«Grad» Clifforda Simaka, započet 1944. godine kao niz pripovetki i objavljen 7 godina kasnije kao «fix-up» roman, opisuje budućnost u kojoj je čovek nestao, otišao na udaljenu planetu gde u preobraženom obliku živi u novoj utopiji, dok je na njegovo mesto, na Zemlji, došla nova mutantska rasa – psi. Simakova proza je poetična, nostalgična i bukolika, međutim, u pitanju je razmišljanje o odnosu civilizacije i nasilja. «Jedan od indikatora promene je feniksovsko rođenje misli o utopiji za kolektivnu sociopolitičku organizacij ljudske sreće – piše hrvatski teoretičar Darko Suvin o periodu koji će nastupiti po završetku rata.
II svetski rat bio je ogromna prekretnica u svim domenima, pa i u knjževnosti, posebno naučne fantastike. Gernsbekovska i kembelovska naučna fantastika hodala je najutabanijim stazama klasičnog akcionog romana, klasične strukture, klasičnog izraza, bez truni inovacije u pristupu i u formi. "Jedan roman naučne fantastike konstruiše se kroz lažne podatke, u formalnoj kontradikciji sa poznatom stvarnošću (ovde se upotrebljava mašta) i razvijeni do najmanjeg logičke posledice (ovde se upotrebljava naučna rigoroznost). SF roman često može da se rezimira formulom "šta bi bilo kada bi" – objašnjava Christian Grenier, francuski pisac naučne fantastike. Medjutim, svetska književnost je išla sve kompleksnijim putevima: Joyce je uveo unutrašnji tok svesti, Célinova pre-egzistencijalistička proza uvela je anti-heroja i stilizovani govorni jezik, Camus je ukazao na apsurdnost stvarnosti, Dos Passos je uveo raznorodnost pristupa i oblika, Faulkner je ušao u svest protagoniste, Hemingway je eksperimentisao sa tonom i izrazom...
"Pokušavam da u potpunosti uđem u čitanje, da pronađem pribežište u svetloj Stendalovoj Italiji. Povremeno uspevam, kroz kratke halucinacije, a potom ponovo padam u ovaj preteći dan – kaže Roquentin, Sartreov junak romana "Mučnina" (1938). Ovim romanom, nalik eseju, Sartre u potpunosti svrgava sa prestola klasičnu romanesknu formu. Pisci pretenduju da oponašaju život i da događaji, ma koliko bezlični i sivi, briljiraju u romanu kroz zaplet priče. Medjutim, Sartre jednim potezom uklanja od sebe klasično nasleđe, poštovano još od vremena Stendhala i Waltera Scotta. Tako je kod Balzaca već sâma egzistencija romaneskna i prepuna strasti. Flaubert ukida događanje i stavlja ga u domen mogućeg. Kod Prousta, život je prvo zaboravljen, a potom pronađen u mašti, obasjan romanesknim svetlom. Kod Sartrea, egzistencija ne zavodi, nego iskače pred protagoniste i pada na njih kao prokletstvo.
Pisci SF-a, razočarani naukom koja ne donosi samo gernsbekovski napredak i progres, nego smrt i razaranje, razočarani obrazovanjem koje ne poboljšava uvek čoveka, nego može da ga zavede ka stvaranju koncentracionih logora i rasističkih teorija, i upoznati sa novim kretanjima u svetskom stvaralaštvu, počinju da pristupaju radu na zreliji način. Po završetku II svetskog rata, naučna fantastika ulazi u najplodniji period koji će trajati čitavih trideset godina.
