петак, 28. март 2014.

Da li su anti-autoritaristi mentalno poremećeni?

 
 
 
 
 
 
Navikli smo na praksu političkog etiketiranja zapadnih političara (Hitler je najomiljenija etiketa za lidere sa liste za odstrel ). Ovaj fenomen je deo vladajućeg političkog ekstremizma, koga odlikuje netolerantno i nasilno ponašanje moćnika.  Etiketiranje političkog neistomišljenika je, obično, prva faza ekstremizma, tj. satanizovanje, koje se završava  – istrebljenjem!
 
Ovu praksu, dakle, nije moguće objasniti isključivo kao novi semantički  kod političkog jezika, pa makar ona bila ekstremna. Ona u sebi nosi psihološki aspect ličnosti onih koji je praktikuju- političara.
Ne čudi da psihološki profil političkog establišmenta karakterišu slične, ekstremne osobine, bezuslovno pokoravanje autoritetu sistema, hipertrofirano narcisoidno osećanje, netolerancija,  fanatizam,  dogmatizam, itd. Očito je da ličnosti sa ovakvim osobinama  pronalaze sebe u političkim strankama, to jest, da se vladajuća politička grupacija zasniva na takvim kadrovima.  
 
Sa druge strane, nalazi se masa i pojedinci sa svojim psihološkim osobinama. Interesantno je da pojedinace oba krajnja, ekstremnna politička opredeljenja,  levi i desni, karakterišu iste osobine kao I pojedince u vlasti, dakle ekstremne. Otuda paralele između komunizma, fašizma, verskog fundamentalizma.
Najpozitivnije jezgro može se pronaći u redovima konzervativaca , to jest među konvencionalnim ljudima. To je onaj tip ljudi koji poštuje konvencionalne norme, ne odstupa od konvencionalnih propisa,  jednom rečju ponaša se konformistički.
 
Opasnost svake vrste generalizacije,  trpanja ljudi (  i pojava) u strogo određene "fioke" sadržana je u činjenici da : nema pravila. A pravilo generalizacija je, u ovom slučaju, da, koje na vlasti, taj je negativac, ili, ko je izvan konformističkog ta je takođe negativac. Narodski rečeno, ko je različit od većine, doživljava se kao “izopačen”, “bolestan”, “nemoralan” i samim tim je opasan po “zdrav organizam” nacije ili države. 
Evo jednog teksta ( užasno lošeg prevoda) koji govori upravo o toj vrsti klasificiranja ljudi koja je opasno uhvatila korene u psihijatriji.
ponukana jednim dogašajem, davne 2010. u euforičnom napadu besa, napisala sam jednu kratku    
belešku o toj vrsti " nemira" ( Moji nemiri) . Podsećam na to, jer je beleška jedan od dokaza dilema koje svi imamo u vezi sopstvenog i ponašanja drugih.
 
Autor:
 
Tokom svoje karijere psihologa, razgovarao sam sa  stotinama ljudi kojima su prethodno neki drugi stručnjaci dijagnosticirali opozicijski prkosni poremećaj, nedostatak pažnje i hiperaktivi poremećaj, anksioznost i druge psihijatrijske poremećaje. Zatečen sam činjenicama:

1. Koliko su ljudi sa ovim dijagnozama u suštini anti-autoritaristi; i
2. Kako to da stručnjaci koji su im uspostavili te dijagnoze uopšte nisu takvi.
 
 
 
 
Anti-autoritaristi prvo preispitaju činjenicu o tome da li će vlast  biti legitimna pre nego ju shvate kao ozbiljan autoritet. Procena legitimiteta vlasti uključuje i procenu o tome da li ta vlast zapravo zna o čemu govori, da li je poštena, te da li brine za one ljude koji poštuju njen autoritet. A kada anti-autoritaristi ocene vlast kao nelegitimnu oni izazivaju tu vlast i pružaju joj otpor – nekad agresivno, a nekada i pasivno-agresivno, katkad mudro, a katkad ne. 

Neki aktivisti lamentiraju nad činjenicom da u SAD-u postoji tek nekolicina anti-autoritarista. Jedan od razloga za to bi mogao biti da su mnoge prirodno anti-autoritativne osobe psihopatologizirane i lečene pre nego što su stekle političku svest o društvenoj opresiji.

