недеља, 23. март 2014.

Nikolaj Berdjajev | Sablazan nacionalizma

     


Sablazan nacionalizma i robovanje nacionalizmu je dublji oblik robovanja od robovanja etatizmu. Od svih "nadličnih" vrednosti čovek najlakše pristaje da sebe potčini vrednosti nacionalnoga, sebe najlakše oseća delom nacionalne celine. To je veoma duboko ukorenjeno u čovekovom emocionalnom životu, dublje od odnosa prema državi.


Ali nacionalizam, ispisan na zastavama svih desnih partija, predstavlja već po sebi složenu pojavu. Videćemo da je sama ideja nacije i nacionalnosti proizvod racionalizacije.


Vladimir Solovjov, koji je 80-ih godina prošlog [19.] veka vodio borbu protiv ruskog zoološkog nacionalizma, pravi razliku između egoizma i ličnosti. On tvrdi da je, s hrišćanske tačke gledišta, nacionalni egoizam (nacionalizam) podjednako za osudu kao i lični egoizam. Obično se misli da je nacionalni egoizam moralna dužnost ličnosti i da ne znači egoizam ličnosti, nego njenu požrtvovanost i heroizam. To je veoma značajan rezultat objektivacije. Kada se ono najgore što postoji u čoveku prenosi na kolektivne realnosti, koje se smatraju idealnim i nadličnim, onda ono postaje dobro i čak se pretvara u dužnost. Egoizam, koristoljublje, sumnja, gordost, volja za moć, mržnja prema drugima, nasilje, sve postaje vrlina kada se sa ličnosti prenosi na nacionalnu celinu. Naciji je sve dozvoljeno, u njeno ime se mogu izvršiti i dela koja sa ljudske tačke gledišta predstavljaju zločin. Moral nacije ne želi da zna za ljudskost. Kratak je život pojedinačnog čoveka; život, pak, nacije je dug, on može da traje hiljadu godina. Život nacije ostvaruje vezu vremena koju ne može da ostvari pojedinačni čovek. Pojedinačni čovek oseća vezu sa prethodnim pokolenjima kroz život nacije. "Nacionalno" imponuje svojom dubokom ukorenjenošću u dugotrajan život.



Tu nailazimo na isti problem: gde je egzistencijalno središte, gde je organ savesti: u ličnosti ili u naciji? Personalizam negira da se egzistencijalno središte, središte svesti, nalazi u naciji ili u bilo kojoj drugoj kolektivnoj, neljudskoj realnosti. Ono je uvek u ličnosti. Ličnost nije deo nacije, nacionalnost je deo ličnosti i nalazi se u njoj kao jedno od njenih sadržajnih obeležja.


Nacionalno ulazi u konkretnog čoveka. Jedino u tome je delimična primena one istine da se univerzum nalazi u ličnosti, a ne ličnost u univerzumu. Nacionalnost je okruženje koje napaja ličnost. Nacionalizam je oblik idolopoklonstva i ropstva, rođenog eksteriorizacijom i objektivacijom. Nacionalizam, koji je jedno od porobljavanja nastalih ispadanjem univerzuma iz čoveka, nosi erotski karakter. On se pokreće zahvaljujući erosu i antierosu i po svojoj prirodi je antietičan. Primena etičkih ocena na život nacije čini nacionalizam nemogućim. To je jedan od konflikata erosa i etosa. Nacionalizam, koji je u svojoj dubini erotska sablazan, uvek se hrani lažju i bez laži ne može da se snađe. Laž su već i nacionalna samosvest i uobraženost, toliko smešne i glupe kada se posmatraju sa strane.


nikolaj-berdjajev


Nacionalni egocentrizam, nacionalna zatvorenost, ksenofobija nipošto nisu bolji od ličnog egocentrizma, zatvorenosti i neprijateljstva prema drugim ljudima, i isto tako uvlače u fiktivni i iluzorni život. Nacionalizam je idealizovani oblik čovekovog samouznošenja. Ljubav prema svome narodu (videćemo da narod nije isto što i nacija) jeste veoma prirodno i dobro osećanje, ali nacionalizam zahteva mržnju, neprijateljstvo, prezir prema drugim narodima. Nacionalizam je već potencijalni rat. Ali, glavna laž rođena u nacionalizmu je u tome što, kada god se govori o "nacionalnom" idealu, o dobru "nacionalne" celine, "nacionalnom" jedinstvu, "nacionalnom" pozivu i dr., onda se "nacionalno" uvek povezuje sa privilegovanom vladajućom manjinom, obično s klasama koje vladaju svojinom. Pod "nacijom", "nacionalnim" nikada se ne shvataju ljudi, konkretna bića, nego apstraktni princip pogodan za neke socijalne grupe. U ovom je izvorna razlika između nacije i naroda koji je uvek povezan sa ljudima. Nacionalna ideologija obično stoji u vezi sa klasnom ideologijom. Apelovanje na nacionalnu celinu je želja da se uguše delovi koji se sastoje od ljudi, bića sposobnih da pate i da se raduju.


"Nacionalnost" se preobraća u idola, zahteva prinošenje ljudskih žrtava, kako to, uostalom, zahtevaju i svi drugi idoli. Ideolozi nacionalizma se ponose time što oni tobože predstavljaju celinu, dok, u isto vreme, drugi različiti pravci predstavljaju delove ove ili one klase. Ali, u stvarnosti, i klasni interes može se lažno izdavati za interes celine. To je samoobmana i obmana. Što se toga tiče, od ogromnog je interesa suprotstavljanje nacionalne ideologije klasnoj. Ideologija klase ima veoma neprijatnu spoljašnjost i veoma su lake retoričke pobede nad njom. Nacionalna celina postoji hiljadu godina, ima veću vrednost od izdvojenih klasa kojih nije bilo u prošlosti i kojih možda neće biti u budućnosti. Ruski, francuski ili nemački narod je, kao istorijska celina, dublja realnost od ruskog, francuskog ili nemačkog proletarijata. Ali, problem se ne rešava, i čak se ni ne postavlja, onda kada se govori o takvim opštim mestima. U izvesnom istorijskom trenutku problem klase može da bude oštriji i urgentniji od nacionalnog problema, i da neodložno traži brzo rešenje upravo radi samog postojanja nacije. Može da se postavi problem integrisanja klase koja je odbačena i prikraćena u životu nacije.


"Nacionalno" je u ličnosti dublje od "klasnog"; to što sam ja Rus je dublje nego to što sam plemić. I tim pre u objektivnoj stvarnosti "klasni" interes može da bude ljudskiji od "nacionalnog" interesa, to jest u njemu može da bude govora o pogaženom ljudskom dostojanstvu, o vrednosti ljudske ličnosti; u "nacionalnom", pak, interesu može biti govora o "opštem" koje nema nikakav odnos prema ljudskom postojanju. S ovim je povezana ocena nacionalizma i socijalizma. Neosporno, nacionalizam je plemenskog porekla, socijalizam je hrišćanskog porekla. Socijalizam (ne komunističkog, to jest ne fašističkog tipa) zanima se za ljude, za ljudske vrednosti, ukoliko nije deformisan lažnim svetonazorom; nacionalizam se, pak, ne zanima za ljude, za njega najviša vrednost nije čovek nego je to objektivisana kolektivna realnost koja nije življenje nego princip. "Socijalizam" može da bude duhovniji od "nacionalizma", jer "socijalno" može da bude zahtev da čovek čoveku bude brat a ne vuk; zajednički "nacionalni" život, pak, može da bude vučiji. Nacionalisti uopšte ne žele da ljudski život bude u većoj meri zajednički, da bude pravedniji i čovečniji. Pri trijumfu nacionalizma gospodari moćna država nad ličnošću, gospodare bogate klase nad siromašnima. Fašizam, nacional-socijalizam, želi komunitarniji život unutar date nacionalnosti. Ali, on loše to realizuje, dovodi do čudovišnog etatizma i na zverski način se odnosi prema drugim nacionalnostima. Mogućan je nacional-socijalizam, ali u njemu se kao ljudski pojavljuje socijalni elemenat; elemenat, pak rasno-nacionalni znači dehumanizaciju. O socijalizmu je bilo reči ranije. Nužno je još podvući da nacionalizam uopšte nije istovetan sa patriotizmom. Patriotizam je ljubav prema svojoj otadžbini, svojoj zemlji, svome narodu. Nacionalizam, pak, ne samo da nije ljubav, nego je kolektivni egocentrizam, samosvest, volja za moći i nasiljem nad drugima. Nacionalizam je više izveštačen, on je ideologija u kojoj nema patriotizma. Nacionalna samosvest i egoizam su podjednako grešni i glupi kao i lična samosvest i egoizam, ali njihove posledice su daleko sudbonosnije. Isto tako egoizam i porodična samosvest nose zloslutniji karakter od ličnog egoizma i samosvesti. Nemačka nacionalnomesijanska samosvest, čak kod genijalnih ljudi, kao na primer kod Fihtea, ima komičan karakter; ona se sa strane ne može prihvatati. Svaka projekcija i objektivacija ličnog zla i greha, koja je prenesena na kolektive, rađa maksimum zla i izražava maksimum greha. Tako se učvršćuje čovekovo ropstvo.


 
| Iz knjige Nikolaja Berdjajeva O čovekovom ropstvu i slobodi
Brimo, Beograd 2001

5 коментара:

  1. Анониман23. март 2014. 21:57

    zakon poretka...

    ...."a što se tiče ljudskih sloboda - tu se kroz sve promene društvenih poredaka nije menjalo ništa drugo sem načina robovanja i onoga čemu se robuje; nekada su ljudi robovali raznim „gospodarima“, a danas izmišljenim, nametnutim i samonametnutim nepotrebnim“ potrebama“, predrasudama, običajima, civilizacijskim „dostignućima“, trendovima, modnim stilovima i sličnom; „gospodari“ su samo menjali sredstva prinude, koja su, pošteno govoreći, danas mnogo „mekša“ i prefinjenija nego nekad, a takođe su se menjali i sami „gospodari“; osim toga, niko na Kugli zemaljskoj nikada nije imao manje slobode nego što su je imali (i što je imaju) baš ti svakorazni ovozemaljski „gospodari“ i „moćnici“ - njima mudar čovek zaista nikada ni na čemu neće pozavideti, nego će se gnušati tolike neslobode; veliki strah saputnik je svakog ovozemaljskog „gospodara“ i „moćnika“, makar on sam tog straha i ne bio svestan (ali strah razjeda dušu i onome ko ga nije svestan); da nije takvog straha, ne bi se „gospodari“ i „moćnici“ odvajkada stalno štitili raznim vrstama obezbeđenja, već bi se slobodno kretali među „običnim“ svetom; što je čovek veći ovozemaljski „gospodar“ ili „moćnik“ - to je veći zarobljenik ..."
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  2. Da se razumemo, ja sam nacionalista. Za pocetak.
    Pozdrav I hvala na dobrim citatima

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман24. март 2014. 15:01

      "...ludnica je kanda ostala otključana, prover'te molim vas..."
      pesniik u prolazu

      Избриши
    2. Haha... Izol'te unutra! Ako vec niste!

      Избриши
  3. Анониман24. март 2014. 22:33

    Kuc, kuc, evo i mene. Li, ne zbunjuj poštene prolaznike.
    Da, nacionalizam- patriotizam, voliš svoje, ne mrziš druge. U životu većine nije tako, sve je u raljama politike i samo politike, što je daleko od zdravog razuma. Na Balkanu je više od pola veka trijumfovala prividno komunističko nacionalno pomirenje. Ne pomenuti da je nacionalizam ( u negativnom značenju) univerzalna pojava svojevrsno je prećutkivanje istine. Zakoti se svugde gde slepci vode slepce, gde zavlada politički I kulturni genocide.
    pedja

    ОдговориИзбриши