понедељак, 07. новембар 2011.

Pohvala ludosti, Erazmo Roterdamski



Šalje pozdrav svome Tomi Moru

K ad sam se nedavno vraćao iz Italije u Englesku, da ne bih sve vreme, koje je trebalo da presedim na konju, utraćio u triečvim razgovorima »bez muza«, više sam voleo da tu i tamo razmišljam o našem zajedničkom duhovnom delu i uživam u sećanju na prijatelje, isto toliko drage koliko i učene, koje sam tamo ostavio. Među njima si mi pred oči izlazio prvi ti, moj More; mislio sam na tebe i kad nisi bio uza me sa jednakim uživanjem kao što sam bio navikao da uživam u tvome prisustvu, od čega, neka me đavo odnese, ako sam ikad u životu okusio što slađe. I pošto sam mislio da nešto svakako treba da radim, a okolnosti nisu bile pogodne za ozbiljno duhovno razmišljanje, rešio sam da sastavim POHVALU LUDOSTI. Koja ti je Palada, reći ćeš, stavila tu bubu u glavu? Pre svega, na to me je privuklo tvoje prezime koje je toliko blisko reči ludost (moria), koliko si ti sam daleko od nje. A da si zaista vrlo daleko od nje, svedoči mišljenje celog sveta. Zatim sam slutio da će ova igra moga duha naići kod tebe na osobito odobravanje, jer ti obično uživaš u šalama ove vrste, ako nisu sasvim bez duha i soli, što nije slučaj sa ovom, ako se ne varam, i rado izigravaš ulogu nekog Demokrita u svakidašnjem životu. Iako se ti, prema vanrednoj bistrini svoga uma, mnogo razlikuješ od većine priprostih ljudi, ipak u tvome karakteru ima neverovatne ljupkosti i prilagodljivosti da i lako i sa uživanjem opštiš sa svakim kao čovek sa čovekom. Zato nećeš samo rado primiti ovo delo kao uspomenu iz ruku druga, već ćeš preuzeti i brigu nad njim, pošto je tebi posvećeno, pa, prema tome, i pripada tebi, a ne meni. Jer, možda ae se naći zavidljivaca koji će klevetati kako su moje šale, s jedne strane, previše razuzdane da bi pristajale jednom teologu i da su previše zajedljive, s druge strane, da bi se mogle spojiti s hrišćanskom skromnošću. Oni će vikati da izvlačim na svetlost dana staru komediju ili nekakvoga Lukijana i da grabim sve što mi dođe pod zube. Ako koga ljuti beznačajna igra sadržaja, neka pomisli da to nije moj pronalazak, već da su davno veliki pisci radili to isto. Tako je Homer pre toliko vekova s duhovitim podsmehom opevao »Boj žaba s miševima«, Maron »Komarce i salatu od belog luka«, Ovidije »Orah«. Tako su Polikrat i njegov kritičar Izokrat hvalisali Buzirida, a Glaukon pleo venac nepravdi; Favorin slavio Terzita i groznicu kvartanu, Sinezije ćelavost, Lukijan muvu i čankoliza; tako je Seneka napisao satiru na Klaudijevu apoteozu, Plutarh dijalog između Grila i Odiseja, Lukijan i Apulej o magarcu, i ne znam još o kakvom testamentu praseta Korokote Grunovića koga spominje sv. Hijeronim. Zato neka moji kritičari misle, ako im je milo, da sam se radi zabave igrao kamenčićima ili, ako im je draže, da sam jahao na leđima drvenog konjića. Kakva je to nepravičnost kad u životu rado dozvoljavamo šale pri svakom delu, a čoveku koji se znoji nad knjigom ne dajemo nikakve oduške, pa čak i kad se u njegovoj šali skriva istina i kad se igra razvija tako da čitalac može od nje imati više koristi, ako ima nosa, nego od nekih pedantnih i uglednih rasprava. Kao, npr., kad neko u govoru, teškom mukom stopljenom, hvali retoriku ili filozofiju ili opisuje vrline kakvoga kneza ili podiže narod u rat protiv Turaka; ili kad neko predskazuje budućnost, ili kad neko izmišlja nove metode za upoznavanje kozje dlake. I kao što nema gore gluposti nego ozbiljne reči pretresti budalasto, tako nema ni lepše zabave nego tričarije tretirati na način koji im daje prividnu ozbiljnost. Drugi će dati sud o vrednosti moga dela, ali ja ipak mogu reći, ako me samoljublje nije sasvim zaslepilo, da sam ispevao hvalu Ludosti ali ne sasvim ludo. A da odgovorim na prekor o zajedljivosti — pisci su uvek imali tu slobodu da su nekažnjeno okušavali svoju duhovitost u običnom ljudskom životu samo ako ta sloboda nije prešla u razuzdanost. Zato se utoliko više divim osetljivim ušima današnjega doba, koje skoro ništa drugo ne mogu podneti nego svečane titule. Pa dalje, vidiš ovde-onde neke smušene vernike kako najgrublje sramote Hrista, kao što se i lakim šalama nabacuju na papu ili vladare, osobito ako se što odnosi na dobijanje hleba. A ko ljudske prirode tako ismejava, da li izgleda da ih više vređa, ili poučava, ili opominje? Zar ja, molim vas, ne ismejavam sebe sama? Osim toga, čovek koji ne pravi razlike među društvenim slojevima, ne upire žaoku protiv jednog čoveka već protiv ljudskih mana uopšte. Ako se ko bude našao i vikao da ga vređam, taj će odati ili svoju savest ili, bar, strah. Sv. Hijeronim se u tome rodu mnogo slobodnije i zajedljivije izražava, pa čak ni imena više puta ne štedi. A ja, sem toga što imena uopšte izostavljam, tako sam umerio svoj stil da će razumni čitalac lako uvideti da mi je bilo više do razonode nego do zajedljivosti. Ja ne plivam, po primeru Juvenala, po skrivenoj nečistoći zločina, jer se trudim da osvetljavam stvari više smešne nego stidne prirode. Ako postoji ko kome se ni to ne može dopasti, neka pomisli bar da je lepo što ga grdi Ludost koja mora ostati verna svome značaju, kad sam je uveo kao ličnost koja govori. Ali šta ja sve to pričam tebi, odličnom advokatu, koji umeš uspešno da rešavaš i sumnjive sporove.

