Priče u slikama

 

Ispričaću vam o bolesti od koje patim. I imam neki čudan osećaj da dosta vas takođe pati od nje.Kada se šetam kroz umetničku galeriju,prostorije i prostorije pune slika,nakon 15 ili 20 minuta,shvatam da ne razmišljam o slikama,ne povezujem se sa njima.Umesto toga, razmišljam o šolji kafe,očajnički mi treba, da me razbudi. Patim od galerijskog umora.
Koliko vas boluje od ...Aha, aha!
Dakle, nekada možete izdržati duže od 20 minuta, ili čak kraće, ali smatram da svi mi bolujemo od toga. I da li osećate propratnu krivicu? Gledam slike na zidu i mislim, neko je odlučio da ih stavi tu, dovoljno su dobre da budu na zidu,ali to ne vidim uvek.Zapravo većinom to ne vidim. I odem osećajući se nesrećno.Pre ću se osećati krivom i nezadovoljnom sobom,nego što ću misliti da nešto nije u redu sa samom slikom.Mislim da nešto nije u redu sa mnom. Nije dobro iskustvo tako napustiti galeriju.Stvar je u tome da treba sebi da damo oduška.Ako razmišljate o odlasku u restoran,kada pogledate u jelovnik, da li se od vas očekuje da naručite apsolutno sve što je u jelovniku? Ne! Vi birate. Ako odete u prodavnicu odeće da kupite košulju, da li ćete probati sve košulje i poželeti apsolutno svaku košulju? Naravno da ne, možete biti selektivni. To se od vas očekuje.

Z ašto se ne očekuje od nas da budemo selektivni kada odemo u umetničku galeriju? Zašto treba da se povežemo sa apsolutno svakom slikom? Pa ja pokušavam da ovome pristupim na drugačiji način. I radim dve stvari. Kada uđem u galeriju, najpre, pređem sve poprilično brzo, pogledam sve i izdvojim one koje me nateraju da usporim iz ovog ili onog razloga. Čak ni ne znam zašto me nateraju da usporim, ali me nešto privuče kao magnet i onda ignorišem sve druge i jednostavno odem do te slike.Tako da je prva stvar koju uradim, zapravo moj sopstveni stručni izbor. Odaberem sliku, može to biti samo jedna od 50 slika.Sledeće je, stanem ispred te slike i ispričam sebi priču o njoj.Zašto priču? Pa, smatram da smo stvoreni za to, naš DNK nam govori da pričamo priče.Stalno pričamo priče o svemu, mislim da to radimo jer je svet na neki način ludo i haotično mesto i nekada pričama pokušavamo pomalo da pronađemo smisao sveta, pokušavajući da ga uredimo. Zašto ne bismo to primenili na naše gledanje slika? Sada posećujem umetničke galerije na način na koji gledam jelovnik u restoranu.

                                                      

Pokazaću vam sada tri slike,koje su me naterale da se zaustavimi poželim da ispričam priče o njima.Prvoj nije potreban uvod -- "Devojka sa bisernom minđušom'' Johana Vermera, holandskog slikara iz 17. veka. Ovo je najdivnija slika. Prvi put sam je videla kada sam imala 19 godina,odmah sam izašla i kupila poster te slike, zapravo još uvek imam taj poster. Nakon 30 godina i dalje mi visi u kući. Pratila me je gde god da sam išla. Nikad se ne umorim od gledanja u nju. Ono što me je nateralo da se zaustavim ispred nje, bile su prelepe boje koje koristi i svetlost koja joj pada na lice.Ali mislim da ono što me još uvek tera da joj se vraćam iz godine u godinu, je nešto drugo, a to je izraz njenog lica, protivurečan izraz njenog lica. Ne mogu da ocenim da li je srećna ili tužna i stalno menjam mišljenje. Zbog toga joj se stalno vraćam. Jednog dana, 16 godina nakon što sam držala ovaj poster na zidu, legla sam u krevet i pogledala sam je, odjednom sam pomislila, pitam se šta joj je slikar uradio da bi ona tako izgledala. Prvi put sam pomislila da izraz na njenom licu zapravo prikazuje šta ona oseća prema njemu. Uvek sam pre toga gledala na sliku kao na portret devojke.Tada sam počela da gledam na nju kao na portret jedne veze. I pomislila sam, dobro, kakav je taj odnos? Pa sam rešila da saznam. Malo sam istraživala i otkrila sam da nemamo predstavu o tome ko je ona. Zapravo, ne znamo ko su modeli na bilo kojoj od Vermerovih slika i znamo veoma malo o samom Vermeru.To me je nateralo da viknem ,,Jeeeee'!' Mogu da uradim šta god poželim, mogu da izmislim bilo kakvu priču.

Evo kako sam došla na ideju ove priče. Najpre sam pomislila da moram da je postavim u kuću. Kako je Vermer poznaje? Pa, pretpostavljalo se da je ona njegova dvanaestogodišnja ćerka. U vreme kada je naslikao sliku, kćerka je imala 12 godina. Pomislila sam, ne, radi se o veoma intimnom pogledu, ali to nije pogled kojim kćerka gleda oca. Jedno je sigurno, u holandskom slikarstvu tog doba,otvorena usta žene, ukazivala su na seksualnu dostupnost. Bilo bi neprikladno za Vermera da tako naslika svoju kćerku. Tako da se ne radi o njegovoj kćerci, već je to neko ko mu je blizak, fizički blizak. Pa, ko bi još mogao da bude u kući? Služavka, ljupka služavka. Dakle, ona je u kući. Kako da ona bude u ateljeu? Ne znamo mnogo o Vermeru, ali ono malo što znamo, jednu stvar koju znamo je da se oženio katolkinjom, živeli su sa njenom majkom u kući u kojoj je imao svoju sobu, svoj atelje. Takođe je imao 11 dece. Mora da je to bilo haotično, bučno domaćinstvo. Ako ste videli ranije Vermerove slike, znate da su one neverovatno mirne i tihe. Kako slikar slika tako mirne, tihe slike sa 11 dece oko sebe? Pa, on deli svoj život. Dođe do svog ateljea i kaže: ,,Da niko nije ušao ovde. Ni žena, ni deca. Dobro, služavka može da uđe i počisti."Ona je u ateljeu. Ima je u ateljeu, zajedno su. I odlučuje da je naslika. Kaže joj da obuče nešto vrlo jednostavno. Ali, sve žene ili barem većina žena, na drugim Vermerovim slikama,nosile su somot, svilu, krzno, vrlo raskošne materijale. Ovo je vrlo skromno, jedina stvar koja nije skromna je njena biserna minđuša. Ako je služavka, nema šanse da je mogla da priušti par bisernih minđuša. Dakle, to nisu njene biserne minđuše. Čije li su? Mi sasvim slučajno znamo da postoji lista Katarinine, ženine odeća. U njoj je žuti kaput sa belim krznom,žuti i crni ženski pojas,ova odeća se može videti na mnogim drugim slikama,na različitim ženama na Vermerovim slikama. Očigledno je da su njenu odeću pozajmljivali mnogim, raznim ženama. Nije velika zabluda pomisliti da ta biserna minđuša pripada zapravo njegovoj ženi. Dakle, imamo sve delove za našu priču. Ona je dugo sa njim u ateljeu.Trebalo je mnogo vremena da se naprave ove slike. Oni bi sve to vreme provodili sami. Ona nosi bisernu minđušu njegove žene. Prelepa je. Očigledno ga voli. Razapeta je. A da li žena zna? Možda ne zna. I ako ne zna, pa --to je priča.





S ledeća slika o kojoj ću govoritije Šardenova ,,Dečak koji gradi kulu od karata'. On je francuski slikar iz 18.veka, najpoznatiji po svojoj mrtvoj prirodi, ali je povremeno slikao i ljude. Zapravo je naslikao četiri verzije ove slike,različiti dečaci koji grade kule od karata, potpuno koncentrisani.Ova verzija mi se najviše dopada, jer su neki od dečaka stariji dok su drugi mlađi i za mene je ova, kao Zlatokosina kosa, baš onakva kakva treba da bude.

 


O n nije sasvim dete, ali nije u potpunosti ni čovek. On je u potpunosti izbalansiran između nevinosti i iskustva i to me je zaustavilo ispred ove slike. Pogledala sam ga u lice. Pomalo podseća na Vermerovu sliku. Svetlost dolazi sa leve strane, lice mu je okupano u ovom sjajnom svetlu. Tačno je u centru slike,morate da je pogledate. Tada sam shvatila da, dok sam je posmatrala,stajala sam ispred nje i ponavljala:,,Pogledaj me, molim te, pogledaj me.'' Nije me pogledao. Još uvek je gledao u svoje karte i jedan od zavodljivih elemenata ove slike je u tome, on je toliko fokusiran na to što radi, da nas ne gleda. To je po mom mišljenju znak remek dela,kada na slici postoji nedostatak rešenja. Nikada me neće pogledati.




Razmišljala sam o priči u kojoj,da sam ja na njegovom mestu, ko bi mogao da bude tamo i da ga gleda? Nije slikar, ne želim da mislim na slikara. Razmišljam da je mogla da bude njegova starija verzija. On je čovek, sluga, stariji sluga koji gleda ovog mlađeg slugu,koji mu govori: ,,Pogledaj me. Hoću da te upozorim na ono što ćeš upravo da proživiš. Molim te, pogledaj me.''I on nikada ne pogleda.


 

I taj nedostatak rešenja, nedostatak rešenja na slici ,,Devojka sa bisernom minđušom'' --ne znamo da li je srećna ili tužna. Napisala sam čitav roman o njoj,i dalje ne znam da li je srećna ili tužna. Iznova sam tražila odgovor vraćajući se slici i tražila sam odgovor, tražeći priču da popuni tu prazninu. Možemo da izmislimo priču i ona nas zadovolji na trenutak, ali ne zaista, vraćamo joj se iznova.


 

Poslednja slika o kojoj ću govoritije slika anonimnog slikara, "Anonimni". Ovo je portret Tjudora koji je Nacionalna galerija portreta otkupila.Oni su mislili da je to čovek po imenu Sir Tomas Overberi i onda su otkrili da to nije bio on  i da ne znaju ko je. U Nacionalnoj galeriji portreta,ako se ne zna biografija slike, nekako nam je slika beskorisna. Ne mogu da je okače na zid, jer ne znaju o kome je reč. Tako da, na žalost, ovo siroče provodi većinu svog vremena u skladištu, zajedno sa velikim brojem druge siročadi,neke od njih su zaista prelepe slike. Ova slika me je naterala da se zaustavim ispred nje iz tri razloga. Jedan od razloga je nepovezanost između njegovih usta koja se smeše i njegovih tužnih očiju. Nije srećan? A zašto nije srećan? Druga stvar koja me je zaista privukla bili su njegovi svetli, crveni obrazi. On crveni. Crveni, dok mu se portret pravi! Mora da je on tip koji stalno crveni. O čemu razmišlja što ga tera da crveni? Treća stvar koja me je naterala da se zaustavim ispred slike je njegov prelepi dublet.Svilen, siv, ti prelepi dugmići. Znate na šta me podseća? Nekako je ugodan i pufnast, podseća na perjani jorgan raširen preko kreveta. Uporno sam razmišljala o krevetima i rumenim obrazima i naravno da sam uporno mislila na seks kada bih ga pogledala i pomislila sam, da li on o tome razmišlja? Pomislila sam da, ako ću da smislim priču, šta je poslednja stvar koju bih stavila u nju? Pa, čime bi tjudorski džentlmen bio okupiran? Pomislila sam, Henrik VIII, dobro. Bio bi okupiran svojim nasledstvom, svojim naslednikom. Ko će naslediti njegovo ime i bogatstvo? Stavite sve to zajedno i imate priču da popuni onu prazninu koja vas stalno tera da se vraćate slici. Evo priče. Kratka je.

,,Rumenko''

J š uvek nosim beli brokatni dublet, koji mi je Karolin dala. Ima jednostavan, visoki okovratnik, rukave koji se skidaju i komplikovane dugmiće od upredenih niti svile, koji su postavljeni jedni uz druge, taman se uklapa. Dublet me podseća na prekrivač na velikom krevetu. Možda je to i bila namera. Prvi put sam ga nosio na svečanoj večeri, koju su njeni roditelji organizovali u našu čast.Z nao sam, čak i pre nego što sam ustao da održim govor, da su mi obrazi goreli. Oduvek sam lako crveneo, od fizičkog napora, od vina, od uzvišenih emocija. Moje sestre i dečaci iz škole su me zadirkivali zbog toga, ali Džordž nikada. Samo je Džordž mogao da me zove Rumenko. Nikome drugome to nisam dozvoljavao. Uspevao je da ulepša reč. Kada sam objavio vest, Džordž nije porumeneo, već je pobledeo kao moj dublet. Nije trebalo da bude iznenađen. Bila je najnormalnija pretpostavka da ću jednog dana oženiti njegovu rođaku. Ali teško je naglas čuti te reči. Znam, jedva sam ih izgovorio. Nakon toga, našao sam Džordža na terasi kako gleda u vrt. Uprkos pijenju celog poslepodneva, još uvek je bio bled. Stajali smo zajedno i posmatrali služavke kako seku salatu.

,,Šta misliš o mom dubletu?'', pitao sam ga.
Ovlaš me je pogledao:
,,Izgleda da te taj okovratnik davi.''
,,I dalje ćemo se viđati'', insistirao sam.
"I dalje možemo da lovimo, igramo karte, idemo na dvor.Ništa ne mora da se promeni.''
Džordž nije govorio.
,,Imam 23 godine. Vreme mi je da se oženim i da dobijem naslednika. To se od mene očekuje.''

Džordž je ispio još jednu čašu vina i okrenuo se ka meni.
"Čestitam na skorom venčanju Džejms.Siguran sam da ćete biti zadovoljni zajedno.''
Nikada više nije upotrebio moj nadimak.

 

 

                                 VIDEO KLIKNI NA SLIKU

 

                    

                                          
                                             ARHIVA