Levica i siromaštvo~ najstarija prevara

fantom slobode

        USPOSTAVLJANJE JEDNAKOSTI I SLOBODE ~ REKVIJEM ZA SNOVE

Tho­mas Sowell,
“The Oldest Fraud”,

Izborne pre­vare, a i poli­tičke pre­vare uop­šte, nisu ništa novo. Naj­sta­rija pre­vara je uve­re­nje da su par­tije poli­tičke levice par­tije siro­ma­šnih i podjarmljenih.

Izborni rezul­tati u Kali­for­niji su samo naj­veći dokaz za raz­o­bli­ča­va­nje takvog uve­re­nja. Iako je država kao celina gla­sala za Kerija, 55% nasu­prot 44% za Buša, razli­čiti okruzi su išli od 71% za Buša do 83% za Kerija. Naj­bo­ga­tiji okruzi su bili Keri­jeva glavna uporišta.
 

U okrugu Marin, gde je pro­sečna cena kuće $750.000, 73 pro­centa gla­sova je oti­šlo Keriju. U okrugu Ala­meda, gde se nalazi Ber­kli, 74% je bilo za Kerija. San Fran­ci­sko, gde su više sta­na­rine od bilo kog većeg grada u zemlji, dao je 83 pro­centa svo­jih gla­sova Keriju.
 

Tamo gde žive obični ljudi je bila pot­puno dru­ga­čija priča. Buš je pobe­dio u tri­de­set šest okruga, nasu­prot Keriju, koji je pobe­dio u 22, obično uz izjed­na­če­niji broj gla­sova, iako je za Buša gla­salo više od 70% u manje pozna­tim mestima kao što su okruzi Lasen i Modok. Ako nikad niste čuli za njih, to je s dobrim razlogom.
 

Slična je priča sa gla­so­vima za Pre­dlog 66, koji bi ogra­ni­čio zakon o “tri šanse” koji šalje kri­mi­nalce od kari­jere na doži­votnu robiju. Bogati gla­sači koji žive mir­nim živo­tom daleko od kri­mi­na­li­zo­va­nih nase­lja imaju luk­suz da se mogu bri­nuti o tome da li smo dovoljno fini prema bara­bama, kri­mi­nal­cima i teroristima.

Njima se ne dopada zakon o “tri šanse” i žele ga osla­biti. Dok se većina kali­for­nij­skih gla­sača pro­tivi bilo kakvom raz­vod­nja­va­nju zakona, većina gla­sača u gore­po­me­nu­tim boga­tim i ogrom­nom veći­nom pro-Kerijevskim okru­zima žele da nas spreče da budemo tako loši prema kriminalcima.
 

Ova šema nije ogra­ni­čena na Kali­for­niju i nije ništa novo. Levi­čari u limu­zi­nama (limo­u­sine libe­rals) su posto­jali pre nego što limu­zime izu­mljene. Ista šema je pri­men­ljiva i ako odete čak i levlje na poli­tič­kom spek­trumu, do soci­ja­li­sta i komunista.
 

Lider bri­tan­ski soci­ja­li­sta (Labour Party) u tre­nutku kada je nji­hov soci­ja­li­stički ekstre­mi­zam dosti­gao nje­gov vrhu­nac, bio je Kle­ment Atli, koji je odra­stao u veli­koj kući sa slu­gama – a to nije bila jedina kuća koju je nje­gova poro­dica pose­do­vala. Isto­vre­meno je poro­dica Mar­ga­ret Tačer imala bakal­nicu i živela na spratu iznad nje.
 

Dok je bri­tan­ska soci­ja­li­stička par­tija bila pove­zana sa sin­di­ka­tima, naj­bo­ga­tiji i inte­lek­tu­alci unu­tar stranka su ustvari imali naj­le­vlju ide­o­lo­giju i kraj­nje nere­a­li­stičnu poli­tiku. Pred Drugi svet­ski rat, soci­ja­li­stička par­tija je bila za raz­o­ru­ža­nje, dok je Hitler preko Kanala nao­ru­ža­vao Nemačku do zuba.

Na kraju je sin­di­kalni deo par­tije počeo zahte­vati malo razuma, da bi Bri­ta­nija mogla zapo­četi pri­preme za svoju vojnu odbranu – ni tre­nutka prerano.
 

Kada su Karl Marks i Fri­drih Engels pisali svoj Komu­ni­stički Mani­fest, oni su bili samo dva raz­ma­žena klinca iz boga­tih poro­dica. Sva nji­hova priča o rad­nič­koj klasi je bila samo priča, ali se dopala slič­noj mla­deži koja volela bom­ba­stične priče.
 

Kako je to sam Engels rekao, kada je komu­ni­stička grupa za koju je pisan Mani­fest birala dele­gate, “predložen je rad­nik reda radi, ali je grupa koja ga je pre­dlo­žila gla­sala za mene.” Ovo je možda bio prvi name­šteni izbor u komu­ni­stič­kom pokretu, ali sva­kako nije bio poslednji.
 

Sva­ka­kvi ekstre­mi­stički pokreti, kao Vre­me­njaci (Weat­her­men) u SAD ili banda Bader-Majnhof u Nemač­koj, pri­vu­kli su u neve­ro­vat­noj pro­por­ciji bogate, pogo­tovu intelektualce.

Takvi ljudi možda govore u ime pod­jar­mlje­nih, ali su oni sami često ljudi koji imaju dovoljno slo­bod­nog vre­mena da raz­ra­đuju svoje fiks-ideje o svetu i svoja mašta­re­nja o sebi kao vođama siro­ma­šnih, spa­si­o­cima oko­line ili šta god da je tre­nutno na tapetu Velike Ideje.
 

Osama bin Laden nije neko koga je siro­ma­štvo nau­čilo da mrzi. On je došao iz veoma bogate poro­dice, a imao je i vre­mena i novca da neguje svoju mržnju prema Zapadu i da orga­ni­zuje tero­ri­ste, jer je to bio jedini način da sebi  pri­da bilo kakvu važnost.

Uve­re­nja da “libe­ralni,” levi­čar­ski ili “ekstre­mi­stički” pokreti pomažu siro­ma­šnima može a i ne mora biti naj­veća pre­vara, ali naj­sta­rija sva­kako jeste.

 

tekst je pre­u­zet sa: www.CapitalismMagazine.com

Pre­vod: Andreja Vra­ža­lić

__________________________________________


 

             Jedna od iluzija slobodarskih pokreta : deca cveća


 Pa pogledajte sad po svetu, Fišer, Bler, to su sve ljudi koji su nekad, kao,duvali travu, nosili cveće i sve ostalo, a kasnije su uzeli oružje u ruke i tukli po planeti. A bilo je ono,peace, brother, peace

Duško Radović, intervju

                                   


Otpevali su svoje pesme, popušili svoje džointe i otišli kućama da uskoče u već pripremljena konfekcijska odela, pripitomljeni iluzijom da su konačno prigrabili svoju slobodu.

 Woodstock je "onaj mnogo puta viđeni trenutak kada kultura vladajuće klase usisava i transformiše kontrakulturu, da je na taj način pretvori u robu i pripitomi, a onda tako bezopasnu ugradi u sebe: zato je i bilo tako blagonaklono dopušteno mladima da se malo okupe i zabave, zato je to okupljanje podsticala i potpomagala upadljiva dobronamernost zvanične Amerike. Usisavanje, međutim, nije uspelo, pošto je kontrakultura pojela samu sebe. Jer, poput mnogih drugih velikih revolucionara i prevratnika, hipici su znali šta neće, ali nisu imali sasvim jasnu predstavu o tome šta zapravo hoće. To su neopozivo shvatili u trenutku kada im je svet koji su tako strastveno tražili za sebe bio ponuđen na dlanu: uzeli su ga, malo se poigrali, i potom ga neoštećenog vratili njegovim pravim vlasnicima. "

 

 

Bob Dilan: Teška će kiša pasti

Plavooki sine moj, reci, gde si bio?
Gde si bio, kaži mi, dete moje milo?
Niz dvanaest gora kroz maglu sam posrtao,
Duž šest vijugavih puteva hodao i puzao,
Kroz sedam setnih šuma smelo gazio,
Pred dvanaest mrtvih okeana se nalazio,
U grobu najdubljem bio, tamo gde svetla
nema,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.


Plavooki sine moj, pričaj sve što je bilo,
Šta si sve video, kaži mi, dete moje milo?
Novorođenče videh, vukove oko njega,
I dijamantski autoput na kom nikoga nema,
I crnu granu na kojoj mnogo krvi ima,
I sobu punu ljudi s krvavim čekićima,
I bele merdevine vodom pokrivene,
I hiljade govornika sa slomljenim jezicima,
I puške i mačeve u detinjim rukama,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Sine moj plavooki, a šta si čuo, kaži?
Jesi li čuo istinu, ili tek puste laži?
Čuo sam grmljavinu i u njoj strašan znamen,
I riku talasa što mogu celi da potope svet,
Sto dobošara sam čuo, plamen im ruke gutao,
Deset hiljada ljudi je šaptalo, a niko nije
slušao,
Od gladi jedan je umirao, a mnogo njih se
smejalo,
Čuo sam pesmu pesnika što je u slivniku
skončao,


Čuo sam klovna što je na ulici plakao,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, reci, koga si sreo?
Koga si sreo, kaži, na koga put te naneo?
Sreo sam malo dete kraj mrtvog ponija,
Sreo sam belog čoveka sa crnim psom
na uzici,
I mladu ženu čije je telo gorelo,
I mladu devojku, na poklon dade mi dugu,
I čoveka kom ljubav ostavi samo tugu,
I još jednog, što mržnju nosio je k’o ranu,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, reci mi, šta ćeš sada?
Šta smeraš, milo dete, kakva te nosi nada?
Sad hitam natrag, pre no što kiša krene,
Duboko, najdublje u crnu šumu ću zaći,
Tamo gde mnogo je ljudi čije su ruke prazne,
Tamo gde otrovne kapi bujicom silnom naviru,
Gde dom i tamnica gadna jedno kraj drugog
stoje,
Tamo gde lice dželata uvek je dobro skriveno,
Tamo gde glad je gnusna, duše zaboravljene,
Tamo gde crno je boja i gde ništa je broj,
Pesmu ću svoju sad da govorim, nju ću da
mislim i dišem,
I njen ću odraz s planine jasno da pokažem
svima,
Na okeanu da stojim, sve dok ne počnem da
tonem,
Tu pesmu moram dobro da znam, pre nego
što je zapevam,
A teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Prevod: Zoran Paunović