Karel Čapek (1890-1938), prozaik, dramski pisac novinar i prevodilac, prvi je češki pisac koji je postigao svetsku popularnost, poštovanje i slavu, pa je zaslužan i za ugled češke književnosti u svetu, jer je budio zanimanje i za ona dela češke književnosti koja su do tada van njegove domovine bila manje poznata . Pripisuje mu se autorstvo reči robot, po njegovim je delima snimljeno 15 filmova, a prema njegovoj drami Stvar Makropulos, proslavljeni kompozitor Leoš Janaček komponovao je jednu od svojih najboljih opera. Delom svoga opusa Čapek pripada onoj književnoj liniji koja ide od Jana Nerude preko Jaroslava Hašeka, pa sve do Bohumila Hrabala i brojnih savremenih čeških pisaca za čija je dela karakteristična duhovitost, tzv. češki humor, zatim i svojstven tip humanizma ispunjenog blagom ironijom i nepoverenjem prema istoriji i autoritetima, kao deo posebnog, pravog češkog heretizma, kontinuirano prisutnog u češkoj civilizaciji još od Jana Husa. Tim su osobinama, na primer, prožete njegove Pripovetke iz levog džepa, Pripovetke iz desnog džepa , roman Život i delo kompozitora Foltin, putopisi i bajke za decu .
Drugim delom tog opusa dominiraju raspoloženja bliža kafkijanskoj praškoj atmosferi i tradiciji, a tu spadaju prvenstveno romani koji su označeni kao istraživanje dubina ljudske duše; to je čuvena trilogija Hordubal, Meteor i Običan život . Veći deo svoga opusa Čapek je ipak posvetio nečemu što bismo mogli nazvati uslovno fantastikom ili naučnom fantastikom - u najboljem smislu tih reči, koje pak ponekad podrazumevaju prvenstveno trivijalnu žanrovsku produkciju, a ponekad onu orijentaciju trajno značajnih književnih dela poput, na primer, Danteove Božanstvene komedije, Zamjatinovog romana Mi ili proslavljenih dela Životinjske farme i Nineteen Eighti - four ( 1984 ) Erica Arthura Blaira, poznatijeg kao Džordža Orvela. Reč je, dakle o književnim delima koja na visokom umetničkom nivou elaboriraju određeni pogled ili filozofski problem. Dakako, to bi se moglo uzeti i kao sasvim valjana definicija science - fiction, ali tada većina onoga što samo sebe danas krsti tom žanrovskom oznakom - ne bi tamo uopšte pripadala .
Na početku toga dela Čapekovog opusa nalazi se drama RUR ( Rossumovi univerzalni roboti ) u kojoj se prvi puta-1920.godine koristi reč robot. Tu reč nije smislio Karel Čapek, kao što se obično veruje. Karel Čapek zamislio je dramu u kojoj će radni automati nalik na ljude da postanu ljudi time što će početi osećati ljubav. Sličnu ideju nalazimo, doduše, i u Collodijevom ( pravim imenom Carlo Lorenzini; pripadnici ove fantastične struje u književnosti imali su sklonost prema pseudonimima ) Pinocchiju, ali nakon Čapeka taj će obrazac postati tipičnim obratom naučne fantastike. Svoje čovekolike radne automate Karel Čapek prvo je hteo nazvati labori, ali mu se reč činila previše knjiškom, pa mu je stariji brat Josef, s kojim je i inače tesno sarađivao predložio reč robot, prema robota, tj rad .
Karel Čapek učinio je tu reč pojmom bez kojeg se danas ne može. A tom fantastičnom delu svoga opusa, Karel Čapek u mnogo čemu ispao je vizionar. Posebno se to odnosi na roman Krakatit, dramu Bela bolest. U romanu Krakatit susrećemo izuzetno moćan eksploziv koji je kadar uništiti čovečanstvo; roman je objavljen 1924, dvadeset i jednu godinu pre prve eksplozije atomske bombe. Bela bolest u istoimenoj drami neizlečiva je i vrlo infektivna bolest koja i opet ugrožava celo čovečanstvo; drama je objavljena 1937, četrdeset i šest godina pre nego što je izolovan HIV, agens AIDS-a. Uz nešto manje konkretnu podudarnost sa onim što će doći, vizionarski je takođe roman Fabrika apsolutnog i drama Stvar Makropulos. Oba dela, objavljena 1922, izražavaju strah za sudbinu čoveka u slučaju da se dokopa apsolutne moći. Strah od apsolutne moći imao je za Karela Čapeka i konkretan povod u stvarnosti. On je na vreme spoznao opasnost od fašizma i nacizma, pa je borbi protiv te opasnosti, kao dosledan pacifista na prvom mestu, posvetio velik deo svoje društvene delatnosti, ulažući u nju svoj međunarodni ugled, ali je tome posvetio i velik deo svog književnog rada.
U Bela bolest ključna je figura Diktator, čija je živa rezonancija s likom Hitlera sasvim očita. Drama Majka, objavljena 1938, u godini kada je Češku okupirao Hitler, kulminira time što će majka, koja je već izgubila četiri sina svom poslednjem sinu dati u ruke pušku da se bori protiv zla. U tom tragičnom dramskom trenutku slomio se i Čapekov pacifizam. Te će iste godine Karel Čapek umreti.
U skladu sa njegovim senzibilitetom i opredeljenjima, pojavilo se tumačenje kako je Čapek, tog Božića 1938, umro od tuge zbog nacističke agresije na svoju domovinu, koju nije hteo da napusti, iako su mu nudili da ode u Englesku. Nešto je prozaičnija istina da se prehladio na skupu na kojem je istupao protiv nacizma, pa je nakon toga dobio neizlečivu upalu bubrega. Roman Rat s daždevnjacima objavljen je 1936.godine, a mnogo što u tom romanu govori u prilog mišljenju kako je taj roman takođe usmeren prema raskrinkavanju nacizma. Na primer, ideje Volfa Meinarta u romanu parodija su i parafraza ideja nemačkog filozofa Osvalda Spenglera (1880-1936), iznesenih dvotomnom delu Propast Zapada( Untergang des Abendlandes ), kojeg Čapek vidi kao jednog od preteča ideologije nacizma ( bez obzira što ga je kasnije Nacional - socijalistička partija kritikovala, pa je nakon Hitlerovog dolaska navlasti živeo u izolaciji ).
Dovoljno je citirati jednu od misli Volfa Meinerta, fiktivnog pruskog mislioca iz romana, pa postaje nedvosmisleno jasno kakve stavove želi Čapek podvrći kritici, kojim se stavovima ruga: Za biološke ljudske celine, kao što je rasa, narod ili klasa, postoji samo jedan prirodni put prema homogenosti i nenarušenom blagostanju : napraviti mesta samo za sebe, a uništiti ostale. Ali ma kako snažno bilo antinacističkim Čapekovo opredeljenje u tom romanu, ovakvo, istinski umetničko delo opire se linearnosti smisla i partikularnosti značenja.
