недеља, 17. новембар 2013.

Sve je u nama



Pre dva dana dobijem mail starog prijatelja,  sa kojim se nisam čula izvesno vreme.

"Li ,šta se zbiva sa tobom? Nadam se da si u redu... vidim da ni bloga više nema. Ako je sve ok,ili mozda nije ,javi se ...
Blues rock boy. 
Naravno, javila sam se. Pročaskali smo.Ugodno kao nekada.
      
Mail je bio povod da sebi postavim pitanje šta  ljude vezuje? Reč je o posebnim odnosima, po pravilu samo dotle dok su oni ( odnosi) odraz nečega bitno značajnog za obe strane. U čemu je sadržana posebnost. U praksi kojom konfuziju života razbijamo tačkama i ljudima koje promovišemo  svetim i fundamentalnim uporištima.  Čak i kada odabrani ljudi / principi itd. ne pripadaju poretku uobičajenog života , što znači da su često u pitanju čiste iluzije,  na tim stubovima počiva njegovo očuvanje ( života).
U kriznim momentima, u izvenom smislu, uporišta su gotovo poslednja instanca, poslednje pribežište. Dok oko nas  caruju nered, haos,  zahvaljujući  upravo tim  svetim konstantama, u nama svega toga nema. Ne govorim o apsolutnom miru, potpunoj sređenosti.  Svi smo u sebi daleko od toga.  I u nama ima u svim vremenima i situacijama sumnji, nejasnoća, vike, udaraca. No, ishod je drugačiji od stanja izvan nas.
Naša unutrašnjost je kao dom, mesto u kom se poredak ne menja, koga ni kataklizme ne mogu da unište.  Dom je mesto u kome se uspostavljeni red poštuje, u njemu se uživa.

Nakon dugog odsustva, vratila sam se kući.
Kao da nisam bila odsutna.
U meni su bili svi dragi prijatelji i poznanici.

Gledajući na takav način  nema u životu putovanja, odsustvovanja, ničeg drugog osim jedne, uvek prisutne  unutrašnje egzistencije, sopstvene misli . Preko njenog praga nije moguće preći.

pozdrav

           
 

5 коментара:

  1. Сваки пут је само повратак-дому.
    А усамљенима нас чине-пријатељи...
    Поздрављам Вас.

    ОдговориИзбриши
  2. Bože, tek što dovrših tekst a u dom mi stiže glas.
    Ne budite pesimistični ! Nikako sada. Doputovala sam na apokaliptičnom valu a isplivah.
    Poslušajte me, usamljenost je ljudska sudba. Kroz sva naša leta, od rođenja do smrti, uglavnom smo sami sa sobom - u sebi. Ako smo pokisli, promrzli, znak je da se nismo dovoljno zaštitili. Prijatelji mogu biti zaklon, ma nikada tako dobar kao mi sami sebi.

    Pozdravljam I ja Vas I zahvaljujem na poseti I komentaru.
    P.S.
    Ovlaš sam pogledala vašu stranicu. Potrudiću se da u skorije vreme odvojim vise vremena.

    ОдговориИзбриши
  3. Konačno, lutalice. Bilo je vreme.
    Pedja

    ОдговориИзбриши
  4. Srecno sa novim postovima.
    Z.

    ОдговориИзбриши