петак, 01. фебруар 2013.

Ko je reprezentant čovečanstva ?

  15_1-Frank_with_Goetheanum_Doors  


Ovaj tekst posvećujem jednom od stalnih posetilaca ovog bloga.



Goetheaneum je međunardoni centar za antropozofiju u kom se održavaju predstave, konferencije, kursevi  i ostali oblici aktivnosti .  Centar je dizajnirao  Rudolf Steiner  a nalazi se u mestu Dornach u Švajcarskoj, blizo Bazela a nosi ime  Johann Wolfgang von Goethe-a . (web stranica )

autor:
Branko Ljubić

Čovek koji danas živi u tako turbulentnom vremenu, kao budni svedok zadivljujućih dostignuća, ali i neopisivog varvarstva unutar čovečanstva, oseća prirodnu potrebu da sebi uvek iznova postavi jedno određeno pitanje u smislu neprekidnog preispitivanja i orijentacije svog individualnog životnog razvoja. Jer, u nemilosrdnoj borbi antagonizama, koja se odvija i unutar njegove duše, on spontano upućuje svoj pogled ka svom najvišem idealu (ukoliko ga uopšte ima), onome što mu kao duhovni uzor može da pruži orijentir u već jako komplikovanim okolnostima sadašnjeg razvoja čovečanstva. Tražeći onaj princip ili biće koje može da bude merilo životnog razvoja u sadašnjosti i budućnosti, on se pita: postoji li neko biće što nas u ovo vreme korumpiranih i lažnih vrednosti može svojim postojanjem i moralnim integritetom zaista uveriti u dublji smisao čovečanskog razvoja, koje poseduje sve ono što mora posedovati, jedno biće koje smemo da nazovemo reprezentantom čovečanstva? Koje je to biće – koje u najdubljem smislu te reči možemo da označimo Reprezentantom svih nas što sačinjavamo čovečanstva?  


65053606
  
Ozbiljno traganje za odgovorom na ovo pitanje prirodno nas vodi do susreta i dijaloga sa delom Rudolfa Štajnera, a naročito sa onom tvorevinom njegovih ruku koja na izvestan način predstavlja umetničko-spiritualni odgovor na ovo centralno pitanje. O čemu se tu zapravo radi? No, pre svega pođimo u Dornah (nem. Dornach), u mesto za koje su vezane poslednje godine intenzivnog zemaljskog delovanja dr Štajnera.

U jednoj zasebnoj, tihoj prostoriji Geteanuma (nem. Goetheanum), tamo gde su izloženi modeli prvog Geteanuma (među njima i oni rađeni rukom R. Štajnera), uz to i par vitraž-prozora iz vremena prvog i iz vremena gradnje sadašnjeg Geteanuma (rad umetnice Asje Turgenjev) – nalazi se u jednoj ogromnoj niši i velika skulptura, zapravo grupna kompozicija koja se među antropozofima jednostavno naziva „drvena grupa“ (nem. Holzgruppe).



Ona je visoka oko 9 metara i rađena je u brestovom drvetu. Ovaj vajarski rad predstavlja nekoliko obličja koja su raspoređena oko jednog centralnog lika, a taj je očigledno žiža i harmonizator snaga čitave kompozicije. Taj lik je izrađen kao muška statua, nešto veća od čovekove prirodne veličine, koja desnom nogom odlučno zakoračuje prema napred. Leva ruka ispružena je visoko prema gore, desna prema dole. I jedna i druga ruka, svaka u svom smeru, izvode jedan te isti gest, pun neobične duhovne snage, koji se najbolje može okarakterisati kao blagosiljanje. Prsti su nešto savijeni i tako rastavljeni tj. spojeni – da obrazuju izvesno trojstvo: palac stoji slobodno za sebe i sačinjava jedan elemenat, kažiprst i srednji prst su čvrsto spojeni u jednu celinu i time predstavljaju drugi element dejstva, a treći nastaje kroz čvrsto spojeni domali i mali prst. No, prema kome je upućen ovaj dvostruki gest, koji objavljuje određenu trojnu prirodu svog duhovnog izvora?

                       
Ako se duhovno postavimo na mesto ovog lika, iza čijih leđa se uzdiže velika stena, (a on sâm nalazi se kao na jednom ispustu te stene), onda možemo reći da se s njegove leve strane uočava jedno – do izvesne mere antropomorfno – obličje koje se iz visina stropoštava prema dole, u ponor. Njegova glava donekle podseća na ljudsku, ono ima i ruke, ali samo naznake trupa. Bolje reći: ima se utisak kao da se taj „trup“ sastoji samo od ogromnih krila koja kao da su sačinjena od virova snaga što su u neprekidnom pokretu. Čelo i gornji deo glave pokazuju forme koje su u zamahu i ne dopuštaju razaznavanje jasnih granica. Unutar tih „krila“ nalazi se „otvoren“, „šuplji“ prostor, kao da je to biće svojim strastima sâmo sagorelo unutrašnjost svojih „grudi“. Čitavo obličje tog bića je nekako izduženo i po svojoj formi, kako to opisuje sâm dr Štajner, podseća na jako izduženu ušnu školjku ili na do neprepoznatljivosti izduženo lice. Drugim rečima, u ovom biću raspoznajemo živu plastičnu imaginaciju onog bića koje se u antropozofiji naziva Lucifer. Kao što i njegovo latinsko ime kaže, ovo biće poseduje izvesnu svetlost, izvestan blještavi sjaj u svojoj prirodi, dakle stoji u vezi sa svim onim što se može nazvati genijalnošću, nadarenošću, inteligencijom, oduševljenjem za spiritualno, ali i sa svim onim iskušenjima koja zahvataju u čovekova osećanja poput strasti, nagona ili požuda. Dakle: za izvesne darove, koje možemo da upotrebimo u službi čovečanstvu, – imamo da zahvalimo Luciferu, ali s druge strane: u njemu spoznajemo jednog od zavodnika čovečanstva, jer on želi da bude i regent čovekovog osećajnog života i da ga inspiriše u smislu sebičnosti i samoljublja. Stoga je on i tako prikazan u ovom umetničkom delu da se njegova prava priroda vidljivo objavljuje: kao biće sa „krilima“, u neprekidnom pokretu, štaviše u letu, nastojeći da privuče druge u svoju blizinu i zaseni sopstvenim sjajem, čija je životna sredina izvestan duhovni element vazduha (dakle: sve ono što je na određeni način slika duševnog života). Sa medicinskog stanovišta mogli bismo reći: ovde je na genijalan način prikazan onaj proces koji svaki lekar poznaje kao groznicu (tj. razvoj toplote na pogrešnom mestu). Slikovito rečeno: Lucifer čovekovu dušu mami u „visine“, ispunjava je „vatrom“ čiji karakter nije moralan.