Rat s daždevnjacima zapravo je satirična analiza i efektna parodija istoriji i mogućih dometa i stranputica civilizacije. Sve glavne karakteristike Čapekovog opusa ispreplele su se u ovom delu. Roman je protkan finim humorom i ironijom koja gotovo nikada ne prelazi u sarkazam . Čapek parodira malog češkog čoveka, divljaka iz jugoistočne Azije, spomenutog predstavnika pruskog militantnog romantizma, gordog Albiona ( " Britanski džentlmen ", izjavio je engleski premijer u ime celog naroda , "životinje štiti , ali s njima ne pregovara " ) . Ruga se akademizmu isprazne i pretenciozne nauke, kao i dogmatizmu naučnika, odnosno matricama nauke koja istražuje sve, a ne dokazuje ništa. Ruga se senzacionalističkom novinarstvu, praznoverju, pohlepi; ruga se ljudskim zabludama, neutemeljenim ambicijama, neznanju i najučenijih, bezobzirnosti i svireposti. Čapek se ruga ljudskoj civilizaciji u celini. A ipaK , svemu tome Čapek ne pristupa negatorski ili nihilistički , kao kakav kritičar svega mogućega, nego to čini s bitno humane pozicije, ne pokušavajući da prikaže ljudsko biće kao bezvredno u svojoj nesavršenosti; ne pokušavajući da bude iznad onoga što je ljudsko - Errarehumanum est ! - Ne pokušavajući biti distancirani i ultimativni sudija. Ono mračno , kafkijansko i bezizlazno raspoloženje koje susrećemo na kraju romana logično je izvedeno iz apsurda ljudskog ponašanja i iracionalnosti istorije, jer ljudska civilizacija u sebi nosi sve potencijalne korene vlastite propasti. Ipak, u toj iracionalnosti Čapek želi videti temelj moguće nade; i paradoksalna negacija negacije, nada se autor, može stvoriti uslove za novi početak. Njegov blagi optimizam opire se onome što logika romana, logika sveta koji je stvorio, nameće . On naprosto ne želi sasvim beznadežan kraj. Na kraju, jedino neporaženo svojstvo i kvaliteta čoveka - ostaje humor, ma kako gorak ponekad bio. I ostaje ta nada, činjenicama uprkos, odnosno književnoj i neposrednoj stvarnosti usprkos.
Ma koliko stvarnost dobrog umetničkog dela postaje samosvojna i pre svega njegova imanentna karakteristika, vredi spomenuti da je svoju nadu Čapek temeljio na ličnim uverenjima , uverenjima koja je izricao, ponešto drugačije artikulisana, u svojim publicističkim tekstovima. Tako, na primer u članku "Kamo je usmeren razvoj" ( Kam smeruje vyvoj ) iz 1938. godine, Čapek piše :
Pogledajte samo u kakvom se pravcu menjala u toku milenijuma karta našeg kontinenta. Počnite od starog latinskog imperija, pogledajte na granice merovinškog carstva, na mapu Svetog Rimskog Carstva, na istorijske granice habsburške moći, sve dok vam pogled ne padne na mapu današnje Evrope. Njena je najizrazitija karakteristika da se njene političke granice gotovo tačno prekrivaju s obitavalištima naroda. Stara su se carstva prelivala preko razmeđa narod, rasa kultura; sa proticanjem veka karta država sve izrazitije postaje kartom naroda; to je tako izrazit i dosledan pokazatelj da ga moramo smatrati posledicom nužnog razvoja. Razvoj čovečanstva usmeren je u poslednjim hiljadama godina sasvim jasno prema tome da jedan narod ne vlada drugima; a ima već puno znakova da će se taj proces odigravati i na ostalim kontinentima .
Kakvog onda ima smisla što se danas ponovo ovde i onde zvecka grabežljivim imperijalizmom, osvajanjima velesila, proždrljivim kolonizatorstvom i tako dalje?S gledišta stvarnog razvoja svi su ti pokušaji zapravo samo ostatak, anahronizam i otklon od istorijskog reda, otklon koji će se u određeno vreme morati više - manje mučno i krvavo likvidirati; u najuspešnijem slučaju na takav način može biti uspostavljena samo istorijska epizoda na nekoliko decenija. Mereno istorijom, to se zaista ne isplati."
Nada koju nudi Čapek romanopisac, autor "Rata sa daždevnjacima", kao da je unekoliko disonantna u odnosu na ta uverenja, kao da je drugačija je od one koj uzastupa Čapek humanista i borbeni intelektualac . Ali je gotovo bezizlazna stvarnost romana za Čapeka, kako vidimo, samo iracionalni otklon od razvoja, razvoja koji u krajnjoj konsekvenciji kažnjava osvajača - i najmoćniji zavojevači spremni su se jednom međusobno unište - i daje veću meru slobode svakom narodu i na taj način celom čovečanstvu.