Zdravo, rečiti moj More, i trudi se da marljivo braniš svoju Ludost.

Na selu, 9. juna 1508.

______________________________________________________________________

LUDOST GOVORI

1

M ože svet da priča o meni što mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo i kod najluđih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrđenja to što čim sam stupila pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost : odjednom ste podigli čela, pozdravili me s tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana s biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izišli iz Trofonijeve pećine. Kao što se obično dešava, kada sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vašim licima. Ono
što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom.

2

O dmah ćete saznati zbog čega sam se danas pojavila među vama u ovom nesvakidašnjem odelu, samo ako vam ne bude teško da mi poklonite svoju pažnju, ali one ne sme biti kao na svetim propovedima, već napregnite uši kao kad slušate vašarske telale, lakrdijaše i šarlatane, baš kao što je naš prijatelj Mida slušao Pana. Jer me obuzela želja da za neko vreme preuzmem među vama ulogu sofista, ali ne sofista one vrste koji i dan-danji trpaju omladini u glavu nekorisne lakrdije i uče je većoj upornosti u prepiranju nego što je nalazimo u svađi žena, već ću podražavati starima koji su više voleli da se nazivaju sofistima, samo da bi izbegli ozloglašeno ime mudraca. Njihov je glavni zadatak bio da pohvalama veličaju bogove i junake. Ali vi sada nećete čuti pohvalu ni u čast Herkula ni u čast Solona, već u čast moje ličnosti, tj. u čast Ludosti.

3

P ravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašuju najvećom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž. Međutim, vajni gospodin plašljiva izgleda širi perje kao paun, šepuri se na reči laskavca koji smetenjaka upoređuje s bogovima, koji ga ističe kao najviši primer svih vrlina, mada zna da je on od toga beskrajno daleko, koji kiti svraku tuđim perjem, koji pokušava da crnca načini belim; rečju, koji od muve pravi slona.

Najzad, ja se držim poznate narodne izreke koja ti dopušta da se hvališ samo ako nemaš drugog hvalioca. Pa ipak me pokatkad hvata jeza zbog držanja ljudi: rekla bih da je to nezahvalnost ili nemarnost. Iako me svi oni duboko poštuju i rado primaju moja dobročinstva, ipak se posle toliko vekova nije našao niko ko bi jednim zahvalnim govorom proslavio Ludost, dok su razni Buziridi i Falaridi, groznice kvartane, muve, ćelavost i druge strahote te vrste pronašli ljude koji su žrtvovali svoje snage da bi ih ovekovečili u brižljivo sastavljenim pohvalama. Od mene ćete pak čuti govor nepripremljen i govornički nedoteran, ali utoliko istinitiji.

4

N emojte misliti da ovo govorim zbog toga što hoću da se razmećem svojim darom, kao što čini većina govornika. Tako se oni, kao što znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je često samo kompilacija, ipak zaklinju da su ga napisali za tri dana, tako reći od šale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdraže što mogu da govorim ono što mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne očekuje da ću, po ugledu na svakidašnje govornike, dati definiciju same sebe, a još manje podelu. Ni jedno ni drugo se ne bi slagalo s mojim bićem: jer kako će neko da me okuje u granice kad se moja moć proteže tako daleko po svetu, kako će neko da me podeli kad me čitav ljudski rod poštuje kao božanstvo? I onda, kakva smisla ima predstavljati definicijom tako reći moju senku i lik, kad sam lično pred vama i kad se gledamo oči u oči? Ja sam, kao što vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria.

5

N ego zar sam morala i to da kažem? Kao da me ne bi odalo samo lice, kao da mi na čelu ne piše ko sam! Ili, ako bi ko tvrdio da sam Minerva ili Mudrost (Sofia), već bi ga pogled na mene uterao u laž; čak da ne progovorim ni reči, moj lik će ipak biti pravo ogledalo moje duše. Na mojim obrazima nema mesta za mazanje: što nosim u srcu, to kazuje i moja spoljašnjost. Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji se prikrivaju pod maskom i imenom Mudrosti, pa šećkaju kao majmuni u purpurnom odelu ili magarci u lavljoj koži. Svejedno što se upinju iz petnih žila da se pretvaraju, ipak odnekud provire magareće uši i odaju Midu.

Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom, i često ga pripisuju drugima kao sramno i nečasno! I zašto ne bismo te ljude, koji su stvarno morotatoi (budale i po), a ovamo bi hteli da izgledaju mudri kao Talet, s punim pravom nazvali morosofoi (mudrim budalama)?

6

J er mi izgleda zgodno da i s te strane podražavam našim govornicima koji smatraju da su ravni bogovima ako se mogu pojaviti kao pijavice s dva jezika, i misle da su učinili nešto veliko ako latinsko štivo prošaraju ovde-onde nekim grčkim rečima kao ukrasom, pa čak ako im tu i nije mesto. Dalje, ako ne znaju starih izraza, onda izvlače iz kakvih ubuđalih knjižurina četiri-pet starinskih reči kojima zasenjuju oči slušaocu, tako da oni koji ih razumeju još više cene svoje znanje, a oni koji ih ne razumeju utoliko više im se dive ukoliko ih manje razumeju. Zato naši ljudi nalaze ne malo uživanja i u tome što poštuju naročito one stvari koje su im najnepoznatije. A neki nešto sujetniji među njima, da bi drugima izgledalo kao da sve jasno razumeju, smeše se i pljeskaju i strižu ušima kao magarac uzvikujući: tako je, tako je. Toliko o tome, a sad ću se vratiti na stvar.

7

M oje ime, dakle, znate, gospodo — kakav nadimak da vam dam? — Arhiludaci, što drugo mogu? Jer kakvim drugim časnijim imenom može božica Ludost da oslovi svoje vernike? Ali kako mnogima među vama nije poznato kakva sam ja roda, pokušaću da vam to ispričam s milostivom pomoću muza. Moj otac nije bilo ni Haos, ni Saturn, ni Japet, ni bilo koji od onih otrcanih i prašnjavih bogova, već Pluton, jedan jedini otac bogova i ljudi, iako se tome protive Hesiod i Homer, pa čak i Jupiter.

Na njegov jedini pokret se, danas kao i nekada, okreće gore i dole sve sveto i nesveto: ratovi, mir, kraljevstva, sabori, sudovi, javne sednice, venčanja, ugovori, savezi, zakoni, umetnosti, šale, zbilje — oh, već mi ponestade daha! — ukratko, po njegovoj se volji obavljaju svi javni i privatni poslovi ljudi. Bez njegove pomoći sva ona sitna pesnička božanstva, usuđujem se da kažem još više, čak ni oni odabrani bogovi, ili uopšte ne bi postojali, ili bi prosto, tavorili »od domaće hrane«. Na koga se Pluton rasrdi, tome ne može dovoljno pomoći ni Palada; i, obratno, kome je naklonjen, taj može i samom Jupiteru Najvišem, uprkos njegovim strelama, da namakne zamku.

Ponosim se što potičem od takva oca. On me nije izvukao iz svoga mozga kao Jupiter svoju namrgođenu i strašnu Paladu; mene je rodila Neota, najlepša i najvedrija od svih nimfa. Ja nisam plod dosadne bračne dužnosti, niti sam zakonito dete kao bangavi kovač, nego su se moji roditelji spojili, što je kudikamo slađe, »u nežnosti i ljubavi« (filoteti mihseis), kao što veli naš Homer. Moj otac, da ne biste bili u zabludi, nije onaj Aristofanov Pluton, već pognut pod teretom godina, već slep: o, onda je bio još u naponu snage, pun mladićkoga žara, i ne samo žara već i mnogo više nektara koga se tada slučajno beše natreskao na jednoj gozbi bogova u izobilju i preko guše!

8

E, ako me uspitate najzad nešto o rodnom kraju, jer se i dan-danas smatra da je za odlično poreklo osobito važno u kome je mestu odjeknula prva dreka — nisam rođena ni na lutajućem Delu, ni na valovitom Okeanu, ni u zasvođenim pećinama; moja domovina su ona Srećna ostrva na kojima uspeva sve bez oranja i sejanja. Tamo se ne zna za rad, starost i bolest; tamo ne raste na njivama asfodel, slez, lan, vučji bob ili pasulj, niti kakve druge trice te vrste; na sve strane ti mame oči i nozdrve mole, panaceje, nepente, majoran, ambrozija, lotos, ruža, ljubičica, zumbul — ukratko, pravi Adonisov vrt.

Rođena u takvom raju, nisam započela život plačem, već sam se, naprotiv, vragolasto nasmešila majci. Ja ništa ne zavidim moćnom Kronionu što mu je koza bila dojilja, jer su mene na svojim prsima othranile dve vrlo prijatne nimfe: Meta, kći Bahova, i Apedija, kai Panova. I njih vidite ovde u grupi mojih pratilaca i sluškinja. Ako želite da saznate pojedinačno njihova imena, čućete ih od mene, ali ipak ne drukčije nego na grčkom jeziku.

9

O va ovde što tako ponosno uzdiže obrve zove se filantia (Samoljubivost); ovoj što kao da se smeje očima i pljeska rukama ime je kolakia (Laska); ova što napola spava zove se lese (Zaboravnost); ona tamo što se oslanja na oba lakta prekrštenih ruku zove se misoponia (Lenjost); ova s vencem ruža na glavi i zavijena u mirisni oblak je edone (Naslada); ona tamo s neodređenim i izgubljenim pogledom zove se anoia (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljuškasta, s glatkom kožom naziva se trife (Razuzdanost). Među devojkama vidite i dva muška božanstva od kojih se jedno zove komos (Gozba) a drugo negretos ipnos (Tvrdi san). Pomoću ovih vernih slugu podvrgavam pod svoju vlast ceo svet i vladam i nad vladarima.

10

S ad znate moje poreklo, moje vaspitanje i moje pratioce. Da ne bi ko mislio da bespravno prisvajam ime božice, hoću da pokažem koliko koristi donosim i bogovima i ljudima i kako daleko dopire moja moć. Naćuljite uši i slušajte! Neko je pametno napisao da je bitna osobina bogova upravo to što pomažu ljudima; pa ako su po zasluzi skupljeni u savet bogova oni koji su naučili ljude kako se pravi vino, kako se seje žito ili im pokazali druge korisne stvari, zašto se ne bih s pravom nazvala i smatrala alfom svih bogova ja, koja jedina svima delim sve dobro?

11

P re svega, šta može biti slađe i dragocenije od života? A u rađanju živih bića ko više sudeluje od mene? Ni koplje Palade, kćeri moćnoga oca, ni egida Jupitera koji skuplja oblake ne utiču na oplođavanje i rasplođavanje ljudskoga roda. Čak i sam otac bogova i kralj ljudi, koji jednim migom zatrese ceo Olimp, mora — o, jadnika — da odloži svoju trozubu munju i da ublaži svoj titanski pogled kojim, ako mu se svidi, zastrašuje sve bogove, pa da, po glumačkom običaju, uzme tuđ lik, ako ponekad zahte da radi ono što radi uvek, tj. da pravi male bogove!

Stoici smatraju da su najbliži bogovima. A pokažite mi samo jednoga, pa ma on bio i tri, i četiri, i hiljadu puta stoik, koji ne bi, ako ne svoju bradu, znamenje mudrosti (koje, uostalom, nosi i jarac), a ono svakako uklonio strogost s lica, izgladio bore na čelu, odbacio svoja čelieno tvrda načela i za kratko vreme počeo praviti ludosti i budalaštine; ukratko, mene, tvrdim, mene mora pozvati dobri mudrac ako hoće da postane otac!

A zašto ja ne bih, po svom običaju, govorila s vama otvorenije? Pitam ja vas, zar bogove ili ljude rađaju udovi kao što su: glava, lice, grudi, ruke, uši, koji se smatraju kao ugledni udovi tela? Ne bih rekla! Ud koji produžava ljudski rod tako je glup i tako smešan da mu ni ime ne možeš izreći bez kikotanja. On je onaj sveti izvor iz koga sve crpe život i pouzdaniji je od poznate Pitagorine četvorke.

Koji će eovek, molim vas, navući bračni jaram sebi na vrat, ako samo, kao što obieno čine filozofi, prethodno proceni nezgode zajedničkog života? Ili, koja će žena pristati na bračne dužnosti, ako sazna ili promisli kako je opasan porođaj i kako je teško vaspitanje deteta? Prema tome, ako za život dugujete zahvalnost braku, a za brak dugujete zahvalnost mojoj sluškinji Lakomislenosti, pomislite onda koliko li tek zahvalnosti dugujete meni! Pa dalje, koja bi žena htela, kad je već jednom sve iskusila, da počne iznova ako pored nje ne bi stajalo božanstvo zaborava? A ni sama Venera ne može poreći, pa neka Lukretije govori šta hoće, da njena moć nije jalova i uzaludna bez moje pomoći i zaštite.

Iz te moje pijane i vesele igre rađaju se, dakle, veliki filozofi i njihovi sadašnji naslednici monasi i kraljevi u purpuru i pobožni sveštenici i triput svete pape; i, najzad, čitava četa pesničkih božanstava čiji je broj tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva može da ih primi.

12

A li bi bilo premalo da mi ljudi duguju zahvalnost samo za klicu i izvor života; zbog toga hoću da pokažem da su sve životne prijatnosti nastale od moje darežljivosti. Jer šta je život i da li je uopšte vredan toga imena, ako iz njega izbaciš uživanje? Vi pljeskate, što znači da je tako. Ja sam znala da među vama nije niko tako pametan, ili, bolje, tako lud — ne, radije au reći pametan — da zastupa takvo mišljenje. Pa čak ni stoičari ne preziru uživanja; samo to oni vešto prikrivaju, i pred svetom žestoko napadaju zabave, tek da bi zaplašili druge i onda sami uživali još neobuzdanije. Ali neka mi kažu, tako im Jupitera, koji to dan života ne bi bio žalostan, brižan, dosadan, budalast, težak ako ga ljudi ne bi zasladili uživanjem, tj. začinom Ludosti? Za tu istinu može biti dobar dokaz onaj nikad dovoljno hvaljen Sofokle koji je napisao najlepšu pohvalu u moju počast: život je prijatan kad se ne misli ništa. Ali, hajde, objasnimo celu tu stvar podrobnije.

13

P rvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje.

Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Kako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi. Starost bi, doduše, bila nesnosna svim ljudima da ja, iz samilosti prema tolikim teškoćama, ne stanem uz nju. Kao što obično bogovi kod pesnika nekom metamorfozom ublažuju smrt onima koji umiru, isto tako i ja, koliko sam kadra, pozovem čoveka koji je sasvim blizu groba da se vrati u detinjstvo. I tako svet s pravom za stare ljude kaže da su podetinjili.

Ako bi ko, možda, hteo da sazna kako ja vršim taj preobražaj, lepo, ni to neću sakriti. Povedem ih na izvor naše Lete, a ona izvire na Srećnim ostrvima (kroz donji svet teče samo rukavac ove reke), da se tamo napiju »dugog zaborava«, pa kad im postepeno odminu brige, ponovo postaju deca.

Pa oni, čujem prigovore, blebeću, govore gluposti. Dobro, znam ja to. Ali baš to i znači podmlađenje. Zar biti dete znači nešto drugo nego besmisleno blebetati i govoriti gluposti? I zar nije najlepša draž detinjstva u tome što nema pameti? Ko ne bi pred detetom koje govori kao zreo čovek osetio, kao pred strašilom, mržnju i odvratnost! To potvrđuje isto tako narodna poslovica koja kaže: Mrzim dete čija pamet sazri pre vremena.

Ko bi, pak, izdržao da ima svakodnevno posla sa starcem koji bi sjedinio u sebi veliko životno iskustvo, živahnost duha i bistrinu suda? Zbog toga mi čovek duguje zahvalnost što u starosti podetinji. Tako se bar moj izlapeli čiča oslobodi neprijatnih briga koje muče pametnoga; često je zabavan drug u piću; ne oseća dosadu života koju muževno doba jedva podnosi; katkad se vrati onim trima zloglasnim slovima, kao onaj starac u Plauta, zbog čega bi bio vrlo nesrećan da je pri pameti. Ovako je, mojom milošću, blažen, drag prijateljima, pa čak ni u društvu nije nesnosan. Tako i u Homera iz Nestorovih usta teče beseda »slađa od meda«, dok je Ahilejeva puna gorčine; i zar u istog pesnika ne čujemo kako se starci ratnika, sedeći na zidu, »javljaju prijatnim brbljanjem«! U tom pogledu, reklo bi se, starost nadmašuje detinjstvo, jer je ono, iako srećno, ipak detinjasto i lišeno posebne životne poslastice, pravog brbljanja.

