Težnja ka savršenstvu

  


T u i tamo uletim sa jednim dobrim prijateljem u diskusiju o levici i desnici, liberalizmu, kapitalizmu, socijalizmu. Pošto sama sebi pokušavam objasniti neke pojmove poljuljaju me mišljenja ljudi kojima verujem pa svaki put krenem od početka, po sistemu zbrajanja jabuka i krušaka.
Uvek polazim od teze da bi u svemu gde svoje prste imaju  ljudi trebali biti obazrivi. Nismo savršena vrsta niti ćemo to ikada postati. Zato se treba pomiriti sa tom činjenicom i napraviti odmak od savršenih teoretskih konstrukcija.


KAPITALIZAM - SOCIJALIZAM
 
  Aktuelne rasprave o obliku društvene zajednice svode se na analize dva bazična koncepta, kapitalizmu i socijaliznmu. U prvom se zagovara koncept  privatne imovine, i  slobodnog tržišta, u drugom  državna  imovina ( bez tržišta i profita). Ako je suditi po praktičnim dostignućima  ideali teorija oba koncepta su se pokazali nedostižnim. To  teoretičare ne sprečava da i dalje zagovaraju iste koncepte u nepromenjenom teoretskom okviru.  U matematici je istina  sve ono što se deduktivno može izvesti iz aksioma. 2+2=4  je istina jer imamo konsenzus o značenju simbola. Bez obzira na izvesne teoretske konsenzuse u ekonomiji npr. kapitalizam i socijalizma u praksi nisu identični  svom  teoretskom modelu. Da je u pitanju samo lignvistička zavrzlama ne bi se mnogo zamarali ovim problemom. Pošto je u pitanju naš sopstveni život koji se  nesigurno ljuljuška u  turbulentnoj kapitalističko-socijalističkoj stvarnosti onda tu i tamo posmatramo ovaj mađioničarski trenutak trudeći se da ga gledamo  u ruke, nikako u oči. Čim ih pogledaš u oči, ruka im je u džepu. Izgleda da je i denom i drugom sistemu, u ovom našem vremenu uspelo da nam duboko denu ruke u džepove.
KRIZA Ako se nešto nije pokazalo dobrim to ne znači da ne valja. Svi su izgledi da je to neki novi princip.  Teoretičari uvek pronađu opravdanje za ne funkcionisanja sistema (teorije sistema). Najkorišćeniji termin je dakako  kriza. Tako protiču poslednje polemike oko najnovije ekonomske krize. Kriza se objašnjava  kao faza,  prirodna neminovnost  sa pozitivnim  ishodom ( po principu „kreativne destrukcije“). Pa čak i kada se iznose realni ekonomski i politički uzroci pribegava se ovom i sličnim  metafizičkim pojašnjenjima. Nelogičnosti  poslednje krize se lako daju objasniti ovim pojmom uz obavezno pozivanje na princip slobode . A slobode ( slobode čoveka i tržišta) dakako nema. Izgubila se u momentalnoj krizi.  U borbi za tom, ili bolje rečeno TIM slobodama izgubili smo ozbiljne parametre logičke analize a slobodu smo doveli do apsurda. 
Nije li  uputnije govoriti o nemogućnosti uspostavljanja bilo čega večito.  Još je uputnije biti konkretan i argumentovan, zadržati se na kritici momentalnog objektivnog stanja bez ulaženja u besplodno metafizičko teoretisanje.

KOJE JE ZLO MANJE

Polazeći dakle od stava da ni jedan sistem nije po sebi idealan, nepogrešiv, niti večan, a jedino do takvog stava moramo doći, pitam se čemu insistiranja i odbrane (oba)  sistema u svim aspektima tim pre što se u praksi ni jedan nije pokazao dobrim. Ako ih uporedimo, što je dakako logičan sled bilo koje analize, moraćemo konstatovati ili da su neke stvari u jednom ili drugom bolje, ili da je jedan od sistema u celini bolji u odnosu na drugi. Tu nailazimo na drugu zamku. ZA KOGA JE BOLJI!! 
Ako i kada dođemo do te tačke u raspravi, ideal "dobra za sve" naravno nestaje, ali se umesto njega
ubacuje argumenat koje je zlo manje što je po meni daleko realnija osnova rasprave. Kažemo da je zemlja okrugla premda nije. To je ipak istinitiji iskaz od onog da je zemlja ravna ploča. Ako smo prinuđeni da komuniciramo nesavršenim jezikom i relativnim istinama, onda nema potrebe za simulacijama stvarnosti. 
O kapitalizmu su  u Davosu  kritički progovorili njegovi najjači predstavnici. Kao i svake i ove godine se u Davosu okupio svetski  establišment. Tema susreta bila je: Razvoj novih ekonomskih modela ! Sa najmnogoljudnijeg susreta ekonomskih i političkih moćnika poručeno je da kapitalizam propada,  da ne funkcionišu neke stvari za koje se verovalo da će doprineti “ dobru svakog čoveka”.

