Dietrich Bonhoeffer
G lupost je opasniji neprijatelj dobra nego zlo. Protiv zla možemo protestovati, možemo ga raskrinkati, možemo ga, ako ustreba, silom sprečiti. Zlo nosi vazda u sebi klicu samoraspadanja, budući da ostavlja u čoveku barem nelagodu. Protiv gluposti smo bespomoćni. Ni prosedima ni silom tu se ništa ne da učiniti; razlozi tu ne pomažu; činjenicama koje protureče vlastitoj predrasudi jednostavno ne treba verovati – u takvim slučajevima i glupan postaje kritičar – pa iako su činjenice neizbežne, mogu se jednostavno zaobići kao beznačajni pojedinačni slučajevi. Pri tome je glupak za razliku od zlog čoveka sobom do kraja zadovoljan; da, on postaje opasan, budući da se lako razdraži i prelazi u napad. Zbog toga je potrebno više opreznosti pred glupakom nego pred zlim čovekom. Nikad više nećemo pokušavati razlozima uveriti glupaka; to je besmisleno i opasno.
D a bismo znali kako s glupošću izaći na kraj, moramo nastojati shvatiti njenu suštinu. Jedno je sigurno, ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Postoje ljudi izvanredno živahnog intelekta koji su glupi i ljudi veoma tromog intelekta koji su sve drugo pre nego glupi. To sa preneraženošću otkrivamo u nekim situacijama. Pri tome se manje dobija utisak da bi glupost bila neki prirođeni defekt, nego, naprotiv, da u određenim prilikama ljudi postanu glupi, odnosno da se daju učiniti glupima.
Opažamo, nadalje, da ljudi koji žive odvojeno i samotno ređe pokazuju taj defekt nego ljudi i grupe ljudi koji su skloni i osuđeni da žive u društvu. Tako se čini da je glupost možda manje psihološki, a više sociološki problem. Ona je posebna forma delovanja istorijskih situacija na čoveka, psihološka nuspojava određenih spoljašnjih prilika. Kad bolje posmatramo stvar, opažamo da svaki jači razvoj spoljašnje moći, bilo političke bilo religijske prirode, udara glupošću veliki broj ljudi. Čini se dapače da je to sociološko-psihološki zakon. Moć jednih ima potrebu za glupošću drugih. Pri tome se ne radi o tome da bi neke određene – dakle možda intelektualne – moći iznenada zakržljale i nestale, nego da pod prejakim utiskom razvoja moći čovek gubi svoju unutrašnju samostalnost te se – više ili manje nesvesno – odriče vlastitog odnosa prema određenim životnim situacijama. To što je glupak često puta tvrdoglav, ne sme nas zavesti na pomisao da je on samostalan. Upravo u razgovoru osećamo da uopšte nemamo posla s njim samim, njim lično, nego s krilaticama i s parolama koje su njime ovladale. On je u nekom izgnanstvu, on je zaslepljen, zlostavljen u svom vlastitom biću. Postavši tako bezvoljnim instrumentom, glupak će biti sposoban za zlo i u isto vreme nesposoban da prepozna zlo. Tu leži opasnost đavolske zloupotrebe. Tako će ljudi zauvek moći biti osuđivani na propast.
Opažamo, nadalje, da ljudi koji žive odvojeno i samotno ređe pokazuju taj defekt nego ljudi i grupe ljudi koji su skloni i osuđeni da žive u društvu. Tako se čini da je glupost možda manje psihološki, a više sociološki problem. Ona je posebna forma delovanja istorijskih situacija na čoveka, psihološka nuspojava određenih spoljašnjih prilika. Kad bolje posmatramo stvar, opažamo da svaki jači razvoj spoljašnje moći, bilo političke bilo religijske prirode, udara glupošću veliki broj ljudi. Čini se dapače da je to sociološko-psihološki zakon. Moć jednih ima potrebu za glupošću drugih. Pri tome se ne radi o tome da bi neke određene – dakle možda intelektualne – moći iznenada zakržljale i nestale, nego da pod prejakim utiskom razvoja moći čovek gubi svoju unutrašnju samostalnost te se – više ili manje nesvesno – odriče vlastitog odnosa prema određenim životnim situacijama. To što je glupak često puta tvrdoglav, ne sme nas zavesti na pomisao da je on samostalan. Upravo u razgovoru osećamo da uopšte nemamo posla s njim samim, njim lično, nego s krilaticama i s parolama koje su njime ovladale. On je u nekom izgnanstvu, on je zaslepljen, zlostavljen u svom vlastitom biću. Postavši tako bezvoljnim instrumentom, glupak će biti sposoban za zlo i u isto vreme nesposoban da prepozna zlo. Tu leži opasnost đavolske zloupotrebe. Tako će ljudi zauvek moći biti osuđivani na propast.
Z ato je sasma jasno da se glupost ne može prevladati poučavanjem, nego jedino oslobađanjem. Pri tome se moramo pomiriti s time da je pravo unutrašnje oslobođenje u najvećem broju slučajeva moguće tek onda kad se dogodi spoljašnje oslobođenje; sve dotada morat ćemo odustati od svih pokušaja da uverimo glupaka. Zato se u takvim prilikama uzalud mučimo kako bismo saznali što zapravo “narod“ misli, stoga je to pitanje tako suvišno za one koji odgovorno misle i rade. No, dakako, samo u datim okolnostima. Biblija kaže da je strah Božiji početak mudrosti (Ps 111, 10), a to znači da je unutrašnje oslobođenje čoveka za odgovoran život pred Bogom jedino zbiljsko prevladavanje gluposti.
Uostalom, ove misli o gluposti ipak su donekle i utešne. One nam ne dopuštaju da većinu ljudi držimo u svim okolnostima glupima. Zaista će sve zavisiti od toga da li vlastodršci više uspeha vide za sebe od gluposti ili od unutrašnje samostalnosti i razboritosti ljudi.
S nemačkog preveo
Mario Kopić
Dietrich Bonhoeffer: Von der Dummheit. In: Nach zehn Jahren, Rechenschaft an der Wende zum Jahr 1943. In: Widerstand und Ergebung. Briefe und Aufzeichnungen aus der Haft, Christian-Kaiser-Verlag, achte Auflage, München 1958
__________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар