Wilhelm Reich - Čuj, Mali čoveče!

Iz nekada cenzurisane literature 20 veka – "čitajte na svoju odgovornost" .


N e znam koji  broj ljudi prilikom čitanja proverava relevantnost  izvora. Nije to lak posao, niti smo vremenski  i tehnički u situaciji da to uvek učinimo. Izvesne kriterije steknemo godinama. Godinama takođe shvatimo  da ni jedan izvor više nije sveto slovo. Istina je relativna i mogućnosti da je dosegnemo su male. Uprkos tomu  mi ipak težimo nekim čvrstim orjentirima  i  radije se rukovodimo slobodnim, ličnim  nego dominantnim,  društveno institucionalno  legitimnim izborom.  Ne sporim, niti izbor društva smatram apriori nepouzdanim, nestručnim itd. Smatram podjednako da naš poriv za slobodom ne sme ići u krajnost. U tom slučaju on dobija odlike represivnosti, kome naginje  društvena normativnost, pa čak i onda kada se odvija unutar nas samih (autorepresivnost i introvertirana agresivnost ). Ovo je moj izbor,i ne samo moj, nažalost još uvek ne izbor šire društvene zajednice. Žalosno.
 Tekst ne spada u osporavani teoretski  opus Wilhelm Reicha te ga možete  čitati  neopterećeni   sporom o naučnosti, odnosno pseudonaučnosti .

Wilhelm Reich (1897-1957)

Zovu te "MALI ČOVEK", OBIČAN ČOVEK", vele. Kažu, dolazi tvoje vreme, "era Malog čoveka" ("The age of the Common man").
Nisi Ti taj Mali čoveče, koji to kaže, već oni: potpredsednici velikih nacija, odabrane vođe radnika, preobraćeni sinovi građanskog staleža, državnici i filozofi. Oni ti nude budućnost, ali te ne pitaju za prošlost.
Ti si naslednik užasne prošlosti. Tvoje nasledstvo je užareni dijamant u ruci. Ja ti to kažem! Svaki lekar, svaki obućar, mehaničar ili vaspitač mora da poznaje vlastite nedostatke ako hoće da obavlja svoj posao i zarađuje hleb. Decenijama već pokušavaš da zavladaš Zemljom. Od tvog razmišljanja, tvojih postupaka, od sada zavisi budućnost ljudskog roda. Ali tvoji učitelji i gospodari ne kažu ti kako stvarno razmišljaš ni kakav si; niko se ne usuđuje da ti uputi nikakvu kritiku koja bi trebalo da te pripremi i osposobi da sâm upravljaš svojom sudbinom: Ti si "slobodan" samo u jednom smislu: oslobođen si poduke kako sâm da vodiš svoj vlastiti život, slobodan od samokritike!

Ti daješ vlastodršcima pravo da vladaju "u ime Malog čoveka". A sâm si nem. Daješ moćnima ili zlonamernim nesposobnjakovićima više moći da te zastupaju. Prekasno otkrivaš da uvek ispadneš prevaren.


O zameni gospodara

U dalekim zemljama Mali ljudi su, pomno prateći tvoju čežnju da budeš bilo čiji rob, naučili kako se uz neznatan umni napor može postati Mali Veliki Čovek. Ti Mali ljudi potiču iz tvoje sredine, a ne iz palata. Oni su isto tako gladovali i patili kao i ti. Oni skraćuju proces zamene gospodara. Naučili su da su deset decenija najtežeg umnog rada na tvojoj slobodi, teške lične žrtve za tvoju sreću u životu, pa i žrtvovanja života u interesu tvoje slobode bili preveliki da bi se postigao cilj da ponovo postaneš rob. Ono što su istinski veliki slobodarski mislioci izumili i pretrpeli u sto godina nije moglo da se uništi u toku nepunih pet godina. Mali ljudi iz tvoje sredine su, dakle, skratili proces: izveli su ga otvorenije, brutalnije. Štaviše, oni ti kažu otvoreno da ti i tvoj život, tvoja deca i tvoja porodica ne znače ništa; da si glup i pokoran i da s tobom svako može da čini šta god hoće. Oni ti ne obećavaju ličnu, nego nacionalnu slobodu. Oni ti ne obećavaju ljudsko samopoštovanje, nego respektovanje države; ne ličnu, već nacionalnu veličinu. Pošto za tebe "lična sloboda" i "veličina" nisu ništa drugo do strane, mračne reči, to ti od reči kao što su "nacionalna sloboda" i "interesi države" ide voda na usta kao psu kad vidi kost, i ti im glasno kličeš. Nijedan od tih Malih ljudi ne plaća cenu stvarne slobode koju su morali da plate Đordano Bruno, Isus, Karl Marks ili Linkoln. Oni te preziru, oni te ne vole, jer ti sam sebe prezireš, Mali čoveče.

Z ato te se plašim, Mali čoveče, neverovatno mnogo te se plašim. Jer, od tebe zavisi dalja sudbina čovečanstva. Plašim te se, jer ni od čega ne bežiš toliko koliko od sebe samoga. Bolestan si, veoma bolestan, Mali čoveče. To nije tvoja krivica, ali je na tebi odgovornost da se oslobodiš bolesti. Odavno bi već zbacio svoje stvarne tlačitelje da nisi trpeo tlačenje i često ga direktno pomagao. Nikakva policija na svetu ne bi imala dovoljno moći da te tlači kada bi u svojoj svakodnevici imao iole samopoštovanja.


O preziru i mržnji

T voj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sređuju toliki i toliki "broj" za jednu noć.
N iko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.


O strahu od života
Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stolećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vođe svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorođenčadi, jecaje mladića i devojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čuješ, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stolećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata... i uvek ćeš se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čuješ zov ŽIVOTA, TVOG života. Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš! Besno ćeš ga ubijati, verujući da gradiš "socijalizam", ili "državu", ili "nacionalnu čast", ili "ugovor o povećanju plata", ili "čast Božiju".


Jedno samo nećeš znati ili nećeš hteti da znaš: da svu svoju bedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio "gospodar". Stolećima ćeš grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede - sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušanih usta punih patriotskih parola...

Z nam, Mali čoveče, da ti je namah pri ruci dijagnoza ludila ako ti istina ne odgovara. A ti se osećaš kao homo normalis! Lude si stavio iza brave, a normalni upravljaju ovim svetom... Pa ko je onda kriv za nesreću?... Nisi ti, znam, ti samo obavljaš svoju dužnost, i ko si ti da imaš sopstveno mišljenje... Znam to! Nemoj ponavljati. Nije za tebe šteta, Mali čoveče! Kad pomislim na tvoju novorođenu decu, kad se setim kako ih mučiš da bi od njih napravio normalne ljude po svom uzoru, onda opet poželim da ti se približim, kako bih te sprečio da počiniš zločin. Ali, ti si se dobro zaštitio svojim savetnikom u ministarstvu za vaspitanje male dece. I to znam.

O žudnji za životom

K ažem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati! Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspeo da ti oduzme sićušnost. Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom će te, ipak, pobediti, Mali čoveče, u to nema nikakve sumnje. Oslobođen svoje sićušnosti, počećeš da misliš; u početku će to biti jadno, pravićeš greške, promašivati cilj, ali ćeš ipak početi da misliš. Saznaćeš za bol koji ti pričinjava razmišljanje i naučiti da ga podnosiš, isto kao što smo ja i mnogi drugi doživljavali bol koji donosi razmišljanje o tebi i morali da ga trpimo, i to godinama. Naš bol nad tobom dovešće te do razmišljanja. A kad jednom budeš počeo da razmišljaš, nećeš moći da dođeš k sebi od čuđenja, od čuđenja nad poslednjih 4000 godina tvoje "civilizacije". Nećeš shvatiti, a da pri tom ne pocrveniš, kako je bilo moguće da tvoje novine nisu piskarale ni o čemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslušanjima, mučenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i šikaniranju, o državničkom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To što si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj naštampani papir još bi i mogao da shvatiš. Ali to sto si stolećima, kao majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, što si i svoje ispravne misli smatrao pogrešnim, a pogrešne smatrao patriotskim..., to, Mali čoveče, dugo nećeš moći da progutaš. Stidećeš se svoje istorije, Mali čoveče, a jedina nada biće ti to, što tvoji praunuci više neće biti primoravani da uče istoriju. Neće ti više biti omogućeno da vodiš veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru "velikom" ili "silnom".

O ličnom stavu i javnom mnjenju

D a, da, Mali čoveče, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubiš svoju "sopstvenost". Jer, i pored najbolje želje da nađeš put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka.
D akle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali Čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori "a ko sam ja uopšte...". Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.


A šta će javno mnenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje."
Ono što ti nazivaš "javnim mnenjem", Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogrešno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više "nisi važan". Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva... Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!
Ne treba da radiš ništa drugo, već da nastaviš i dalje ono što si oduvek radio i što ćeš uvek raditi - svoj posao: podizati u sreći svoju decu i voleti noću svoju ženu. KADA BI TO SVESNO I NEPOKOLEBLjIVO ČINIO, NE BI BILO NIKAKVOG RATA koji tvoju ženu potura vojnicima otadžbine svih proletera gladnih seksa, tvoju decu ostavlja bez roditelja da od gladi umiru na ulici i zbog koga ti na nekom dalekom "polju časti", ukočenih očiju, zuriš u nebo...

O samooslobađanju

P itaš kada će tvoj život postati dobar i siguran, Mali čoveče! Odgovor zvuči strano tvom biću: Život će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti, ljubav više od novca, tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mnenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi, Mali čoveče, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bića!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrečju sa tvojim osećanjima; kad svoje talente na vreme otkriješ i svoje starenje na vreme shvatiš; kad budes živeo sa mislima velikih mudraca, a ne više sa nedelima velikih ratnika; kada učitelje svoje dece budeš plaćao bolje nego političare; kad ne budeš cenio venčanicu više od ljubavi između muškarca i žene; kad na vreme, a ne kao danas prekasno, spoznaš da si pogrešno mislio; kad osetiš ushićenje slušajući istinu, a jezu gledajući formalnosti; kad sa svojim kolegama u stranim zemljama budeš kontaktirao direktno a ne više preko diplomata; kada ti ljubavna sreća tvoje maloletne kćeri bude punila srce radošću, a ne više, kao danas, besom; kad budeš, vrteći glavom, mogao da misliš na vremena u kojima se maloj deci zabranjivalo, uz pretnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica ljudi na ulicama budu izražavala slobodu, živahnost i vedrinu, a ne više tugu i jad; kad njihova tela ne budu više, kao danas, ovom zemljom hodala s uvučenom, ukočenom karlicom i neosetljivim polnim organima.
Želiš vođstvo i savete, Mali čoveče. Imao si vođstva i savete milenijumima, i to i dobre i loše. Nisu loši saveti krivi što si još u bedi, nego tvoja majušnost. Mogao bi ti dati dobre savete, ali ti, onako kako danas misliš i kakav si, ne bi bio u stanju da ih ostvariš na dobro svih.

O nadi ...
Z nam ja da si ti čestito, solidarno, radno biće kao što su pčela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog čoveka koji ti razara život i koji je to činio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali čoveče, kad nisi mali i sitan. Tvoja veličina, Mali čoveče, jedina je nada koja nam ostaje. Velik si kad se brineš o svom zanatu, kad se iz ljubavi baviš njime, kad osećaš radost rezbareći, gradeći, slikajući, dekorišući i sejući, i kad se raduješ nebu i plavetnilu, lanetu i jutarnjoj zori, muzici i plesu, svojoj još neodrasloj deci i lepom telu svoje žene ili svoga muža; kad ideš u planetarijum da vidiš svoje zvezdano nebo, kad ideš u biblioteku da saznaš šta drugi misle o životu. Ti si velik kad kao voljeni deda držiš na koljenu svoje unuče i pričaš mu o dalekim, prošlim vremenima, kad njegovom dragom, dečijom radoznalošću gledaš u neizvesnu budućnost. Ti si velika, Majko, kad ljuljaš svoje novorođenče: kad suznih očiju iz dna srca moliš za sreću njegove budućnosti; kad tu budućnost - iz sata u sat, godinama - gradiš u svom detetu.




Ti si velik, Mali čoveče, kad pevaš staru, lepu narodnu pesmu ili kad igraš u kolu uz zvuke harmonike, jer narodna pesma je dobra i lekovita i ista svuda na ovoj Zemlji. I ti si velik kad kažeš svom prijatelju: Zahvaljujem svojoj sudbini što mi je podarila da živim oslobođen prljavštine i lakomosti, da doživim stasanje svoje dece, njihovo prvo tepanje, prvi stisak njihovih ručica, njihov prvi korak, njihovu igru, pitanja, smeh i ljubav; zahvaljujem joj što sam sačuvao svoj čisti i pravi smisao za proleće i njegov blagi povetarac, za žubor potoka pored kuće i cvrkut ptica u šumi; što sam se držao podalje od praznog naklapanja pakosnih suseda; što sam u zagrljaju svog supruga bila srećna i osećala reku života u svom telu; što u burnim vremenima nisam izgubio svoj pravac i što je moj život potrajao i imao smisla. Jer, uvek sam slušao svoj unutrašnji glas i uvek sam sledio tihi glas opomene koji mi je govorio: Ne postoji ništa osim ovog: život treba živeti dobro i srećno! Sledi svoje srce čak i kad skrene sa staze plašljivih duša. Ne postani grub ni kada se u životu jednom napatiš. A kada u mirne večeri, nakon obavljena posla, sa svojim dragim ili svojim detetom sediš na livadi ispred kuće i osećaš dah prirode, onda u tebi nek odzvanja pesma koju rado i ti slušaš, pesma mnogih, pesma budućnosti:
"... Grlim vas, o milioni..."! Onda se molim ovom životu da postane gospodar svojih prava, da obrati surove i plašljive koji dopuštaju da odjekuje muzika topova. Oni to čine samo zato što im je život izmakao. A ja grlim svog malog sina koji me pita: "Tata! Sunce je otišlo! Kuda je otišlo? Hoće li se uskoro opet vratiti?" Kažem mu: "Da, sinčiću moj, sunce će se uskoro opet vratiti i grejaće nas".