Zašto stručnjaci za mentalno zdravlje anti-autoritariste proglašavaju duševnim bolesnicima?

Sticanje priznanja koje polazi od osnovne škole, medicinske škole, pa sve do doktorata u oblasti psihologije ili psihijatrije, zahteva preskakanje mnogih prepreka, i sve to upravo znači da se sve vreme treba pristojno ponašati i biti oprezan prema vlastima, čak i prema onoj za koju inače nemate poštovanje. Izbor i socijalizacija stručnjaka za mentalno zdravlje inače pretenduje uzgajanju mnogih anti-autoritarista. 

Nakon deset godina upravljanja visokoškolskim terenom, znam da su diplome i uverenja prvenstveno podrazumevaju poštovanja. Oni koji su se dugo godina školovali, predugo su živeli u svetu koji rutinski odgovara zahtevima vlasti. Tako su za mnoge lekare i doktore filozofije ljudi koji su drugačiji od njih, dakle oni koji odbacuju autoritet, samo ljudi sa druge planete, podobni za dijagnoze. 
Tako sam otkrio da su psihijatri, psiholozi, te mnogi drugi stručnjaci za mentalno zdravlje, izuzetno podložni  autoritetima a da nisu svesni. Također mi je postalo jasno da anti-autoritativizam njihovih pacijenata kod njih stvara ogromnu anksioznost  koja nadalje postaje pokretačko gorivo za uspostavljanje dijagnoza i lečenja drugih. 

Neslaganje sa autoritetom u srednjoj školi podrazumevalo je ne ulizivanje nastavnicima čiji je karakter bio kombinacija  Donalda Trumpa, Newt Grincha, te Howard Cosella. Kada bi mi neko od nastavnika rekao da imam problem sa poslušnošću, osećaji u vezi s tim bili bi mi  pomešani.
S jedne strane to mi je bilo smešno, jer sam ja, od radničke dece s kojom sam odrastao, bio smatran podobnim za vlast : uredno sam odrađivao zadatkei  dobijao  dobre ocene. 

Kasnije, kad me moja nova etiketa - „nepoštovanje  autoriteta“ - činila samozadovoljnim jer sam sada i ja smatran „lošim dečakom “,  zabrinuo sam se kako će ona sada uticati na struku u koju sam ušao.  Pa, odgovor je uskoro postao jasan. 

Dijagnoza: Anti-autoritaristi su mentalno poremećeni

NAUKA

U članku pod naslovom „ADHD i ODD: Suočavanje sa izazovima poremećenog ponašanja“, koji je objavljen 2009. godine u „Psihijatrijskom Timesu“ piše da su „razorni poremećaji“, koji uključuju poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje, te opozicioni prkosni poremećaj (PAR), najčešći mentalni zdravstveni problemi dece i tinejdžera.
ADHD je definisan kao slaba pažnja i zbunjenost, slaba samokontrola i impulsivnost, te hiperaktivnost. ODD se definiše kao „uzorak negativističkog, neprijateljskog, i prkosnog ponašanja bez kršenja temeljnih prava drugih, kod kojih se primeti poremećaj u ponašanju“; ODD simptomi uključuju: „učestalo i aktivno odbijanje autoriteta“, i „česte svađe da odraslim osobama“. 

Psiholog Russel Barkley, jedan od vodećih mainstream psihologa o ADHD-u, kaže da oni koji su pogođeni ADHD-om izbegavaju „pravilima uređeno ponašanje“, takođe su manje osetljivi na pravila uspostavljena od strane vlasti, te su nezainteresovani za pozitivne ili negativne posledice toga.
ODD mladih ljudi, sudeći prema stavovima mainstream mentalno-zdravstvenih gurua, takođe imaju tzv. nedostatke u pravilima regulisanog ponašanja, tako da je onda veoma uobičajeno za mlade ljude da imaju tzv. „dvoboj-dijagnozu“ koja varira između AHDH-a i ODD-a.

Postavlja se pitanje da li mi onda stvarno želimo dijagnosticirati i lečiti svakog sa "nedostatkom u pravilima-regulisanog ponašanja"?


ŽIVOT

Albert Einsteinu je kao mladiću verovatno trebalo uspostaviti dijagnozu ADHD, a možda i ODD također. Albert nije obraćao pažnju na svoje profesore, dva puta je pao na prijemnom ispitu za fakultet, čak nije mogao zadržati ni jedan posao koji bi dobio. Međutim, Einsteinov biograf Ronald Clark (Einsten: „Life and Times“) tvrdi da Albertovi problemi ne proizlaze iz nedostatka pažnje, nego upravo iz mržnje prema autoritetu i pruskoj disciplini u njegovoj školi.

Einstein je naime, izjavio: „Nastavnici su u osnovnim školama bili poput narednika, a u gimnaziji su bili kao poručnici“.

Kada je imao samo trinaest godina Albert je pročitao Kantovu „Kritiku čistog uma“ - bio je jednostavno zainteresovan za nju. Clark nam također govori da je Albert odbio da se pripremi za upis na studij samo zbog pobune prema očevom „nepodnošljivom“ zvocanju o „praktičnoj struci“.  Nakon što se upisao na fakultet, jedan profesor mu je rekao : „Ti imaš jednu manu - ne daš da ti bilo ko soli pamet“.
Osnovne osobine Einsteina koje su toliko uznemirile autoritete bile su upravo one koje su mu omogućile da nadmaši samog sebe.

Po današnjim standardima bi i legendarni Saul Alinsky („Reveille for Radicals“ and „Rules for Radicals“) sigurno završio sa nekom od ovih dijagoza poremećenog ponašanja. Sećajući se svog djetinjstva Alinsky je jednom rekao: „Nikada mi nije palo na pamet da hodam po travi sve dok nisam video znak „Zabranjeno hodanje po travi“. Tek tada bij je svu izgazao.“  
Alinski se također seća vremena kada ga je rabin podučavao hebrejskom jeziku: 
ednog dana pročitao sam tri stranice bez ijedne greške u izgovoru, i odjednom mi je novčić pao na Bibliju... Onda se odjednom rabin pojavio i rekao mi da počnem čitati. Nisam počeo čitati, samo sam sjedio u tišini. Pitao me je zašto šutim, a ja sam rekao “ Ovoga puta čitam za novčić ili ništa?“ Tada  je snažno zamahnuo rukom i udario me svom snagom.

MENTALNO ZDRAVLJE

Mnogi ljudi sa teškom anksioznošću ili depresijom također su anti-autoritaristi. Veliki bol u njihovim životima često uzrokuje strah od toga da će se njihov prezir prema nelegitimnoj vlasti okrenuti protiv njih u smislu da će postati financijski i socijalno marginalizovani; no isto tako strahuju da će  povinovanje vlastima prouzrokovati njihovu egzistencijalnu smrt. 
Mnogo vremena  proveo sam sa ljudima koji su u određenim trenucima imali bizarne misli i ponašanja koja su bila izuzetno zastrašujuća za njihove porodice, pa čak i za njih same; dijagnosticirana im je šizofrenija i neke druge psihoze, ali bi se u potpunosti oporavili i nakon toga bi vodili produktivan život. Među ovom populacijom nikada nisam sreo nekoga ko nije bio anti-autoritarista. Jednom oporavljeni, naučili bi kako kanalisati svoj anti-autoritarizam u konstruktivne političke svrhe, uključujući i reformu mentalnog zdravlja.
------
Iz vlastitog iskustva znam da anti-autoritaristi etiketirani psihijatrijskom dijagnozom ne odbijaju svaki autoritet, nego samo onaj za koji znaju da je nelegitiman, a takva je većina društvene vlasti.

Održavanje statusa quo 

Amerikanci su postali sve indoktriniraniji u tome da se nepažnja, ljutnja i anksioznost izjednače sa mentalnim poremećajima, u to je, naravno, uključena i depresija. Očaj je, dakle, proglašen stadijem mentalnog zdravstvenog stanja. Zbog toga onda svi radije posežu za medicinskim lečenjem, umesto da drugim sredstvima sprečavaju takvu praksu.
Kud ćete boljeg načina za održavanja statusa quo od toga da nepažnju, ljutnju, anksioznost i depresiju gledate kao biohemijske probleme poremećnih ljudi, umesto da se sve to shvati kao normalna reakcija na opresivno društvo.

Istina je da je depresija usko povezana s društvenim i financijskim mukama. Mnogo je verovatnije da će neko biti depresivan ako je nezaposlen, nedovoljno plaćen, prima socijalnu pomoć, ili ako je u dugovima (za dokaz pogledati statistiku “Konzumacija atidepresiva porasla za 400%” ). Čak i deca kojoj je dijagnosticiran ADHD obraćaju pažnju na nešto ako im se "plati" , ili kada je aktivnost u kojoj učestvuju roman koji ih zanima, ili su ga oni sami odabrali (to je dokazano u mojoj knjizi “Zdravorazumska pobuna”).
Nekadašnje autoritativne monarhije bile su udružene sa autoritativnim religijskim institucijama. Kada je svet napokon prešao iz mračnog doba u prosvetiteljstvo, dogodila se ekspanzija energije. Veliki deo ove revitalizacije uključivao je skepticizam u autoritet i korumpirane institucije, ali i vraćanje samopouzdanja vlastitom umu.

Mi smo sada ponovo zašli u mračno doba, samo su se institucije promenile. Amerikanci pod hitno trebaju anti-autoritariste da preispituju, izazivaju i da se odupiru nelegitimnim vlastima, te da ponovo vrate poverenje u vlastiti zdravi razum.

Svaka generacija imati će autoritariste i anti-autoritariste. Iako nije uobičajeno da se u američkoj istoriji dogodi da anti-autoritaristi preuzmu stvari u svoje ruke i da nadahnu druge za revolt, s vremena na vreme ipak dođe neki Tom Paine, Crazy Horse, ili Malcolm X. Dakle, autoritaristi financijski marginalizuju one koji podrivaju sistem, oni kriminalizuju anti-autoritariste, oni ih psihopatologiziraju, te na tržište plasiraju lekove za njihovo “izlečenje”.

Prevod:
 
 
 
 
 

14 коментара:

Анониман је рекао...

Od detinjstva nam je nametnut duh potčinjavanja autoritetu i zakonima koji sve reguliše: naše rođenje, odgoj, duhovni razvoj, našu ljubav i prijateljstvo itd., te smo izgubili naviku da sami mislimo i prosuđujemo.

Poštovanje zakona i potčinjavanje autoritetu je kultueni (egzistencijalni ) imperativ od postanka sveta do danas.Pravo na kritiku zakona izmaklo je iz ruku naroda i prešlo na privilegovane elite , pa oni služi kao sredstvo za očuvanje postojećeg društva u njegovoj nepravednosti.

Da li su antiautoritaristi " ludi", pa skoro da jesu. Njihova borba je uzaludna.
XXX

Анониман је рекао...

Odgovor je da, Homo sapiens je sociopata: i autoritarista i antiauroritarista. Da je normalnosti ne bi skrnavili planetu.
pesnik u prolazu

ФРАГМЕНТИ је рекао...

