четвртак, 21. новембар 2013.

George Orwell: Otkrivanje španske tajne








Tekst  koji sledi je poznato Orwelovo potresno svedočanstvo španskom građanskom ratu. Inače, ovo je prvi tekst koji je Orwell napisao posle povratka iz Španije i prvi nezavisni prikaz dešavanj u Španiji 1936–1937.
Usprkos široko raširenim shvatanjima o Španskom građanskom ratu po kojima je on jednostavno predstavljao sukob fašista i republikanaca postoji i manje poznata činjenica o pravom građanskom ratu unutar građanskog rata koji se događao u republikanskim redovima. Ovaj sukob odvijao se između onih koji su istinski težili radikalnoj društvenoj promeni i onih koji su se otvoreno stavili u službu očuvanja postojećeg poretka. Na čelu kontrarevolucionarnih snaga nalazila se upravo Komunistička partija Španije koja se nalazila pod kontrolom moskovske birokracije, opravdavajući svoju kranje oportunističku praksu besmislenim staljinističkim koncepcijama “Narodnog fronta” i revolucije u dve odvojene faze, nasuprot teoriji permanentne revolucije.

Orwellovo svedočenje je drastično odudaralo od uobičajenih napisa iz tadašnje komunističke (staljnističke) štampe u Velikoj Britaniji, koja je u svom izveštavanju verno sledila liniju Kominterne.
I potvrda da je stvaranje  predodžba (o ratu)  na osnovu izveštaja novinara iz Španije, bilo uglavnom ideološki opredeljeno  A jasno je da kakva se slika stvori u novinama i medijima dok rat traje, takva manje-više, uprkos kasnijim  korekcijama i revizijama, i dalje opstaje u širom delu javnosti.

________________________


Španski rat je stvorio najveću nakupinu laži još od vremena Velikog rata 1914-18, no ja iskreno sumnjam, bez obzira na sve žrtvovane časne sestre, silovane i razapete pred očima reportera Daily Maila, o tome jesu li profašističke novine nanele najviše štete. Upravo su levičarski listovi, News Chronicle i Daily Worker, ti koji su svojim daleko suptilnijim metodama iskrivljivanja istine britanskoj javnosti uskratili mogućnost da uvidi stvarnu prirodu borbe.
Činjenica da su te novine tako pažljivo prikrile kako se španjolska vlada (uključujući i poluautonomnu katalonsku vladu) revolucije plaši daleko više negoli fašisti. Sada je gotovo sigurno da će rat završiti nekom vrstom kompromisa, a imamo razloga sumnjati o tome koliko to vlada, koja je pustila da Bilibao padne bez ispaljenog metka, zapravo želi biti pobednička; no sigurno nemamo sumnje o njenoj temeljitosti prilikom razbijanja svojih vlastitih revolucionara. Već je neko vreme živa vladavina terora; nasilno zabranjivanje političkih stranaka, zagušljiva cenzura medija, neprestana špijunaža i zatvaranja bez suđenja u uzlaznoj su putanji.
 Kada sam napustio Barcelonu u kasnom mesecu junu zatvori su bili prepuni, i uistinu, regularni zatvori odavno su prenapučeni i zatvorenici su zatvarani u praznim trgovinama kao u bilo kojem drugom privremenom skladištu koje se moglo za njih naći. No, važno je primetiti kako ljudi u zatvorima nisu fašisti već revolucionari; oni u zatvorima nisu zbog toga što skreću previše u desno, već zbog toga što naginju previše ulevo.
A ljudi odgovorni za njihovo stavljanje iza rešetaka su ti omraženi revolucionari od čijeg nam se imena ledi krv u žilama – Komunisti. Za to vreme rat protiv Franca se nastavlja, no osim onih jadnika u rovovima na prvoj crti, niko u španskoj vladi ne vidi taj rat kao pravi.
Prava borba vodi se između revolucije i kontrarevolucije, između radnika koji koji se trude zadržati ono što su još 1936. osvojili, i liberalno-komunističkog bloka koji im to uspešno oduzima. Velika je nesreća što je tako malo ljudi u Engelskoj uspelo dokučiti kako je komunizam postao kontrarevolucionarna sila, komunisti su svugde u savezu s buržoaskim reformistima i celu svoju moćnu mašineriju koriste kako bi razbili ili diskreditovali svaku partiju koja pokaže bilo kakav znak revolucionarnih težnji. Kako je samo groteksan prizor u kojem desničarski intelektualci komuniste napadaju kao uvrnute ‘crvene’, dok se istovremeno s njima nalaze u potpunom dogovoru. Gospodin Wyndham Lewis bi, na primer, morao voleti komuniste, barem privremeno.
U Španiji, komunističko-liberalni savez u potpunosti je pobednički. Od svega što su španski radnici dobili 1936. ništa nije preostalo, osim nekoliko kolektivnih farmi i određena količina zemlje zauzeta od strane seljaka prošle godine, a i seljaci će kasnije verovatno biti žrtvovani, kada više ne bude postojala potreba za njihovim smirivanjem. Onaj ko želi videti kako je trenutna situacija nastala mora se osvrnuti na samo poreklo građanskog rata.
Francova težnja za vlasti razlikovala se od one Hitlera i Mussolinija, u smislu da je bila vojni puč, uporediv s stranom invazijom, i zbog toga nije imao mnogo masovne podrške, iako ju je od tada nastojao zadobiti. Njegovi glavni pobornici, osim određenih delova krupnog biznisa, bili su zemljoposedička aristokracija i golema, parazitska katolička crkva. Takav prevrat protiv sebe je naravno pokrenuo različite sile koje se inače ne slažu ni po jednom pitanju.
Seljaci i radnici preziru feudalizam i klerikarizam; no ista je stvar i s liberalnom buržoazijom, koja se doduše toliko ne protivi modernijim verzijama fašizma, bar u trenutku u kojem se ne zovu fašizam. Liberalni buržuj je istinski liberalan samo do tačke do koje seže njegov lični interes.  On se zalaže za napredak iz fraze ‘la carrière ouverte aux talents’(karijera je otvorena za talentovane). . Tako se naravno ne može razvijati u feudalnom društvu gde su radnici i seljaci toliko siromašni da bi kupovali robe, industrija opterećana golemim porezima koje plaća biskupima, a svaki je profitabilan posao unapred osiguran za prijatelje vojvodinog nezakonitog sina.
Stoga, u trenutku takve očite reakcije kao što je Francova, na trenutak se nađete u situaciji u kojoj se radnici i buržoazija, u stvari smrtni neprijatelji, bore rame uz rame. Takav neugodni savez poznat je kao Popularni Front (ili u komunističkoj štampi, gde mu je dan lažan demokratski oblik, Narodni front). To je kombinacija s toliko vitalnosti, i s isto prava na postojanje, kao svinja s dve glave ili neka druga Barnumova i Baileyeva grozota. U svakoj većoj nevolji kontradikcije ugrađene u Popularni front moraju izaći na videlo. Jer, čak kada se radnik i buržuj oboje bore protiv fašizma, oni se ne bore za istu stvar, buržuj se bori za buržoasku demokraciju, tj kapitalizam, dok se radnik, ukoliko razume situaciju, bori za socijalizam.
U ranim danima revolucije španski radnici situaciju su razumeli vrlo dobro. U područjima gde su porazili fašizam nisu se zadovoljili izbacivanjem pobunjeničkih trupa iz gradova, oni su također iskoristili priliku i zauzeli zemlju i tvornice, te obrazovali grube osnove radničke vladavine preko lokalnih komiteta, radničkih milicija itd. Kakogod bilo napravili su grešku (možda zbog toga što su većina aktivnih revolucionara bili anarhisti s nepoverenjem prema svakoj politici), ostavljajući republikanskoj vladi nominalnu kontrolu.
