Eva

 

 
 
Poleteću ja jednoga dana,
nemoj da misliš da neću.
Doći ću pred tebe
na zvuku sa uzdama od svetla.

Ah, pa to su dve brzine.
OK. Prvo ću ih istim frekvencijama spojiti,
a onda poredati sedam stepenica
i ustrčati kroz muziku duge.
Kosu ću rasplesti,
usta otvoriti
i udisati orgon.
Kada ti dođem biću energija plavog.
Ne!Nećeš me prepoznati!






Ovako.
Čekaj.
Smisliću već nešto.
Zamoliću, zamoliću... ludilo.
Poremećeno, bolesno..poželeće jednom da bude normalno.
Obećaću mu izlet iznad kukavičjeg gnezda.
Ha, vidiš..
Proizvešćemo, proizvešćemo... antilet.
Prvo ćemo te omamiti,
a zatim namamiti
 i umesto mene
poletećeš ti.
Naćiće se jedna grana,
sa malo znanja
 i tu ćemo se sakriti.
Nemuštim ćemo jezikom govoriti
 i onda odskočiti u beskonačni pokret perpetum…
Ne!
Beskonačnost je užasno dosadna. Zasitićemo se,
umoriti,
izmoriti,
zamrzeti,
ostati bez izlaza..





Čekaj.
Moram li uvek da smišljam ja?
Mogao bi malo i ti.
Dakle,
uključi ćelije,
prodrmaj masu,
pokreni impulse,
i čekaj.
Pomešaće se svest i podsvest,
malo će se svađati,
 jedna drugoj prigovarati
 i na kraju će  se okrenuti jedna strana kocke i…
Ne !
Neću!
To je čisto kockanje sa sudbinom.





To neću.
Može biti, a ne mora.
A ja bih da bude.
Apsolutno,
nepogrešivo,
kratko,
slatko,
mistično,
idealistično.
Ma ne,
može i jadno,
smotano,
smeteno,
slano,
gorko,
kiselo,
samo ne represivno,
depresivno.

Vidi.
A šta misliš da kupimo jednu običnu kartu.
Znala sam da ću nešto pametno smisliti!!


_____________________