Да бисмо разумели зашто појединац прихвата или толерише неслободу и ауторитарне односе у друштвима која већ јесу ауторитарна ( ако уопште постоје демокртаска друштва?), морамо поћи од логичне чињенице да су ова друштва агресивна, да их одликује велики степен репресије према неистомишљеницима и непријатељства међу појединцима. У оваквим друштвима агресивност изазвана аутократским вођством дифузно се шири међу члановима друштва, системима, подситемима, групама и појединцима. Али зашто је већина пасивни посматрач? Није неоправдано претпоставити да неки субјекти ( од појединца до институција ) једноставно не желе да се супротставе. Њихова потреба за супротстављањем насиљу је потиснута, ослабљена или је уступила место потреби за неким обликом учешћа у насиљу. Ово становиште полази од става да је ауторитарна клима патолошки феномен, да своди услове људске егзистенције на минимални ниво, гајећи, уместо развојних потреба, ривалитет међу члановима друштва, активирајући агресивност и непријатељство, и изазивајући одбрамбене реакције, укључујући агресију, ради заштите основних услова егистенције ( хлеб пре слободе ). Ауторитарни режими се дакле одржавају захваљујући апатији чланова друштва и њиховој себичности, односно веровању да репресија система неће погодити њих саме. То свакако значи да већина чланова друштва не жели неслободу али да је трпи јер нема довољно храбрости и способности да ваљано суди о могућим последицама неслободе. Међу њима има и таквих који се на различите начине супротстављају али су по правилу исти означени као узрочници кризног друштвеног стања.
Питање зашто људи толеришу насиље ауторитарног режима и пристају на неслободу, најчешће постављамо касно. Идеја да цео народ може бити одговоран за ауторитарни режим и неслободу највише и/или једино због тога што је био пасиван на почетку настајања ауторитарних односа често је поткрепљена изјавама појединаца који су у време настајања фашизма веровали да терор не може да траје дуго, или да је, пошто сами нису погођени, најбоље да остану по страни.
Близу смо истине, дакле, ако кажемо да читаво друштво учествује у развоју и одржавању ауторитарних односа и да је зато одговорно за њих. Пасивност и стајање по страни нису супротност прихватању ауторитарних односа и нису одбрана од неслободе. За освајање или одржавање слободе неопходна је стална борба, непрекидан психосоцијални тонус и тежња да се слобода брани. Пасивност и стајање по страни доприносе развоју тираније. А то значи да нисмо показали солидарност према онима које ауторитарне снаге угрожавају и да има много истине у Рустовљевој динамичкој парадигми да је национално јединство основни предуслов за трансформацију друштва из ауторитарног у демократско.

Анониман је рекао...

Drug, ti si ispisao kompletnu teoriju,svaka čast.
Dodao bih da za autokratski karakter države nisu odlučujući samo ekonomski odnosi ( kako misli većina) . Ako ukinemo kapitalizam - drugi opet misle komunizam, pljački će u dogledno vreme doći kraj.
Nečuveno nadimanje državnog aparata, prenabildana poreska država, najupečatljivije je skustvo našeg veka. Stara logika ekonomske podele ne vredi. Država je najveći pljaškaš modernog sveta, i komunistička i kapitalistička. Sve su postale dužničke. Nikada im dosta novca.
Uz napomenu, ako kapitalizma još negde ima .

Autor teksta je vrsno objasnio objektivne odnose psihijatrijskih stručnjaka i pacijenata zaključujući da je većina pacijenata anti-autoritarističi raspoložena za razliku od terapeuta. U tome vidi problem prakse dijagnosticiranja bolesti tamo gde je nema,ili je prevaziđena.
pozdrav
pedja

ФРАГМЕНТИ је рекао...

Аутору блога: Обришите коментар уколико сматрате непристојним стављање везе ка блогу коментатора.
Унапред се извињавам, у том случају. И срдачно поздрављам.

ПЕЂИ:
http://fragmentarijum.blogspot.com/2013/12/blog-post_24.html
Срдачан поздрав, такође!

ПС. Не замерите обоје, ово је област која припада струци којом се бавим.

L2 је рекао...

Izvinite na nejavljanju. Bila sam odsutna, sutra se javljam obavezno!
pozdrav

L2 је рекао...

Vi ste uljudan čovek. Kakvo brisanje komentara??
Em se trudite , em da Vas brišem, haha...pa dajte molim Vas.
Idem da čitam gornje komentare pa se javljam ponovo.

L2 је рекао...

Mi sami sebe pokopavamo, od onog dana kada nas svevišnji napravi od gline. Izgleda da svi mislimo tako. Covek je početak I kraj sopstvene nesreće.

A šta kada bi počeli da razmišljamo drugačije? Borba čini prirodu vitalnom, iz boljeg semena crpi se snaga za opstanak, pa je, u krajnjoj liniji, logično da probrani uobličuju i zajednicu -državu. Autoritaristi I oni sa druge strane, samo su dve strane u sukobu.
Mislim... ja nekako ovako mislim, večeras .Ko zna šta ću o ovoj misli misliti sutra, haha..

L2 је рекао...

@ Peti element,

Vi polazite od teze da je " ауторитарна клима патолошки феномен," to jest da se patološki fenomeni najjasnije manifestuju u autoritarnom društvu, da je autoritarnost koren i izvorište patologije. U pravu ste.
U takvoj klimi , razrađujete dalje, tipična su dva ponašanja, "неки субјекти ( од појединца до институција ) једноставно не желе да се супротставе.", drugi ne prezaju.

Aklo bi išli dublje u analizu uzroka socijalne patologije ( od pojedinca do socijalnog okruženja i globalnog društva.) morali bi objasniti širok spektar uzroka stvaranja patološkog ambijenta, kao I odgovora ( ili neodgovora) pojedinaca na njega.

U ovakvim promišljanjima postavljam sebi pitanje : da li jedno društvo uopšte možemo nazvati bolesnim? U slučaju ekstremnih ( autokratskih sistema) to činimo bez razmišljanja jer su patološki manifestni oblici jako izraženi I nedvosmisleni. Pa čak i u demokratskom ambijentu skloni smo " videti" patologiju u situacijama u kojima vlada apsurdno pomanjkanje kriterija u ponašanju i delovanju. Uzmimo bilo koji primer, Siriju, npr. Socijalna osetljivost svetskih vladajućih vrhova je potpuno izostala. Ništa nije drugačije ni sa podrškom ukrajinskim fašistima. Takav stav političke elite prati u velikoj meri narodsko ponašanje. Trebali bi reći da je tomu kriv upravo taj politički vrh, njegova agresivna propaganda, mediji itd.
Ne samo to, svest pojedinca je već patološki izmenjena. Amerilkanac npr. misli da je njegovo pravo da stupa čizmom po tuđoj zemlji.
Primer Amerike I Zapada uopšte je samo jedan primer patološke dimenzije jednog ambijenta, Slične bi mogli pronaći u svim istorijskim periodima I kulturama.

Sve ovo navela sam da bih postavila krucijalno pitanje : šta je to patologija, ili šta je normalno, a šta bolesno kod pojedinca / društva. Ako to znamo, moramo doći do zaključka da patologija ponašanja, devijantno ponašanje, nije tipična samo u autoritarnim sistemima. Bilo ga je i biće u svim vremenima I zajednicama ( kao što ste izvrsno primetili na početku) jer društvo podrazumeva visok stepen kontrole, ono je, kako napisaste, po sebi već autoritarno.

pozdrav

Анониман је рекао...

Li, konacno postavljena pravo pitanje: sta je patologija. Dodao bih pitanje : ko definise?
Nije potrebna velika analiza da bi se zakljucilo da se patoloskim objasnjava odstupanje pojedinca / drustva od vladajucih normi. Na taj paradoks ukazuje autor teksta. Antiautoritaristi nisu per se mentalno poremeceni. Pogresna je praksa da ih se takve prikaze i osudi.
Z.

Анониман је рекао...

To je ta čuvena američka demokratija, patoloska u biti.
pesnik u prolazu

Анониман је рекао...

"Врховни суд Аустралије је данас донео пресуду према којој особа законски не мора да се води ни као мушкарац ни жена, већ као особа „неутралног пола”, чиме је окончана дуга кампања бораца за полну равноправност у тој земљи."

Ko jе овде норамалан а ко ментално поремецен? Ј.Б.

Анониман је рекао...

@ Peti elemenat,
hvala na linku. Svratiću, mada nisam čest gost interneta. Li je drugar.

Nije ti laka struka.Moja ima čvršće temelje od tvoje. Pouzdano znanje je matematičko i logičko (analitičko i tautološko).Ono je izvan kategorije empirijskog . Danas je izvesno da u empirijskim naukama nikakve metode ne mogu da obezbede dostizanje pune izvesnosti.
Razlika između tvoje i moje struke, između prirodnih i društvenih nauka, slična je naznačenoj razlici imeđu matematike i logike i empirijskog.
pozdrav

pedja

.

Анониман је рекао...

Jedan deo ljudske prirode je zaista morbidan i nikako se ne može objasniti naukom. Čisto zlo.

Постави коментар