Evropske metode finansijskog spašavanja

Evropska dužnička kriza pratila je finansijsku krizu u SAD-u sa zaostatkom od godinu i po dana. Kriza je uticala na veliki broj nacionalnih privreda.  Ovakva recesija se ne pamti od Drugog svetskog rata.
Izlazak iz krize zahtevao je stabilan finansijski sistem, posebno u bankarskom sektoru. Smatra se da se kriza finansijskog sektora ne može okončati  sve dok banke ne učvrste svoj kapital i značajnije ne kreditiraju privredu.

 Prema zvaničnim statistikama,  najbolje pokazatelje rasta i ekonomske aktivnosti unutar Evropske unije u period pre krize imale su Grčka i Irska, zemlje najteže pogođene krizom.  Ispostavilo se da je Grčka, kao i pre ulaska u Eurozonu, “kreativnim računovodstvom” pogrešno prikazivala svoju
fiskalnu poziciju. Tek je u oktobru 2009. godine vlada Grčke objavila da je budžetski deficit
daleko iznad Mastrihtskog kriterijuma (12,5% BDP-a).

 Za Irsku i Španiju karakteristični su uzroci nastanka krize kao u SAD-u: mehuri na tržištu nekretnina. Keltski tigar, kako je Irska često nazivana, zakoračio je krupnim koracima u svet nenadgledanog globalnog tržišta. Cene kuća koje su u Irskoj do 2007. rasle brže nego u drugim razvijenim zemljama, pale su za 50% što je mnoge ljude dovelo u situaciju da duguju više nego što vredi njihova imovina. Banke su davale kredite za otplatu kredita i spirala je krenula niz brdo.(CBCG)

Kriza je nastavila da „putuje“ po Evropi.

“Banke su prestale da vrše svoju osnovnu funkciju - finansiranja privrede. Preduzeća nisu bila u stanju da finansiraju svoj svakodnevni rad, investicije su blokirane, a potrošnja je pala u onim delovima tržišta gje je kreditno finansiranje igralo važnu ulogu (građevinarstvo, automobilska industrija )."

U novonastaloj situaciji bilo je neophodno izgraditi sistem za osiguravanje finansijske stabilnosti u EU.Prvi korak bila je finansijska pomoć u vidu spasonosnih paketa pomoći najugroženijim zemljama
(tzv. ,,kišobran spasa”)u iznosu od 750 milijardi eura. U okviru paketa pomoći, zemlje Evropske unije su kreirale dva mehanizma:
1. Evropski mehanizam za finansijsku stabilnost (EFSM) i
2. Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF).
Ukupan fond sredstava za oba mehanizma iznosio je 500 milijardi eura. Mehanizmi su formirani
na period od tri godine, sa ciljem da ugroženim zemljama omoguće pristup jeftnijijim izvorima
finansiranja.

Zašto je bilo neophodno osnivanje ESM?

Već sama činjenica da je rok pomoći bio ograničen na tri godine govori da se prilikom odluke o formiranju EFSF ( 9. maja 2010.) polazilo od pretpostavke da dužnička kriza neće uticati na druge članice evrozone jačinom kojom je pogodila Grčku,  te da će privremeni EFSF ostati neiskorišćen. Ova pretpostavka nije se ispunila.
U jesen 2010. godine fond je morao da pomogne Irskoj (85 milijardi eura). U proleće 2011. je kredite na 78 milijardi eura dobila Portugalija.
Već u martu iste godine, lideri EU su se već dogovorili da osnuju stalni mehanizam kreditiranja, ESM.To je u stvari isti stabilizacioni fond kakav je bio EFSF, samo što je ovaj trebao biti stalan.

ESM
Novi stabilizacioni mehanizam ( ESM ili trajni Evropski mehanizam za stabilnost) je faktički međunarodni ugovor.Trajanje Fonda iz kog se daje pomoć produženo je na neograničeno vreme. Potpisalo ga je 17 zemalja zone a stupio je na snagu 8.10.2012. Od 2013. Ugovor je u potpunosti zamenio EFSF.

Za razliku od prethodnog fonda ESM je trebao da poseduje svoj kapital. Odakle je crpeo novac EFSF ? Sredstva koja je EFSF dao kao pozajmicu Irskoj i Portugaliji uzeta su kao pozajmica od privatnih investitora, i to tako što su štampane obveznice. Kao garanti su istupili EU, zemlje evrozone i MMF. Da su, na primer, dužnici bankrotirali, novac investitorima bi morali da vraćaju garanti iz svojih sredstava.


VEĆA OVLAŠĆENJA

Kao jedan od važnih koraka na putu izlaska iz krize Brisel vidi u daljoj regulaciji i nadzoru finansijskih institucija i finansijskih tržišta.  Rešenja Brisela za sve su uvek jedno te isto  : centralizacija, centralizacija i centralizacija.
"Među najmarkantnije manifestacije nedovoljne demokratičnosti društva, a zajedno s tim i manjkave funkcionalnosti regulativnog poretka u privredi, zasigurno spada prenaglašena centralizacija institucija kako u ekonomskoj tako i mnogo široj socijalnoj sferi društvenog života."(Ljubomir Madžar.)

Brisel još jednom potvrđuje svoju politiku vođenja evropskih integracija putem bespogovorne birokratske centralizacije. Plan je, da se posle 2014. godine na nivou EU konačno oformi centralizovana vlast koja bi organima EU dala veća ovlašćenja u direktnom delovanju čime bi se još više smanjila zavisnost Unije od pojedinačnih vlada. Razlog seuvek pronađe. Unija MORA da adekvatno odgovori na buduće ekonomske potrese!!!

Unija zaboravlja da su "za društvenu dobrobit od suštinske važnosti i neekonomske dimenzije njegovog blagostanja – njegove slobode...( LJ.M) Unija zaboravlja da ekonomija treba da počiva na slo­bod­noj koo­pe­ra­ciji među ljudima a ne krutim birokratskim regu­la­cijama sa predznakom unifikacije  (“jedna cipela za sve veličine“).

Unija se slepo vodi načelom ujednačenja što samo povećava broj regulative, birokratskih institucija i birokrata.

BANKARSKA UNIJA

Posle više od tri godine potresa na finansijskim tržištima, nakon spasilačkih paketa zajmova, Unija je odlučila ( ništa novo) da uspostavi jedinstven bankarski sistem u zoni eura. Ta akcija smatra se ključnom za odbranu od budućih kriza. Cilj Mehanizma je da osigura da se izbegne mogućnost da propale banke povuku za sobom državne finansije članica EU primoravajući ih da traže zajmove kako bi se spasle bankrota.
banka je već trebala da preofunkcioniše sa 1. januarom ove godine. Plan je izmenjen.  Startaće prvo Jedinstveni nadzorni mehanizam , to jest centralizovani bankarski supervizor pod okriljem Evropske centralne banke (septembar 2014. godine) dok bi bankarska unija, kako se očekuje, trebalo da profunkcioniše 2015.
Evropska centralna banka (ECB)  pokrivaće sve banke u zoni eura, njih oko 6.000, pri čemu će posebna pažnja biti posvećena velikim bankama. Zapravo, ECB će nadgledati  najveće i najpovezanije banke bloka, dok će nacionalne agencije da nadgledaju ostale. Jedinstveni mehanizam supervizije uključivaće svih 17 članica eurozone, ali će biti otvoren i za preostalih 10 članica EU, koje imaju svoje vlastite valute.

Podizanje nivoa kapitala banaka otpočelo je u 2013. godini, a nova pravila za sistemski značajne banke, bi trebala u potpunosti da budu ispunjena do januara 2019. godine.
 Sistemski značajne banke predstavljaju važan izvor prenošenja šokova kroz finansijski sistem i ekonomiju. Iz tog razloga otvorena je  mogućnost u pogledu uvođenja strožijih pravila za ove banke, jer su od prevelikog značaja za sistem da bi se mogao dopustiti njihov neuspeh.

Poseban nadzor

Pod posebnim, direktnim nadzorom ECB biće banke koje imaju aktivu veću od 30 milijardi evra, ili su „teške“ najmanje 20 odsto bruto domaćeg proizvoda zemlje u kojoj im je sedište. Ta opaska se odnosi i na banke koje su tražile, ili dobile, direktnu finansijsku pomoć iz Evropskog fonda za finansijsku stabilnost (EFSF) ili Evropskog stabilizacionog mehanizma (ESM). Direktan nadzor ECB važićei za 150 najvećih evropskih banaka koje drže oko 80 odsto ukupne aktive svih banaka u zoni eura.(izvor :Euroaktiv, preneo Danas )

BAIL-IN

Kiparski bankarski brodolom vidno je izmenio evropska pravila sanacionih programa.
Mera spašavanje banaka ulozima iznad 100.000 eura provedena je pod motom „jedan put i nikada više” Uprkos oštrim javnim kritikama, sredinom prošle godine, ministri su odlučili da u buduća spašavanja banaka Evropske unije uključe tzv. ‘bail-in’, odnosno saniranje banaka pomoću sredstava koje će se namaknuti od štediša, deoničara i nositelja obveznica banaka čiji ulog premašuje 100.000 eura. Ulozi manji od 100.000 eura biće zaštićeni, a novac poreznika će se (ipak) koristiti u ‘vanrednim situacijama’.Plan obuhvata i redosled kojim će se banke sanirati. Problematične banke prvo će se spašavati sredstvima nosioca obveznica, zatim deoničara, i na kraju velikih štediša. Unutar same kategorije velikih štediša takođe je utvrđen redosled, pa se ulozi malih i srednjih firmi ispočetka neće dirati.

Korist svih poteza Unije " imaju biro­krati i inte­lek­tu­alci koji veruju u soci­ja­li­zam, regu­la­ciju i pla­ni­ra­nje, a štetu ogromna većina gra­đana EU. Pravi sadr­žaj tog pro­cesa je dobro opi­sao pro­fe­sor Josef Sima sa Uni­ver­zi­teta u Pragu, rekavši da se “har­mo­ni­za­cija“ sastoji napro­sto u pre­vo­đe­nju 60 000 strana regu­la­tor­nih akata EU u matične jezike novih čla­nica, i nji­ho­vom bes­po­go­vor­nom usva­ja­nju " (Ivan Janković)

Bio bi ovo kraj mog kratkog preleta problematikom spašavanja banaka u EU da se na tom kraju ne upitah u kom svetu životare briselske birokrate, "vide" li oni što  primećuje većina građana EU. O ovome gotovo da ne treba raspravljati, toliko je odgovor jasan i nedvosmislen.  Birokratska svest  proizilazi iz same prirode birokratije. Nekada  mi je bilo teško artikulisati tu nesreću zvanu birokratija. Danas znam da je birokrata, kao i svaki čovek, zagledan u svoj sopstveni život. Kao u Kafkinom " Procesu" on je bezdušni rutiner,  čovek funkcije  "bez lica",  " bez ličnosti".

Takve , obično niže birokrate, čak nisu opasni. Opasniji su oni koji slobodnom voljom prihvataju i realizuju ideje  birokratije, bezličnog mehanizma, zakletog neprijatelja individualne slobode, ne mareći za njihove posledice. Tu spada politička elita i svi ostali sudionici kreiranja sistema. Opasnost se povećava sa nivoom pozicije i moći koju ona nosi.  
Što je broj  na vrhu piramide manji, to je koncentracija moći veća i opasnija. U tom političkom krugu  ne srećemo birokrate "bez lica", već one sa pravim licima, na sceni sa maskom.
Da se poslužim rečima Jonathana Lynna, jednog od autora britanske humorističke serije "Da, ministre",

“Niti jedna scena nije smeštena u Donji dom skupštine (House of Commons) jer se vlada ne nalazi u Donjem domu. Tamo svoje mesto pronalazi nešto politike i mnogo pozorišta. Vlada se odvija privatno. Kao u svim javnim izvedbama, pravi posao je obavljen u probama, iza zatvorenih vrata. A zatim javnost i Dom vide ono što vlada želi da vide.”