Nicola Verlato - Zero Gravity, hiperrealistička apokalipsa.

        

Odlučih popodne da malo prolunjam mojim, umetničkim sfereama. Post je rezultat takve šetnje i kratkog podsećanja na jedan od avangardnih stilova ovoga veka.

Mrzim rutinu, kliše i retoriku.

Mrzim mumije i muzejske suterene.

Mrzim književne fosile.

Mrzim zveku lanaca.

Mrzim sve one koje sanjaju o antici i misle

da ništa ne može da nadmaši prošlost.“

  A.M.

Diskurs svake avangarde je zasnovan na kontrapunktu sa prošlim stilom. Avangarda 20.veka je otišla dalje. Ona je objavila taj odnos suprotstavljanja  drastičnije i energičnije, upotrebivši hiperbolički  tj. jezik visoke potencije,  eksklamacijski, apelativan, bespogovoran.
Hiperrealizam je reakcija na prethodnu, apstraktnu umetnost, odgovor na nedostatak prikazivanja motiva. Tematski i tehnološki, pravac  je vezan  za slikarske tradicije realizma 19. veka i  popartistički prikaz urbane potrošačke kulture u slikarstvu 20. veka. Ti stari uzori i sve, eventualne, sličnosti po bilo kojoj osnovi u hiperrealizmu dobijaju potpuno nova semantička značenja i vrše drugačije uloge, pa stoga postižu i drugačije efekte.

Hiperrealizam se pojavljuje  u 60-im i 70-im godina . Godine 1972,  na Documenti s ( Dokumenta 5, 820 eksponata ) hiperrealisti su blesnuli i postali popularni. U katalogu Documente predloženo je bezbroj naziva za pokret:  gotorealizam, superrealizam, radikalni realizam, pop-art-realizam, realizam oštrog fokusa, novi realizam, dvostruki realizam i artefaktualizam. Dakako da svaki od ovih naziva precizno označava smer i vrstu realističkog prodora.

……trebamo pojesti sirovu, crvenu sumnju onih koje volimo - doslovno žličicom grabeći u njihov mozak…..

 

Hiperrealistima je jako bitan  psihološki moment uticaja na publiku.  Susret sa hiperbolisano- realno prikazanom stvarnošću  je  u suštini nadrealan. Čak i  kod foto realizma kreacije umetnika uništavaju fizičko prisustvo originalnog objekta u realnim dimenzijama i značenju!

Ako se tome doda da su teme često šokantni prikazi šokantne stvarnosti iz politike i istorije, rada, zabave i svakodnevnice, socijalnog prostora, modernih individua, porodice i prijatelja,  uz to na platnu  velikih dimenzija  željeni efekt nelagode je neizbežan.

  

Običan posmatrač zaboravlja da je  umetnost  iznikla iz zanata i da je tek vremenom uzdignuta na  pijedestal i  postala institucija  poput svih društvenih institucija. Postmodernizam ruši  upravo taj kult genijalnih stvaraoca  te unosi misao da skoro sve može biti umetnost. Umetnici sami ruše establišment umetnosti. Da li u tome uspevaju je drugo pitanje.

 

Želja  da se bude originalan zajedno sa strahom od uticaja, u čemu su sadržani  pokretači i nosivi elementi avangardi, na izvestan način nova imena približava starim, indirektno i tradiciji. .  Borgesovski rečeno,  jaki umetnici su izabrani od svojih prethodnika.  Tradicionalno se neguje vrhunski kvalitet najpoznatijih majstora , a on nova imena uključuje u standardne kanone slikarstva. To govori u prilog činjenici da tradicija nikada nije bila obična transmisija i da se  moćna zaostavština tradicije  ne može tek tako dokinuti. Ona progovara u svakom novom delu poput

kanonske hipnoze.

Vrhunski kanon svakog orihginalnog dela je njegova neuhvatljivost, tajnovitost, neobičnost. Pišući o tome Bloom napominje da će u svojoj knjizi govoriti o 26 pisaca, od Dantea do Becketta, od Božanstvene komedije do Svršetka igre, krećući od jedne neobičnosti do druge, ali i pokazati kako se u delima tih pisaca očituje prevladani nagon s tradicijom a (praktično)vrši pridruživanje kanonu.

Univerzalnost tema, nije li i to kanon? Nisu li ove slike moderna haotična svest o tradicionalnim  ( ujedno i savremenim)  temama. To je još jedna potvrda da se savremenici, ma koliko negirali tradiciju, u nju uključuju  preslažući stare stvari na najrazličitije načine.

Obogaćujući postupke  parodiranjem, grotesknim deformisanjem,  avangarda otkriva svoju želju da bude drugačija, suprotna, ali se, kad tad mora osvestiti i shvatiti  da je nemoguće početi ispočetka, od nule, od apsolutno novog. Tu utopiju potvrđuje vreme.   U “Servantesovom podcenjenom nasleđu” Milan Kundera  govori o tome kako su gotovo sve avangarde s “nepodnošljivom” lakoćom (lakomislenošću) proglašavale smrt romana. “Roman će biti pokopan u ime istorijske pravde, baš kao i siromaštvo, vladajuće klase, stari modeli automobila ili šeširi cilindri.” I…..da li je pokopan? Ako avangarda želi da nas ostavi u čudu, iznenađene svojim okretom ka novom, uspeće kao što je uspevalo tradicionalnoj umetnosti,  isključivo moćnim autorskim delima. Nikola Verlato je jedan od njih.

 

 

 

 Kada su ga upitali da li njegovo stvaralaštvo ima veze sa video igrama, Nikola je odgovorio pozitivno. “Nisam veliki igrač, uvek sam voleo da gledam druge ljude kako igraju  a ne da sam  igram. Kad sam bio klinac,  najviše me interesovala estetika video igara. ….” Po rečima autora  estetsko okruženje video igre je vrlo slično crtežu slikarstvu. I jedno i drugo su  konstitutivni principi stvarnosti. To nisu dokumenti već sama stvarnost. Tržište igara, kao i slikarstvo,  razvija  estetsko-kognitivne sposobnosti.  Dobrom igrom  u mogućnosti ste da širite određenu viziju sveta. Drugačije je sa lošim produktima . “Video igra je kao bomba skrivena u Vuitton torbi “, upozorava slikar. Moguć je razoran uticaj. Nizak nivo popularne kulture - od filma do video igara, od stripa do fantastičnih kartaških igara – uništava i  dobro pretvara u nešto sasvim drugo.

   

 

“Nisam siguran da je avangarda  utelotvorenje progresivnog duha dvadesetog veka… mislim da je ona kulturni i društveni otpor starom aristokratskom poretku koji je bio potreban, i još uvek treba, u cilju stvaranja socijalne uravnoteženosti kroz korištenje ranovrsnih i složenih jezičnih kodova. Upoređujući avangardu u slikarstvu i muzici, Nikola podseća na sudbinu avangardne muzike poslednjih četrdeset godina. Naime, ista je  doživela potpuni neuspeh  ne uklopivši se u oblikovanje modernog  kulturnog pejzaža. "Jednoga dana poštar će zviždati moje melodije", izjavio je Arnold Schönberg. To se nije dogodilo. Dogodila se invazija  rock i pop muzike u naše živote zahvaljujući industrijskim procesima proizvodnje i distribucije.

Nisu li možda slikarstvo, muzika i ostale umetnosti konzervativne umetnosti kojima je neizvesna budućnost? Hoće li jednoga dana potpuno izgubiti smisao postojanja ? Ova pitanja se momentalno čine preuranjenim, mada je sve izvesnije da brzina kojom se kreće čovečanstvo neće zaobići ni umetnost. Šta bi to mogla ispuniti mesto umetnosti je takođe interesantno pitanje jer, u pitanju je nešto više od nazovimo ih kako god hoćemo,zanatskih, umetničkih  proizvoda. U pitanju je kreativnost, stvaralački poriv vrste kojoj pripadamo. Hoće li se čovek do te mere izmeniti da će u njemu presahnuti ova potreba? Ne vredi nagađati.   

                                                                      
                                                                        IZ ARHIVE