Dodajte tome da starci silno vole decu i da su deca isto tako privržena starcima (sličan se raduje sličnom). I, zaista, ta dva doba imaju mnogo sličnosti: samo starci imaju više bora na licu i više rođendana za sobom. Inače se sve podudara: seda kosa, bezuba usta, neugledno telo, želja da se pije mleko, mucanje, brbljivost, ludorije, zaboravnost, lakomislenost — jednom rečju: sve! I ukoliko dublje zalaze u starost, utoliko im se više vraća sličnost sa detinjstvom, dok jednom kao deca ne odu sa ovoga sveta bez gađenja prema životu i bez straha od smrti.

14.

P a hajde, neka sad neko, ko hoće, uporedi ovu moju dobrotu s metamorfozama drugih bogova! Nema smisla da iznosim ovde šta oni rade u besu, mislim sad na one kojima su najviše naklonjeni, pa ih obično pretvaraju u drvo, u pticu, u cvrčka, čak i u zmiju: kao da nije isto postati nešto drugo ili umreti! Ja, pak, istoga čoveka vraćam u najbolje i najsrećnije doba njegova života. Kad bi se ljudi, ukratko, uzdržavali od svake veze s mudrošću i stalno sa mnom provodili vek, ne bi uopšte znali ni za kakvu brigu i srećno bi uživali u trajnoj mladosti. Zar ne vidite one bednike što su se zadubili u studije filozofije, ili u druga teška i ozbiljna pitanja, kako većinom ostare pre nego što su i okusili mladost, jer im stalne brige i oštri duševni napori postepeno iscrpljuju duh i sišu životne sokove! I, suprotno tome, pogledajte moje budale kako su utovljene i okrugle, dobro zategnute kože, pravi akarnanski prasci, kao što se kaže, koji skoro nikad ne bi osećali nezgode starosti, kad se ne bi katkad zarazili u dodiru s pametnim ljudima, što se dešava. Ali šta ćemo, svet je tako uređen da čovek ne može biti potpuno srećan.

Uz ovo još ide kao važan dokaz poznata poslovica koja kaže da jedino ludost može, s jedne strane, zadržati mladost koja brzo odlazi i, s druge, zaustaviti neugodnu starost. I nije neosnovano ono što se priča o Brabantima, tj. da starost drugim ljudima obično donosi mudrost, a oni, ukoliko se više približavaju starosti, postaju sve luđi; pa ipak, ne postoji pleme koje bi umelo da živi veselije ili koje bi manje osećalo pustoš starosti. Njihovi susedi su i po mestu stanovanja i po načinu života moji Holanđani; jer zašto da ih ne nazovem svojima, kad su tako verni moji poštovaoci da su zaslužili čak nadimak izveden od moga imena! Oni ga se ne stide; naprotiv, i ponose se njime.

Pa sad neka idu glupi i budalasti i neka traže razne Medeje, Kirke, Venere, Aurore i još ne znam kakve izvore da bi sebi povratili mladost, mada je mogu davati samo ja, pa je svakodnevno i dajem! Ja imam onaj čudotvorni sok kojim je Memnonova kći produžila mladost svojem dedu Titonu; ja sam ona Venera čijom se milostivom pomoću podmladio i Faon, tako da se Sapfo smrtno zaljubila u nj; moje su čarobne travke, moje su basme, ako ih uopšte ima, moj je onaj izvor koji ne samo što vraća izgubljenu mladost već je, što je mnogo privlačnije, čuva zauvek.

Ako se, dakle, svi vi slažete s mojim mišljenjem da ništa nije ljupkije od mladosti ni mrskije od starosti, mislim, gospodo, da sami treba da uvidite kako vam dajem neprocenjivo dobro i kako vas udaljujem od neizmernog zla.

15.

