Sve je u nama

     Pre dva dana dobijem mail starog prijatelja, sa kojim se nisam čula izvesno vreme.

"Li, šta se zbiva sa tobom? Nadam se da si u redu... vidim da ni bloga više nema. Ako je sve ok, ili mozda nije, javi se ...
Blues rock boy.
Naravno, javila sam se. Pročaskali smo. Ugodno kao nekada.


          Mail je bio povod da sebi postavim pitanje šta ljude vezuje? Reč je o posebnim odnosima, po pravilu posebnim samo dotle dok su odnosi odraz nečega značajnog za obe strane. U čemu je sadržana posebnost. U praksi kojom konfuziju života razbijamo tačkama i ljudima koje promovišemo sopstvenim svetim i fundamentalnim uporištima. Čak i kada odabrani ljudi ( kao i principi itd.) ne pripadaju poretku stvarnog života, ne dele ga svakodnevno, što znači da su u pitanju čiste iluzije u glavi,  na njima počiva očuvanje ( života- sigurnost).
       U kriznim momentima, uporišta su u izvenom smislu gotovo poslednje pribežište. Dok oko nas caruju nered, haos, zahvaljujući upravo tim svetim konstantama, u nama svega toga nema. Ne govorim o apsolutnom miru, potpunoj sređenosti. Svi smo u sebi daleko od toga. I u nama ima u svim vremenima i situacijama sumnji, nejasnoća, vike, udaraca. No, sa drugima uz sebe ishod je drugačiji od stanja izvan nas. Naša unutrašnjost je kao dom, mesto u kom se poredak ne menja , koga ni kataklizme ne mogu da unište. Dom je mesto u kome se uspostavljeni red poštuje i u kome se uživa.

Nakon dugog odsustva, vratila sam se kući.
Kao da nisam bila odsutna.
U meni su bili svi dragi prijatelji i poznanici.

Gledajući na takav način nema u životu putovanja, odsustvovanja, ničeg drugog osim jedne, uvek prisutne unutrašnje egzistencije. Preko njenog praga se ne prelazi.

pozdrav