Luđak
Zar niste čuli o onom luđaku koji je jednog sunčanog prepodneva upalio svetiljku, otrčao na tržnicu i neprekidno vikao: "Tražim Boga! Tražim Boga!" Budući da se baš tamo okupilo mnoštvo onih koji nisu verovali u Boga, izazvao je ogroman smeh.
Je li se izgubio? reče jedan.
Je li zalutao poput deteta? reče drugi.
Ili se prikriva?
Plaši li nas se?
Je li se ukrcao na lađu?
Odselio? – tako su uglas svi vikali i smejali se.
Luđak uskoči posred njih i prostreli ih pogledom.
"Kuda je nestao Bog?" povika.
"Reći ću vam! Mi smo ga usmrtili – vi i ja! Svi smo mi njegove ubice!
A kako smo to uradili? Kako smo uzmogli ispiti more? Ko nam je dao spužvu da prebrišemo čitav horizont? Šta smo učinili kad smo raskinuli lance kojima je ova zemlja bila prikovana za svoje sunce? Gde se ona sad kreće? Gde se mi krećemo? Dalje od svih sunaca?
Ne urušavamo li se neprekidno? Unatrag, postrance, napred, na sve strane?
Postoji li još neko gore i neko dole? Ne lutamo li kao kroz neko beskrajno ništa? Ne osećamo li zadah praznog prostora?
Nije li postalo hladnije? Ne nadolazi li neprestano noć i sve veća noć?
Ne moraju li i jutrom svetiljke biti upaljene?
Zar još ništa ne čujemo od buke grobara koji pokopavaju Boga?
Zar ne njušimo još ništa od božjeg raspadanja? – i bogovi se raspadaju!
Bog je mrtav! Bog ostaje mrtav! A mi smo ga usmrtili!
Kako da se utešimo, mi ubice nad svim ubicama? Ono najsvetije i najmoćnije što je svet posedovao iskrvarilo je pod našim noževima – ko će sprati tu krv sa nas? Kakvom se vodom možemo očistiti? Kakve ćemo pokajničke svečanosti, kakve svete igre morati iznaći?
Nije li veličina tog čina prevelika za nas?
Ne moramo li sami postati bogovima da bismo se tek pokazali njih dostojni?
Nikad nije bilo većeg čina – i onaj ko se posle nas rodi, zbog tog će čina pripadati jednoj istoriji višoj od sve dosadašnje!"
Tu luđak zaćuti i iznova pogleda svoje slušatelje: i oni su ćutali i začuđeno u njega pogledavali.
Na kraju baci on na pod svoju svetiljku koja se razbi u komadiće i ugasi.
"Prerano dolazim" reče tad "još nije moje vreme.
Ovaj strahoviti događaj još je na putu, još putuje – on još nije dopro do ljudskih ušiju. Munji i gromu potrebno je vremena, svetlu zvezda potrebno je vremena, čini potrebuju vremena, čak i nakon što su izvršeni, da ih se čuje i vidi.
Ovaj čin je ljudima još uvek udaljeniji i od najudaljenijih zvezda – a ipak su ga oni izvršili
Pričalo se još da je luđak istog dana prodro u razne crkve i tamo zapevao svoj requiem aeternem deo.
Izveden i pozvan na odgovornost, on je uvek odvraćao jedino ovo: "A što su još te crkve ako ne grobnice i nadgrobni spomenici Boga?"
10 коментара:
"Hrišćanska je vera [za Nietzschea] u bitnome ista ona koja je bila i vera Platonova, naime ta da je Bog istina, da je istina božanska. Kad je jednom Bog protumačen prvenstveno i isključivo kao istinoljubiv, istorija je bezuslovno istinoljublje opovrgla a time i Boga samog… U genealogiji morala piše:
”Šta je, pitano u potpunoj strogosti, zapravo pobedilo hrišćanskog Boga? Odgovor stoji u mojoj Radosnoj nauci na strani 290: ‘sama hrišćanska moralnost, strože uzimani pojam istinosti, ispovednička finoća hrišćanske savesti, prevedena i sublimirana do naučne, do intelektualne čistoće po svaku cenu’.” Bezuslovna volja za istinom, koju je Nietzsche pri kraju svojeg stvaranja spoznao kao svoj najveći i najpresudniji problem, vredi dakle kao bit hrišćanski protumačenog Boga, koji upravo zbog te i takve svoje biti od samog početka u sebi nosi klicu vlastite propasti."
pesnik u prolazu
Иако је целокупни ток историје драматична борба прихватања бога, са једне, и негирања бога, са друге стране, обратимо пажњу на чињеницу да су робустне апологете његовог умирања, и Ниче, елем, окончале помраченог ума!? У извесном смислу, тај страшни нихилистички поклич "Бог је мртав", представља негацију смисла човековог постојанства. А, без смисла, човек се без много напора може свести на ритуалног посматрача возова са прозора психијатријске клинике, што се догодило и како је закончао и Ф.Ниче.
Срдачан поздрав!
Li, dušo,
šta uradi Ukrajina ili Rusija!!!
Duboko je uznemirujuće stanje mahnitog čoveka 21. veka. Smrt Ničeovog Boga nema značenje nestanka religioznosti, koliko vrednosti koje je civilizacija marljivo gradila I stovremeno razgrađivala. Ako ćemo po istoriji Bog ( božija istina- koliko ja razumem ) nije umro, ljudi nisu dopustili ni da se rodi.
pedja
Ovaj pasus ima izvanrednu misao i još imporesivniji stil. Pretpostavljam da sam ga zato zapazila . Na pitanje da li sam ga uvrstila na stranice bloga zbog napete situacije u Ukrajini, Rusiji, ili je odabir product nećeg trećeg, ili svega zajedno, mogu odgovoriti da je moguće sve od pobrojanog ( I nepobrojanog) .
Ludaka je bilo i biće, ali je pitanje ko je na trgu života lud, odnosno koji odnosi u koje se svi zapletemo, itd. Sudeći po zaostaloj ostavštini ljudske pisane reči psihološke I socijalne situacije su univerzalne. Sa živom idejom Boga ( ne živimBogom …o njemu još nemamo proverljive podatke) I dalje živi istina nazovimo je “božijom” . Da li je ona stvarno božanska , a time i čoveku nedostupna, ne, ne verujem u to : ni da je božanska ni da je u religiji, kroz koju se prenosi, ostala ista, mada naizgled (formalno)jeste.
Istina je deo priče o čoveku, van njega ona ne postoji. Kroji se i prekraja,zbog njegove ( ljudske) prirode. A ona je rascepkana na onoliko delova koliko svaki pojedinac u sebi ima protivurečnih htenja, želja, namera, sukoba. Zato ni od njega stvorena istina ne može da večno živi. Jer, kako reče Bohm
”…vođen rascepkanim nazorima čovek lomi i sebe i svet, da bi sve izgledalo odgovarajuće njegovu načinu mišljenja.”
Moj Peđa, božija istina je umrla čim se Bog rodio.
Vi me uvek “ bacite” na razmišljanje. Vaša misao je duboko uznemirujuća ukoliko bi smisao postojanja trebao biti sveden ( ako sam dobro razumela) u okvire božanske ( samorazumljive ) ideje. Dakako, božija ideja I Bog nisu jedno te isto, te je, da bismo korespondiralo sa lakoćom, nužno znati u kom teorijskom okviru upotrebljavamo ove dve reči.Zbog toga sam u zagradu stavila reč samorazumljivo, I pokušaću da je objasnim
Kriza vrednosti koje su nestale ( Bog je umro) mora se sagledati kroz krizu razumevanja smisla ( istine )koju je hriušćanstvo ( da kažemo slobodno I zapadno čovečanstvo) postavilo kao svoju najvišu vrednost.
Smisao ( bilo čega) je razumljiv kada to o čemu razgovaramo možemo da uklopimo u neku koherentnu I svrhovitu ljudsku radnju ( samorazumljiv- dakle razumljiv po sebi ). Ovog momenta pišem ; smisao mog pisanja može biti višestruka : pišem da bih Vam odgovorila (svesno); imam neki nejasan nagon da moram da odgovorim ( nesvesno),pišem da bih iznela svoje mišljenje. Svaki odgovor ima jedno pitanje :zašto ? da li se u jednom od odgovora krije smisao mog ponašanja? Možda smislova ima više?
I još dalje….smisao mog ponašanja ne može se okarakterisati nezavisno od mojih namera, ali ni od okruženja koje te namere razume ili ne. Možda se moje pisanje nekome čini besmislenim. I šta tada?
Gde je u tom odnosu smisao? Gde je istina? Ko je u pravu, ja ili oni koji procenjuju moje namere I kvalifikuju ih kao smislene ili ne.
Istina , kao špto vidimo, nazvali je mi božijom ( a to je Ničeov Bog) ili ne,ima kontekst koji može da zastrani u nerazumljivost. Evo nas kod Ukrajine,Rusije, Libije, Jugoslavije, Iraka, itd…Gde je tu smisao jednih, a gde drugih; onih koji akcije toga tipa smatraju smislenim, ili onih koji ih smatraju besmislenim. To je realnost, a smisla nigde!!!
Svako deluje sa pozicija svojih životnih stavova. Čiji su ispravni? Ko je tu lud? Postoji li uopšte ( izvan ludnica) neko koga bismo mogli tretirati kao “ритуалног посматрача возова са прозора психијатријске клинике “.
Nažalost svi imaju neki smisao rukovođeni svojom istinom. Božanske istine je sve manje, I zato je Bog u svetu čoveka odavno umro.
I vama srdačan pozdrav I hvala na posetama
Neizmerna hvala na pasusu. Približan je mom načinu razmišljanja.
pozdrav
„Снага Русије може бити поткопана само ако се од ње одвоји Украјина.
Они који желе то да ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину
морају супротставити Русији, закрвити два дела једног народа и гледати
како брат убија брата. Да би то остварили потребно је пронаћи и одгојити
издајнике међу националом елитом и уз помоћ њих изменити самосвест
једног дела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе
свој род, а да то ни не знају. Остало ће учинити време.“
Oto fon Bizmark (1815-1898) – nemački kancelar.
pesnik u prolazu
Fenomenalno !
Što više sira, ima više rupa.
Što više rupa, ima manje sira.
Ergo: Što više sira, ima manje sira..."
što više razmišljaš
ima manje razmišljanja
a više rupa
pozdravljam
Ima ga, nema ga, ima, nema?
Na tom putu je i i hawking koji je u poodmaklim godinama zaključio da premda je svemir nastao big bangom iz ničega, on je siguran da u tome nije imao ulogu bog. Nije dao dokaz kojim bi potvrdio tu svoju tvrdnju, ah, da li je to potrebno kada je Bog u pitanju.
Sasha
Постави коментар