Više od dva veka, od američke i francuske revolucije do kraha sovjetskog komunizma, svetska se politika vrtila oko eminentno političkih problema. Rat i revolucija, klase i socijalna pravda, rasa i nacionalni identitet – bila su to pitanja koja su nas delila. Danas smo stigli do tačke na kojoj naši problemi nalikuju na probleme XVI veka uvučeni smo u konflikte između različitih religijskih otkrivenja koja se međusobno u sukobima vezanim za pitanja dogmatske čistoće i božanske dužnosti. Mi na Zapadu uznemireni smo i zbunjeni. Premda imamo svoje fundamentaliste, ne možemo shvatiti da teološke ideje i dalje izazivaju mesijanske strasti i razaraju čitava društva. Pretpostavljali smo da više nije moguće, da su ljudska bića naučila odvajati verska pitanja od političkih, da je fanatizam mrtav. Pogrešili smo.
Primer: iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad poslao je otvoreno pismo američkom predsedniku Georgu W. Bushu i ono je prevedeno i objavljeno u različitim novinama širom sveta. Pismo je posvećeno savremenoj politici, a napisano je jezikom božanske objave. Nakon što je obnovio parnicu litanije pritužbe na američku vanjsku politiku, kakva je ona stvarno i kakvom se njemu čini, Ahmadinedžad je napisao:
“Da su proroci Abraham, Izak, Jakov, Ismail, Ivan i Isus Krist (počivali u miru) danas s nama, što bi oni rekli na takvo ponašanje?”
To nije bilo retoričko pitanje.
“Rečeno mi je da vaša ekscelencija prihvata učenje Isusovo (počivao u miru) i veruje u sveto proročanstvo vladavine pravednih na zemlji”, nastavlja Ahmadine-džad, podsećajući svog sudruga u veri da su “sveti stihovi pozvali sve nas da volimo jednog Boga i pridržavamo se učenja svetih proroka”.
Sledi neka vrsta propovedi u kojoj se američki predsednik poziva da svoja dela uskladi s tim stihovima. A onda sledi, preteće proročanstvo:
“Liberalizam i demokracija zapadnjačkog stila nisu doprinele ozbiljenju humanističkih ideala i te su dve ideje danas mrtve. Oni koji to uviđaju već čuju zvukove lomljenja i rušenja ideologije i misli liberalnih demokratskih sastava... Hteli mi to ili ne, svet se kreće u smeru vere u Svevišnjeg i pravde i volja će Božja nadvladati nad svim stvarima”.
Ovo je jezik političke teologije i hiljadama su godina ljudi samo tim jezikom izražavali svoje misli o političkom životu. On je primordijalan, ali istovremeno i savremen – nebrojeni milioni ljudi još i danas pokušavaju čitav ljudski život podrediti Božijoj vlasti i za to imaju svoje razloge. Da bismo te ljude razumeli, dovoljno je objasniti jezik političke teologije – ali to je ono što je i najteže učiniti. Kada čitamo pisma poput ovog Ahmedinedžadova, naprosto zanemimo, poput arheologa koji otkrije prastari zapis hijeroglifa.
Problem je naš, ne njihov. Pre nešto više od dva veka počeli smo verovati kako je Zapad krenuo jednosmernom ulicom prema modernoj sekularnoj demokraciji i da će ostala društva, kada jednom izbiju na tu ulicu, nesumnjivo krenuti za njim. Premda se to nije dogodilo, mi i dalje implicitno verujemo u proces modernizacije, a za pravdanje tog zakašnjenja nalazimo različite olakšavajuće okolnosti, recimo siromaštvo ili kolonijalizam. Ta pretpostavka određuje način na koji vidimo političku teologiju, pre svega u njezinoj islamskoj formi – kao atavizam koji zahteva psihološku ili sociološku analizu, a ne ozbiljan intelektualni angažman. Islamisti nam, čak i kada su učeni profesionalci, deluju kao frustrirani i iracionalni predstavnici frustriranih i iracionalnih društava, i ništa više. Mi, da tako kažem, živimo na drugoj obali. Kada gledamo one preko reke, osećamo samo zbunjenost; imamo samo bleda sećanja kako je to izgledalo razmišljati poput njih. Pitanja političkog života uvek su ista, no nama je sada stran način na koji odgovaraju oni s druge strane. Na jednoj su obali političke institucije zamišljene u skladu s božanskom vlašću i duhovnim iskupljenjem, a na drugoj nisu. I u tome je, kako bi rekao Robert Frost, sva razlika.
R azumevanje je te razlike najurgentnija intelektualna i politička zadaća sadašnjeg trenutka. No odakle početi? Svima nam je pred očima slučaj suvremenog islama, ali tu je toliko gneva i neznanja da to jednostavno paralizira istraživača. Čuju se samo neobični zvukovi što pozivaju na neizrecive stvari. Ako postoji nada da ćemo nekada shvatiti gramatiku i sintaksu političke teologije, čini se da moramo početi od nas samih. Istorija je političke teologije na Zapadu vrlo instruktivna priča i nije završena rođenjem moderne nauke ili prosvetiteljstvom ili američkom i francuskom revolucijom, niti bilo kojim drugim odlučujućim istorijskim trenutkom. Politička je teologija bila prisutna u zapadnjačkom intelektualnom životu do XX veka, kada je već napustila srednjovekovne svetonazore i našla neke moderne razloge da političko nadahnuće traži u Bibliji. U početku je ta moderna politička teologija ostavljala dojam prosvećenosti i s dobrodošlicom su je primali i oni koji su želeli liberalnu demokraciju. No nakon Prvoga svetskog rata doživela je apokaliptični okret i želja “novog čoveka” da ovlada budućnošću počela je producirati teološka opravdanja za najgore – i najbezbožnije (godless) – ideologije toga vremena, nacizam i komunizam.
T o je iritantna priča, pokreće duboka pitanja o fragilnosti naših modernih izgleda za budućnost. Čak su se i najstabilnije i najuspješnije demokracije, čiji su vernici najmoralniji i najciviliziraniji, pokazale ranjive za politički mesijanizam i teološka opravdanja. Uspemo li razumeti kako se tako nešto moglo dogoditi na naprednom Zapadu, poslušamo li političku teologiju kako govori nama nešto
razumljivijim jezikom i kako je predstavljaju ljudi obučeni na prepoznatljiv način i s prepoznatljivim imenima, tada ćemo se možda moći prisetiti kako izgleda svet gledan iz te perspektive. To će biti mali korak prema proceni s kolikim se izazovom suočavamo i odluci kako na njega odgovoriti.
Z ašto postoji politička teologija? To pitanje odjekuje krozistoriju zapadnjačke misli još od grčke i rimske antike i čuje se sve do danas. Postavljeno je puno teorija, a ponajviše su ponudili oni koji su bili sumnjičavi prema religioznom impulsu. Ipak, malo je ko uočio racionalnost političke teologije ili zašao u njezinu logiku. Teologija je, na kraju krajeva, niz razloga kojima ljudi sami sebi objašnjavaju zašto su stvari takve kakve jesu, kao i to kakve bi trebale biti. Dakle, pokušajmo zamisliti kako ti razlozi mogu uvući Boga u čitavu priču i imati političke implikacije.
Z amislite ljude koji su prvi postali svesni da se nalaze u svetu koji nisu sami stvorili. Ne znaju odakle potiče svet, a vide da u njemu postoje pravilnosti, pa se čude zašto je to tako. Znaju da se stvari koje oni sami prave ponašaju na predvidljiv način zato što su zamišljene i konstruirane u skladu sa nekim ciljem. Ako napnete luk, strela će poletiti; zato je sve to tako i napravljeno. I onda, prema analogiji, nije im bilo teško pretpostaviti kako je i kosmički poredak konstruisan s nekom svrhom i kako je i on izraz volje svoga tvorca. Dok slede tu analogiju, kod njih se javljaju neke ideje o tom tvorcu, njegovim namerama, pa tako i njegovoj osobi.
N apravivši tih nekoliko kratkih koraka, ljudski se duh našao pred slikom, teološkim prikazom u kojoj Bog, čovek i svet formiraju jedan božanski neksus (divine nexus). Vernici imaju razlog da misle kako žive u tom neksusu, baš kao što imaju razloge za pretpostavku da im on može poslužiti kao vodilja u političkom životu. No kako razumeti tu vodilju i smatraju li vernici da ih isključivo ta slika mora voditi, to će zavisiti o tome kako zamišljaju Boga. Ukoliko misle da je Bog pasivna, nečujna sila poput neba, iz toga ne mora slediti ništa posebno. On je onda hipoteza bez koje se može dalje. No ako ozbiljno uzmemo misao da je Bog osoba s namerama i da je kosmički poredak rezultat tih namera, tada sledi puno toga. Namere takvog Boga otkrivaju nešto što čovek sam ne može sasvim spoznati. Otkrivenje tada postaje izvorište Božije vlasti nad nama i nad prirodom i mi nemamo drugog izbora nego da mu se potčinimo i pobrinemo da se na zemlji obave njegovi planovi. Tada na scenu stupa politička teologija.
Mark Lilla
The Stillborn God: Religion,
Politics and the Modern West (Knopf, 2007) .
S engleskog preveo Mario Kopić
Нема коментара:
Постави коментар