslone, neki mole, neki urlaju, članovi posade sede u repu aviona i ne mogu suzbiti paniku... Snažni trzaji otvaraju neke od pretinaca za prtljagu, a iz njih na prestravljene putnike padaju torbe, predmeti, odeća.
Ali ja ne osećam ništa. Bacim pogled iza sebe i uverim se da je u prvom razredu sve mirno kao u početku: suputnici su večerali i sada neki čitaju, drugi opušteno čavrljaju, neki pak dremaju dok im stjuardesa poslužuje kavu uz blažen osmeh.
Ponovno provirujem iza zavese i posmatram isti strašni prizor. Putnici urlaju, neki histerično plaču, jedna žena u očaju grli dete. Turbulencije su tako žestoke, bojim se da ih avion neće izdržati.
Prestravljen, želim nešto reći najbližem suputniku, ali u tom trenutku osetim blag pritisak na levoj nadlaktici. To je naša stjuardesa. Obraća mi se kao nestašnom dečaku koji je napravio neku nepodopštinu pa me nežno kori, uzima za ruku, lagano navlači zavesu i vodi me do mog sedišta.
Pre nego što zauzmem mesto, molim je da mi donese viski. Bez reči, dohvata bocu s metalnih kolica, poslužuje mi obilnu količinu škotskoga slada i pruža mi čašu prateći pokret širokim, privlačnim i umirujućim osmehom.
Ugodno smešten u naslonjaču od sive kože, prepuštam se njegovu opojnom ukusu i pravim se da razmišljam o revoluciji.

Sa španjolskoga prevela Gordana Matić


 Rođen je 1965. u Barceloni, pisac je i profesor teorije književnosti i komparativne književnosti na Autonomnom sveučilištu u Barceloni, gde vodi studij fantastike. Među njegovim delima ističu se zbirke priča i mikro-priča Los dichos de un necio (1996), Horrores cotidianos (2007), Distorsiones (2010; Nagrada “Setenil” za najbolju zbirku priča u Španjolskoj) te Intuiciones y delirios (2012). Priče su mu uvrštene u desetak antologija suvremene španjolske i hispanske kratke priče. Roas je stručnjak za fantastičnu književnost i autor mnogih nagrađivanih eseja i naučnih  radova.