Na granici praznine, formula ljubavi

Oslonac. Možemo li živeti bez oslonca? U nečemu, u nekome. Kome uspe taj je slobodan, oslobođen najtežeg ljudskog jarma. Takva osoba hoda bez štapa. Ne podupire se, ne očekuje. Noćas sam ispisivala deo mog teksta u vezi sa tim. Jutros sam se probudila sa takvim mislima i uz kafu Vam ih prosipam. Možda nešto od toga pomogne nekom da bolje shvati sebe ili druge.

KOMUNIKACIJA,

1. Pojmovi 

“ Obično bih odlazio do najudaljenije krivine reke samo da sedim, da tamo budem. Nisam imao potrebu da bilo šta radim, bilo je dovoljno da tamo budem, bilo je divno iskustvo biti tamo. Kupao bih se, plivao, a kada bi sunce izašlo, otplivao bih na drugu obalu, do ogromnog prostranstva peska, gde bih se ležeći sušio na suncu, a ponekada čak i spavao. Kada bih se vratio, moja majka bi me obično pitala, 'Šta si radio čitavo jutro?' Rekao bih, 'Ništa', zato što stvarno nisam ništa radio. Ona bi rekla, 'Kako je to moguće? Četiri sata si bio odsutan, kako je moguće da nisi ništa radio? Mora da si nešto radio.' I ona je bila u pravu, ali nisam grešio ni ja. Ja uopšte ništa nisam radio. Samo sam bio sa rekom, ništa nisam radio, dopuštao sam stvarima da se same dešavaju.”
Naša prva asocijacija je ideja o supstancijalnom, materijalnom, fizičkom. Postoji logička nemogućnost praznine. Odsustvo stvari nije prisustvo druge stvari. Odsustvo stvari je jednostavno njeno odsustvo, pri tom ništavilo nije prirodno stanje, stoga je prirodno stanje „nešto“, fizičko.
U pitanju je "metafora". On se mozda sunčao, sušio se na suncu ili spavao. Imao je osećajda ne radi ama baš ništa. Da li su reči nedovoljne da izrazi svoje osećanje? Da i ne!

Šta je zapravo bilo njegovo ništa? Da li je to značilo odsustvo svega ili samo nečega? Ništavilo ove vrste bi bilo stanje, kao žaba koja hibernira, a nije mrtva, kao misao koja hibernira. U svetim spisima praznina znači stanje uma u kojem misli imaju gotovo nultu snagu.  

OSEĆANJA
- odustvo realnog

Odsutnost je termin koji se koristi da opiše nedostatak ili nepostojanje nečega za što bi se moglo očekivatida bude prisutno.

1. Ravnodušnost- U trenutku aktivno prisustvo ( osobe)  se prekida;  ti ne obraćaš pažnju, ne slušaš zbog čega ne čuješ, ne gledaš i zato ne vidiš, ne osećaš, ne saosećaš .Tebe kao da nije bilo.

2. Verovanje- Kada kažete da verujete u nešto, dajete pozitivnu tvrdnju. Verujući um se trudi da pronađe razloge i opravdanja koja će da podrže njegovu veru i kada je to suprotno izgledima istine, van sfere mogućnosti. '

3. Odanost– je ljubav, stanje uma bez sumnje, bez zadrške, duboko poverenje. To nije verovanje, jer je verovanje stvar razuma, put glave. To je energija posvećenosti. Kada volite, vi postojite kroz različite načine ljubavi, prema svemu što vas okružuje: prema travi, drveću, stenama, prema nebu i zemlji. Dete se grčevito drži za očevu ruku i ide za njim. To je instikt odanosti.

 

Ovo su neka od stanja "van realnosti"
On je pored reke, pliva, sunča se, spava, a ništa ne radi. On ne misli, OPUŠTEN JE I UŽIVA .Kako nekome izreći ovakvo stanje da bi Vas razumeo? Nisu svi ljudi spremni ni sposobni da razumeju, većina je zaokupljena svojom spo-znajom ( znanjem), svojim iskustvom, svojim verovanjima. A znanje ( iskustva i verovanja) je varljivo, ima moć privida. Iz različitih uglova gledanja zna se pričiniti nešto što ne postoji, ili na mestu na kom ne postoji. U polje znanja sami smeštamo ono što želimo da vidimo, izbegavamo i izmeštamo neželjeno. U polje vidljivog skriveno se upisuje kao odustvo, kao nedostatak ili nepoznanica. Čovek je naprosto nesavršen posmatrač i interpretator posmatranog. 

Odsustvo je neka vrsta praznine, praznine misli, kao npr. u meditaciji. Postoje i neke druge praznine, drugačiji vid odsustva realnosti.

                                                   NEKE DRUGE PRAZNINE

Dr. Zoran Milivojević

SUJETA
 
Mnogi ljudi ne znaju da sujeta znači praznina, ispraznost. I zato, kada za nekoga kažemo da je sujetan, mi ga u stvari označavamo kao praznog, bezvrednog. Sujetna osoba je ona koja ima naviku da ističe neke svoje navodne kvalitete, za koje drugi smatraju da ih ona ne poseduje. Ona često reaguje uvređenošću kada joj drugi ne potvrđuju njenu sliku o samoj sebi. I zato biti sujetan znači umišljati vlastitu vrednost, biti prepotentan, biti ponosan ni zbog čega.
Osim u reči sujeta, isti koren u značenju praznine nalazimo i u rečima sujeverje i osujetiti. Prema tome biti sujetan je nešto negativno, jer označava postojanje lažne, naduvane slike o sebi.
Slično je i sa drugim sinonimom za ispraznost – taštinom. Biti tašt ima isto negativno značenje kao i biti sujetan. Kada kažemo da lek treba uzeti na tašte, znači da ga treba uzeti na prazan želudac. Iako reči tast i tašta imaju drukčije etimološko poreklo, prema nekim mišljenjima su upravo zbog uvredljive asocijacije na prazninu, one zamenjene u zapadnoj varijanti jezika suprotnim izrazima punac i punica.
I u drugim jezicima se nerealna slika o sebi označava nečim praznim ili šupljim: od latinskog vanitas, do engleskog vanity.
Kada neko kaže da je nešto uradio zbog svoje sujete, pitamo se da li pogrešno koristi ovu reč u značenju samopoštovanja, pozitivne slike o sebi, ili se samokritično distancira od svoje umišljene slike o sebi. U psihoterapijskoj situaciji koja, za razliku od svakodnevnog govora, dozvoljava da se nenapadno proveri značenje koje osoba pripisuje nekoj reči, ispostavlja se da se reč sujeta uglavnom upotrebljava kao sinonim za samopoštovanje.
Da li je potrebno „zaboraviti” na pravo značenje reči sujeta i prihvatiti upotrebu njenog nepravilnog značenja kao novi standard ili je dobro upozoriti na ovu nepravilnost i pozvati ljude da više povedu računa o rečima koje koriste?Ovo prvo je sigurno lakše, a ovo drugo je svakako bolje.
Miriti se sa zaključkom da je naš narod nepismen nikako nije dobro – potrebno je podići nivo pismenosti da bi nam svima bilo bolje. Reči su veoma važne jer su povezane sa pojmovima na koje se odnose. A kada su reči i pojmovi dobro definisani i kada se jasno razlikuju jedni od drugih, tada osoba mnogo jasnije vidi ono područje na koje se ti pojmovi odnose. Na primeru reči sujeta vidimo da u kolektivnoj svesti ne pravimo jednu veoma važnu razliku između nečije samosvesti, samopoštovanja, svesti o sopstvenim pozitivnim kvalitetima koji zaista postoje, i naduvane, prepotentne, umišljene slike o sebi. Ako to ne razlikujemo onda živimo u crno-belom svetu u kojem je svaka ljubav prema sebi negativno samoljublje.
izvor