A uprkos raznim promenama u sastavu svaka naknadna vlada imala je otprilike isti buržoasko-reformistički karakter. Na početku se činilo kako to nije ni bitno, jer je vlada, naročito u Kataloniji, ionako bila bespomoćna i buržoazija se morala smiriti ili čak (a to se i dalje događalo u decembru) ‘preobući’ u radnike. Kasnije, kako je moć sve više izmicala iz ruku anarhista u ruke komunista i desnih socijalista, vlada se mogla potvrditi, buržoazija izaći iz skrovišta i obnoviti staru podelu društva na bogate i siromašne. Od tada svaki pokret, osim nekih diktiranih od strane vojne nužnosti, kretao se u smeru poništavanja prvih meseci revolucije. Od mnogih prikaza koje bih mogao navesti, navest ću samo jedan, slamanje starih radničkih milicija, koje su bile organizovane na demokratskom principu, s oficirima i vojnicima koji imaju ista primanja, među kojima ne postoji nejednakost, te ga zamenili ‘Narodnom Armijom’, oblikovanom kao što je to slučaj s običnim buržoaskim armijama, s privilegovanim vojnicima, velikim razlikama u plaćanju itd. Nepotrebno je reći, kako je to obrazloženo kao vojna nužnost, i gotovo sigurno je uistinu doprinelo vojnoj efikasnosti, bar za kratki period.
No, nesumnjivo je kako je smisao bio taj da se udari na jednakost. U svakom odeljenju usledila je ista politika s rezultatom da je samo jednu godinu nakon početka rata i revolucije ponovno uspostavljana normalna buržoaska država, s dodatnom vladavinom terora kako bi se mogao očivati status quo.Taj proces verovatno ne bi otišao tako daleko da se borba mogla voditi bez stranih uplitanja. No vojna slabost vlade takvo što je učinila nemogućim.
Vlada se morala okrenuti Rusiji za pomoć, i iako je istina kako je količina oružja koje je Rusija ustupila uvelike preuveličano (u moja prva tri meseca u Španiji video sam samo jedno rusko oružje, usamljeni mitraljez) sama činjenica o njegovom dolasku dovela je komuniste na vlast. Ruski avioni i mitraljezi, kao i dobre vojne kvalitete internacionalnih brigada (ne nužno komunističke već pod komunističkom kontrolom), neizmerno su podigli ugled komunista. No, što je još važnije, budući da su Rusija i Meksiko bile jedine države koje su otvoreno dostavljale oružje, Rusi nisu samo dobijali novac za oružje već su mogli diktirati uslove.
A njihovi su uslovi, do kraja zaoštreno, glasili: “Uništite revoluciju ili nećete dobiti više oružja.” Razlog takvog ruskog stava obično se vidi u pretpostavci kako bi rusko pomaganje revoluciji ugrozilo opstanak francusko-sovjetskog pakta (kojem se trebala pridružiti i Velika Britanija); također se možda radi o tome kako bi bauk istinske revolucije u Španiji podigao neželjene odjeke u Rusiji. Komunisti naravno pobijaju kako je bilo kakav direktan pritisak izvršen od strane ruske vlade. No to, ukoliko bi i bilo tačno, ne bi bilo previše bitno, jer komunističke partije svih zemalja u stvari samo provode rusku politiku, a Španska KP, s desnim socijalistima pod svojom kontrolom, i s komunističkom štampom celog sveta, iskoristili su svoj golemi i neprestano povećavajući uticaj za kontrarevolucionarne ciljeve.
U prvoj polovini ovog članka naglasio sam kako je prava borba u Španiji, za njenu vladu, borba između revolucije i kontrarevolucije, da je vlada, iako uznemirana borbom protiv Franca, još više uznemirena pitanjem kako poništiti revolucionarne promene koje su se poklopile s početkom rata. Svaki komunista odbaciće tu sugestiju kao pogrešnu i nepoštenu. On će reći kako je obična besmislica govoriti kako španska vlada razbija revoluciju, jer se revolucija nikada nije ni dogodila, te da je naš posao poraziti Franca i obraniti demokraciju. A upravo je u tom smislu najvažnije videti kako komunisička anti-revolucionarna propaganda deluje. Pogrešno je misliti kako takvo što nema svoju važnosti u Engleskoj, gde je komunistička partija mala i potpuno slaba. Dotičnu važnost moći ćemo videti vrlo brzo ukoliko Engleska uđe u savez sa SSSR-om, ili možda još ranije, jer uticaj Komunističke partije sigurno će rasti – on već raste, kako kapitalistička klasa sve više i više shvata kako komunisti igraju njihovu igru. Široko govoreći, komunistička propaganda zavisi o zastrašivanju ljudi strahotama fašizma (koje uistinu i jesu strašni). Također se sastoji u pretvaranju – ne toliko na rečima koliko na delu – da fašizam nema ništa slično s kapitalizmom.
Fašizam je tak neka vrsta neobjašnjive izopačenosti, kao aberacija, ‘masovni sadizam’, nešto bi se dogodilo kada bi odjednom raspustili razne manijake.Trenutni fašizam takva je stvar, i protiv njega se može mobilisati javno mišljenje, a da se ne izazove revolucionarni pokret. Fašizamu se može suprostaviti buržoaska demokracija, dakle kapitalizam. No u isto vreme moramo se rešiti tih problematičnih osoba koje pokazuju kako su fašizam i buržoaska demokracija dve strane istog novčića. To najpre pokušavate tako da dotičnu osobu nazovete nepraktičnim vizionarom. Kažete mu kako komplicira stanje, kako cepa antifaštističke snage, kako se ne radi o trenutku za revolucionarno stvaranje fraza, da se trenutno moramo boriti protiv fašizma bez posebnog naglašavanja za  šta se borimo. Kasnije, ukoliko i dalje bude odbijao zaćutati, ton se promeni i ‘remetilački faktor’ nazove se izdajicom. Ili točnije, nazove se trockistom.
No šta li uopšte znači biti trockist? Zbog te strašne reči u ovom trenutku u Španiji možete biti bačeni u zatvor gde ćete biti držani do beskonačnosti, bez suđenja, nakon samo jedne glasine da ste trockist – na najboljem je putu da tako bude žigosana i u Engleskoj. Reč ‘trockist’ (ili ‘trocki-fašist’) generalno se koristi pri označavanju prerušenog fašiste koji se predstavlja kao ultrarevolucionar kako bi rascepio levičarske snage. No, ona svoju specifičnu moć vuče iz toga što zapravo znači tri odvojene stvari. Ona predstavlja onoga koji, kao Trocki, teži svetskoj revoluciji, ili člana postojeće organizacije s Trockim na čelu (inače jedino legitimno korištenje te reči), ili prerušenog fašiste kojeg smo već spomenuli. Jedno od značenja može biti spojeno s drugim po volji. Značenje Br.1 može i ne može sadržavati značenje Br.2, a značenje Br.2 gotovo neizbežno je spojeno s značenjem Br.3. Znači: “Može se čuti kako XY govori u korist svetske revolucije, dakle, on je trockist, a  tim i fašist.” U Španiji , a do nekog nivoa čak i u Engleskoj, svi koji se zalažu za revolucionarni socijalizam (dakle ono za šta se i sama Komunistička partija zalagala do pre nekoliko godina) nalazi se pod optužbom da je trockist kojeg plaćaju, naravno, Franco i Hitler.
Dotična optužba je vrlo suptilna, jer u svakom slučaju može biti istinita.Fašistički špijun verovatno bi se prerušio u revolucionara. U Španiji se za sve čija su mišljenja levija od onih Komunističke partije pre ili kasnije otkrije da su trockisti ili bar izdajnici. Na početku rata P.O.U.M., opozicija Komunističkoj partiji koja grubo govoreći odgovara engleskom I.L.P-u, bio je prihvaćena partija i davao je ministra u katalonskoj vladi, kasnije je izbačen iz vlade. Nakon toga je proglašen trockističkim, potom potisnut i svaki je njegov član, kojeg se policija uspela dočepati, bačen u zatvor. Do pre nekoliko meseci za anarho-sindikaliste su držali kako ‘rade lojalno’ s komunistima.Tada su izbačeni iz vlade, pa je obznanjeno da ne rade lojalno, sada su u procesu u kojem postaju izdajice.
Nakon toga će doći red na levičarske socijaliste. Cavallero, levi-socijalistički bivši premijer, do maja1937. idol komunističkih novina, već je bačen u mrak, i to kao trockist i ‘neprijatelj naroda’. I tako se igra dalje nastavlja. Po toj logici na kraju će ostati samo režim u kojem će svaka opozicijska partija ili novine biti zabranjene, i svaki pojedinac, iole važni pojedinac koji se ne slaže, biti bačen u zatvor. Naravno, taj režim će biti fašizam. No to neće biti isti fašizam koji bi nametnuo Franco, ali će biti fašizam. No, naravno, pod rukovodstvom komunista i liberala on će se zvati nekako drugačije. Može li se za to vreme izvojevati pobeda u ratu? Komunisti su delovali protiv revolucionarnog haosa i stoga, neovisno o ruskoj pomoći, težili su povećanju veće vojne učinkovitosti.
Ako su anarhisti vladu spasili od avgusta do oktobra, komunisti su je spasili od oktobra nadalje. No, u organizaciji odbrane oni su uspeli ubiti entuzijazam (unutar Španije, ne izvan). Oni su vojsku do kraja militarizovali, ali su je istovremeno učinili nužnom. Važno je primetiti kako je od januara ove godine dobrovoljna regrutacija praktički nestala. Revolucionarna vojska katkad može pobediti entuzijazmom, no vojska regruta mora pobediti s oružjem, i malo je verovatno kako će vlada ikad biti nadmoćna u oružju ukoliko Francuska ne interveniše ili ukoliko Nemačka i Italija ne odluče ostaviti španske kolonije i ostaviti Franca na cedilu. Uglavnom, čini se kako je bezizlaznost najizglednija opcija.
No, želi li vlada uopšte pobediti? Jedino je sigurno da ne želi izgubiti. No s druge strane, potpuna pobeda s Francom u begu i Njemcima i Talijanima odbačenim u more stvorila bi joj drugačije probleme, od kojih su neki preočiti da bi ih spominjao. Za to nema pravog dokaza i suditi možemo jedino po događajima, no lično sumnjam da vlada igra na kompromis koji bi ratnu situaciju suštinski ostavio na životu. Sva proročanstva su kriva tako da će i ovo sigurno biti krivo, no ja ću se okušati i reći kako rat može i završiti uskoro ili se pak može odužiti još godinama, ali Španija će iz njega izaći podeljena, ili stvarnim granicama ili u ekonomskim zonama. Takav kompromis se naravno može videti kao pobeda jedne, druge, kao i obe strane. Sve što sam rekao u ovom članku čini se samorazumljivo u Španiji, ili čak u Francuskoj.
No u Engleskoj, uprkos tome što se interes za španski rat povećava, samo je nekoliko ljudi koji su ikad čuli za golemu borbu koja se vodi u ‘savezničkim’ redovima. To, naravno, nije slučajnost. Sigurno je da postoji namerna zavera kojoj je cilj sprečiti razumevanje španske situacije. Ljudi koji stvari bolje razumeju naučili su kako bi govorenje istine o Španiji bilo iskorišteno kao fašistička propaganda.
Lako je videti kamo takav kukavičluk vodi. Da je britanskoj javnosti dat istinit uvid u španski rat ona je mogla dobiti mogućnost da nauči što je fašizam i kako ga se može poraziti. No kako je fašizam u verziji News Chroniclea samo vrsta suicidalne manije, takav je uvid britanska javnost teško mogla dobiti. I tako se nalazimo jedan korak bliže velikom ratu ‘protiv fašizma’ koji će fašizmu, njegovoj britanskoj verziji, dozvoliti da se ubaci iza naših leđa.
New English Weekly, 29. Jul 1937.
 