Iako je kraj II svetskog rata doneo olakšanje, on je istovremeno probudio strahove koji su išli u više pravca. Posle sovjetskih gulaga, nacističkih masovnih ubijanja i koncentracionih logora, stigla su masovna saveznička bombardovanja i dve američke atomske bombe bačene na civilno stanovništvo. Pisci naučne fantastike zabrinuli su se za opstanak čoveka i njegovog okruženja pred nuklearnom kataklizom, ali i za opstanak slobode i demokratije pred tortalitarnim sistemima. Prvu struju, strah od nuklearne kataklizme, započeo je američki pisac Ray Bradbury kratkom pričom "Piknik od milion godina", prvim tekstom zbirke "Marsovske hronike". Stilski doteranija od većine SF proze, napisana poetskim jezikom, ova priča prikazuje tunu budućnost u kojoj su Zemljani, posle nuklearne kataklizme, morali da napuste svoju planetu i da pribežište pronadju na Marsu, noseći sa sobom svoju destruktivnost.
D ruga posledica posleratnog perioda je i početak hladnog rata koji će vešto održavati SAD i SSSR dugi niz godina, trudeći se da na taj način potčine i zavladaju što većim brojem suverenih zemalja. Dok se u Sovjetskom Savezu sprovode staljinističke čistke protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, Amerikom hara senator McCarthy, vršeći potragu za domaćim komunistima i ubačenim komunističkim špijunima. U strahu od «drugih», američki pisci naučne fantastike na scenu stavljaju odvratne Marsovce, stanovnike crvene planete. Medju književnicime najrazvijenije paranoje bili su Eric Frank Russell i Robert Heinlein. Russellovi tekstovi su vešto bili upakovani u satiru, dok je Heinlein, nekadašnji levičar, prešao u otvorenu mržnju prema «drugima» (crvenim i žutim). Nastanivši se daleko od svih gradova, potencijalnih ciljeva sovjetskih atomskih bombi, on piše prozu natopljenu paranojom (The Puppet Masters, 1951) i slavljenjem vojne sile (Starship Troopers, 1959). Igrom slučaja, Colorado Springs gde se Heinlein sklonio od komunističkih bombi, postao je strateški centar američke armije i na taj način savršeni vojni cilj komunističkih i azijskih zavojevača.
K ošmarni svet rođen je iz strahova zapadnjačkog čoveka od diktature proletarijata i «žute» pretnje, obeležio je i stvaralaštvo poznatog engleskog pisca Georgia Orwella (pravo ime Eric Blair). Dodavši slici još i nacističku hegemoniju i kapitalističku propagandu, Orwellu je bio cilj da prikaže u kojoj meri totalitarna država može u jedinki da uništi svest.
Burmanski policajac, španski borac u redovima trockističke partije POUM, potom saradnik BBC-a, Orwell je bio dobar poznavalac književnosti, posebno satire i socijalne fantastike, sa kojom je došao u dodir vrlo rano, u vreme kada mu je Aldous Huxley bio profesor engleskog jezika u Etonu. Kasnije, on je postao prijatelj sa H. G. Wellsom, a sa Olafom Stapeldonom je imao kratak profesionalni odnos tokom rata. Pored slavnih engleskih majstora spekulativne fantastike, na Orwella su uticale političke i društvene novele koje su pisali Arthur Koestler i Neville Shute. Neposredno posle rata, Orwell obajavljuje alegorijsku satiru «Životinjska farma» (1946) kojom se razračunava sa diktaturom proletarijata. «Sve životinje su jednake, samo što su neke jednakije od drugih», čuvena je rečenica iz «Životinjske farme» u koju mogu da se smeste sve narodne diktature i ostale populističke demokratije druge polovine 20. veka.
Nekoliko godina kasnije, pojavljuje se čuvena distopija «1984» (1949), koja je po piščevim rečima «roman o budućnosti». Sveprisutni televizijski ekrani i zvučnici, neprekidno ponavljaju besmislene slogane koji u čoveku održavaju strah i mržnju. «Orwell nije bio pesimista. On je pesimizam video kao odliku konzervativaca, fašista i okultista - piše L. J. Hurst. Medjutim, «1984» ima korene, pre svega, u piščevoj sadašnjici i u njegovim londonskim ratnim dnevnicima: nestašice, patnja, prijave, propaganda, policijski režim... Istovremeno, ova knjiga je politička i istorijska sinteza autorovog rada. «Svaka linija ozbiljnog rada koju sam napisao od 1936. godine, više ili manje, napisana je protiv totalitarizma. Odista zastrašujuća strana totalitarizma nije da on čini 'užase', nego da napada sâm koncept objektivne istine: on tvrdi da ne kontroliše samo prošlost, nego i budućnost – pred samu smrt svedočio je o svom radu engleski pisac.
Istovremeno sa hladnim ratom, nuklearnim i termonuklearnim bombama i Eisenhowerovoj pretećoj doktrini o «massive retaliation», Amerika ulazi u period neverovatnog ekonomskog razvoja i blagostanja. Velike farme, velike kuće, veliki travnjaci, veliki automobili, veliki frižideri, velike sise, veliki hamburgeri, velike koka-kole, samo su deo novog ideološkog seksi pakovanja poznatog pod imenom «American way of life». Evropa je pritezala kaiš i gradila porušeno, sanjajući o američkom blagostanju i neosetno ulazeći u amerikanizaciju. Grupa američkih autora naučne fantastike, iskoristila je ovaj trenutak i svojom prozom je otpočela snažnu kritiku potrošačkog društva oličnog u liberalnom kapitalizmu. Verovatno najzapaženiji bili su Frederik Pohl i Cyril Kornbluth, obojica članovi njujorških «Futurijanaca», sa svojim romanom Reklamokratija (1953). Stavivši na scenu distopijsko, hiper-potrošačko društvo, u kome vladaju reklamne agencije, oni neposredno kritikuju novonastalo materijalističko ludilo, a posredno ukazuju na početak ekološke katastrofe.
Nešto kasnije, ova dva autora su romanom «Gladiator-at-Law» (1955) prikazali potrošački, hedonistički svet u kome je ljudski život vrednovan kao roba. «Hell's Pavement” (1955) Damona Knighta, nastavlja kritiku društva koja je izgubila slobodu rasudjivanja i rešenja traži u ordinacijama psihijatara i psihoterapeuta.
Nalik evropskim autorima Čapeku i Huxleyu, autori nove američke naučne fantastike počinju da se obraćaju odraslim čitaocima. Njihov cilj više nije da zabave potrošače, nego da pred čitaoca stave niz pitanja o svetu i dogadjajima. Na taj način, američki pisci naučne fantastike postaju ono što bi Sartre nazavao «angažovani pisci». «Angažovani pisac zna da je reč akcija; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja. On je napustio nemoguć san da načini nepristrasnu sliku društva i ljudskih uslova – piše J-P. Sartre u eseju «Šta je književnost?» (1948).
Novim američkim tendencijama u naučno fantastičnoj književnosti, išao je na ruku i opšti ekonomsli prosperitet. Manjak hartije tokom rata uspeo je da sa tržišta udalji dobar deo «pulp» produkcije, ali i da stvori knjige malog formata, namenjene razonodi vojnika na frontu. Posleratni izdavači su sačuvali format i jednostavno ga nazvali «džepnom knjigom». Konkurencija novih izdavača doprinela je da su se izdavala ne samo popularna dela iz prošlosti, nego je i stimulisano stvaralaštvo savremenih dela. Takodje, romani su počeli da izlaze u štampi prodavanoj na kioscima, da bi kasnije bivali ujedinjeni u knjige nazvane «fix-up». Na taj način, nekadašnja periodika, koja je posle čitanja padala u zaborav, dobila je novi život na policima biblioteka.
I stovremeno sa velikim promenama u svetu izdavaštva, izašao je i roman «Fahrenheit 451» (1953) Raya Bradburyja, distopija u kojoj se, radi apsolutne vlasti, spaljuju knjige, simbol ljudskog znanja i duhovnosti. Bradburyev roman nije samo kritika fašističkih tendencija makartizma, već govori i o uništavanju kulture, temi započetoj u «Marsovskim hronikama». Autor, takodje, kritikuje odluku intektualaca da se ne protive jačanju potkulture i hedonizma u savremenom društvu. Po Bradburyevom mišljenju, postoji «više načina da se spali knjiga», a najpodmuklije jeste da se kroz odsustvo kulture, duhovnu lenjost i dezinformaciju ljudi učine nesposobnim da čitaju. Nešto kasnije, poljski pisac Stanislav Lem u svojoj knjizi «Sećanja nadjena u kadi» (1961) razmišljaće o sličnim pitanjima kroz ideju da je odredjena bolest napala hartiju. Nestajanjem papira, ne samo što nestaje naša kultura, nego nestaju i tragovi savremene civilizacije, te pokolenjima ne ostavljamo nikakvo duhovno nasleđe.
Bradburyjev savremenik, Clifford Simak u svojim pričama i romanima produbljuje paradoks naučne fantastike kao ogledala stvarnosti, i o svom svetu govori sa što manjim pomakom. Njegovi junaci nisu mladi avanturisti, niti inteligentni naučnici, nego starci. Simak starost ne vidi kao slabljenje i bliženje smrti, nego kao krunisanje života, dugo očekivani trenutak prihvaćen sa zahvalnošću. Druga odlika njegovih priča je fizičko lociranje dogadjanja u dolinama okruženim pošumljenim padinama, prašnjavim putevima, velikim posedima i visokim drvenim kućama. Francuski kritičar Michel Meurger je Simakovo prikazivanje neobičnog na seoskoj raskrsnici, nazvao «kosmičkim regionalizmom». Starac, kuća i priroda, tri osnovna elementa Simakovog sveta, ukazuju da ljudska budućnost nije u beskrajnom tehnološkom i ekeonomskom progresu, svojstvenom pedestim godinama, nego u razmišljanju, što je sociolog Pierre Sansot okarakterisao kao «pohvalu sporosti». Inače, krajnja ideja Simaka nalikuje Bradburyevom svetu u kome je tehnološki progres manje značajan. Suština boljeg života počiva u okretanju ka unutrašnjem životu i moralnoj strani u ljudskim odnosima.
T okom 50-ih godina, osiguranje američkog nacionalnog jedinstva prolazilo je kroz satanizaciju spoljnih neprijatelja oličenih u komunistima i njihovim američkim simpatizerima. Medjutim, makartističko divljanje bilo je prošireno fašističkim idejama američkog predsednika Eisenhowera koji je odobrio progone homoseksualaca, alkoholičara i drugih "perverta". Stvaralaštvo Philipa K. Dicka tokom druge polovine pedesetih godina, upravo je ustalo protiv totalitarnih stremljenja američkih vodja. Njegovi romani i pripovetke (Solar Lottery, The World Jones made, The Man who Japed, The Minority Report, Vulcan's Hammer) vrlo su jednostavne ekstrapolacija koje stavljaju na scenu različite društvene činioce – finansijere, policiju, crkvu, tehnokrate, oligarhiju – čiji se uticaji osećaju u stvaranju američkog totalitarnog društva. "Dick je konstruisao svoj budući svet kao iskrivljeni odraz našeg sveta. Ta distorzija je naučna fantastika, a odraz je ono što nas vraća prema našem svetu – prokomentarisao je američki pisac i kritičar Damon Knight Dickovo stvaralaštvo.
Z avršetak makartizma 1957. godine, poklopio se sa "novom pobedom socijalističkog rada" u Sovjetskom savezu – lansiranjem "Sputnjika", prvog Zemljinog veštačkog satelita. Ovaj dogadjaj je probudio maštu ne samo publike i pisaca naučne fantastike, nego i osramoćene američke državno-političke mašinerije. Tako je SAD odmah uleteo u kosmičku trku, te je devet meseci po lansiranju sovjetskog "Sputnjika", lansirao čitav svemirski program pod upravom novoformirane državne institucije nazvane NASA. Pobornici "tvrde" naučne fantastike, videli su u tome znak neba i dokaz da žanrovska dela okrenuta tehnici i tehnologiji, imaju misionarsku i obrazovnu ulogu u razvoju čovečanstva. Naravno, nisu svi delili kembelističko vidjenje budućnosti naučne fantastike.
CORNELIUS
Нема коментара:
Постави коментар