“ Imamo opštu krizu morala, nismo voljni da investiramo u budućnost, podrili smo socijalnu skladnost..” deo su reči njegovog osnivača. On je išao čak dalje, odbijajući mogućnost KOREKCIJA postojećeg sistema, “ jer bi 
“ Rešavanje problema u kontekstu zastarelih i odumirućih modela samo  još više produbilo ponor “.

Davos jeste globalni termometar, ali njegova kritika ne garantuje uspešnu dijagnozu niti nova rešenja. Ova i slične izjave pre su potvrda nove prakse elitističkih krugova da više ne pokrivaju situaciju šlagom i pokojom višnjom na vrhu, ne bi li sakrili nešto što se  ne može sakriti. Elita se, što bi rekao moj prijatelj, bori za opstanak. U toj borbi  moćnici su kao u svemu beskompromisni, u što nas uveravaju žrtve iz sopstvenih redova. Zvanice Davosa nisu uvek iste. I među njima se vodi borba. I među jakima ima jačih.

Da li Davos skreće ulevo?  Šta je sa levim opcijama i njihovim predstavnicima? Primedbe iz bloka levih na račun  dramatično loših rezultata kapitalizma su standardne.  Za razliku od kapitalizma socijalistički koncepti ne nude ama baš NIŠTA, Oni se i dalje poštapaju uverenjem da su bivši totalitarizmi  i njihova tiranija bili manje zlo od kapitalističkog zla. Za razliku od kapitalizma koji je praktično dokjazao osobinu preživljavanja socijalistički koncept nije pokazao tu sposobnost.  Ako se delomično i transformisao učinio je to skretanjem ka kapitalističkim ekonomskim rešenjima.



Od svakog zla ima još gore

I storijski  gledano trebali bi biti srećni jer  je nekada bilo gore . U odnosu na moju pra-pra-prabaku ja sam emancipovana žena i treba da budem jako srećna. Nije važno što milioni žena to nisu, i što nikada neće biti. A tek kada uporedimo situacije sa razmakom od stotine i stotine godina, trebale bi sve žene ovog sveta da prosto zavrište od sreće. Nekada su žene živele u pećinama, a mi u modernom ambijentu 21. veka sa sve tehnološkim blagodetima.

Jednom rečju čitajući tekstove eminentnih teoretičara trebamo biti optimisti jer društvo ipak napreduje. Treba da verujemo da nas neće zadesiti veće zlo nego što nas je snašlo!!!  Ovo me mnogo podseća  na priču o raju. U vreme beznadežne ekonomske krize neko se usuđuje da nam uliva u mozak  optimizam!!!! 
Tu vrstu optimizma dobili smo na kašikicu već davno sa dozom  iluzija new age i njemu sličnih pokreta. Stavite u centar života SEBE, borite se svim sredstvima ZA SEBE, Vi ste Bog, raj na zemlji možete OSIGURATI.. I tako je pojedinac optimistično upućen na sebe dok se oko njega dešava neviđena destrukcija  ljudskih vrednosti, dok se pod patronatom velikih sila nemilice  urušavaju društva, dok  se ni jedan jedini dan negde na nekoj tačci ne vode ratovi...Hvale je vredno potaknuti samopouzdanje, ali ne i fantazmi.  Realnost  poručuju  da nismo isti  niti će nas evolucija dovesti do tačke kada ćemo se izjednačiti.  

 Većina ljudi može da radi i zaradi.  Izuzev par kategorija ljudi  niko ne bi trebao nekoga da  izdržava. Problem pomoći  tom manjem delu populacije nije upitan. Naravno da onaj koji daje pomoć ( država ili pojedinac ) odlučuje kome će pomoći i koliko će pomoć iznositi. On odlučuje i o tome da li će pomoć usloviti, sa čim će usloviti, na koji način.  Nažalost svet se sve više okreće pomaganju pod uslovima u kojima se gubi poslednja trunka ljudskog i društvenog identiteta. U ime demokratije i slobode pomoć više ne stiže u obliku hrane već  u obliku  kredita koji se nikada ne mogu vratiti, u obliku totalne kontrole,u obliku svih oblika zavisnosti.. x


                    

POUKA
Pošto smo konstatovali da savršenstva nema, preostaje nam, blago rečeno, da se pomirimo da će uvek biti zla. To vredi i za cepidlake koji se nešto stalno bune, one kojima su creva prazna, usta žedna. Život je okrutan  i tu prirodnu zakonitost ne možemo izbrisati gumicom, niti bilo kakvim idealnim misaonim šemama.


 KOJ KUTAK