__________________
Praktično iste teze, ponekad uz identične formulacije, Orwell iznosi i opširnije obrazlaže u svojoj knjizi Kataloniji u čast (naročito u poglavljima 5 i 11), koja je objavljena 1938. (AG)
Da podsetimo, pokreti za autonomiju Katalonije jačali su s jačanjem građanskog staleža u XIX. veku. Posle prvog svetskog rata konstituisale su se političke stranke. Francesc Macie i Llusse započeo je 1931. u francuskom delu Katalonije, u Roussillonu, ustanak za nezavisnost,a  protiv španske diktature Prima de Rivere. Pet godina kasnije, nakon izbora na kojima su pobedile republikanske stranke, Macie je osnovao drugu Katalonsku Republiku, ali je bio prisiljen prihvatiti autonomiju u sklopu druge Španske Republike.
U antifašističkom ratu Katalonija je platila strašnu cenu Francovim nacionalistima, a najgore su prošli anarhisti, koje su ubijali i frankisti i komunisti. Posle pobede u Katalonskoj ofanzivi 1939., diktatorski Francov režim zabranio je upotrebu katalonskog jezika,  katalonske oblike krsnih imena, čak i lokalni ples sardanu.  
 

 

9 коментара:

  1. Ne zaboraviti da je Franco izvršio puno više zločina od Narodne fronte, ubivši od 150 000 do preko 200 000 političkih protivnika.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Brojevi, brojevi...naravno da su bitni. Tragovi zločina nisu samo leševi. I to ne treba zaboraviti.

      Избриши
  2. А, када се деидеологизира читав амбијент, остаје архетипална, и безмало митологизирана борба Слободе и неслободе, ма како ову другу звали.
    Срдачан поздрав.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. А, када се деидеологизира читав амбијент, остаје архетипална, и безмало митологизирана борба Слободе и неслободе, ма како ову другу звали.”
      Da..mitologizirana…
      Istorija čoveka je priča o idejama, ubeđenjima , snažno ukorenjenim u današnjim. Nalazimo ih u istom ili izmenjenom značenju ,pod istim ili izmenjenim imenom.
      U Otkrivenju, Vavilonska religija opisana je kao žena “obučena u purpuri skerlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima. U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna,Veliki Vavilon, majka bludnica i zemaljskih gadosti.”
      “Žena”, u ovom kontekstu predstavlja crkvu. Pravu Crkvu simbolizirala je čista devica, žena bez ljage i nečistoće. U suprotnom govorilo se o Crkvi (ženi ) nečistoj i okaljanoj – bludnici.

      Na ovakav I slične načine sve je moguće svesti na simboliku. Apstrahovanjem se jako udaljavamo od realnosti- toliko daleko da na kraju ona gubi svoje obrise.
      Orwellov tekst, I slični, je divan primer rušenja upravo šablona uopštavanja, sabijanja događanja u uže okvire.
      Ne postoje dve strane, jedna za slobodu, druga oličenje neslobode; nisu fašisti sa jedne I antifašisti sa druge strane. Život je daleko od crno bele kombinacije. Kao što ljudsko oko ne može da raspozna sav spektar, tako ni um nije u mogućnosti da sklopi celinu od mnoštva razbacanih delova.Tek duga posle kiše razastre sve nijanse .
      Dakle, problem nije samo u toj tehničkoj strani prirode našeg uma ,već u pogrešnom predstavljanju pojmova istine, laži, slobode, neslobode..i sl. Realnost ovaploćuje ideje, u njoj nađemo ili njihov ostatak, ili ništa. Tako se eto desilo da ideja slobode izrodi neslobodu.

      Избриши
    2. ....., када се деидеологизира читав амбијент, остаје архетипална, и безмало митологизирана борба Слободе и неслободе, ма како ову другу звали"

      ili borba dobra I zla !

      Tajne pravičnosti ne doznade - ni ti ni ja,

      zagonetke sveta ne odade - ni ti ni ja;

      za zavesom šta je... nagađamo - i ti i ja,

      kad zavesa padne, ne ostade - ni ti ni ja!
      O.H.


      pesnik u prolazu

      Избриши
  3. Jош један доказ ко су и шта су комунисти koje je запад увек подржавао. Kомунистички зликовци су преко 70 год радили и на уништавању Срба и српских интереса .
    Јово Б.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kao što su se levica i desnica u Španiji razvile u različite oblike sa različitim imenima, tako je i komunizam imao više svojih lica I naličja. Ne bih dalje, problem je isuviše kompleksan.

      Избриши
  4. Najkrvaviji građanski rat u istoriji I komplikovana priča o desnici , konglomeratu raznih monarhističkih i ostalih "desnih" stranaka i levici socijaldemokratama, socijalistima, anrahistima, komunistima. Bilo je sa obe strane krvavo, brutalno i svirepo. Neprijatelj je bila ideologija, koju je trebalo istrebiti. Španija je bila podeljena gotovo 100 godina pre rata, a količina mržnje koja se ispoljila u njemu bila je zaista visoka.

    Pobedio je fašizam i fašistička diktatura. Da su pobedili levi ( ne mislim samo na komuniste) postala bi "leva" diktatura . Ne valja ni jedno ni drugo.

    Pedja


    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Otprilike tako. Rat nije borba dve mačke oko hrane. U njemu je čovek oličenje anđeosko I đavoljsko. Uostalom tako je I u miru.

      Избриши