Nešto s desne strane centralnog lika, ispod ispusta stene na kojoj on stoji, u jednoj tamnoj špilji bez ikakve svetlosti, – nalazi se jedno drugo biće. Ono sedi na tlu te pećine mraka, zgrčeno, podupirući se svojom desnom i mašajući se prema svodu pećine svojom levom rukom. Njegova šiljata brada izbačena je prema gore, čelo prema unazad, tako da je linija „lica“ takoreći paralelna sa linijom tla i svoda. To biće takođe ima krila, ali ona su jako okoštala i podsećaju na krila slepog miša, „šake i stopala“ su toliko okoštali da su, kao i čitavi udovi, potpuno u kvrgama, u formama koje odaju nedostatak svakog životnog soka. Njegovo „telo“ nije telo čoveka, već više telo gmizavca. No, i to biće možemo nazvati njegovim pravim imenom: u okultizmu i duhovnoj nauci ono se naziva Ariman (nem. Ahriman). Njegovo ime je staropersijskog porekla i uvek se upotrebljavalo za ovo biće koje je, nasuprot Luciferu kao nosiocu „svetlosti“, nosilac elementa mraka. To znači, pored ostalog, da ovo biće stoji u naročitoj vezi sa tajnom fizičke materije i da u njegovim intencijama leži neispravno vezivanje čovečanstva za materiju, za sve ono što potamnjuje svest o duhu. Ovom biću je u našem organizmu ispravno mesto u skeletu, u elementu čvrstog, što je spoljašnji oslonac čovekovog organizma u zemaljskom životu. Međutim, Ariman želi više: on bi hteo da bude regent našeg mišljenja, da inspiriše naše misli u smislu njegovih ciljeva. S tim u vezi možemo da spoznamo: upravo Ariman je veliki učitelj materijalizma, tj. pravi inspirator takvih učenja u glavama ljudi. On je onaj koji kosmos želi da „okuje u mrak i hladnoću“, kako je to dr Štajner jednom slikovito izrazio. U Arimanovom interesu leži i to da njegova prava priroda i njegovo postojanje (što proizilazi iz prethodno rečenog) ostanu skriveni čovekovoj budnoj svesti. Sa medicinskog stanovišta bi se reklo: ovde se na umetničko-spiritualni način objavljuje ono što svaki lekar poznaje kao proces skleroze (kao sušenje i okoštavanje životnog).
Ova dva zavodnika postoje dakle u duhovnom svetu kao dva realna bića koja su nam daleko „bliže“ nego što smo najpre skloni da to pretpostavimo. Njihova dejstva mogu se studirati svakodnevno u različitim životnim situacijama. Jer, manifestacija njihovih uticaja ima više nego dovoljno; ali ono što nedostaje jeste prava duhovna svest o njihovom realnom postojanju. Baš u tome i leži pojačana mogućnost njihovog zavodništva: da njihova moć jača uporedo sa zatamnjenjem čovekove svesti o
realnom duhovnom svetu. Stoga nije nimalo svejedno da li neko duhovno znanje o postojanju i smislu delovanja ovih i drugih duhovnih bića u razvoju čovečanstva – smatra običnom glupošću (što bi i te kako odgovaralo intencijama ovih bića!) ili ne! Drugim rečima: svest o duhovnom svetu (čiji smo i mi stanovnici, mada tokom zemaljskog života posedujemo i jedno fizičko-mineralno telo) tj. duhovnim bićima – jeste sredstvo za sticanje novih snaga kojima se mogu spoznati i savladati zavodničke moći.




No, kakav utisak ostavlja na nas centralni lik ovog vajarskog dela koji očigledno stoji u dubokoj vezi sa ta dva zavodnička bića?
Ono što pre svega može da nam imponira jeste snažna vertikala centralne figure i vidljiva snaga koja zrači iz već pomenutog gesta ruku: iz čitave leve strane statue i iz leve ruke deluje nešto što Lucifer ne može da izdrži, te se strmoglavljuje u ponor; iz gesta desne ruke i štaviše desne polovine lica i tela – deluje nešto što Ariman ne može da izdrži, te se grči, kao da je paralizovan u sebi samom, kao da je obavijen zlatnim žilama koje su nosilac svetlosti u utrobi zemlje. Zaista, ako se posmatrač preda umetničkom utisku čitave kompozicije, onda on može osetiti: to preda mnom stoji sâmo čoveštvo u svom najplemenitijem izrazu. Tu je vidljivo izraženo ono čovekovo biće koje je – u svom fizičkom, zemaljskom telu – bilo pravi nosilac Hrista, dakle onog visokog duhovnog bića za koje, na osnovu duhovne nauke, znamo da je pre oko dve hiljade godina živelo u telu Isusa iz Nazareta (u vremenu između njegove tridesete i trideset treće godine života). To je pravi čovek, ka kome stremi sav razvoj čovečanstva! U tom smislu je Rudolf Štajner ovo biće nazvao Reprezentantom čovečanstva. Stojeći u sredini, uspostavljajući na neki način jedinstvenu ravnotežu duha između dva zavodnička principa, objavljuje on jedini ispravni put čoveka. Biće koje zaista zaslužuje da se nazove čovekom neraskidivo je vezano za Hristov princip, za Hristovo biće koje je danas potrebno spoznati u njegovoj pravoj prirodi: kao visoko sunčevo biće, nosioca večne duhovne svetlosti, čija je „telesna supstanca“ sâma božanska ljubav. Teško je u pojmovima današnjeg ljudskog jezika opisati duhovne kvalitete ovog bića, ali opet: ono na neki način očekuje od nas da mu priđemo ne samo osećanjem, već i našim voljno-misaonim snagama. Put čoveka je u suštini put Hristov, u smislu izreke Apostola Pavla: „Ne ja, već Hristos u meni!“ A onaj koji je u stanju da uspostavi pravi odnos prema Luciferu i Arimanu, da njihova dejstva drži u međusobnoj ravnoteži i time ih neutrališe: on je u pravom smislu nosilac impulsa hrišćanstva. Čovek koji zaista radi na preobražaju svog duševno-duhovnog života dobro zna na koji način je duh hrišćanstva u stanju da savlada Luciferovo i Arimanovo zavodništvo: razvoj morala je put nadvladavanja luciferičkog principa, sticanje spoznaje o duhu je put nadvladavanja arimaničnog principa. Antropozofija stoga i jeste tu da bi čoveku ukazala na konkretne korake tog puta. Jer, u borbi sa ovim neprijateljima ljudske duše jačaju i čovekove duhovne snage, što je opet u smislu mudrog božanskog vođstva čovečanstva.





T ako pred našim okom stoji ova figura Reprezentanta čovečanstva, istinskog Bogočoveka1 : sa unutrašnjom pokretljivošću, životnošću i dinamikom koja je daleko iznad one današnjeg čoveka. Božanski čovek, u zemaljskom telu, koji svojom božanskom ljubavlju deluje tako da Lucifer sam od sebe (usled svoje sopstvene prirode) pada, Ariman se sam od sebe parališe. Jer, Hristos u nama – se ne bori protiv ovih bića, već čini ono što je u prirodi njegovog bića: zrači prema njima ljubav, sažaljenje prema njihovom otpadništvu. A to je ono što oni ne mogu da izdrže i zbog čega sami sebe dovode do pada. Ništa manje je okultna istina i činjenica da Hristova kosmička žrtva iz ljubavi, onako kako se ona pre oko dve hiljade godina odigrala u sferi zemlje i tu i dalje deluje, deluje tako da otčarava ova zavodnička bića iz njihove dekadencije, pružajući im na neki način ruku da bi postigli onu metamorfozu koju do sada nisu mogli da izvedu. Jer, da se ono što deluje na zao način – može preobraziti u dobro, ukoliko tu zahvati duh hrišćanstva: to je jedna okultna istina koja je pre više vekova naročito došla do izraza u onoj struji hrišćanstva koja se naziva manihejstvom. Tu dodirujemo jedan aspekt hrišćanstva koji će tek u budućnosti dostići svoj puni razvoj. Atmosfera čitave vajarske kompozicije sa Reprezentantom čovečanstva odiše jednom višom duhovnom svešću i hrabrošću u sagledavanju duhovnog stanja čovekove sadašnjosti. Mi uočavamo da je ovde u višu duhovnu svest izdignuto nešto što nam je poznato na osećajnom planu, onako kako je u nama kroz generacije genijalno delovala bajoslovna svest: tamo su u duboko inspirisanim bajkama vekovima delovale imaginacije zmaja (Lucifer) koji doleće iz oblaka i aždaje (Arimana) koja živi u pećini. Slike bajki bile su tako dugo vremena izuzetno važno sredstvo posredovanja dubljih okultnih istina na više osećajan način, što i danas igra nezamenljivu ulogu u moralnom vaspitanju dečjih duša. Kad je u pitanju odrastao, zreo čovek, onda je potpuno ispravno reći da je na stepenu današnje svesti čovečanstva nastupilo vreme da se pojmovi đavola (Lucifera) i sotone (Arimana), onako kako ih razlikuje npr. duh našeg jezika, – spoznajno prodube do te mere da čovek zaista prodre do okultne spoznaje skrivenih aspekata delovanja tih bića, koja su u okultizmu dobro poznata pod okultnim imenima Lucifer i Ariman. Ta spoznaja je naime u dubokoj vezi sa čovekovim razvojem ka slobodi koji nije zamisliv bez impulsa hrišćanstva.
goetheanum-plan(1)

 Ostaje nam da opišemo još jedan preostali deo ovog velikog vajarskog dela. Ako i dalje ostanemo na stajalištu Reprezentanta čovečanstva, pod čijim se nogama – u pećini – grči Ariman i s čije se leve strane strmoglavljuje Lucifer, vidimo sa njegove desne strane, na pozadini velike stene koja je podloga čitave kompozicije, – nešto kao savez Lucifera i Arimana. Tu su dakle ponovo plastično izrađena oba ova bića, ali tako da se Arimanova desna ruka pruža odozdo i na neki način čini izvesno jedinstvo sa donjim delom Luciferove „vrtložne“ telesne forme koja se spušta iz visina. Sa jakom centripetalnom snagom susreću se tu oba bića i formiraju izvestan duhovni savez. O čemu se tu radi? U duhovnoj nauci je Rudolf Štajner u više navrata govorio o toj činjenici duhovnog istraživanja: da na kraju svakog stoleća, a naročito hiljadugodišta, Lucifer i Ariman udružuju svoje snage u cilju pojačanog upliva na razvoj čovečanstva, ne bi li ga uputili u drugom smeru – koji nije u skladu sa božanskim ciljevima čovekovog razvoja. U tom smislu je kraj svakog veka, a posebno milenijuma, – istovremeno vreme dubokih kriza čovečanstva, što je prepoznatljivo čak i na osnovu spoljašnjeg istorijskog posmatranja. No, tom pojačanom dejstvu Lucifera i Arimana, koje nastaje kroz njihov „savez“ deluje božanski duhovni svet nasuprot time – što pojačava svoje impulse u duhu pozitivnog razvoja čovečanstva. Tako je, može se reći, kraj veka ili milenijuma realno i vreme velikih duhovnih borbi koje mogu naći svoj izraz i na fizičkom životnom planu. U naše vreme, šest godina2 pre početka novog milenijuma – možemo duboko da osetimo neprocenjivi značaj ovih duhovnih spoznaja. A kao jedan izuzetno važan rezultat svojih istraživanja činjenica duhovnog sveta naveo je Rudolf Štajner upravo to – da je na kraju našeg hiljadugodišta vreme velikih borbi i iskušenja za čovečanstvo, koje je od odlučujućeg značaja za dalju evoluciju čovečanstva. Zbog toga se i može reći da antropozofija, ako smemo to tako da izrazimo, nije ništa drugo do pružanje ruke čovečanstvu od strane duhovnog sveta, da bi ono probudilo svoju duhovnu svest i pokazalo se doraslim u ovom krajnje ozbiljnom ispitu u kome se sada nalazimo. Zaista, kao božanski dar usred jednog vremena zadojenog materijalizmom: tako se duši nepristrasnog posmatrača ukazuje pojava antropozofije u čovečanstvu.



Prošlost našeg razvoja bila je u mnogo čemu prožeta luciferskim iskušenjem, naša sadašnjost i bliska budućnost u znaku su susreta sa arimanskim iskušenjem koje sve više dobija na intenzitetu. Borba za pravo čoveštvo u nama postaje dakle sve oštrija i, u svojim posledicama, sve ozbiljnija.
Na kraju, ostaje nam da zapazimo još jedan motiv, bez koga bi „drvena grupa“ nosila pečat nedovršenosti. Pred kraj rada na kompoziciji Reprezentanta čovečanstva osetio je Rudolf Štajner, kao umetnik, da tu još nešto nedostaje, da to još nije celina u pravom smislu te reči. Tako je umetnički nastalo, poviše tog prikaza „saveza“ Lucifera i Arimana, sasvim na vrhu stene, – ono obličje koje je dr Štajner nazvao Biće svetskog humora ( koje nije nikakav simbol ili fantastična tvorevina, već sasvim realno biće duhovnog sveta). Ono je izrađeno, ili bolje reći: otčarano iz žive materije drveta, kao jako asimetrično lice što je u vajarskom procesu nastalo tako reći u susretu dveju sasvim suprotnih struja snaga, koje opet iz samog lica ili glave u svom zamahu stvaraju forme koje potsećaju na krila. Ispod tih „krila“ razaznaju se ruke što se blago pružaju prema napred. Čini nam se, a to je bar subjektivni utisak pisca ovog članka, kao da se Biće svetskog humora rađa iz izvesne disharmoničnosti, ali – na paradoksalan način – upravo svojim postojanjem pomaže uspostavljanju harmonije. Odozgo, sa svog visokog stajališta na vrhu stene, usta razvučenih u zagonetni „smešak“, ono posmatra zbivanje u čitavom delu kompozicije ispod njega. To biće unosi izvesnu atmosferu neuhvatljivog, nečeg što podleže sasvim drugim zakonitostima nego što je to slučaj sa bićima koja agiraju ispod njega, ono proširuje unutrašnji prostor posmatračevog doživljaja i unosi oslobađajući dah jednog novog horizonta, a s druge strane: ono produbljuje ozbiljnost celokupne dinamike zbivanja.
Najzad, ako želimo da ovo naše posmatranje sažmemo u jednu jedinu misao, onda bismo sebi mogli da kažemo: ovde na čoveka, kao vidljiva imaginacija u drvetu, deluje – sâm duh antropozofije na umetnički način!




A šta nam to poručuje ovaj duh antropozofije, u svom Reprezentantu čovečanstva? Tu se moramo setiti jedne značajne reči Rudolfa Štajnera: Hristos želi da ga ljudi traže na svim životnim poljima! Dakle, umetnik bi trebalo da se pita: šta je to što umetnost čini hrišćanskom (a ne luciferičkom ili arimaničkom), šta je to što bi u umetnosti današnjice zaista moglo da bude nova objava duha? Naučnik bi trebalo da se pita: da li sam svestan činjenice da je nauka današnjice prožeta arimanskim impulsom, jer svim fenomenima prilazi pre svega intelektualistički, tumačeći ih uvek na materijalistički način? Na koji način mogu hrišćanski impuls dovesti u nauci do izraza, da li sam svestan toga šta sve u razvoju nauke imam da zahvalim duhu hrišćanstva? Teolog i religiozni čovek uopšte mogao bi da se pita: da li dovoljno ozbiljno kao životnu praksu uzimam Hristove reči o putu i razvoju čovečanstva? Hristos nije biće koje stoji u svom razvoju. On je sada, dve hiljade godina nakon onoga što se u Palestini dogodilo kao Golgotski misterij, – dosegao jedan dalji stepen svog duhovnog razvoja! Koja se objava njegovog bića u tom smislu danas zaista može smatrati savremenom, ukoliko osećam da su sve stare religijske forme i objave postale dekadentne i nedovoljne da posreduju njegovu pravu duhovnu sadašnjost?


Neko može da ova pitanja smatra suludim ili da ih uzme kao dokaz duhovne oholosti, – onaj koji zaista stremi za duhom, moći će u svojoj duši da oseti njihovu punu opravdanost i moralnu ispravnost. S tim je u vezi i utisak koji nepristrasni posmatrač može da stekne o Reprezentantu čovečanstva. Jer on, Bogočovek, kao da jasno govori našoj duši: ovo nije staroegipatsko vreme boginje Izide, čiji veo u Saisu nije smeo da podigne nijedan smrtnik, – ovo je vreme kada svaki smrtnika, koji iz slobodne volje to hoće, može i sme da sam podigne veo sa boginje istine! Štaviše, ako on to sada sam ne učini, njegova dela neće (u dubljem smislu te reči) više biti u saglasnosti sa božanskim ciljevima evolucije čovečanstva! Jer, ovo je vreme pune individualne svesti i prohristovljeno Ja svakog čoveka može svojom sopstvenom snagom steći uvid u najviše sfere duha!
Od ogromnog značaja su duhovne spoznaje koje se posredstvom ovog umetničkog dela ulivaju u naš duševno-duhovni život, a koje imamo da zahvalimo energičnom i hrabrom duhovnom radu Rudolfa Štajnera. U ovo vreme unutarnjeg i spoljašnjeg haosa, kada svako za sebe traži duhovnu orijentaciju, njegov Reprezentant čovečanstva stoji pred našim okom ujedno i kao nosilac ritmičkih snaga, što unose sklad u čovekovu organizaciju i život, koji bi inače bili uvučeni u potpuni haos i divlju disharmoniju, ako bi čovek sasvim potpao pod uticaj Lucifera i Arimana. U tom smislu je Hristos – izvor onih snaga koje u svakom trenutku čovekovog života posreduju pravi ritam i harmoniju mišljenja, osećanja i volje.
I dobro će biti, ako nas ova vajarska kompozicija pobudi da je – kao jednu kosmičku imaginaciju – pustimo da deluje u dubinama naše duše.3






1.) Da bi se predupredile asocijacije koje mogu dovesti do nesporazuma, potrebno je naglasiti da se pojam Bogočoveka ovde ne koristi u onom smislu, kakav nalazimo u dogmatici pravoslavne ili rimokatoličke crkve, već samo u onom koji sadrži spoznaju određenih ezoternih činjenica i okultnih istina vezanih za inkarnaciju Hristovog duhovnog principa u telo Isusa iz Nazareta, onako kako su oni po prvi put u čovečanstvu objavljeni u duhovnoj nauci odnosno antropozofiji.
2.) Tekst je prvi put objavljen u časopisu „Antropozofija“, Zrenjanin 1995.
3.) Pogledaj foto galeriju ’Reprezentant čovečanstva’

15 коментара:

  1. meni je antropozofija legla tek posle par godina čitanja. a šta je to naspram mišljenja jednog prijatelja koji je proučava 30 godina i smatra sebe početnikom, a završio je i umetničke studije u Dornahu. doduše, i sam Štajner govori o upijanju, primanju impulsa znanja - logosa, čiji je Hrist nosilac, sa idejom da ćemo tek u daaalekoj budućnosti mnoge stvari u koje verujemo - znati. ali nikad do kraja. ono što fascinira je jedan sasvim drugačiji doživljaj koji je različit od filozofije, ili pak religijske literature. mi danas upijamo i primamo mnoga znanja kroz osećaje. Melani Klajn je kao psihoanalitičar dala frazu "upijajući mozak", koji je kod dece do 5-7-me godine u punom zamahu. deca, još uvek ne iskvarena i iskrena to mogu lakše. odrastao čovek sa maskom na licu, do pune mere iskvaren uticajima znanja i okoline, upija teže. ali bar nešto ostaje. ne možemo to naučno definisati, niti biti sigurni šta je to, ali doživljavamo. pogledajte oči jednog deteta i oči odraslog čoveka. videćete ogromnu razliku, ako i sami budete malo više otvorili dušu.

    čovečanstvo je zapravo jedna velika kulturna evolucija. antropozofi faze razvoja čovečanstva nazivaju kulturnim epohama. bez umetnosti, koja je duhovna nadrgadnja ostalih ljudskih dela, ogledalo ljudske duše (kako rekoste), čovek bi bio izgubljen za budućnost. iako je pod vođstvom lucifera koji uzdiže, bez izvornog osećaja sopstvenog još ne pronađenog, ali naslućenog JA u srcu, središtu bića, umetnost neće postati reprezent čovečanstva. biće mrtva. a ona koja vredi i danas živi.

    kao vermerovo delo (setih se prethodnog članka) u kome je naslikan samo jedan trenutak, trenutak kada je svaki lik sa samim sobom nečim obuzet, bez bilo kakvog obraćanja bilo kom. taj trenutak pripada večnosti, onoj petoj dimenziji koju retko možemo osetiti u životu, ali u kojoj je istinski naše ja - JA. pa kad nas neko prene iz misli, kao devojku sa plavim turbanom, videće se sve ono što što ni sami nismo znali o sebi. izvorno ogledalo našeg bića je umrljano, kod nekih nažalost potpuno prekriveno.

    pozdrav, 123

    ОдговориИзбриши

  2. 123
    Lep komentar zahteva lep nastavak priče,a ja raspolažem doslovno sa petnaestak minuta za spremanje na sledeću destinaciju.Danas je subota,rezervisan vreme za veliku kupovinu preko grane,specijalizovane radnjice,onda ručak i sada rođendan,ne znam više koji po redu od decembra,haha..
    Kada se vratim noćas pišem.
    Do tada pozdrav i ugodno veče

    ОдговориИзбриши
  3. Kad se samo setim svog onog sr...a koga sam učio i naučio
    u srednjoj školi, čudim se što uopšte mogu da razmišljam.
    pesnik u prolazu
    (još uvek)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mi smo mrvica univerzuma kojoj je podarena mrvica svesti ( još uvek) nedovoljna da bi se obuhvatila poezija, a gde tek suština njegovog bića.

      Избриши
    2. Kada je Karl Sagan 1990. godine komentarisao
      fotografiju naše planete sa granice Sunčevog sistema,udaljene oko šest milijardi kilometara, opisao je Zemlju kao "svetloplavu tačku,
      okačenu o sunčev zrak..."Mi smo deo mrvice.
      pesnik mrvica

      Избриши
  4. 123
    izvinjenje za kašnjenje.Zaglavila sam u ovozemaljskim užicima, haha..
    Ne mogu da prihvatim nadobudnost ni jednog načina razmišljanja ni njihove krajnje plodove jer svi poseduju dozu isključivosti. Kada kažem isključivost mislim na princip dogme kao dekreta,autoritarnost.To je izgleda u prirodi svakog mišljenja, da se striktno veže za jedan način koji se suprostavlja drugim. Potpuno je svejedno da li je reč o religiji,nauci, ili disciplinama koje se nalaze između.
    Sveobuhvatno znanje ne postoji. Čovek je biološki nesposoban da dokuči, ni da za života upije akumulirana znanja.Ni sva postojeća znanja, kao jedna celina, ne daju punu sliku.Znanje je dinamično pa time i privremeno.Svaka generacija mu dodaje ponešto što dopunjuje ili opovrgava staro, ali nikada, ponavljam, znanje ne daje puni pogled na svet.Celina je beskonačna samim tim što je i kraj neizvestan.

    Sve ovo napisah da bih objasnila svoj pristup:verujem da je danas 3 februar, ....sati, mada znam da je vreme izmišljeno da bi se MI lakše orijentisali u praktičnom životu.Mnogo sam realna, haha..
    U suštini ne znam u šta sve verujem i mislim da pitanje znanja u principu takođe ima praktičnu svrhu.Ne mislim samo na naše svagdanje funkcionisanje, jer, zaboga, mi smo duhovna bića,interes nam seže dalje od " fizičkih potreba".

    Antropozofija je,koliko ja imam uvid,objedinila nekoliko sistema mišljenja, pa čak i načina prezentacije.Tu mislim na sklonost kriptičnom govoru,pesničkim parabolama, zenovski misticizam, sa primerima bi mogli ići u nedogled. Upravo se u takvim ispisima pokazuje širina njenog opsega, ili želje da se obuhvati isprepletenost svih, da ih nazovem, otkrovenja ljudske svesti.
    Antropozofija tako,u sebi,ima elemente religije, ali ona sama nije religija, niti je filozofija,niti nauka,već od svega pomalo.
    Tako ja doživljavam tekstove koje sam do sada čitala i moram da priznam da mi pri čitanju smetaju pojedini,meni neprirodni,spojevi i tumačenja te vrste. To neprirodni se odnosi dakle na mene i moja znanja i nikako ne predstavlja objektivnu realnost. Ako uopšte ima objektivnosti te vrste izvan pojedinca.
    Ono što me uopšte privlači toj vrsti tekstova, je opet, iznenađujuće, ta alternativnost,posebno veza sa meni dragim gnosticizmom,pogotovo njegovim savremenim pristalicama(kao Sorianom npr.), a da ne govorim o suprotstavljanju užasno okoštaloj instituciji crkve i, ako hoćete istorijski gledano i samom hrišćanstvu uopšte.

    Za sada toliko i prijatno nedeljno popodne i veče

    ОдговориИзбриши
  5. U svetu vlada kolektivna psihoza, mentalni virus imbecilnog razmišljanja o čemu ne treba raspravljati jer je vidljivo golim okom i shvatljivo najsiromašnijem duhu. Ja sam davno shvatio da je rezultat ljudske pameti realnost I nikakva filozofija ne može da osmisli obesmišljenost ljudskih megalomanskih pretenzija na području saznanja I njegove primene. Civilizacija je poražena do nogu, porazili smo sami sebe šupljim pričama i necivilizacijskim delanjem.
    Otud je, bar sa ove ( moje) tačke gledišta bestidno i nadasve nekorisno pričati o egzemplarima umovanja. Višestruko je bolje upola manje opterećenom glavom preferirati korisna znanja i umeća i dostojanstveno se progurati kroz život. Ovako ispada da smo robovi u svakom pogledu. Poruka je: ne treba robovati nikome i ničemu, pa ni svom telu i duhu. A ko može bolje znati od nas samih šta nama najbolje odgovara.
    XXX


    ОдговориИзбриши

  6. XXX, omašio si čitav blog. ima more sajtova i blogova o pletenju kapa i šalova, "sam svoj majstor", čarobne kuhinjice, instant psihologija, vremenska prognoza, i ostale nadasve korisne stvari sa kojim bi lakše pregurali kroz život.

    pomeri malo ugao gledanja od kriticizma i negativnosti i videćeš da scenografija života nije baš tako kruta. dinamika je odlika razvoja. ne zameri na mojoj ironiji, ali tvoja nadmašuje sva moja umeća da je ponovim.

    123

    ОдговориИзбриши
  7. hahaaaaaaaaa,
    odvaljujem se od smeha.Prirodni brojevi su čudo!!!

    XXX
    Vidim da se diskusija rasplamsala.Držim da se jedino tako,otvoreno( bez vređanja) može razviti istinska razmena mišljenja.
    Danas su mnogi koji sebe smatraju sofistifikovanim poznavaocima " korisne materije" ( ako mislimo na isto, a nešto slutim da mislimo) ustvari žrtve kultova koje pomenuh, puste dogme. Ako se skoncentrišemo samo na površinske manifestacije (korisnosti)nećemo dosegnuti dalje od očiju,do pozadine.
    Fundamentalne nauke(zar ne mislimo ipak na to)su retka misaona područja koja zavređuju kolektivnu kompetenciju, da čak dodam državnu ( inače sam suzdržana prema birokratiji, da ne kažem državi)a tim i privilegovan status svakog pojedinca.Zato su, valjda,ugrađene u obrazovni sistem.

    Ali,zaboga,nije li zlo proizašlo iz sprege takvih kompetencija, porazilo civilizaciju do nogu! Do toga nikako nisu dovele, da se izrazim Vašim rečima ( odmah pređoh na Vi, haha) "megalomanske pretenzije na području saznanja".
    Da ja to kažem, da prostite, malo prostije,narodski:da nije bilo megalomanskih pretenzija još uvek bi Vi i ja sedeli u pećini,ili bi se šetali naokolo sa smokvinim listovima (skoro da preskočih).
    Očigledno niste čitali pažljivo istoriju kulture, a naročito one koje su sebe postavljali u poziciji da nameću svoje stavove drugima i društvu.Opet ću da citiram Vas :"A ko može bolje znati od nas samih šta nama najboljeodgovara."

    Sloboda! Draga sloboda.To svima nama odgovara, i to ona koja ne ide na uštrb drugog. Nekome odgovara šah,a nekome uz šah,ili košenje trave,prija malo čitanja npr.filozofije, ezoterije itd.I smeta li to nekome? Vama izgleda malo ide na živce.
    Zato Vam moram poručiti, prijateljski,Vašim rečima:"..ne treba robovati nikome i ničemu, pa ni svom telu i duhu."
    Pokušajte da ne robujete svojim krutim stavovima.

    ОдговориИзбриши
  8. Dobar dan želim, i sve najbolje u novom danu. Kod mene je noć.
    Lepo ste zakuvali.Ja biram "sam svoj majstor".To sam propustio u životu. Mali kurs mi ne bi škodio.123, hvala na savetu.

    XXX
    U drugačijim okolnostima bio bih možda bliži tebi u oceni, ali u ovom svetu koji sve više podseća na kupleraj gde su mržnja, zavist i konstantna bezobzirna pljačka pametnih i sposobnih ljudi deo političke kulture i mentaliteta, nemam čvrste argumente. Nemam ni dovoljno drskosti da nekom popujem sa nekakvih hipokritskih pseudomoralnih pozicija.
    Kako ono rekoše, mi nismo anđeli,nego ljudi.

    Peđa

    ОдговориИзбриши
  9. L2, smeh je lekovit. nisu čuda samo prirodni brojevi, već priroda sama. da čoveku nije dat humor i smeh, morao bi da ga potraži sam, da ga otme od bogova (sad će da se naježi naš prijatelj XXX) haha :)

    nije mi strano sve što je ljudsko. i tako to, ovo, ono, što bi rekao moj komšija crnotravac, koji uz čašicu ume da izbaci izvornu mudrost koju nosi u genima, nazovi vic, i da ozbiljno uz intermeco ćutanja, odvali svoju čuvenu: i tako to ovo ono... njemu ne treba kantovsko pitanje ko sam, šta sam, gde idem i gde ću stići. on to instiktivno oseća ili zna. našao je svoju meru.

    XXX, oduvek je bilo i biće primitivizma, nemorala, nadobudnosti, nasilništa, lopovluka, pljačke, politike i lukavstva. scenografija se samo menja. i zatvorenik u zatvoru može imati slobodu, to mu niko ne može oduzeti. možda je pronađe baš tamo, u zatvoru, jer zamagljene uslovljenosti i omamljenost idealizma napolju mu neće izazvati potrebu nasušnu da je traži. mi i živimo u zatvoru, kada malo bolje razmisliš, i zato su uslovi za traženje drugačijih pogleda na svet mnogo jasniji. jasnije se vidi kada je kontrast svetla i tame jači. na belom zidu jasnije vidiš crni mrlju, ali i na crnom zidu belu. viđenje belog nije bestidno, dapače...

    Ja malo izigravam viteza, davno izgubljenu mušku osobinu i branim ovaj prostor drage nam dame. pre svega zbog bogatog sadržaja, koji ne može u mojim mislima izazvati reč: bestidno i nekorisno razglabanje o egzemplarima umovanja.

    XXX, pronađi negde u "podrumu" svoj viteški mač i izbori se sa vremenom koje živimo svi.

    Peđa, eto neke vajde i od mene... hahaha.

    123

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "nije mi strano sve što je ljudsko. i tako to, ovo, ono"..
      slažem se ..i tako to,ovo,ono, haha...

      P.S.
      Hvala na viteškom ponašanju!
      Dami su geni izoštrili jezik, što baš i nije damski...i tako to...haha..

      Избриши
  10. Dobro, dobro, i mene ste nasmejali.
    Ne mora biti, i u velikoj većini slučajeva nije presudno verujemo li da je zemlja ravna ploča, okrugla ili elipsasta,molimo li se Bogu, Budi, Alahu ili smo ateisti.Sposobnost preživljavanja je kapitalnije.Nije pravilo koliko znaš, već znaš i umeš.Filozofija, ezoterija i ostale vazdušaste..hmm...su mentalni spinovi od kojih se ne živi.Svi muzemo nauku i živimo zahvaljujući tom znanju.
    Dokle ćemo stići? Ne reče li Bog, da nije dobro jesti sa drveta saznanja! Zašto je on u pravu, a ja nisam, haha..

    I još ovo,bez zamerke. Ceo cirkus života dezintegriše se pre nego što iko od nas uspe da sva ta "sveta" ili "apostolska" znanja ugradi u sopstveni život.A namera im je takva.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A da dodate uz XXX jedno L? "Moje slovo" u zbiru sa vašim iks-ovimadaje pristojnu veličinu, može npr. košulja.Ima i većih veličina,za one sa " vazdušastim " okolotrbušnim pojasom,vrlo, vrlo konkretnom veličinom, obično za one koji više vole ufrčkane čvarke nego vazdušaste duhovne zavrzlame. Pošto se vrtimo oko konkretnih stvari, meni to pade napamet.Nešto mislim,da bi svaki svaki prilog teoriji konkretnosti dobrodošao.

      "Ne reče li Bog,..."
      Reče Bog (pa zašto ne biste i Vi)ako je verovati ljudima kojima se ispovedio,da je Eva ugrizla jabuku. Da su muški pretci bili pošteni, kao što nisu, ne bi je zbog toga optužili za sklonost bludu,niti bi je novi tumači zakopčali duhovno do grla,ostavili joj samo otvor oko očiju, i to ponekada sa mrežicom, već ..bi je optužili samo za žudnju za okusom znanja.
      Po Bogu, neznanje je put ka sreći.One jadnice sa otvorom oko očiju,bez očiju kod očiju,trebale bi biti srećne.Bože,kažete Vi njemu, nisi u pravu, korisno znanje je put ka sreći.Avaj, Bog vas čuje, ali ne mari. Osuda je davno pala i zato se " život dezintegriše pre nego što.." uspemo da se spasimo. Sa čim da se spasimo? Znanjem? Onim što nas odvede grehu?
      Šta mogu da iskonstruiše igra reči, čudo jedno, zar ne. Oprostite na ovoj maloj igri.
      Noćas napisah " Hoćuuuuu ..početak i kraj! To je u čast vapaja Eve iz raja sa kojim nas zarazi.A početka i kraja nema.

      Избриши
  11. Trazio sam i uspeo da pronadjem jednu zgodu sa Tolstojem.
    "Ispričaću vam anegdotu o Lavu Tolstoju koja se čuva kao usmena tradicija u našoj porodici. Moj deda Ilija Lavovič, sin Lava Nikolajeviča, živeo je duže vreme u Kalugi. Tamo je bio poznati fotograf Protošejevič, koji nije baš bio čovek od inteligencije. I kada bi moj deda leti išao u Jasnu Poljanu i ostajao duže sa svojom decom, uzimao je sa sobom tog Protošejeviča. To je stara dvorjanska navika da sa sobom vode kuvara, sobaricu i ostalu poslugu. I tako dođe fotograf u Jasnu Poljanu s mojim dedom. Pošto je u kući Lava Nikolajeviča bila velika demokratija za stolom, za ručkom je mogao sesti svaki gost, pa bio on student, fotograf ili obični radnik. Razume se, Lav Tolstoj je sedeo na čelu stola, bliži prijatelji su sedeli do njega, a malo dalje su sedeli ljudi koji su ga manje znali. I desio se tako taj ručak. Puno se pričalo i odjedanput je taj Protošejevič poželeo da i on nešto da kaže, da i on učestvuje u razgovoru. I kad je nastao tajac, Protošejevič se malo digao i obratio se Lavu Nikolajeviču rečima:
    „Dozvolite da vas nešto pitam.“
    Lav Nikolajevič:
    „Izvolite, Protošejeviču, pitajte“.
    I pošto Protošejevič nije mogao da pita za neku sitnicu već nešto bitno, pita on Lava Tolstoja:
    „Recite mi, Lave Nikolajeviču, da li postoji Bog?“
    Lav Nikolajevič se zamisli pa kaže:
    „I ja bih isto vas nešto želeo da pitam.“
    „Može“, kaže Protošejevič.
    „Recite mi, molim vas, da li ste vi nekad gledali kroz mikroskop kap vode“.
    Protošejevič se začudio, ali je hteo da se pokaže kao učen čovek i odgovori:
    „Jesam, gledao sam.“
    „Šta ste tamo videli?“
    „Pa, bele neke mehuriće, infezoije, tako nešto“.
    „E sad, molim vas, recite mi, ako vi pitate te infezoije da li postoji u Kalugi fotograf Protošejevič, šta će vam odgovoriti taj mehurić?“
    Z.

    ОдговориИзбриши