Vreme je da napustimo zemlju

Ako Vas  nije uznemirilo arapsko proleće, leto, pogotovo jesenje igre oko nuklearnog  naoružanja, možda će na Vas zabrinuti ppodsećanje na misao poznatog  fizičara Stephen Hawking-a.  U uvodu za novi program Discovery-a "Vrli novi svet sa Stephen Hawkingom." u kom se  opisuju i istražuju nove tehnologije koje mogu temeljno uticati na 21.vek, ovaj vrsni naučnik je dao dosta pesimitičnu izjavu. Po njemu je vreme da ljudski rod napusti zemlju. Poznato je da kao i slavni Isaac Newton, Hawking ima malo vere u čoveka. On smatra da će nas na  ovaj korak  prisiliti naša sebičnost i agresivni geni( pročitaj gen za samounistavanje). Njegova izjava je stara i poznata ali sve aktuelnija.

                                  



"N aše stanovništvo i naše korištenje resursa na planeti Zemlji raste eksponencijalno, baš kao i naše tehničke sposobnosti da promenimo našu okolinu za dobre ili loše ciljeve. Biće teško preduprediti katastrofu u sledećih sto godina a kamoli u sledećih hiljadu ili milion godina. Jedina šansa za dugoročni opstanak je ne zadržati se na planeti Zemlji, već se raširiti u prostoru.”
Pa kakve su nam perspektive kada sudeći po dosadašnjim dosezima još uvek nismo spremni za daleka putovanja. Od prvog spuštanja na Mesec, a možda i više (vidi izvor ), pa sve do danas nauka je dosta uznapredovala ali  ne toliko da bismo se tek tako mogli preseliti na neku od planeta.
Osvajanje svemira je najzahtevniji ljudski cilj na koji je već do sada uloženo ogromno novca,ljudske požrtvovanosti pa  i žrtava.

OSVAJANJE KOSMOSA

A prila 1959. sedam američkih astronauta odabrano je za prve kosmičke letove u okviru programa “Merkjuri”. Godinu dana kasnije Sovjetski Savez je formirao svoj prvi odred sastavljen od dvadeset kosmonauta. Prvi astronauti i kosmonauti podvrgnuti su pripremama kakvih u istoriji nije bilo. Posle sovjetskog “Sputnjika” koji je bacio na kolena moćnu Ameriku, SAD su grčevito nastojale da pošalju prvog čoveka u kosmos i time povrate primat tehnološki najsuperiornije države. Sa druge strane, Sovjetski Savez je strasno želeo da obavi prvi čovekov kosmički let i time sačuva početni primat u kosmosu stečen u prvim godinama kosmičke ere." izvor







Kako se rok prestanka takmičenja lagano približava (31. decembar 2015.), NASA je počela da razmatra početne planove oko zabranjenih zona na koje ove privatne misije ne bi trebalo da slete. Naime pored istorijske vrednosti, materijal koji su razne NASA ostavile na površini Meseca imaju veoma veliku naučnu vrednost. Posle 40 godina boravka u svemiru, ostatci Apollo landera i opreme koje su koristili astronauti su sigurno prošli kroz mnoge promene koje bi naučnici NASA-e hteli lično da ispitaju. Među najvrednijim artefaktima koji su bili pod udarom jake svemirske radijacije i ekstremnih temperatura su ostaci hrane i fekalija koje su astronauti ostavili za sobom. Mnogi astrobiolozi bi dali svoju desnu ruku kada bi mogli da ispitaju promene u svemirskom izmetu (i hiljada bakterija koje su u njima). 
Pogledajte: “26 teams from around the world are currently building robots, rockets, and lunar landers to win the $30 million Google Lunar X PRIZE. Every year, we collect hardware video clips from the teams and showcase their progress.” izvor

..Pre nego što kosmonauti krenu u kosmos prođu naporne psihofizičke  pripreme koje su skopčane sa mnogim rizicima. Jedna od takvih je i vežba u surdokomori. "Upravo u komori tišine, pala je prva žrtva na čovekovom putu u kosmos - Valentin Bondarenko. Sa samo 23 godine, Bondarenko je bio najmlađi član prvog Odreda kosmonauta. " Valentin Bondarenko je sahranjen u Harkovu, gde su živeli njegovi roditelji, ali njegov nadgrobni spomenik ničim nije ukazivao na Valentinovu ulogu u kosmonautici." 

Bilo je to 23. marta 1961. Smrt kosmonauta godinama je držana je u najstrožoj tajnosti. Na Zapadu je, međutim, veoma brzo procurila vest da je neko od kosmonauta poginuo, ali se o detaljima pogibije i, naravno identitetu nastradalog, ništa nije znalo. Zato su svetom kružile mnogobrojne, gotovo neverovatne priče..... Jedna amaterska radiostanica iz Italije, navodno je uspela da otkrije frekvencije na kojima su Rusi komunicirali tokom priprema svojih kosmonauta: prema njihovim “senzacionalnim” otkrićima, za tri godine poginulo je dvadesetak kosmonauta - odnosno, kompletan Odred prvih kosmonauta! Mnogo godina kasnije, mladi oficir Aleksandar Bondarenko ispričaće novinarima istinu o svom ocu. Najpoznatije američke nesreće vezane su za dva američka svemirska šatla, Challenger i Columbia. Svaka od ovih katastrofa odnela je po sedam života.

"04.10.1957. sovjeti su lansirali prvi zemljin veštački satelit, «Sputnjik-1», nešto kasnije 02.01.1959. «Luna-1» prva je letilica koja je prošla kraj Meseca, a krajem godine 12.09.1959. «Luna-2» prva se (tvrdo) spustila na Mesec, «Luna-9» je 31.01.1966. uspešno spustila prvi lender na naš prirodni satelit, a «Luna-10» postala je 31.03.1966. prvi Mesečev orbiter. Izgledalo je kao da uspesima nema kraja, ali.."izvor
Rusi su poslali desetak letilica na Mars, na Veneru.Najdalje su otišli sa istraživanjima Meseca u sedamdesetim godinama sa kog su uspeli vratiti uzorke mesečeve površine («lunohod 1 i 2» vidi sliku dole).To nije bilo ni blizu očekivanih rezultata. U međuvremenu se situacija u Rusiji bitno izmenila. istraživanja se više nikada nisu nastavila tim kvalitetom i tempom.

T renutni plan za оčuvanje ovih istorijskih zona  gde se još uvek nalaze neke od letelica podrazumeva zabranu sletanja u razdaljini od 1 do 3 kilometra od bilo kojeg NASA-inog artifakta na mesecu (od Apollo landera pa do najmanjeg šrafa). Ovaj plan je iznela NASA ponukana Google-ovim takmičenjem Google Lunar X Prize   jednim od  najzanimljivih i tehnički najtežih takmičenja na planeti Zemlji koje ima cilj da se pošalju privatne svemirske misije do Meseca. Googl je predviodeo nagradu od čak 20 miliona dolara.Ona će biti  dodeljena prvom timu koji “na površinu Meseca bezbedno spusti motorizovanog robota, koji bi pri svojim putem od minimum 500 metara poslao slike i podatke nazad na Zemlju” (i dodatnih 10 miliona dolara za još tri najbolja takmičara). Iako je kompleksnost ovakvog zadatka veoma visoka, bezbroj timova širom sveta i dalje vredno radi na osvajanju ove prestižne nagrade.
Pošto ne postoji nikakav način da se ova NASA-ina preporuka nametne na sve učesnike takmičenja (proces sletanja sondi uvek može biti iznenadno izmenjen zbog raznih problema), poštovanje ovih predloga je dobrovoljno.

M esec nije optimalna planeta za život. Kao najpogodnije mesto  najčešće je pominjan Mars mada ni ova planeta ne pruža uslove za život kao na zemlji. Smatra se da je ona već milionima godina  ledena pustinja. Pomislite samo: srednja temperatura 60 stepeni ispod nule, atmosferski pritisak sto puta manji nego na Zemlji, nema kiseonika i, što je najgore, ne postoji nikakva zaštita od raznih opasnih svemirskih zračenja. Mars je, između ostalog, izložen celom spektru ultraljubičastog zračenja. Mi koji strahujemo da slabi zraci UVB (290-320 nanometara) slučajno ne stignu do površine Zemlje, preživeli bismo tek nekoliko sati pod zračenjem UVX (190 nm). Jer, njihova energija razara hemijske veze biološkog materijala, odnosno samu DNK. Dalje, na površini Marsa nema tečne vode. Zbog hladnoće i retke atmosfere voda može da postoji samo u dva stanja: kao led i para.
No mars je već naseljen.

"MARSOVCI"

Dok su astronomi u 18-tom i 19-tom veku smatrali da su nam susedi vešti i pametni bar koliko i mi, danas bi naučnici bili presrećni ako bi na Marsu pronašli makar samo jednu jedinu bakterijicu. Pa i najprostiji fosil nečeg što se pre tri milijarde godina mrdalo i razmnožavalo izazvalo bi uzbuđenje čitavog sveta.TAKO SE MISLILO DO NEDAVNO.Danas znamo da na Marsu ima života.
To su mikroorganizmi koji su otputovali na mnogobrojnim sondama poslatim put Marsa. Odakle to znamo? Jednostavno, zato što se pri svakom lansiranju na sondama i svim aparatima obavljaju biološki testovi. Oni su otkrili prisustvo bakterija, i pored toga što se sve što putuje u svemir podvrgava manje ili više strogim postupcima dekontaminacije. Neke bakterije sve to prežive i sada, ti Zemljani, žive na Marsu i tamo će ostati veoma, veoma dugo...
Važno je pitanje kako su preživele putovanje dugo 300 miliona kilometara kroz ledeni svemir i smrtonosna zračenja? Mislili smo da nijedan živi organizam nije toliko otporan. U svakom slučaju, sada kada su postali Marsovci, ti mikroorganizmi su zabrinuli svemirske agencije: postali su izvor kontaminacije.

 Govoreći svojevremeno o programu leta na Mars Predsednik Buš  najavio da će Amerikanci do 2010. napustiti vasionsku stanicu "Mir", koju sada koriste zajedno sa Rusima, i da će obrazovati bazu na Mesecu, odakle će njihovi astronauti, najkasnije do 2020, poleteti na Mars. Rusi su posle toga saopštili da su tehnički osposobljeni da na Mars pošalju letelicu sa ljudskom posadom, pod uslovom da vlada za to odobri 15 milijardi dolara. (Stručnjaci NASA procenjuju da bi američki let na Mars stajao između 40 i 60 milijardi dolara).
Već je 2006 godine  posle značajnih kineskih uspeha u istraživanju kosmosa i uvećanih sumnji Pentagona da vasionski program Kine predstavlja "potencijalnu pretnju američkom satelitskom sistemu" u javnosti obelodanjen plan saveza Rusije i Kine. Amerikanci su, kao što je poznato, sarađivali s Rusima u kosmosu, ali nikad nisu želeli da sličnu saradnju uspostave s Kinezima.  
S kineske strane, pak, više puta je izražena  želja za saradnjom ne samo sa SAD, nego i sa svim zemljama koje u raznim vidovima imaju svoje vasionske programe. Kina, tako, učestvuje u evropskom vasionskom projektu "Galilej" i ima sporazume sa oko 40 zemalja o saradnji u kosmičkoj industriji, od kojih mnoge snabdeva raketama za lansiranje manjih satelita, kao i samim satelitima, prevashodno namenjenim telekomunikacionim sistemima i meteorološkim i seizmografskim istraživanjima.
Zainteresovanost za proizvode kineske kosmičke industrije posebno je porasla,  najviše u zemljama "trećeg sveta", otkako je Kina uspešno lansirala dva vasionska broda sa ljudskom posadom, 2003. i 2005. godine. Ona je tada dokazala da je treća zemlja na svetu, posle Rusije i Amerike, koja je tehnički osposobljena da lansira čoveka u kosmos. Dok Rusi imaju kosmonaute, a Amerikanci astronaute, Kinezi imaju taikonaute, a među njima, u poslednje vreme, čak i žene.

SVEMIRSKA STANICA

Međunarodna svemirska stanica Alpha (ISS) najskuplji je svetski projekat današnjice, KOJI KOŠTA 100 milijardi dolara. Alpha je zamišljena kao platforma za duga svemirska putovanja i oslonac koji bi trebao pomoći u osvajanju Marsa. Ona služi i kao  kao istraživački laboratorij s mikrogravitacionim uslovima u kojima posada izvodi eskperimente s područja biologije, ljudske biologije, fizike, astronomije i meteorologije. U projekat je osim SAD i Rusije uključeno 11 evropskih zemalja, te Kanada, Japan i Brazil. Budžetska ograničenja dovela su do spajanja pojedinačnih projekata u jedan multi-nacionalni program (američki Freedom, sovjetski/ruski Mir-2, evropski Columbus i japanski Kibō).

Alpha orbitira na visini od od 278 km do 460 km iznad Zemlje, pritom se krećući prosečnom brzinom od 27.724 km/h.  Po završetku izgradnje  će imati dimenzije od 110 × 90 × 30 metara, a planirano je da bude korišćena  do 2020 godine sa mogućnošću pomeranja granice i do 2028. Stanicu je moguće videti sa Zemlje golim okom. Od 2000. godine na ISS-u borave stalne ljudske posade koje se smenjuju svakih šest meseci.
To je kontinuirano više od 10 godina prisutnosti u svemiru. Svemirska je stanica trebala biti gotova 2006. godine, no taj je ambiciozni cilj prolongiran nakon katastrofe svemirske letilice Columbia koja je eksplodirala 2003. godine. Nakon toga je snabdevanje ISS-a zavisilo  više od dve i po godine isključivo o ruskom Soyuzu, koji može primiti samo dva astronauta i ograničene zalihe tereta
Vlasništvo i korišćenje svemirske stanice regulisano je međunarodnim ugovorima i sporazumima.


PRIPREME ZA BORAVAK U SVEMIRU 

3. jun 2010.
Šestočlani međunarodni tim naučnika danas se oprostio od spoljnog sveta na godina i po dana, započinje eksperiment simulacije puta na Mars u realnom trajanju. Eksperiment finansiraju Rusija, Kina i Evropska svemirska agencija.
U modelu svemirske kapsule bez prozora posada od tri Rusa, jednog Francuza, Italijana-Kolumbijca i Kineza će tokom 520 dana živeti u spartanskim uslovima - 250 dana "do Marsa", 30 dana "istraživanja" na tlu planete i 240 dana za "povratak na Zemlju".
Komuniciraće sa spoljnim svetom preko interneta sa zastojem i povremenim prekidima da imitira efekte putovanja svemirom.
Ješće hranu u konzervi sličnu onoj koja se koristi na Međunarodnoj svemirskoj stanici i tuširaće se jednom u deset dana.
"Neizmerno sam srećan što sam deo ovog projekta, a moj primarni cilj je da u naučne svrhe sakupimo dovoljno dobrih podataka i da podignemo svest o tome koliki je značaj letova u svemir kako bismo za nekoliko godina stvarno leteli na Mars", kazao je Diego Urbina, italijansko-kolumbijski astronaut.
Pre početka eksperimenta članovi tima su rekli da su sigurni da će poduhvat uspeti.
"Reč je o simulaciji leta u svemir i možda nije pitanje života i smrti, ali u nekim aspektima mislim da je čak i važnije od toga, jer je u pitanju budućnost ljudskih bića. Siguran sam kao i ostatak moje posade da ćemo uspeti da savladamo sve teškoće u ovom dugom eksperimentu", kaže Jue Vang, kineski član posade.
Glavni zadatak eksperimenta Mars-500 jeste da se ispita efekat duge izolacije kako bi se pomoglo posadi da se u budućem pravom letu na Mars bolje nosi sa umorom i pre svega stresom.
"Najviše će mi nedostajati porodica, zatim sunce, svež vazduh, a tokom ove izolacije od godinu i po dana, nećemo ih videti, kao ni sunce jer nemamo prozore”, rekao je Roman Šarls, francuski astronaut.
Model svemirskog broda izrađenog za eksperiment sastoji se od povezanih modula ukupne zapremine od 550 kubnih metara. Takođe je izgrađen i odvojen deo koji imitira površinu Marsa za simulaciju sletanja na tu planetu.

Ovo je slučajni izbor prvih izvora na koje sam naletela posle pročitane izjave Hawkinga. Razbacano nasumice tek toliko da se stekne neki mali uvid u nešto što nam je još uvek fantastika a uskoro će postati stvarnost- preseljenje na druge planete.
O ovome ne volim da pišem jer ne mogu da se pomirim sa činjenicom da će čovek tako olako uništiti biser svemira Zemlju.Možda bi bilo bolje da nestanemo jer, sudeći po prenesenim bakterijama, nismo mi ni za jedan prostor. I tom će sudbina za par hiljada godina biti ista. Strašno.

snimak sa Marsa