Dokumenat je odmah privukao pažnju ruskih novinara i političara, posebno deo u kom je razrađeno ubistvo Putina u Božićnoj noći pri izlasku iz Hrama Krista Spasitelja u Moskvi i o promeni državnog pravca nakon toga. Da je ovakav tok događaja moguć potvrdio je nedavna ponuda zamenika šefa Regionalne Dnjepropetrovske državne uprave Boris Filatova sume od 100 miliona dolara za fizičku eliminaciju V.V. Putina ili za organizaciju njegove ostavke na mestu predsednika Rusije.
Te 2012.-te pretežna većina ruskih eksperata požurila je da optuži američke autore, prvo, za nepoznavanje ruskih političkih prilika (što naravno nije tačno) i za profesionalnu nekompetentnost; drugo, za izopačenu imaginaciju, koja graniči s neodgovornim fantaziranjem, i treće, za zlonamernu provokativnost.
Treba imati na umu da su analitičari ovog projekta najelitnija skupina istraživača koja se već dugo bavila pitanjima Rusije (pre SSSR'-a) i koja je do u tančine razradila i shvatala sve nijanse ne samo rusko-sovjetske istorije, već i novih političkih dešavanja. Informacije, na kojima se zasnivalo istraživanje, između ostalog činili su i materijali koje su dostavljali sami Rusi. Ovaj izveštaj je i zbog toga dobio na posebnoj težini.
I tada, i danas u toku ukrajinskih događanja, poenta ovog dokumenta sadržana je u tome da je “ publikovani izveštaj, rađen pod patronatom CSIS-a, BIO vrlo ozbiljan dokumenat, pripremljen u bliskoj saradnji sa NIC”. On je samo jedan od dokaza da se poslednja događanja ( ali i ona pre u istočno-arapskom području) ne mogu posmatrati izolovano od globalne strateške linije Amerike prema Rusiji ( svetu).
Evo teksta koji će nam pomoći da dodamo još jednu kockicu u Ukrajinski mozaik, koji je zapravo mozaik nove geopolitičke igre Amerike i nazalost pridružene EU u krojenju globalne svetske karte.
....zarad korektnosti celog izlaganja, odstupanje. Govorićemo o onim ljudima koji su u okviru tzv. Radne grupe Rusija-2017 (Russia 2017 Working Group) radili na razradi odgovarajućih scenarija. Rukovodilac projekta je Endrju Kačins (Andrew C. Kuchins). Među drugim ekspertima koji su dali najznačajniji doprinos pripremi završne varijante izveštaja, na spisku se nalaze >Anders Aslund (Anders Åslund); Tomas Grejem (Thomas Graham); Henri Hejl (Henry Hale); Sara Mendelson (Sarah Mendelson) i Kori Velt(Cory Welt). Rad na pretraživaču Google u trajanju od 15 minuta, dovoljan je da se uverite u to, da su sva gore nabrojana lica, ne prosto uticajni američki specijalisti za Rusiju, već tzv. kremljolozi (Kremlinologists). Mnogi od njih su u prošlosti bili profesionalni sovjetolozi, a od kraja Hladnog rata, počeli su da rade u formatu evroazijskih istraživanja, čiji prioritetni objekat, kao i ranije, ostaju Rusija i celokupni postsovjetski prostor – Evroazija.
Kremljolozi novog tipa
Kremljolozi formiraju svojevrsnu elitu bivših sovjetologa. Podrazumeva se, da oni do tančina shvataju ne samo nijanse rusko-sovjetske istorije, već takođe i sve tananosti odnosa između neformalnih grupa u rukovodstvu savremene Rusije – “silovika”,
liberala, oligarhijskih klanova, itd, uključujući njihov personalni sastav, ideološke, finansijske i kadrovske resurse, procese donošenja najvažnijih državnih odluka, političke i svetonazorne pravce, koji imaju makar i najmanji uticaj na Kremlj ili mogu da ga zadobiju u budućnosti.
Na internetu se takođe mogu naći informacije o tome da je Kačins direktor programa istraživanja Rusije i Evroazije, gorepomenutog “trusta mozgova” odnosno CSIS-a. Od 2000. do 2006. godine, on je zauzimao analognu dužnost u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu (The Carnegie Endowment for International Peace), i pri tome je od 2003. do 2005. godine, bio na čelu predstavništva fonda u Moskvi. Do tada (1993-1997), Kačins je radio u Makarturovom fondu (The John D. and Catherine T. McArthur Foundation), gde je nadgledao program davanja grantova naučnicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza.
Danas je ta inicijativa nažalost poznata po tome, što su na njenoj bazi, na celokupnom postsovjetskom prostoru, i posebno na “gorućim tačkama” Severnog Kavkaza i Zakavkazja, bile razvijene mreže monitoringa (naročito EAWARN),koje su se bavile, zarad interesa SAD, uz to rukama baš naših eksperata, sakupljanjem vrlo važnih informacija o socijalno-političkoj, etnoreligioznoj i ekonomskoj situaciji. Zato Kačins, ne po čuvenju, poznaje to o čemu piše, vec lično poznaje mnoge domaće političare, vodeće naučnike, politikologe i etnologe, koji su tokom mnogih godina dobijali iz njegovih ruku platu u vidu grantova.
Biografije ostalih članova grupe Rusija-2017, neobično su slične jedna drugoj. Toliko su slične, da počinje da se pojavljuje sumnja da neka instanca u SAD priprema sve te ljude za tu misiju, koju oni ispunjavaju, po tipskom, šablonskom programu. Tako Sara Mendelson, koleginica Kačinsa u CSIS-u, rukovodi u toj organizaciji inicijativom koja se odnosi na prava čoveka i bezbednost, i jedan je od ideologa međunarodne antiruske kampanje u vezi problematike ljudskih prava i Severnog Kavkaza, uključujući i projekat osnivanja međunarodnog tribunala za Čečeniju, analognog jugoslovenskom. Krajem 1990-tih, ona je radila u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu i Karnegi korporaciji u Njujorku (The Carnegie Corporation of New York). U Rusiji je bila 1994-1995. godine, u svojstvu saradnika Nacionalnog demokratskog instituta u Moskvi (The National Democratic Institute's Moscow office), gde je radila sa aktivistima za ljudska prava (društvo “Memorijal” i dr.) i prozapadnih liberalno-demokratskih organizacija.
I Mendelsonova i Kačins su u različito vreme bili saradnici američkog Saveta za spoljne odnose (Council on foreign relations – CFR ), koji se u zapadnoj štampi, već nekoliko decenija, naziva ne drugačije do “tajnom svetskom vladom”.
Grejem se priključio Karnegijevoj zadužbini 1998. godine, do tada provodeći više od godinu dana u Moskvi, na diplomatskom radu (ambasada SAD, predstavništvo REND korporacije), i zauzimajući odgovorne položaje u Državnom sekretarijatu i Ministarstvu odbrane SAD. Isto kao i Mendelsonova, on ima naučno zvanje iz sovjetologije na Univerzitetu Jejl.
Aslund je od 2003. do 2005. godine, (kada je Kačins bio u Moskvi), zauzimao njegovo mesto kao rukovodilac programa proučavanja Rusije i Evroazije u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu, i u različito vreme je radio u Institutu Brukings (The Brookings Institution), Kenanovom institutu za napredna ruska istraživanja (The Kennan Institute for Advanced Russian Studies). Nesrećnih 1990-tih godina, Aslund je čak bio istovremeno ekonomski savetnik tri postsovjetske vlade – Rusije, Ukrajine i Kirgizije.
Fiona Hil – u centru događaja ruske politike
Pregledajući materijale o učesnicima grupe Rusija-2017, bilo je nemoguće da se ne naleti na još jednu ličnost, koja nije direktno navedena među autorima izveštaja, ali koju u datom kontekstu u svim unakrsnim hiperlinkovima uporno izbacuje Google – Fiona Hil (Fiona Hill). Ta čarobna gospođica, pola Engleskinja, pola Škotlanđanka, državljanka SAD, prijateljica Kačinsa i Mendelsonove, s pravom se smatra za jednog od najuticajnijih kremljologa a takođa za eksperta za probleme ruskog Severnog Kavkaza. Njen radni staž uključuje rad na Harvardskom univerzitetu 1990-ih godina, gde je bila rukovodilac projekta za izučavanje etničkih konflikata u zemljama ZND-a (u to vreme dok je Kačins stvarao mreže monitoringa, koje su se bavile skupljanjem podataka o tim istim konfliktima), rad na Brukings institutu, u fondu “Evroazija” (The Eurasia foundation), Institutu “Otvoreno društvo” DŽordža Sorosa (The Open Society Institute).
Hilova je naučila ruski jezik tokom stažiranja u Moskvi, na institutu Marije Terezije. Kao član redakcijskog kolegijuma servisa novosti na ruskom jeziku Washington Profile, učestvovala je u susretima predsednika Rusije Vladimira Putina sa stranim novinarima u okvirima debatnog kluba “Valdaj”.
Upravo zahvaljujući Hilovoj, u najvećem stepenu postaje jasna ta institucionalna sredina, u kojoj se stvarao izveštaj koji mi analiziramo. Stvar je u tome, što danas ona rukovodi sekcijom ruskih i evroazijskih istraživanja u američkom Nacionalnom obaveštajnom savetu (National Intelligence Council – NIC).Kako sledi iz materijala njegovog oficijelnog sajta, Hilova de facto nadgleda rad ključne međuresorne grupe (task force) ili, u drugoj terminologiji, operativnog centra (operational centre), koji se bavi ruskom i šire – evroazijskom problematikom zarad interesa višeg političkog rukovodstva SAD. Centar objedinjava, s jedne strane, analitičare američkih specijalnih službi, a sa druge – vodeće sovjetologe i kremljologe iz nevladinih organizacija.
Ko tačno ulazi u tu ekipu, mi naravno ne znamo, i ne možemo znati, ali učesnici projekta Rusija-2017, uzimajući u obzir njihovo lično poznanstvo sa Hilovom, i uz sve druge autobiografske podatke, vidi se da su u pitanju idealni kadrovi. Ali, ako je to tako, a najverovatnije jeste baš tako, onda je publikovani izveštaj pod patronatom CSIS-a, o alternativnim scenarijima budućnosti Rusije, vrlo ozbiljan dokument, pripremljen u bliskoj saradnji sa NIC. U skladu sa tim “dnevnim redom”, sa većim stepenom verovatnoće, u doglednoj budućnosti, delovaće cela mreža atlantističkog uticaja u našoj zemlji (kako po liniji specijalnih službi, tako i po liniji nevladinih organizacija).
Šta su hteli da kažu programeri izveštaja političkom rukovodstvu SAD i celom ostalom svetu? I šta su oni zaista rekli? Šta nije ušlo u publikovanu varijantu? I kako o tome doznati? Pređimo na ono glavno...
Neopterećujući čitaoca direktnim prepričavanjem teksta, probaćemo da razumemo njegove konceptualne osnove, o kojima se otvoreno (isključujući nekoliko pasusa), praktično nigde ne govori. Pažljiva analiza dozvoljava da se utvrdi, da je na metodološkom planu, dokument fundiran pomoću veoma osobenog sistema svetonazornih koordinata, u koji su američki eksperti ucrtali osnovne ideološke projekte savremene Rusije i njihove nosioce (partije, grupe, pojedinačne ličnosti). Jedna od osovina tog koordinatnog sistema određena je parom suprotnosti – liberalni (liberal)–neliberalni (illiberal), dok je drugi par – nacionalisti(nationalists)-internacionalisti (internationalists). Obim spomenutih pojmova (liberalni/neliberalni, nacionalisti/internacionalisti) biće razjašnjen tokom našeg izlaganja.
Prvi scenario – liberalni internacionalizam
Najpovoljniji scenario, koji u maksimalnoj meri odgovara američkim nacionalnim interesima (ocena 5), ali pri tome najmanje verovatan, sa stanovišta analitičara grupe Rusija-2017, jeste dolazak na vlast "liberalnih internacionalista”(liberal-internationalists). U patriotskom rečniku, za označavanje te grupe, po pravilu, koriste se takvi sinonimi kao što su “kosmopoliti”,"zapadnjaci”, “ultraliberali”. Po mišljenju američkih eksperata, figure sa najviše simbolike ovde su Boris Njemcov, Grigorij Javlinski, Mihail Hodorkovski, a takođe, Mihail Kasjanov i Gari Kasparov ( momentalno hrvatski građanin- prim aut. bloga )
Konstatujući, da je verovatnost njihove pobede bliska nuli (recimo, otprilike 2% što su još jednom potvrdili decembarski izbori za Dumu, gde je dati politički segment predstavljala partija “Desna stvar” - nema u srpskom jeziku adekvatnog prevoda, prim. N.V.), tvorci izveštaja, ipak, ne gube nadu da će biti ponavljanja “obojene revolucije” u Rusiji, u vrlo bliskoj perspektivi. U pomoć ljudima “dobre volje” doći će viša sila (wild cards), a naročito sasvim nepovoljna ekonomska konjunktura na svetskom tržištu energenata. Ona se formira posle serije prirodnih kataklizmi, koje primoravaju SAD i druge zemlje Zapadne Evrope da pređu na alternativne izvore potrošnje energije. Kao rezultat, dolazi do padanja cene nafte do 20 dolara za barel, i kao posledica, do sistemske finansijsko-ekonomske krize u Rusiji.
Ali čak i kod tako optimističke i skoro nerealne prognoze (sa naftnim fjučersima za mart 2012. godine, već se trguje skoro za 120 dolara), zajedno sa krajnjom neefikasnošću državne vlasti za vreme sadašnjeg predsednika, Amerikanci predvidjaju skoro četiri godine pa da rusko društvo minimalno sazri za podršku otvoreno prozapadnom političkom pravcu – predaji geopolitičkih pozicija Moskve u svetu, demontaži nuklearnog arsenala, teritorijalnom raspadu zemlje na manje formacije, eksportu energetskih resursa u inostranstvo po dampinškim cenama. “Liberalni internacionalizam” – to je integracija ostataka raspadajuće federacije u “zlatnu milijardu” sa “nejakih pozicija”.
Najverovatniji, i u principu, sasvim prihvatljiv za SAD scenario (ocena 4), jeste dolazak na vlast takozvanih “liberalnih nacionalista” (liberal-nationalists). Po mnogim parametrima, taj ideološki projekat nastavlja Putinov kurs, spajajući razvoj liberalno-demokratskih institucija sa jakom ruskom državnošću. Ipak, američki analitičari stavljaju akcenat na to, da će u datom slučaju, odlučujući značaj imati definitivan odlazak Putina sa političke arene, koji bi samo i bio jemstvo realizacije ovog scenarija. U sadašnjem broj jedan kandidatu za predsednika, na nivou njegove individualne psihologije, arhetipova nesvesnog, lične sudbine, tvorci izveštaja intuitivno osećaju nekakvu identitetsku smicalicu (u originalu identitaristskiй podvoh – prim. N.V), govoreći zato o “putinizmu bez Putina” (putinism without Putin). Ali, detaljnije o tome nešto kasnije.
Realizacija nacional-liberalnog plana, u dugoročnoj perspektivi, dovešće do toga da će Rusija jačati svoju nacionalnu komponentu (otuda – “nationalists”), sprovodeći sve više i više nezavisnu spoljnu politiku, reformišući armiju, povećavajući stepen blagostanja stanovništva i pretvarajući se na taj način, u jedan od regionalnih centara “civilizovanog sveta”. Ipak, pri tome, ona neće podvrgavati sumnji “globalna pravila igre” i aksiome liberalnog svetskog poretka (individualističkog i egoističnog), koji se utvrđuju isključivo u Vašingtonu (otuda – “liberal”).
Drugim rečima, to je integracija “regionalne države” u “zlatnu milijardu” sa “jakih pozicija”. Kada posedujete moćnu ekonomiju, smrtonosno nuklearno oružje i “energetsku batinu”, možete pretendovati na počasnije mesto kod kolača koji mezi “zlatna milijarda”. I Amerikanci su spremni da pođu u susret takvim zahtevima. Za ključnu figuru u tom kontekstu, smatra se Dmitrij Medvedev u spoju sa Sergejem Nariškinim.Ideološko uobličenje tog kursa jeste projekat “suverene demokratije”, otprilike u tom vidu kako ga je predložio Vladislav Surkov, i kako ga je razrađivao časopis “Ekspert”.
Treći scenario – neliberalni nacionalizam
Pošto je relativno malo verovatan, ali ipak realniji od pobede “kosmopolita” (liberal-internationalists), dati scenario razmatra mogućnost dolaska na vlast “neliberalnih nacionalista” (illiberal – nationalists), koji su, po mišljenju Amerikanaca, tzv. siloviki iz Putinovog okruženja (Sečin, Patrušev, Ivanov, Ustinov i dr.).
konkretan scenario
Posle ubistva ponovo izabranog predsednika, u zemlji počinju narodni nemiri, stihijski neredi, socijalni haos. Rukovodioci specijalnih službi uzimaju kontrolu situacije u svoje ruke, i surovim, represivnim merama, sve do pucanja na masovne manifestacije, uspostavljaju poredak. Na tom talasu, oni isturaju na izborima kandidaturu svog štićenika, predsednika RAO RŽD (ruskih želeleznica – prim. N.V.) Vladimira Jakunjina, koji postaje predsednik Rusije. “Jedinstvena Rusija” menja ime u “Slava Rusiji”, a “siloviki” počinju da sprovode nacionalističku politiku pod parolom “Rusija Rusima”. Počinje masovna deportacija ilegalnih imigranata, u prvom redu Kavkazaca. U severnokavkaskim republikama počinju čistke velikih razmera među muslimanima, lokalnim nacionalistima, klanovskim elitama. De facto, Rusi stiču privilegovan položaj među drugim narodima Rusije.
Uspostavlja se autoritarni oblik vladanja, pri kojem društvom vladaju tajne službe i strah. Razvija se vrlo velika kampanja protiv korupcije. Nastavlja se sa stvaranjem državnih korporacija, što se dopunjava nacionalizacijom prirodnih monopola. Bez obzira na spoljnopolitičku konfrontaciju sa Zapadom i izolacionizam, Moskva s vremenom postaje vrlo veliki finansijski, ekonomski i politički centar regionalnog značaja, čija je dalja civilizacijska ekspanzija (čak i u okvirima ZND-a) ipak limitirana nacionalističkim ideološkim orijentacijama i odsustvom privlačnog svetonazornog projekta za druge narode.
Paradoksalno, ali i ovakvom ekstravagantnom, neliberalnom i na prvi pogled antiameričkom scenariju,autori izveštaja daju nesumnjivu prelaznu ocenu (ocena 3).Stvar je u tome, po njihovim prognozama, da zavisnost ruske ekonomije od eksporta energenata u inostranstvo, a takođe i potreba za novim tehnologijama, neće dozvoliti “neliberalnim nacionalistima” da definitivno raskinu sa Zapadom. Štaviše, nacionalistička politika Kremlja u dugoročnoj perspektivi, ometaće eksport ruskog uticaja izvan granica države i dovešće do rasta separatističkih tendencija unutar nje, pre svega, na Severnom Kavkazu. Nagli porast islamskog fundamentalizma, koji će najverovatnije biti povezan sa Al-Kaidom, formiraće novu globalnu pretnju, protiv koje se Rusija i Zapad mogu boriti samo zajedno.
Na taj način, sva tri scenarija koji opisuju dolazak na vlast različitih političko-ideoloških snaga, u dugoročnoj perspektivi, pokazuju se kao sasvim prikladni za strateške interese SAD, istina, u različitom stepenu. Zajedno s tim, ne sme se zaboraviti da mnoge tzv. objektivne tendencije koje su postavljene u tu analizu, u stvari, i nisu tako objektivne. One predstavljaju pre “uska grla” savremene ruske državnosti, i udaru po njima, uz adekvatnu reakciju, sasvim se može parirati. Zadatak suprotne strane, sadržaće se u tome, da te skoro virtualne tendencije pretvori u postojane trendove. Zapad će nesumnjivo produžiti da podržava prozapadnu opoziciju u Rusiji (“liberalne internacionaliste”), koristeći je kao instrument pritiska na političku elitu (“liberalne nacionaliste”), težeći da minimizira “nacionalnu” i ojača “liberalnu” komponentu.
Paralelno, pre svega na Severnom Kavkazu, biće inspirisani konflikti između ruskog i autohtonih naroda, čemu, na fonu neefikasne imigracione politike federalnog centra, potpomaže provokativna delatnost radikalnih nacionalističkih organizacija (tipa DPNI – Pokret protiv nelegalne imigracije, prim. N.V.), odgovornih za pogrome u Saljsku, Kondopogi, Stavropolju (“neliberalni nacionalisti”). Kriza velikih razmera u tom višenacionalnom i multikulturnom regionu, po logici američkih specijalista za Kavkaz iz grupe Rusija-2017, odgovara SAD, pošto omogućava ne toliko slabljenje naše zemlje, koliko njeno očuvanje u orbiti evroatlantskog uticaja. Možda se upravo time objašnjava sasvim uzdržana, da ne kažemo pozitivna reakcija Vašingtona na izjavu Doku Umarova o ukidanju čečenske republike Ičkerije i stvaranju Kavkaskog emirata.
Četvrti scenario?
Zapravo, četvrti scenario u tekstu izveštaja nije predstavljen, autori izveštaja su ga izostavili iz nekih svojih razloga. Ipak, sama metodologija koja je korišćena pri njegovoj pripremi, pruža mogućnost da se samostalno rekonstruiše četvrti scenario. Ostao je upražnjen još jedan sektor – mesto za “neliberalnih internacionalista” (illiberal internationalists). Uzimajući u obzir racionalnost i doslednost anglosaksonskog mišljenja, teško je poverovati, da su oni (misli se na autore – prim. N.V.) mogli da na njih zaborave.
Očigledno je da su autori izveštaja namerno izostavili četvrti scenario prilikom publikovanja, kao najopasniji i najneprijatniji za SAD, ostavivši ga za službenu upotrebu negde u resoru Hilove. Hajdemo sami da pokušamo pronaći nedostajuće elemente te interesantne mozgalice!
Ako se ponovo pročita dokument, pripremljen od strane grupe Rusija-2017, u oči upada jedan detalj, koji se pri prvom upoznavanju sa tekstom čini od malog značaja. Na strani 4. američki eksperti upotrebljavaju sintagmu “illiberal internationalism” (“neliberalni internacionalizam”), prvo, zarad označavanja onog zajedničkog, što povezuje ujedno carski i sovjetski period otadžbinske istorije, i drugo, zarad fundamentalne karakteristike – i to principijelno – putinovskog režima. Iza menjanja političko-pravnih fasada, počinjući od ruske države Ivana III i ruske imperije Petra I, sve do sovjetske državnosti Josifa Staljina, zapadni sovjetolozi uvek su nepogrešivo odgonetali delovanje jedne te iste sile – ruskog naroda obdarenog osobenom vaseljenskom misijom (Moskva – Treći Rim), koja se realizovala u istoriji u najparadoksalnijim formama.
Upravo je Putin,po mišljenju autora izveštaja, posle gorbačovsko-jeljcinovskog teškog vremena, obnovio, čini se, izgubljene linije dubinskog kontinuiteta između belih, crvene i savremene etape ruske državnosti. Apogej i istovremeno providencijalni simbol tog procesa postalo je potpisivanje akta o kanonskom opštenju između RPC i Crkve u rasejanju (u originalu – zarubežnikami – prim. N.V.) “Neliberalni internacionalizam” – to je tajna formula ruskog identiteta.
Sa jedne strane, Rusi su oduvek bili imperijalan narod, kome je tuđa etnička i nacionalna oholost, koji je otvoren za spoljnu ekspanziju, za integraciju drugih naroda u svoj civilizacijski projekat (otuda – “internationalism”). Rus – to je posebno stanje duha, kojim se može prožeti svaki čovek. Ruski – to je jedini pridev u našem jeziku, koji se koristi za označavanje kulturno-civilizacijskog identiteta, što je dalo život takvim zadivljujućim “internacionalnim sintagmama” kao što su “ruski Tatarin”, “ruski Jevrejin”, “ruski Čečen”. Zato su i globalni komunistički projekat, koji je imao odjeka u celom svetu, i čak Treća Internacionala, na Zapadu, u svoje vreme, interpretirani kao prikriveni instrumenti realizacije ruskih geopolitičkih interesa.
Sa druge strane, arhetipovi našeg kolektivno nesvesnog, naše kulturne vrednosti, uvek su bili suprotstavljeni zapadnim – sabornost/individualizam, religioznost/ateizam, traganje za pravdom/legalnost, solidarnost/egoizam, socijalizam/liberalizam (otuda – “illiberal”). Ovaj svetonazorni dualizam, čiji koreni sežu do podele crkve na Zapadnu i Istočnu, nikada i nije bio prevaziđen. Primivši od Vizantije u XV veku štafetu čuvara istinske vere i postavši “Trećim Rimom”, Moskva istrajno odbija da skrene sa tog puta.
Upravo je ukazana perspektiva, po našem mišljenju, i prepala analitičare iz grupe Rusija-2017. Kroz spoljašnje liberalno-demokratske atribute savremene Rusije (“liberalni nacionalizam”) oni su detektovali zabrinjavajuću tendenciju preporoda, po formi imperijalne, a po sadržaju neliberalne (pravoslavno-religiozne) linije. Pri tome, pomeranje države u tom pravcu još nije počelo, pošto na nivou elite, gde kao i ranije dominiraju oligarsi i birokrate, odsustvuju bilo kakvi ozbiljni institucionalni subjekti, koji su sposobni da sprovode tu liniju.
Bez te linije preostaje samo postjeljcinska zemlja, razdirana borbom klanova za sfere uticaja, i bespomoćan narod pred liberalnom sugestijom Zapada. Otuda koncepcija “putinizam bez Putina”.
U savremenoj Rusiji, najviše uznemirujući i najnepredvidljiviji element jeste Vladimir Vladimirovič Putin, čovek koji razgovara sa ruskom istorijom, “providencijalni čovek sudbine”, kako se jednom izrazio francuski pisac-metafizičar Žan Parvulesko. "Šteta, što Rusija nije i stekla takvog Putina. I po svoj prilici neće ni steći. Pitanje o tome, kakav će se scenario realizovati u Rusiji posle marta ostaje tako otvoreno. Preveo sa ruskog:
http://www.evrazia.org/article/1902
http://voprosik.net/scenarii-budushhego-dlya-rossii/
[1] Siloviki – rukovodioci i visoki funkcioneri resorâ sile (policije, vojske, obaveštajnih i bezbednosnih službi).
Te 2012.-te pretežna većina ruskih eksperata požurila je da optuži američke autore, prvo, za nepoznavanje ruskih političkih prilika (što naravno nije tačno) i za profesionalnu nekompetentnost; drugo, za izopačenu imaginaciju, koja graniči s neodgovornim fantaziranjem, i treće, za zlonamernu provokativnost.
Treba imati na umu da su analitičari ovog projekta najelitnija skupina istraživača koja se već dugo bavila pitanjima Rusije (pre SSSR'-a) i koja je do u tančine razradila i shvatala sve nijanse ne samo rusko-sovjetske istorije, već i novih političkih dešavanja. Informacije, na kojima se zasnivalo istraživanje, između ostalog činili su i materijali koje su dostavljali sami Rusi. Ovaj izveštaj je i zbog toga dobio na posebnoj težini.
I tada, i danas u toku ukrajinskih događanja, poenta ovog dokumenta sadržana je u tome da je “ publikovani izveštaj, rađen pod patronatom CSIS-a, BIO vrlo ozbiljan dokumenat, pripremljen u bliskoj saradnji sa NIC”. On je samo jedan od dokaza da se poslednja događanja ( ali i ona pre u istočno-arapskom području) ne mogu posmatrati izolovano od globalne strateške linije Amerike prema Rusiji ( svetu).
Evo teksta koji će nam pomoći da dodamo još jednu kockicu u Ukrajinski mozaik, koji je zapravo mozaik nove geopolitičke igre Amerike i nazalost pridružene EU u krojenju globalne svetske karte.
....zarad korektnosti celog izlaganja, odstupanje. Govorićemo o onim ljudima koji su u okviru tzv. Radne grupe Rusija-2017 (Russia 2017 Working Group) radili na razradi odgovarajućih scenarija. Rukovodilac projekta je Endrju Kačins (Andrew C. Kuchins). Među drugim ekspertima koji su dali najznačajniji doprinos pripremi završne varijante izveštaja, na spisku se nalaze >Anders Aslund (Anders Åslund); Tomas Grejem (Thomas Graham); Henri Hejl (Henry Hale); Sara Mendelson (Sarah Mendelson) i Kori Velt(Cory Welt). Rad na pretraživaču Google u trajanju od 15 minuta, dovoljan je da se uverite u to, da su sva gore nabrojana lica, ne prosto uticajni američki specijalisti za Rusiju, već tzv. kremljolozi (Kremlinologists). Mnogi od njih su u prošlosti bili profesionalni sovjetolozi, a od kraja Hladnog rata, počeli su da rade u formatu evroazijskih istraživanja, čiji prioritetni objekat, kao i ranije, ostaju Rusija i celokupni postsovjetski prostor – Evroazija.
Kremljolozi novog tipa
liberala, oligarhijskih klanova, itd, uključujući njihov personalni sastav, ideološke, finansijske i kadrovske resurse, procese donošenja najvažnijih državnih odluka, političke i svetonazorne pravce, koji imaju makar i najmanji uticaj na Kremlj ili mogu da ga zadobiju u budućnosti.
Na internetu se takođe mogu naći informacije o tome da je Kačins direktor programa istraživanja Rusije i Evroazije, gorepomenutog “trusta mozgova” odnosno CSIS-a. Od 2000. do 2006. godine, on je zauzimao analognu dužnost u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu (The Carnegie Endowment for International Peace), i pri tome je od 2003. do 2005. godine, bio na čelu predstavništva fonda u Moskvi. Do tada (1993-1997), Kačins je radio u Makarturovom fondu (The John D. and Catherine T. McArthur Foundation), gde je nadgledao program davanja grantova naučnicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza.
Danas je ta inicijativa nažalost poznata po tome, što su na njenoj bazi, na celokupnom postsovjetskom prostoru, i posebno na “gorućim tačkama” Severnog Kavkaza i Zakavkazja, bile razvijene mreže monitoringa (naročito EAWARN),koje su se bavile, zarad interesa SAD, uz to rukama baš naših eksperata, sakupljanjem vrlo važnih informacija o socijalno-političkoj, etnoreligioznoj i ekonomskoj situaciji. Zato Kačins, ne po čuvenju, poznaje to o čemu piše, vec lično poznaje mnoge domaće političare, vodeće naučnike, politikologe i etnologe, koji su tokom mnogih godina dobijali iz njegovih ruku platu u vidu grantova.
Biografije ostalih članova grupe Rusija-2017, neobično su slične jedna drugoj. Toliko su slične, da počinje da se pojavljuje sumnja da neka instanca u SAD priprema sve te ljude za tu misiju, koju oni ispunjavaju, po tipskom, šablonskom programu. Tako Sara Mendelson, koleginica Kačinsa u CSIS-u, rukovodi u toj organizaciji inicijativom koja se odnosi na prava čoveka i bezbednost, i jedan je od ideologa međunarodne antiruske kampanje u vezi problematike ljudskih prava i Severnog Kavkaza, uključujući i projekat osnivanja međunarodnog tribunala za Čečeniju, analognog jugoslovenskom. Krajem 1990-tih, ona je radila u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu i Karnegi korporaciji u Njujorku (The Carnegie Corporation of New York). U Rusiji je bila 1994-1995. godine, u svojstvu saradnika Nacionalnog demokratskog instituta u Moskvi (The National Democratic Institute's Moscow office), gde je radila sa aktivistima za ljudska prava (društvo “Memorijal” i dr.) i prozapadnih liberalno-demokratskih organizacija.
I Mendelsonova i Kačins su u različito vreme bili saradnici američkog Saveta za spoljne odnose (Council on foreign relations – CFR ), koji se u zapadnoj štampi, već nekoliko decenija, naziva ne drugačije do “tajnom svetskom vladom”.
Grejem se priključio Karnegijevoj zadužbini 1998. godine, do tada provodeći više od godinu dana u Moskvi, na diplomatskom radu (ambasada SAD, predstavništvo REND korporacije), i zauzimajući odgovorne položaje u Državnom sekretarijatu i Ministarstvu odbrane SAD. Isto kao i Mendelsonova, on ima naučno zvanje iz sovjetologije na Univerzitetu Jejl.
Aslund je od 2003. do 2005. godine, (kada je Kačins bio u Moskvi), zauzimao njegovo mesto kao rukovodilac programa proučavanja Rusije i Evroazije u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu, i u različito vreme je radio u Institutu Brukings (The Brookings Institution), Kenanovom institutu za napredna ruska istraživanja (The Kennan Institute for Advanced Russian Studies). Nesrećnih 1990-tih godina, Aslund je čak bio istovremeno ekonomski savetnik tri postsovjetske vlade – Rusije, Ukrajine i Kirgizije.
Fiona Hil – u centru događaja ruske politike
Pregledajući materijale o učesnicima grupe Rusija-2017, bilo je nemoguće da se ne naleti na još jednu ličnost, koja nije direktno navedena među autorima izveštaja, ali koju u datom kontekstu u svim unakrsnim hiperlinkovima uporno izbacuje Google – Fiona Hil (Fiona Hill). Ta čarobna gospođica, pola Engleskinja, pola Škotlanđanka, državljanka SAD, prijateljica Kačinsa i Mendelsonove, s pravom se smatra za jednog od najuticajnijih kremljologa a takođa za eksperta za probleme ruskog Severnog Kavkaza. Njen radni staž uključuje rad na Harvardskom univerzitetu 1990-ih godina, gde je bila rukovodilac projekta za izučavanje etničkih konflikata u zemljama ZND-a (u to vreme dok je Kačins stvarao mreže monitoringa, koje su se bavile skupljanjem podataka o tim istim konfliktima), rad na Brukings institutu, u fondu “Evroazija” (The Eurasia foundation), Institutu “Otvoreno društvo” DŽordža Sorosa (The Open Society Institute).
Hilova je naučila ruski jezik tokom stažiranja u Moskvi, na institutu Marije Terezije. Kao član redakcijskog kolegijuma servisa novosti na ruskom jeziku Washington Profile, učestvovala je u susretima predsednika Rusije Vladimira Putina sa stranim novinarima u okvirima debatnog kluba “Valdaj”.
Upravo zahvaljujući Hilovoj, u najvećem stepenu postaje jasna ta institucionalna sredina, u kojoj se stvarao izveštaj koji mi analiziramo. Stvar je u tome, što danas ona rukovodi sekcijom ruskih i evroazijskih istraživanja u američkom Nacionalnom obaveštajnom savetu (National Intelligence Council – NIC).Kako sledi iz materijala njegovog oficijelnog sajta, Hilova de facto nadgleda rad ključne međuresorne grupe (task force) ili, u drugoj terminologiji, operativnog centra (operational centre), koji se bavi ruskom i šire – evroazijskom problematikom zarad interesa višeg političkog rukovodstva SAD. Centar objedinjava, s jedne strane, analitičare američkih specijalnih službi, a sa druge – vodeće sovjetologe i kremljologe iz nevladinih organizacija.
Ko tačno ulazi u tu ekipu, mi naravno ne znamo, i ne možemo znati, ali učesnici projekta Rusija-2017, uzimajući u obzir njihovo lično poznanstvo sa Hilovom, i uz sve druge autobiografske podatke, vidi se da su u pitanju idealni kadrovi. Ali, ako je to tako, a najverovatnije jeste baš tako, onda je publikovani izveštaj pod patronatom CSIS-a, o alternativnim scenarijima budućnosti Rusije, vrlo ozbiljan dokument, pripremljen u bliskoj saradnji sa NIC. U skladu sa tim “dnevnim redom”, sa većim stepenom verovatnoće, u doglednoj budućnosti, delovaće cela mreža atlantističkog uticaja u našoj zemlji (kako po liniji specijalnih službi, tako i po liniji nevladinih organizacija).
Šta su hteli da kažu programeri izveštaja političkom rukovodstvu SAD i celom ostalom svetu? I šta su oni zaista rekli? Šta nije ušlo u publikovanu varijantu? I kako o tome doznati? Pređimo na ono glavno...
Neopterećujući čitaoca direktnim prepričavanjem teksta, probaćemo da razumemo njegove konceptualne osnove, o kojima se otvoreno (isključujući nekoliko pasusa), praktično nigde ne govori. Pažljiva analiza dozvoljava da se utvrdi, da je na metodološkom planu, dokument fundiran pomoću veoma osobenog sistema svetonazornih koordinata, u koji su američki eksperti ucrtali osnovne ideološke projekte savremene Rusije i njihove nosioce (partije, grupe, pojedinačne ličnosti). Jedna od osovina tog koordinatnog sistema određena je parom suprotnosti – liberalni (liberal)–neliberalni (illiberal), dok je drugi par – nacionalisti(nationalists)-internacionalisti (internationalists). Obim spomenutih pojmova (liberalni/neliberalni, nacionalisti/internacionalisti) biće razjašnjen tokom našeg izlaganja.
Prvi scenario – liberalni internacionalizam
Najpovoljniji scenario, koji u maksimalnoj meri odgovara američkim nacionalnim interesima (ocena 5), ali pri tome najmanje verovatan, sa stanovišta analitičara grupe Rusija-2017, jeste dolazak na vlast "liberalnih internacionalista”(liberal-internationalists). U patriotskom rečniku, za označavanje te grupe, po pravilu, koriste se takvi sinonimi kao što su “kosmopoliti”,"zapadnjaci”, “ultraliberali”. Po mišljenju američkih eksperata, figure sa najviše simbolike ovde su Boris Njemcov, Grigorij Javlinski, Mihail Hodorkovski, a takođe, Mihail Kasjanov i Gari Kasparov ( momentalno hrvatski građanin- prim aut. bloga )
Konstatujući, da je verovatnost njihove pobede bliska nuli (recimo, otprilike 2% što su još jednom potvrdili decembarski izbori za Dumu, gde je dati politički segment predstavljala partija “Desna stvar” - nema u srpskom jeziku adekvatnog prevoda, prim. N.V.), tvorci izveštaja, ipak, ne gube nadu da će biti ponavljanja “obojene revolucije” u Rusiji, u vrlo bliskoj perspektivi. U pomoć ljudima “dobre volje” doći će viša sila (wild cards), a naročito sasvim nepovoljna ekonomska konjunktura na svetskom tržištu energenata. Ona se formira posle serije prirodnih kataklizmi, koje primoravaju SAD i druge zemlje Zapadne Evrope da pređu na alternativne izvore potrošnje energije. Kao rezultat, dolazi do padanja cene nafte do 20 dolara za barel, i kao posledica, do sistemske finansijsko-ekonomske krize u Rusiji.
Ali čak i kod tako optimističke i skoro nerealne prognoze (sa naftnim fjučersima za mart 2012. godine, već se trguje skoro za 120 dolara), zajedno sa krajnjom neefikasnošću državne vlasti za vreme sadašnjeg predsednika, Amerikanci predvidjaju skoro četiri godine pa da rusko društvo minimalno sazri za podršku otvoreno prozapadnom političkom pravcu – predaji geopolitičkih pozicija Moskve u svetu, demontaži nuklearnog arsenala, teritorijalnom raspadu zemlje na manje formacije, eksportu energetskih resursa u inostranstvo po dampinškim cenama. “Liberalni internacionalizam” – to je integracija ostataka raspadajuće federacije u “zlatnu milijardu” sa “nejakih pozicija”.
Drugi scenario – liberalni nacionalizam
Najverovatniji, i u principu, sasvim prihvatljiv za SAD scenario (ocena 4), jeste dolazak na vlast takozvanih “liberalnih nacionalista” (liberal-nationalists). Po mnogim parametrima, taj ideološki projekat nastavlja Putinov kurs, spajajući razvoj liberalno-demokratskih institucija sa jakom ruskom državnošću. Ipak, američki analitičari stavljaju akcenat na to, da će u datom slučaju, odlučujući značaj imati definitivan odlazak Putina sa političke arene, koji bi samo i bio jemstvo realizacije ovog scenarija. U sadašnjem broj jedan kandidatu za predsednika, na nivou njegove individualne psihologije, arhetipova nesvesnog, lične sudbine, tvorci izveštaja intuitivno osećaju nekakvu identitetsku smicalicu (u originalu identitaristskiй podvoh – prim. N.V), govoreći zato o “putinizmu bez Putina” (putinism without Putin). Ali, detaljnije o tome nešto kasnije.
Realizacija nacional-liberalnog plana, u dugoročnoj perspektivi, dovešće do toga da će Rusija jačati svoju nacionalnu komponentu (otuda – “nationalists”), sprovodeći sve više i više nezavisnu spoljnu politiku, reformišući armiju, povećavajući stepen blagostanja stanovništva i pretvarajući se na taj način, u jedan od regionalnih centara “civilizovanog sveta”. Ipak, pri tome, ona neće podvrgavati sumnji “globalna pravila igre” i aksiome liberalnog svetskog poretka (individualističkog i egoističnog), koji se utvrđuju isključivo u Vašingtonu (otuda – “liberal”).
Drugim rečima, to je integracija “regionalne države” u “zlatnu milijardu” sa “jakih pozicija”. Kada posedujete moćnu ekonomiju, smrtonosno nuklearno oružje i “energetsku batinu”, možete pretendovati na počasnije mesto kod kolača koji mezi “zlatna milijarda”. I Amerikanci su spremni da pođu u susret takvim zahtevima. Za ključnu figuru u tom kontekstu, smatra se Dmitrij Medvedev u spoju sa Sergejem Nariškinim.Ideološko uobličenje tog kursa jeste projekat “suverene demokratije”, otprilike u tom vidu kako ga je predložio Vladislav Surkov, i kako ga je razrađivao časopis “Ekspert”.
Treći scenario – neliberalni nacionalizam
Pošto je relativno malo verovatan, ali ipak realniji od pobede “kosmopolita” (liberal-internationalists), dati scenario razmatra mogućnost dolaska na vlast “neliberalnih nacionalista” (illiberal – nationalists), koji su, po mišljenju Amerikanaca, tzv. siloviki iz Putinovog okruženja (Sečin, Patrušev, Ivanov, Ustinov i dr.).
konkretan scenario
Posle ubistva ponovo izabranog predsednika, u zemlji počinju narodni nemiri, stihijski neredi, socijalni haos. Rukovodioci specijalnih službi uzimaju kontrolu situacije u svoje ruke, i surovim, represivnim merama, sve do pucanja na masovne manifestacije, uspostavljaju poredak. Na tom talasu, oni isturaju na izborima kandidaturu svog štićenika, predsednika RAO RŽD (ruskih želeleznica – prim. N.V.) Vladimira Jakunjina, koji postaje predsednik Rusije. “Jedinstvena Rusija” menja ime u “Slava Rusiji”, a “siloviki” počinju da sprovode nacionalističku politiku pod parolom “Rusija Rusima”. Počinje masovna deportacija ilegalnih imigranata, u prvom redu Kavkazaca. U severnokavkaskim republikama počinju čistke velikih razmera među muslimanima, lokalnim nacionalistima, klanovskim elitama. De facto, Rusi stiču privilegovan položaj među drugim narodima Rusije.
Uspostavlja se autoritarni oblik vladanja, pri kojem društvom vladaju tajne službe i strah. Razvija se vrlo velika kampanja protiv korupcije. Nastavlja se sa stvaranjem državnih korporacija, što se dopunjava nacionalizacijom prirodnih monopola. Bez obzira na spoljnopolitičku konfrontaciju sa Zapadom i izolacionizam, Moskva s vremenom postaje vrlo veliki finansijski, ekonomski i politički centar regionalnog značaja, čija je dalja civilizacijska ekspanzija (čak i u okvirima ZND-a) ipak limitirana nacionalističkim ideološkim orijentacijama i odsustvom privlačnog svetonazornog projekta za druge narode.
Paradoksalno, ali i ovakvom ekstravagantnom, neliberalnom i na prvi pogled antiameričkom scenariju,autori izveštaja daju nesumnjivu prelaznu ocenu (ocena 3).Stvar je u tome, po njihovim prognozama, da zavisnost ruske ekonomije od eksporta energenata u inostranstvo, a takođe i potreba za novim tehnologijama, neće dozvoliti “neliberalnim nacionalistima” da definitivno raskinu sa Zapadom. Štaviše, nacionalistička politika Kremlja u dugoročnoj perspektivi, ometaće eksport ruskog uticaja izvan granica države i dovešće do rasta separatističkih tendencija unutar nje, pre svega, na Severnom Kavkazu. Nagli porast islamskog fundamentalizma, koji će najverovatnije biti povezan sa Al-Kaidom, formiraće novu globalnu pretnju, protiv koje se Rusija i Zapad mogu boriti samo zajedno.
Na taj način, sva tri scenarija koji opisuju dolazak na vlast različitih političko-ideoloških snaga, u dugoročnoj perspektivi, pokazuju se kao sasvim prikladni za strateške interese SAD, istina, u različitom stepenu. Zajedno s tim, ne sme se zaboraviti da mnoge tzv. objektivne tendencije koje su postavljene u tu analizu, u stvari, i nisu tako objektivne. One predstavljaju pre “uska grla” savremene ruske državnosti, i udaru po njima, uz adekvatnu reakciju, sasvim se može parirati. Zadatak suprotne strane, sadržaće se u tome, da te skoro virtualne tendencije pretvori u postojane trendove. Zapad će nesumnjivo produžiti da podržava prozapadnu opoziciju u Rusiji (“liberalne internacionaliste”), koristeći je kao instrument pritiska na političku elitu (“liberalne nacionaliste”), težeći da minimizira “nacionalnu” i ojača “liberalnu” komponentu.
Paralelno, pre svega na Severnom Kavkazu, biće inspirisani konflikti između ruskog i autohtonih naroda, čemu, na fonu neefikasne imigracione politike federalnog centra, potpomaže provokativna delatnost radikalnih nacionalističkih organizacija (tipa DPNI – Pokret protiv nelegalne imigracije, prim. N.V.), odgovornih za pogrome u Saljsku, Kondopogi, Stavropolju (“neliberalni nacionalisti”). Kriza velikih razmera u tom višenacionalnom i multikulturnom regionu, po logici američkih specijalista za Kavkaz iz grupe Rusija-2017, odgovara SAD, pošto omogućava ne toliko slabljenje naše zemlje, koliko njeno očuvanje u orbiti evroatlantskog uticaja. Možda se upravo time objašnjava sasvim uzdržana, da ne kažemo pozitivna reakcija Vašingtona na izjavu Doku Umarova o ukidanju čečenske republike Ičkerije i stvaranju Kavkaskog emirata.
Četvrti scenario?
Zapravo, četvrti scenario u tekstu izveštaja nije predstavljen, autori izveštaja su ga izostavili iz nekih svojih razloga. Ipak, sama metodologija koja je korišćena pri njegovoj pripremi, pruža mogućnost da se samostalno rekonstruiše četvrti scenario. Ostao je upražnjen još jedan sektor – mesto za “neliberalnih internacionalista” (illiberal internationalists). Uzimajući u obzir racionalnost i doslednost anglosaksonskog mišljenja, teško je poverovati, da su oni (misli se na autore – prim. N.V.) mogli da na njih zaborave.
Očigledno je da su autori izveštaja namerno izostavili četvrti scenario prilikom publikovanja, kao najopasniji i najneprijatniji za SAD, ostavivši ga za službenu upotrebu negde u resoru Hilove. Hajdemo sami da pokušamo pronaći nedostajuće elemente te interesantne mozgalice!
Ako se ponovo pročita dokument, pripremljen od strane grupe Rusija-2017, u oči upada jedan detalj, koji se pri prvom upoznavanju sa tekstom čini od malog značaja. Na strani 4. američki eksperti upotrebljavaju sintagmu “illiberal internationalism” (“neliberalni internacionalizam”), prvo, zarad označavanja onog zajedničkog, što povezuje ujedno carski i sovjetski period otadžbinske istorije, i drugo, zarad fundamentalne karakteristike – i to principijelno – putinovskog režima. Iza menjanja političko-pravnih fasada, počinjući od ruske države Ivana III i ruske imperije Petra I, sve do sovjetske državnosti Josifa Staljina, zapadni sovjetolozi uvek su nepogrešivo odgonetali delovanje jedne te iste sile – ruskog naroda obdarenog osobenom vaseljenskom misijom (Moskva – Treći Rim), koja se realizovala u istoriji u najparadoksalnijim formama.
Upravo je Putin,po mišljenju autora izveštaja, posle gorbačovsko-jeljcinovskog teškog vremena, obnovio, čini se, izgubljene linije dubinskog kontinuiteta između belih, crvene i savremene etape ruske državnosti. Apogej i istovremeno providencijalni simbol tog procesa postalo je potpisivanje akta o kanonskom opštenju između RPC i Crkve u rasejanju (u originalu – zarubežnikami – prim. N.V.) “Neliberalni internacionalizam” – to je tajna formula ruskog identiteta.
Sa jedne strane, Rusi su oduvek bili imperijalan narod, kome je tuđa etnička i nacionalna oholost, koji je otvoren za spoljnu ekspanziju, za integraciju drugih naroda u svoj civilizacijski projekat (otuda – “internationalism”). Rus – to je posebno stanje duha, kojim se može prožeti svaki čovek. Ruski – to je jedini pridev u našem jeziku, koji se koristi za označavanje kulturno-civilizacijskog identiteta, što je dalo život takvim zadivljujućim “internacionalnim sintagmama” kao što su “ruski Tatarin”, “ruski Jevrejin”, “ruski Čečen”. Zato su i globalni komunistički projekat, koji je imao odjeka u celom svetu, i čak Treća Internacionala, na Zapadu, u svoje vreme, interpretirani kao prikriveni instrumenti realizacije ruskih geopolitičkih interesa.
Sa druge strane, arhetipovi našeg kolektivno nesvesnog, naše kulturne vrednosti, uvek su bili suprotstavljeni zapadnim – sabornost/individualizam, religioznost/ateizam, traganje za pravdom/legalnost, solidarnost/egoizam, socijalizam/liberalizam (otuda – “illiberal”). Ovaj svetonazorni dualizam, čiji koreni sežu do podele crkve na Zapadnu i Istočnu, nikada i nije bio prevaziđen. Primivši od Vizantije u XV veku štafetu čuvara istinske vere i postavši “Trećim Rimom”, Moskva istrajno odbija da skrene sa tog puta.
Upravo je ukazana perspektiva, po našem mišljenju, i prepala analitičare iz grupe Rusija-2017. Kroz spoljašnje liberalno-demokratske atribute savremene Rusije (“liberalni nacionalizam”) oni su detektovali zabrinjavajuću tendenciju preporoda, po formi imperijalne, a po sadržaju neliberalne (pravoslavno-religiozne) linije. Pri tome, pomeranje države u tom pravcu još nije počelo, pošto na nivou elite, gde kao i ranije dominiraju oligarsi i birokrate, odsustvuju bilo kakvi ozbiljni institucionalni subjekti, koji su sposobni da sprovode tu liniju.
Bez te linije preostaje samo postjeljcinska zemlja, razdirana borbom klanova za sfere uticaja, i bespomoćan narod pred liberalnom sugestijom Zapada. Otuda koncepcija “putinizam bez Putina”.
U savremenoj Rusiji, najviše uznemirujući i najnepredvidljiviji element jeste Vladimir Vladimirovič Putin, čovek koji razgovara sa ruskom istorijom, “providencijalni čovek sudbine”, kako se jednom izrazio francuski pisac-metafizičar Žan Parvulesko. "Šteta, što Rusija nije i stekla takvog Putina. I po svoj prilici neće ni steći. Pitanje o tome, kakav će se scenario realizovati u Rusiji posle marta ostaje tako otvoreno. Preveo sa ruskog:
Nebojša Vuković
http://voprosik.net/scenarii-budushhego-dlya-rossii/
[1] Siloviki – rukovodioci i visoki funkcioneri resorâ sile (policije, vojske, obaveštajnih i bezbednosnih službi).
12 коментара:
Русија данас - Прометеј постдекадендне Истине!
Поздрављам Вас.
Ma koliko je gušili istina preživi i postane svedočanstvo za sledeća pokolenja. Koja vajda od nje ? Niti se znaju sve istine prošlosti, pa ni one neposredne ( sadašnjost je tek iluzorno doticati) a sve i da se znaju novim generacijama nikada nisu bile od praktične koristi ( kao što nisu bile ni isterivačima pravde).
To ne znači da istina uopšte nije korisna i vredna! Onima koji je cene životna je energija, kao i istraživačima, bilo prirode, bilo naše kulture.
Hvala na poseti i komentaru.
Ponavlja se scenario raspada Rusije, iz februara 1917. godine. Cilj nije borba protiv komunizma, već alternativnog modela svetskog razvoja.
pedja
U pravu si, ulog je tim veći. Ameri su čvrsto zagrizli i njihov sujetni establišment ne bi mogao podneti poraz pa očekujem da će nastaviti još žešće . Putinu ne ide u prilog ratna opcija. S druge strane oni koji je očekuju, a to su njegovi i simpatizeri Rusije, ruačunaće mu to kao minus.
Odesa je stravičan masakr a, kako je krenulo, neće biti jedini. Normalan svet će morati još jednom da proguta teška zlodela. Svetskim demokrata su žrtve samo kolateralna šteta.
Ко не разуме, има озбиљан проблем.
Ј.Б.
Pazi ovo :
" pripajanje Krima Rusiji predstavlja okončanje 25-godišnjeg perioda novog svetskog poretka koji su karakterisali napori da se Rusija uskladi sa evroatlantskim ciljevima i tradicijom......
A sankcije.....
" mala verovatnoća da će sankcije doneti unutrašnje promene koje su Rusiji potrebne."
Autor je je dekan na Fakultetu za međunarodne studije Korbel, Univerzitet Denver; bivši je pomoćnik državnog sekretara SAD za istočnu Aziju; bio je ambasador SAD u Iraku, Južnoj Koreji, Makedoniji i Poljskoj, specijalni izaslanik SAD za Kosovo, učesnik Dejtonskih mirovnih pregovora
Tako oni misle iz svojih udobnih fotelja.
pedja
Boze , boze Pedja, sta ocekivati nakon toliko odradjenog " prljavog" posla zá drzavu, nego udobnu univerzitetsku fotelju ( i verovatno dodatnih nacina prilivanja finansijskih sredstava. Kondoliza Rajs je morala da odustane od pocasnog clanstva na dodeli diploma ( 35 000 dolara). Probudila se svest jos uvek nedovoljno indoktrinitanog sastava studenata pa su izveli sedeci strajk.
E sada ce poslodavci ( donatori) malo da razmisle. Kakav je to nastavni kadar koji naopako usmerava njihove sticenike. Eto kako se zatvara krug slobode govora. A nije da je ( slobode) nema. Teoretski, kao i demokratije.
U svojoj beskrajno arogantnoj knjizi „Velika šahovska tabla" objavljenoj 1997, Bžežinski je izložio filosofiju iza sadašnje američke vojne ekspanzije. On počinje citirajući britanskog geografa Ser Halforda DŽ. Makindera. Bžežinski polazi od sledeće Makinderove teze prvi put objavljene 1904: "Onaj ko vlada istočnom Evropom zapoveda središtem, ko vlada središtem, zapoveda Svetskim ostrvom, ko zapoveda Svetskim ostrvom, zapoveda svetom."
Bžežinski tvrdi da je prvi put u istoriji čovečanstva jedna neevroazijska sila postala prevlasna i da mora steći dominaciju i nad evroazijskim kontinentom ne bi li i dalje ostala najveća svetska sila: "Glavna geopolitička nagrada Americi jeste Evroazija... U Evroaziji živi oko 75 odsto svetskog stanovništva... Bruto društveni proizvod Evroazije sačinjava 60 odsto svetskog BDP, tu se nalazi oko tri četvrtine energetskih izvora u svetu".
Zbog toga je Amerika zainteresovana za Centralnu Aziju.
XXX
Ukrajina? Samo ime kaže da je to Krajina. Čija krajina? Krajina Rusije. Nekad su je zvali Malorusija, koja je deo neraskidivog trojstva: Velikorusija, Belorusija i Malorusija. Ali najstarija i najdublja jeste Malorusija ili Kijevska Rusija, u kojoj su istočni Sloveni kršteni, kršteni u vodama Dnjepra, a opredeljeni za vizantijsko pravoslavlje, očarani visokom kulturom drugoga Rima, to jest Kostantinopolja i njegove veličanstvene crkve Svete Sofije, tada najveće u hrišćanskom, i ne samo hrišćanskom, čovečanstvu. Drugim rečima, ta Kijevska Rusija jeste koren i početak početaka svega ruskog. Ta Kijevska Rusija, ili Ukrajina, bila je, ako smemo tako reći - najruskija Rusija, najizvornija.
Akademik Dragan Nedeljković
pesnik u prolazu..malo zakasnio
Amerika je privatna drzava vlasnika velikih korporacija, koji kroz formu drzavne politike planiraju ratove i prisvajanja tudjih prirodnih resursa za vlasnike tih korporacija. Nato je organizacija koju finansiraju i koriste iste te korporacije za ostvarivanje svojih ciljeva, otimacine i pljacke tudjih dobara, primenom sile tamo gde ne uspeva podmicivanje vlasti. Prirodna bogatstva Rusije su neprocenjiva, a pohlepa NATO- vlasnika patoloska i monstruozno
Ovo je pisano 2014 a sada smo u 2023. Rat je bio isprovociran. On je rezultat 8 godina pripremanja i naoružavanja Ukrajine. Blok od 27 zemalja EU potrošio je budžet "mirovnog fonda" koji je prvobitno trebalo da traje do 2027. godine za samo 10 meseci ( oko 8 milijardi- 50 posto od iznosa SAD). Dve milijarde su planirane za ovu godinu a taj bi iznos mogao da poraste na pet ipo milijardi eura, bar su tako uzvestili mediji. U ovom trenutku čak četrdesetak država saveznica, pod palicom SAD-a naoružava Ukrajinu. Prvo su Ameri uz deo tih istih saveznika ratovali po celom svetu u ime borbe za “ demokratiju”, sada uz nove saveznike naoružavaju Ukrajinu da bi osigurali mir!!! Ovi planeri Zapada i dalje veruju da bi mogli da pokolebaju rusku političku elitu i da će odlučiti pete kolone unutar Rusije uz njihovu pomoć izvana. Sve je moguće! Nisu ovi naivni!
Da, stvarno mislim kad kažem da me ništa više ne može iznenaditi.
Jbg
Jb…ga, to ti je novogovor suptilno uvedenog totalitarizma!
Seljak bezemljas
Постави коментар