Čapekovo je vizionarstvo u ovom romanu drugačije prirode od vizionarstva drama RUR , Bela bolest i romana Krakatit. U Ratu s dazževnjacima Čapekovo je vizionarstvo usmereno u manjoj meri na pojedinačni društveni problem, a više na društvo u celini. Čapek u ovom romanu, s nesmiljenom preciznošću iskusnog lekara, unapred dijagnozira puteve prema kojima vodi logika kapitala, kapitalizma i imperijalizma industrijskih velesila. On proročanski opisuje otklone od istorijskog razvoja koji su se dogodili nakon njega i njegovog vremena; otklone s kojima smo ušli u 20 i prvi vek. Na Čapekovo viđenje apriorne logike rase i nacije nadovezuje se, na primer, i njegova verzija sukoba civilizacija. Taj će pojam postati jednim od ključnih pojmova politologije s kraja dvadesetog veka zahvaljujući Samuelu P.Huntingtonu, autoru nekolicine tekstova slično intoniranih, među kojima središnje mesto ima knjiga The Clash of Civilizations and the Remaking of Vorld Order - Sukob civilizacija i preustroj svetskog poretka. Teza o elementarnom nerazumevanju i neizbežnom sukobu civilizacija, prvenstveno Istočne i Zapadne civilizacije, Islama i Hrišćanstva, našla je svoje pobornike i na ovamo prostorima, pa se čak uzimala kao opravdanje za teritorijalne pretenzije prema susedima. Ista teza poslužiće i islamskim fundamentalistima ia meričkom imperijalizmu kao pokriće za dvostrano bespoštedni terorizam I trasiranje krvavog puta u 20 i prvi vek.
Čapek, naravno , nije mogao znati za Huntingtona, a Huntigton očigledno nije čitao Čapeka. Da jeste, možda bi drugačije shvatio i tumačio konsekvencije svojih postavki. Čapek je u Ratu sa daždevnjacima vizionar i u odnosu na druge stranputice vremena koje je usledilo posle njega. On uočava bespuća prema kojima vodi plima i poplava potrošačkog prosperiteta; u vreme dok se filmska kamera još pokreće rukom, on je svestan u kakve plitkosti vodi globalna medijska kultura ( Prisetimo se :" To je tako blesavo da sam siguran kako bi se to moglo snimiti.Čudio bih se ako stari Jesse iz toga ne bi napravio veliki film "- proročanski kaže na jednom mestu Bejzbol - Fred . ).
Čapek je jednako svestan slepih ulica u koje vode militantni utopijski pokreti za društvo jednakih ... Ukratko,zacrtao je gotovo sve relevantne probleme pred kojima će se čovek i ljudsko društvo načili dvadeset prvom veku, i naterao nas je da se gorko osmehnu sami sebi, onakvima kakvi smo bili , onakvima kakvi jesmo i onakvima kakvi ćemo još biti. Roman Rat s daždevnjacima poseban je inovativna i svojom strukturom. Zbog toga što u njemu nema glavnog junaka, pa prema tome ni konzistentne fabule, glavnih prerogativa epskog ili pripovedačkog književnog dela, nazivali su ga romanom - reportažom . Danas bi ga verovatno nazvali kolažnim ili citatnim romanom, možda čak i najsavršenijim primerom primene citatnosti u književnosti. Fiktivne reportaže, članci, zapisnici sa sastanaka, beleške i izveštaji o naučnim eksperimentima i istraživanjima, napravljeni su toliko autentično i slikovito da roman neizbežno asocira na dokumentarni film. Bez obzira na parodijski odmak, Čapek nepogrešivo imitira karakterističan žargon, modele ponašanja i obrasce razmišljanja. Upravo time Čapek čini svoj svet dosledno motivisanim; zapravo je teško poverovati da je baš sve fikcija, a ne opis, čak kopija realnosti. I bez junaka s kojim bismo se mogli identifikovati, i bez čvrste niti fabule koju bismo sledili, Čapek ostvaruje najviši ideal umetnika - da njegov svet osećamo kao istinit i stvaran da mu verujemo, da u njemu učestvujemo i da nikako ne možemo ostati ravnodušni prema onome što se u tom svetu dešava. U ovom slučaju, ne bismo ni smeli.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар