Na raskrsnici: za ili protiv totalitarizma ( 2 deo-demokratija)

Nemačka se lepo obukla, ali ne zna gde će”, napisao je u analizi aktuelne situacije Džozef Hof, urednik „Špigla”. Zapravo ceo se svet obukao/ oblači u lepo odelo demokratije, ali ne zna gde će.

Pitanje koje stoji u naslovu, za ili protiv totalitarizma, nekom se može učiniti apsurdnim. Ko bi mogao imati ovu dilemu? Ko bi želeo živeti u društvu lišenom elementarnih ( ličnih) sloboda. Odgovor je, verovatno niko, ali... U vizijama društva, a u odsustvu valjanog promišljanja, simplifikovano i nevešto mnogi se i dan danas pozivaju na pozitivne maksime koje su istorijski  dokazano vodile totalitarizmu. Otuda je ova dilema itekako prisutna, mada je mnogi koji je zagovaraju nisu ni svesni.

Demokratija je idealan primer prakse začete na lepoj ideji - načelu jednakosti. Naime načelo po sebi nije diskutabilno.No, ono prikriva suštinu odnosa koji se odlikuju I nehumanošću.
Već je Tokvil je upozoravao da je težnja ka jednakosti u demokratiji spojiva sa neslobodom kao i sa slobodom. Razvoj jednakosti, po njegovom mišljenju, ne znači i neopozivo ukidanje mogućnosti tiranije. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novim, još nepoznatim vidovima tiranije.

Današnja demokratija (  I u demokratski uređenim društvima) se izvrgla u jednakost u ropstvu, umesto jednakosti u slobodi. Umesto da je sredstvo koje treba da predupredi i otkloni opasnosti po slobodu, neslobode izviru iz nje same, iz sistema demokratskog društva.
 Demokratija je više mit nego stvarnost.

Kad dublje uđete u suštinu današnjih društvenih sistema , tek onda ne znate odakle da počnete da gradite sliku demokratije. Potrebna je nesvakidašnja sposobnost zamišljanja složenog konteksta da bi ovaj pojam, kao i svaki drugi, oživeo u približnoj punoći zamišljenog ideala. Koje god današnje društvo uzmete za primer, uz svo brdo informacija i dar logike, ideja lepog načela jednakosti beži - neuhvatljiva je. Uprkos demokratskim institucijama i naporima oko nas su stalni ratovi, pobune, najezda agresije, bede i siromaštva. Zato ne čudi da se sve češće pitamo kakav je plan onih koji demokratiju šire, koji je njen smisao i cilj?
Ideja demokratije se potrošila, postala je blazirana, prazna, poprimila je negativne aspekte političkog života. Treba se konačno suočiti sa praksom, a ne idejom, i iz perspektive tog suočavanja pokazati kako se u samim korenima ideje kriju promašaj i odgovornost za breme totalitarizma koji nam je donela.

A to je moguće bez mnogo duhovnog napora. Svako od nas je, praktično, pojedinačni učesnik demokratske predstave u kojoj se na svakom koraku pokazuje koliko su političke konstrukcije fragilne. Ono što nam se daje pod firmom jednakosti, razotkrilo se kao nepostojano.

Problem  u svakom društvenom sistemu je jedinka. U složenim društvenim odnosima dolazi do izražaja prava priroda ljudi, konstantno na krhkoj granici između dobra i zla. U ljudskim odnosima naprosto nema mesta utopijskim idealima. Ta činjenica nas uvek vraća kompleksu etičkih (pra)pitanja: treba li tražiti načine ostvarenja očovečenja čoveka, ili načine da se čovek sopstvenim snagama usavršava i ostvaruje kao humano i stvaralačko biće bez klasičnih državnih okvira( što podrazumeva i etičke).

 “Čovek je biće koje može i mora da pomaže samo sebi,” misao je Paracelsusa.



Etička pitanja su najkomleksnija pitanja ljudskih odnosa. O pomoći, milosti, milosrđu itd, postoji brojna literature. Poznato je da pomoć drugima može sobom da nosi iskušenje nehumanih, lažno-moralnih pobuda, maskiranih u ličnu promociju i farisejsko-utilitaristički obrazac socijalne mimikrije.
U društvenim odnosima pomoć se prelama kroz socijalnu politiku. O ključnim faktorima nehumanog bitka društvene pomoći danas se malo piše i govori. To je jedan od razloga koji pogoduje nejasnoćama u okviru socijalne politike i politike uopšte. Potpuno se prenepregava činjenica da se svakom vrstom društvene pomoći uspostavlja klasična relacija dve suprotstavljene i nejednake strane u odnosu moćnih koji su u prilici da daju, i nemoćnih koji su u ne-prilici zarad egzistencijalnog opstanka. Tom vrstom pomoći profilisan je istorijsko-civilizacijski obrazac današnjih globalnih odnosa, odnosa nejednakosti, dominacije jednih nad drugima.

Tim povodom Bernar Lazard je zaključio: ‚‚Milosrđe, to je hrišćanska trulež, koja podržava nepravdu.‘ Milostinja, koju Lazar poistovećuje sa truležom hrišćanskog dobročinstva, ima za cilj da prikrije i opravda realne, duboke i složene uzroke društvene nepravde, koju svedoči nepremostivi jaz između moćnih i nemoćnih; onih koji imaju da daju i onih koji nemaju ništa, pa su primorani da iščekuju bilo šta da prime.

Politika  pomoći novog  “demokratskog “ sveta  stvorila je nove društvene / ljudske osećaje i reflekse. Tu spadaju pre svega  osećaj  inferiornosti, samo-nepoštovanja, beznačajnosti i mrtvila, pasivne zavisnosti i podčinjenosti, ljudi, naroda i čitavih država. Pasivizacija, "prepuštanje sudbini"   je najpogodnije tlo  vladanja ljudima. Pojedincima je teško da se nose sa lakšim životnim problemima, a kamoli tek sa većim. Prometeja je malo.

 

I tako, društva su se  lepo obukla u odela  „demokratije", koja ih, stavljaju nasuprot  diktaturama, a ustvari  demokratija nam je donela  nepristupačnu i nedodirljivu vlast  centara moći, poricanje suvereniteta, poricanje slobode, poricanje državljanstva, poricanje naroda,  To je ustvari novi oblik despotizma, totalitarizma a sve pod kišobranom borbe za slobodu i jednakost.