A šta sada da govorim dalje o ljudima? Pogledajte celo nebo, a ja ću podneti da se i moje ime izvrgne porugama, ako neko uopšte pronađe jednog jedinog boga koji ne bi bio omrznut i prezren da mu nije pomoglo moje božanstvo! Zašto je Bah večiti mladić kovrdžave kose? Svakako zato što je uvek mahnit i pijan, što mu život teče u gozbama, u igri, pesmi i šali i što s Paladom ne dolazi baš ni u kakav dodir. Najzad, ne pada mu ni na um da traži da ga smatraju za mudraca; naprotiv, raduje se kad ga poštuju u lakrdijama i ludostima. I ne obazire se na poslovicu koja mu je podarila nadimak budale i koja kaže da je luđi od Moriha. Taj nadimak su mu dali zato što sedi pred vratima hrama i što ga seljaci za vreme berbe iz obesti mažu širom i svežim smokvama. A kakvim ga sve porugama nije obasipala stara komedija! Ludi bog je, kažu, i zaslužio da se rodi iz bedra!

Međutim, ko ne bi više voleo da bude lakrdijaš, obesni luđak, uvek raspoložen, večito mlad, koji uvek svima donosi razonodu i uživanje, nego, recimo, pritvorni Jupiter, koji zadaje strah celome svetu, ili stari Pan, koji svuda stvara pometnju svojom bukom, ili gadni Vulkan, uvek strašno izgaravljen od rada u kovačnici, ili čak sama Palada, koja zastrašuje svojom Gorgonom i kopljem i uvek mrko gleda?

Zašto je Kupidon uvek dečak? Zašto? Zato što je šaljivčina, što ne radi i što ne misli nikad ništa pametno! Zašto se lepota zlatne Venere uvek podmlađuje? Baš zato što je sa mnom u srodstvu; otuda i nosi na licu boju moga oca, i stoga je Homer i naziva zlatnom Afroditom. Sem toga, stalno se smeška, ako samo poverujemo pesnicima ili njihovim takmacima kiparima. Koje su božanstvo Rimljani ikad pobožnije obožavali od Flore, matere svih uživanja?

Isto tako, bude li neko ispitivao život srditih bogova u Homera i ostalih pesnika, pronaći će da je sve puno ludosti. Što da govorim o delima ostalih bogova, pomenuću Jupitera, gromovnika čije su ljubavne pustolovine svima vama dobro poznate. Stroga Dijana je zaboravila na svoj pol i ništa drugo nije radila nego lovila, pa ipak nije manje ludovala za svojim Endimionom! I zaista bi mi bilo milije da bogovi slušaju svoje grehe od samoga Moma, od koga su ih nekad slušali vrlo često. Ali su ga oni nedavno, u besu, bacili na zemlju zajedno sa Atom, jer bogovi više nisu mogli da podnose da im on bezobzirno muti sreću svojom pameću. I niko od ljudi ne prima toga izgnanika pod svoj krov, a najmanje mesta za njega ima na vladarskim dvorovima, gde glavnu ulogu igra Laska, moja sledbenica; ona s Momom ima veze koliko i vuk s jagnjetom.

Pošto su se bogovi tako oslobodili Moma, još mnogo slobodnije se upuštaju u šale i veselje, jer se ne plaše nikakva tutora i provode bezbrižan život, kako kaže Homer. Kakve sve šale ne zbija onaj smokvasti Prijap! Kakav smeh izaziva Merkur svojim lopovlucima i prevarama! Staviše, i Vulkan obično igra ulogu lakrdijaša na gozbama bogova i zabavlja društvo svojim bangavim hodom, zajedljivim šalama i veselim dosetkama. Silen, stari zaljubljeni ludak, obieno izvodi korak s Polifemom, koji trese seljačko kolo, i s bosonogim nimfama koje igraju balet. Satiri, polujarci, igraju atelanske igre, Pan izaziva smeh u svih nekim neukusnim pesmama, ali bogovi ipak više vole da slušaju njega negoli muze, osobito kad nektar već počne da im navire u glavu. Zar sada treba da nabrajam šta sve čine pijani bogovi posle gozbe! Čine, bogme, takve gluposti da katkad i sama ne mogu da se uzdržim od smeha. Ali će biti bolje da metnem prst na usta kao Harpokrat, jer ne znam da li me slučajno ne prisluškuje neki bogovski Korikajac kako pričam nešto što čak ni Mom nije smeo da brblja nekažnjeno!

16.

A li je već vreme da, po ugledu na Homera, ponovo siđemo na zemlju ostavljajuai nebesa i uvidimo da ljudi uživaju samo onoliko sreće i veselja koliko im ja dopuštam. Pogledajte s koliko se smotrenosti pobrinula priroda, majka i stvoriteljka ljudskog roda, da se sve svuda začini ludošću. Po stoičkoj definiciji, mudrost se sastoji u tome da se upravljamo prema razumu; a ludost, naprotiv, znači podati se samovolji strasti. Iz straha da ljudski život ne bude tužan i strašan, Jupiter je dodelio čoveku mnogo više strasti nego razuma, i to u odnosu pola uncije prema asu (24 :1)! Sem toga, sabio mu mozak u jedan uski kutak glave, a čitavo telo prepustio strastima. Najzad je stavio usamljenom razumu nasuprot, rekla bih, dva vrlo moćna neprijatelja: prvi je srdžba, koja gospodari u grudnoj tvrđavi i u srcu, izvoru života; drugi je požuda, koja sebi vrlo široko prisvaja vlast, sasvim dole do prepona. A šta može razum protiv te dve udružene sile, dovoljno jasno pokazuje svakidašnji ljudski život. On jedino može da viče do promuklosti i da daje moralne pouke. Ti se, pak, podanici bune protiv svoga kralja i ružno ga nadvikuju, te on najzad, umoran, mora da se povuče i digne ruke.

17.

U ostalom, pošto je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića (unčice) razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao što valja, mene upitao za savet, kao i više puta u sličnim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka muškarcu pridruži ženu; ona je, doduše, ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će, u domaćem životu, svojom ludošću umanjivati i blažiti duhovne muke svoga muža. A što izgleda da je Platon u nedoumici da li da ženu stavi u red razumnih ili glupih bića, treba shvatiti tako kao da je hteo da naglasi izrazitu ludost njena pola. Pa kad jedna žena slučajno hoće da je smatraju pametnom, ona time samo udvostručuje svoju glupost, baš kao kad bi neko hteo da namaže vola mašću kojom se mažu atlete, protiv volje i uz negodovanje Minerve, kao što se obično kaže. Jer greši dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se maže belilom vrline i trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao što, kako kaže grčka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i žena ostaje uvek žena, tj. luda, ma kakvu masku metnula na sebe.

Ja svakako ne mislim da je ženski pol toliko budalast da bi mi zamerio što mu pripisujem ludost, jer sam i sama žena i uz to oličenje Ludosti. Pa ako se stvar pravično proračuna, žene imaju da zahvale Ludosti što su u mnogo čemu srećnije od muškaraca. U prvom redu zbog lepote koju one s pravom uzdižu iznad svih stvari, jer pomoću nje mogu tiranisati i same tirane! Odakle inače u muškaraca ona strašna spoljašnjost: hrapava koža, gusta brada što ga čini starijim — ako ne od štetne mudrosti? Žene, pak, uvek imaju glatka lica, umilan glas, nežnu kožu kao da uvek podražavaju večnoj mladosti. Zatim, šta one drugo žele u životu nego da se što više dopadaju muškarcima? To je jedini cilj onom pustom udešavanju, mazanju, kupanju, češljanju, mirisanju; s tim ciljem upotrebljavaju mnoga veštačka sredstva da ulepšaju lice, da oboje obrve i da neguju kožu. Čime se uopšte mogu više umiliti ljudima nego ludošću! Jer nema na svetu stvari koju muškarci ne bi dopustili ženama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne za uživanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupošću! Niko neće poreći tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalaštine muž brblja sa ženom i kakve gluposti pravi kad god hoće da mu žena pruži uživanje.

Tu imate prvu i naročitu nasladu u životu i izvor iz koga ona ističe.

18.

P riznajem da ima ljudi, osobito staraca pijanica, kojima je više stalo do boce nego do ženice i koji najviše uživanja nalaze u pijankama. Da li se uopšte može prirediti kakva sjajna gozba bez žena, o tome neka sude drugi; ali je izvesno da baš ništa ne može biti prijatno ako se ne začini ludošću. Ako niko među gostima nije lud, ili ako bar ne izgleda da bi ih mogao uveseljavati, dovode za pare kakva lakrdijaša ili uzimaju kakva smešna parazita koji umeju smešnim, tj. budalastim dosetkama da oteraju tajac i mrtvilo sa stola. Jer kakva bi smisla imalo opterećivati želudac tolikim jelima, tako skupocenim i tako biranim poslasticama, ako ne bi u isti mah i oči, i uši, i sva duša uživali u smehu, šalama i dosetkama? Sve one uobičajene navike pri gozbama: biranje kralja gozbe, igranje kocke, nazdravljanje, obređivanje istom čašom, pevanje s mirtinom grančicom u ruci, igra i pantomima — sve to nije izmislilo sedam grčkih mudraca, već sam pronašla ja, na sreću ljudskog roda. Priroda je svih tih stvari takva da, ukoliko imaju više ludosti, utoliko imaju više čari za ljudski život, koji ne bi trebalo ni da se naziva životom ako bi bio tužan; a svakako bi morao biti tužan ako tom vrstom razonode ne biste rasterali dosadu koja. kao da je rođena s vama!

1 коментар: