петак, 18. април 2014.

Da li je ( I ) hladni rat bio prevara ?





Andrew Alexander:
Da li je hladni rat bio prevara ?

Kao i drugi iz moje generacije, ja sam veoma uživao u filmu Dr. Strejndzlav kad se pojavio 1963. godine, uprkos mom ortodoksnom stavu o hladnom ratu i njegovim ciljevima. Ali kad sam posetio SAD i susreo se sa američkim političarima i vojnim licima, učinilo mi se da general Jack D. Ripper (Dzek Trbosek) nije bas totalna parodija. Ovo me je navelo na dugačak i nerad put u Damask. Tokom mojih istraživanja, kroz dnevnike i memoare ključnih osoba, sinulo mi je da je moj stav o hladnom ratu kao borbi na smrt između Dobra (Britanije i Amerike) i Zla (Sovjetskog Saveza) bilo ozbiljno pogrešan. Zapravo, kako će istorija skoro sigurno prosuditi, to je bio jedan od najnepotrebnijih konflikata u to vreme, a sigurno i jedan od najopasnijih.
 
Hladni rat je započeo nekoliko meseci po završetku drugog svetskog rata, kad je Sovjetski Savez dijagnosticiran kao inherentno agresivan. On je instalirao, ili je bio u procesu instaliranja, komunističkih i satelitskih vlada širom centralne i istočne Evrope. Crvena armija, netaknuta i trijumfalna, bila je spremna i sposobna da osvoji Zapadnu Evropu kad god to kaže Staljin, koji je i sam bio posvećen globalnom trijumfu komunizma. Ali 'mi' - pre svega SAD i Britanija - smo baš bili naučili iz bolnog iskustva da je ne samo besplodno već i kontraproduktivno prilagođavati se brutalnim i 'ekspanzionističkim' diktatorima. Morali smo da se usprotivimo Stajlinu, po rečima predsednika Trumana, 'gvozdenom pesnicom'.
 
To je bila Manihjska doktrina, zavodljiva u svojoj jednostavnosti. Ali navodna vojna pretnja je bila potpuno neverovatna. Da su Rusi, iako i sami opustošeni ratom, izvršili invaziju na Zapad, morali bi da vode očajničke borbe da stignu i okupiraju obalu Kanala od Saveznika, koristeći između ostalog i na brzinu ponovo naoružan Wehrmacht. Ali, u svakom slučaju, šta onda? Sa zanemarljivom Ruskom mornaricom, sredstva za invaziju na Britaniju bi neizbežno morala da se stvore. U međuvremenu Britanija bi tekao bezbrojno mnoštvo ljudi i materijala iz SAD, što bi invaziju ucinilo praktično beznadežnom.
 
A čak i da su Sovjeti, ignorisući atomsku bombu, osvojili Evropu od Norveške do Španije uprkos svemu, oni bi se morali suočiti sa neumoljivim SAD preko više od 2.000 milja okeana - u konačnom i nepobedivom ratu. Ukratko, nije bilo nikakve sovjetske vojne opasnosti.
 
Staljin nije bio lud. Niti je bio fanatični ideolog posvećen svetskom komunizmu. On je više bio kao neki surovi orijentalni tiranin. Bio je posvećen, iznad svega, održanju na vlasti, ubijanju svakog rivala i vladanju Rusijom  masovnim terorom zaprepašćujuće skale. Stajlin se dugo protivio ideji da se Rusija bori za svetsku revoluciju. On se razišao sa Trockim i proglasio ideal 'socijalizma u jednoj zemlji'. Naravno da je voleo što komunističke partije u inostranstvu veruju da je konačni globalni trijumf ove vere neizbežan - marksizam inače ne bi imao smisla - ali uprkos svim praktičnim svrhama strane komunističke partije su bile instrumenti ruske politike, koje su ohrabrivali da postanu dovoljno značajne da utiču ili da se mešaju u stvari sopstvenih država tamo gde je to pomagalo ciljevima Sovjeta. Ali nikad nije bila Staljinova ideja - daleko od toga - da treba da ustanove potencijalno rivalske komunističke vlade čije bi postojanje i nezavisnost verovatno, zapravo sigurno, umanjilo ulogu Rusije kao dominantne globalne sile na Levici i Staljinovu ličnu poziciju. Jugoslavija i Kina su demonstrirale opasnosti rivalskih komunističkih sila.              
 
U Britaniji su mnogi od nas videli ogorčeni sukob između Trockističke socijalističke radničke partije i komunista kao zabavnu sporednu stvar, neku vrstu apsurdne svađe između dve grupe fanatika po pitanjima doktrinarne čistoće. Ali bilo je poente kod trockista. Oni su shvatili, ako drugi nisu, da je Moskva izdala svetsku revoluciju.
 
Hladni rat je započeo zbog oklevanja Rusije da dozvoli nezavisnost i slobodu 'oslobođenim' zemljama istočne i centralne Evrope, naročito Poljskoj. Smatralo se da je Staljin podvalio kod obećanja u Jalti. Ruzvelt i Čerčil su zahtevali da se Poljskoj dozvoli vlada koja će biti 'slobodna' i 'prijateljska sa Rusijom'.
 
To je bila neiskrena formula sa obe strane. Ove dve zemlje su imale dugu istoriju neprijateljstava. Jos 1920. godine su bile u ratu. Tu je bio sovjetski masakr 11.000 poljskih oficira u Katunskoj sumi. Nijedna slobodno izabrana vlada ne bi bila prijateljska sa SSSR. Osim toga, kako je Staljin istakao silom u Jalti, na Rusiju je Nemačka dva puta vršila invaziju preko Poljske u roku od 26 godina, a oba puta sa razornim posledicama. Invazija 1941. je dovela do smrti čak 20 miliona Rusa. Svaka posleratna ruska vlada - komunistička, caristička ili socijaldemokratska - bi insistirala na efektivnoj kontroli, barem Pojske, ako ne i većih delova istočne Evrope, naime Rumunije, kao tampon zone od budućih napada. Za Rusiju se to činilo sasvim jednostavno pitanje minimalne bezbednosti radi sprečavanja još jedne katastrofe.
 
                Činilo se da je i sam Čerčil svestan toga, jer je na svom  čuvenom sastanku sa Staljinom 1943. ponudio da se podeli istočna Evropa da bi moćnoj Rusiji ostao preovlađujući 'uticaj'. Amerikanci su ustuknuli od tog predloga kad su čuli za njega - od Staljina.
 
                Širenje komunizma u centralnoj i istočnoj Evropi bilo je brzo u slučaju Poljske, a sporije na drugim mestima. Jugoslavija je bila potpuno komunistička, naravno, ali je već pokazivala znake nezavisnosti one vrste koje se Staljin plašio. Njena pomoć  grčkim komunistima zaradila je prekor od njega. Besmislica je, rekao je on jugoslovenskim liderima, misliti da bi Britanci i Amerikanci dozvolili nekoj komunističkoj zemlji da dominira njihovim rutama snabdevanja kroz istočni Mediteran.
 
Veliki ratnik hladnog rata Hari Truman je stupio na vlast u aprilu 1945. On je slabo razumeo spoljne poslove. Postojeća Bela Kuća, uključujući tu i ratobornog admirala Lihija, brzo ga je ubedila da mora da napravi agresivan start. U roku od dve nedelje, kad je Molotov, sovjetski ministar spoljnih poslova, došao da oda poštovanje novom predsedniku, Truman mu je počeo zapanjujuću priču o tome kako Rusija nije ustanovila slobodne izbore u Poljskoj.
 
U maju je Čercčl rekao Entoniju Idnu, ministru spoljnih poslova, ne samo da se poljski čorskokak mora razrešiti, već i da Amerikanci ne treba da se povlače na linije prethodno dogovorene u septembru. Mora, rekao je biti 'razrešenja' pitanja Poljske i ruske okupacije istočne Nemačke dok su saveznici još uvek vojno jaki. U protivnom ima 'veoma malo izgleda' za sprečavanje trećeg svetskog rata.
 
                Čerčilov govor o 'Gvozdenoj zavesi' u Fultonu, u Misuriju, u martu 1946. - fraza, usput, koja je potekla od Dr. Gebelsa koji je upozoravao na istu tu Crvenu opasnost  - tačno odražava stav Velikog Ratnika o sovjetskoj opasnosti. Ne iznenađuje, međutim, da su ga Rusi doživeli kao pretnju. Govoreći o novim 'tiranijama', Čerčil je rekao 'Nije naša dužnost sada kad su teškoće toliko brojne da se mešamo u unutrašnje stvari zemalja'. Neizbežna implikacija je bila da će doći vreme kad teškoće neće biti tako brojne.
 
Ali Truman je već usvojio agresivni javni stav prema Rusiji prethodnog oktobra. On je proizveo 12 stavki za koje je rekao da će se njima rukovoditi američka politika, uključujući tu i važnost otvaranja slobodnih tržišta. Ovaj program bi se bazirao na 'pravičnosti i pravdi'. Ne može biti 'nikakvog kompromisa sa zlom'. Pošto je polovina njegovih stavki bila usmerena na sovjetsku vladavinu u istočnoj Evropi, bilo je jasno na koje je zlo mislio. On je još dodao da nikom neće biti dozvoljeno da se meša u američku politiku u Latinskoj Americi.
 
Ukratko, mešanje Rusije u zemlje od suštinske važnosti za njenu bezbednost bilo je zlo. Ali ekskluzivna dominacija SAD u njenoj sopstvenoj interesnoj sferi bila je pravična. Rusi mora da su mislili da je ovo fina podvala. U svakom slučaju, program koji se bazirao na 'nema kompromisa sa zlom' je apsurdno naivna osnova za spoljnu politiku, koja osuđuje zemlju na trajno ratno stanje. (Možda, kako ukazuje rat protiv terorizma, je ovo verzija trockizma kapitalističkog sveta). Otprilike u to vreme je general Paton, među ostalim istaknutim ličnostima, govorio o 'neizbežnom trećem svetskom ratu').
 
Atlantska povelja iz 1941. Bila je još jedan primer podvale, sa njenom deklaracijom da zemlje treba da budu slobodne da izaberu sopstvene vlade. Čerčil je kasnije morao da objasni da se ovo ne odnosi na Britansko Carstvo. Rusija je stavila svoje ime na povelju - nema štete da se podrži nešto što je bilo očigledno da je pobožno licemerje. Molotov je upitao u ovom kontekstu šta Britanija namerava da uradi u vezi Španije. Španija je bila nešto drugo, insistirao je Čerčil.
 
                Čerčilovo neprijateljstvo prema Sovjetskom Savezu je bilo veoma dugog veka, uprkos ratnom savezu i uprkos njegovom nestalnom mišljenuju o samom Staljinu, ponekad njegovom 'prijatelju', ponekad njegovom neprijatelju. Čerčil je predložio u decembru 1918. da se poraženi Nemci ponovo naoružaju da bi velika alijansa marširala na Moskvu. On je podržavao intervenciju saveznika u ruskom građanskom ratu.
 
Još je važnija bila njegova ratna tema da Nemce ne treba isuviše grubo tretirati ili isuviše razoružati jer će možda biti ponovo potrebni protiv Rusije. Simpatizeri Sovjeta u britanskom ministarstvu spoljnih poslova bi, nema sumnje, upozorili Staljina o ovome. Moskva je takođe sumnjala, sa razlogom, da se neki britanski političari nadaju da bi umirivanje Hitlera  ostavilo na miru da napadne Rusiju. Štaviše, britanska vlada je ozbiljno razmatrala napad na Rusiju kad je izvršila invaziju na Finsku u decembru 1939. Jedan predlog je bio da se bombarduju ruska naftna polja.
 
S obzirom na ovu pozadinu ne iznenađuje da je sovjetski stav u godinama odmah posle rata bio nervozan i sumnjičav. Zapad nije napravio bukvalno nikakve korake da ublaži ove strahove, već je usvojio ratoboran stav o imaginarnoj vojnoj i političkoj pretnji od ekonomski razorene Rusije koja nije želela rat. Na bazi iskustva sa Nemačkom, veliki skok u pretpostavkama je bio da režim koji je zao i brutalan prema sopstvenom narodu mora biti pretnja i za nas. To je bila doktrina koju je bilo lako propagirati u ranim posleratnim danima.
 
                Činjenica da se hladni rat nastavio i posle Staljinove smrti ne dokazuje, kako tvrde neki, neizmenjene globalne ambicije Sovjeta. Međutim, invazija na Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. bile su brutalni akti, ali im je cilj bio da se zaštiti tampon zona Moskve - kao što su i SAD uvek štitile svoje interese u Centralnoj i Južnoj Americi. Isto bi se moglo reći i za sovjetsku invaziju na Avganistan 1980. (kao rezultat čega, uz pomoć CIA, su nastali Talibani). Ni u jednom od ovih slučajeva nije bilo teritorijalne pretnje za Zapad.
 
Ponekad se čak i Ajzenhauer činio ambivalentan oko hladnog rata. U svom oproštajnom govoru 1960. on je upozorio na interese američkog vojno-industrijskog kompleksa'. Pod njegovim predsedništvom je američka spoljna politika pala u ruke ludih krstaša kao što je Džon Foster Djuls. Za njega se Enhoni Idn   žalio da je jedini bik koji nosi sopstvenu radnju porculana sa sobom. On ga je takođe optužio da stvarno želi treći svetski rat. Sledbenici Đulsovog krstaškog pristupa su ostali istaknuti, naročito pod Reganom i sve do pada Sovjetskog Saveza.
 
Revizionistički stavovi o hladnom ratu redovno izbijaju na površinu u SAD, iako slučaj ponekad pokvare socijalističke simpatije autora (nešto za šta ja nikad nisam bio otpužen). U Britaniji se revizionistički stav nije baš mnogo čuo.
 
                Čovek može, naravno, razumeti zašto malo njih bilo gde na Zapadu  želi da se ortodoksni stav o hladnom ratu svrgne. Kad bi se to dogodilo, čitava zgrada posleratne politike bi počela da se ruši.
 
Da li bi moglo biti da je teški teret posleratnog ponovnog naoružavanja bio nepotreban, da nas je transatlantski savez zapravo ugrozio a ne spasao? Da li bi moglo biti da je svet bio na ivici uništenja zbog posleratnih zapadnih lidera, naročito u Vašingtonu, kojima je nedostalo mašte, inteligenceije i razumevanja?
 
Sumoran odgovor je da.
 
Andrew Alexander je kolumnista lista Daily Mail, i pise knjigu o hladnom ratu.

1 коментар: