Slobodna volja: imamo li je ili ne?

 

 

 Dejvid Hjum: naša dela su ili uzročno predodređena, u kom slučaju nismo odgovorni za njih, ili su nasumična, u kom slučaju nismo odgovorni za njih.

U XIX veku, matematičar Pjer Simon de Laplas je pretpostavio sledeće: ukoliko bih bio u stanju da spoznam položaj i kretanje svakog atoma u svemiru u prošlosti i sadašnjosti, mogao bih da do apsolutne tačnosti predvidim budućnost. Bila je ovo zamisao koja se oslanjala na zakone Njutnovske klasične mehanike, prva artikulacija naučnog determinizma i - krajnje nemoguća, kako nam je kvantna mehanika kasnije pokazala. No, za nas je ideja determinizma ovde os posebnog značaja.

 

Iako sa jakim uporištem u egzaktnosti prirodnih nauka, problem slobodne volje po svom sastavu i implikacijama pripadao je suštinski duhovnoj sferi i očaravao filozofe već hiljadama godina. Gotovo da nema filozofa koji nije dao svoj doprinos ovoj temi. Uglavnom se uzima da je koncept slobodne volje u najtešnjoj mogućoj vezi sa moralnom odgovornošću, ali se tu nikako ne iscrpljuje njena primena. Autonomija, lično dostojanjstvo osećaj postignuća i samoostvarenja svoj primarni uslov nalaze upravo u našoj svesti o tome da delamo svojevoljno i slobodno. Uglavnom su religiozni mislioci bili ti koji su se prema ovoj problematici odnosili sa oštricom determinizma kao božanske promisli i omnipotencije nad svim, pa i ljudskim delima. Sa usponom razuma i Prosvetiteljstva, uzročno-posledične veze u materijalnom svetu neka vrsta ogledala za pogled unutar ljudske psihe i mehanizama ponašanja.

 

Uspon neuroloških nauka je doveo do jednog nedavnog otkrića na Institutu Maks Plank u Lajpcigu koje je uzrokovalo jedan od najvećih šokova u javnosti: električni i hemijski signali u našem mozgu donose odluku o akciji, pokretu ili misli koje ćemo izvršiti i do čak sedam sekundi pre nego što mi postajemo svesni te odluke (gotovo identičan rezultat je prvi postigao fiziolog Bendžamin Libet 1970. godine)!

                                  

EXPERIMENT Bendžamin Libet 1970. godine)!

0 repose
1 (-500 ms) EEG measures Readiness potential
2 (-200 ms) Person notes the position of the dot when decides
3 ( 0 ms) Act

Drugim rečima, naše nesvesno, koje je ovim postalo iznenađujući donositelj odluka, je sekundama ispred našeg svesnog te sve što smatramo “kontrolom nad svojim postupcima” nakon temeljitog promišljanja, ovime biva stavljeno na najteži test. Prosto rečeno, mozak nas je preodredio i pri tom izmišlja priče i otvoreno nas laže da smo u vlasništvu svojih postupaka. Iako sam Libet napominje da naša svest zadržava sposobnost da stavi veto na akcije koje iniciraju podsvesne stukture. Da li je slobodna volja samo iluzija?

 

Implikacije društvene erozije u slučaju nepostojanja (ili makar neverovanja u postojanje) slobodne volje su brojne: od banalnosti sklonosti ka varanju na ispitima do odsustva svakog altruizma – to su rezultati testova u kojima je ispitanicima bivala veštački poljuljana vera u slobodnu volju (u svetu u kojem slobodna volja ne postoji, da li ste zaista krivi ukoliko počinite ubistvo?). Danijel Denet, filozof i kognitivni naučnik koji je intenzivno pisao o ovoj temi, rekao je: “Ako razmatramo da li je slobodna volja iluzija ili stvarnost, mi zaista gledamo u ambis. Ono što nas naizgled teši je skok u nihilizam i očaj.”

Koliko to depresivno (ili, za neke, utešno?) bilo, zavisi šta zaista podrazumevate pod slobodnom voljom. Uobičajeno je da se njome smatra da su ljudi moralni agenti čija dela nisu predodređena. Kakav god izbor da načine, on nije iznuđen – može biti drugačiji, ali nije proizvoljan. Međutim, svaki fizički sistem do sada istražen je ili deterministički ili nasumičan. I jedno i drugo su loše vesti za slobodnu volju.

Sa druge strane, za Marka Haleta, istraživača, nema dileme da slobodna volja postoji, ali da je u pitanju percepcija, a ne moć ili sposobnost. “Ljudi mogu da iskuse slobodnu volju, imaju utisak da su slobodni.” A da li je “imanje utiska” dovoljno?

Met Ridli (Matt Ridley) je u svojoj fantastičnoj knjizi Genom (Genome) u poglavlju o 22. hromozomu izneo tvrdnju da je “nazor da na ponašanje utiču uslovi pojedinčeve sredine isto tako deterministički kao nazor da je ponašanje determinisano genima“. Postoje, kako kaže, autori koji su delili ljude na one koji veruju u genetički determinizam i one koji veruju u slobodu (iako bi Sem Briten rekao da je suprotnost slobodi prinuda a ne determinizam) – a isti ti autori su načinili čudnu grešku: odbacili su genetski a prigrlili determinizam društvenog uslovljavanja. Reći da zlostavljač dece čini zlodelo koje čini zato što je i sam bio zlostavljan kao dete je isto tako deterministička, i još bezdušnija osuda i predrasuda. Ridli dalje kaže da “deca, zapravo, imaju veći negenetički efekat na roditelje nego obrnuto” – i to stoga što deca oblikuju svoje ličnosti u skladu sa svojom genetikom ali i prema svojim vršnjacima i imaju tendenciju da kućni život odvajaju od spoljašnjeg sveta – i da, u skladu sa tim, menjaju ponašanje koje prilagođavaju svakoj od te dve realnosti.

Vratimo se sada kvantnoj mehanici. Ona nam je ukazala na jedan potpuno neintuitivan, a sasvim dokazano postojeći svet o kojem možemo znati samo jedno – da ga na možemo predvideti. Da li možda kvantni procesi koji se odvijaju u biohemiji našeg mozga pružaju neki odgovor na pitanje o (ne)postojanju slobodne volje? Mi živimo na makro planu, a na tom redu veličine Njutnova fizika sasvim tačno opisuje sve što se dešava. Ridli kaže da na Laplasovo pitanje sebi zašto ne može da spozna budućnost bolji odgovor pruža Teorija haosa. Haotični sistemi su determinisani, a ne slučajni – ali, čak i ako su vam poznati svi faktori sistema, ne možete predvideti tok kojim će ići zbog toga što će različiti uzroci reagovati jedni sa drugim. On kao primere toga navodi prognozu vremena i fraktalnu strukturu morske obale – “to su haotični sistemi u kojima su glavni tokovi događaja predvidivi, ali tačni detalji nisu”. “I ljudsko ponašanje pokazuje takve odlike i zato je mnogo predvidivije na duže staze, nego na kraće staze” (čovek može izabrati da ne jede jedan dan, ali u budućnosti je izvesno da će jesti).

Denet tvrdi da slobodna volja i determinizam mogu da postoje jedno uz drugo i da je naša ogrezlost u kauzalnost i materijalni svet ono što nas oslobađa. Evolucija i kultura su nas obdarili sistemom povratne sprege koji nam daje sposobnost samorefleksije, promišljanja stvari iznova i iznova i zamišljanja budućnosti.”Verovanje da je tradicionalno, intuitivno poimanje slobodne volje rastavljeno od kauzalnosti je naduvani, metafizički nonsens”, rekao je.

O slobodnoj volji nije dovoljno napisati skroman prilog poput ovog, jer ni tomovi i tomovi stručnih raspri nisu nas jednom za svagda približili njenom razrešenju. Možda je upravo iluzija slobode u unapred skrojenoj realnosti i nemogućnost da svoj život organizujemo kako iz nas prirodno izvire “kriva” što se sve učestalije ne osećamo kao da kontrolišemo svoju sudbinu. Kao što je Artur Šopenhauer, veliki nemački filozof rekao – “čovek svakako može da čini šta hoće, ali ne može da želi šta hoće.”izvor

 

autor: Andrej Vidović


 

                                                     
                                                      IZ ARHIVE