Iz vremena kada je čovek bio deo prirode.
Tuiavii ili Tiavea, samoanski poglavica
˝Pogledaj dom svoj, anđele, skini paučinu s očiju...˝
“Kada neko kaže “moja glava pripada samo meni i nikome drugom osim meni”, on ispravno kaže i niko ne bi mogao da mu to ospori. Sve dotle Papalagi (= belci) i ja mislimo isto. Ali, kada Papalagi kaže “ova palma je moja”, samo zato što raste ispred njegove kolibe, on to kaže kao da ju je on izmislio. Palma ne pripada nikome. Nikome! To je Božja ruka, koja se pruža ka nama iz zemlje. Bog ima mnogo ruku. Svako drvo, svaka vlat trave, more i oblaci koji lebde iznad nas, sve su to njegove ruke. U njima možemo da uživamo, ali ne i da kažemo: “Ova Božja ruka pripada meni i samo meni.” A Papalagi upravo to govore. U našem jeziku lau znači “moje”, ali i “tvoje”. To je skoro jedno te isto. Ali, u jeziku Papalagija teško je naći dve reči čije se značenje toliko razlikuje, kao što su “moje” i “tvoje”. Kada bi imali makar malo zdravog razuma, Papalagi bi sigurno shvatili da ništa ne možemo da zadržimo samo za sebe, da pripada samo nama, jer onda, kada naiđu teška vremena, ne bismo imali na šta da se oslonimo. Onda bi počeli da shvataju da je Bog svoju kuću napravio ovako velikom jer je hteo da u njoj bude dovoljno mesta i sreće za sve. Ona je dovoljno velika da u njoj svako može da nađe svoje mesto pod Suncem, svoje parče sreće, nekoliko palmi i mesto na koje će moći da spusti svoja stopala. Kako bi Bog ikada mogao da zaboravi na neko svoje dete? Ipak, mnogi se grozničavo drže tog malog, tanušnog dela zemlje koje je Bog odredio za njih. Pošto su prestali da ga slušaju i počeli da izmišljaju svoje zakone, Bog je Papalagima poslao mnoge opasnosti koje ugrožavaju njihovu imovinu. Poslao im je sušu i kišu koje pustoše njihovo “moje”. Poslao im je oluju i vatru. A duboko u njihova srca usadio je i ono najgore, strah. Strah je Papalagijev najveći posed. Njegov san nikada nije miran, jer stalno mora da bude na oprezu, da mu neko po noći ne bi oteo sve ono što je nagomilao tokom dana. Njegove ruke i čula stalno su zauzeti čuvanjem tog blaga. A to blago mu se danju i noću smeje u lice, govori mu da je ukradeno od Boga, kinji ga i stalno mu donosi nevolje. Ali, Bog je za Papalagije smislio i nešto gore od straha. Poslao im je rat između onih koji imaju malo ili nemaju ništa i onih koji imaju mnogo. Ta borba je žestoka i besni danju i noću. Ta borba donosi zlo svima i proteruje svu radost iz života. Oni koji imaju mnogo trebalo bi da daju onima koji nemaju ništa, ali oni to ne žele. Oni koji nemaju ništa žele da dobiju svoj deo, ali ne dobijaju ništa. Često su to oni koji su stigli kasno, kada je sav plen već bio podeljen, ili oni koji su bili i suviše trapavi da bi ugrabili nešto za sebe. To što svi oni kradu od Boga, nikoga ne zabrinjava. Braćo! Šta biste mislili o onome ko ima veliku kuću, toliko veliku da u nju može da stane čitavo samoansko selo, a ko ne bi dopustio putniku da prenoći pod njenim krovom? Šta biste mislili o čoveku koju u ruci drži čitavu granu banana, a neće da da nijednu čoveku koji pred njim umire od gladi i moli ga za jedan zalogaj? Vidim kako vam se oči pune gnevom i čujem kako sa vaših usana teku reči prezira. Znajte onda da se Papalagi tako ponašaju svakog časa, svakog dana. U vreme berbe, palma nam nudi svoje lišće i plodove. Papalagi su poput palme koja za svoje lišće i plodove kaže “sve to je samo moje”. Ljudi ne smeju da uzmu nijedan njen plod! Kada bi postojalo takvo drvo, kako bi ono ikada moglo da donese nove plodove? Zato su palme mudrije od Papalagija . Tek po neki odrasli Papalagi može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost govoreći da su trčanje, rvanje i skakanje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali, to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov “posao” nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok u isto vreme isisava krv iz njihovih tela. U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagija koji rade tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude. Život Papalagija koji rade je košmar. Oni to ne shvataju i kada bi mogli da me čuju šta govorim sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina. Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži, tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja svoj posao sa radošću, nikada s tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagija. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali, kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa nadpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek.”
“Kada neko kaže “moja glava pripada samo meni i nikome drugom osim meni”, on ispravno kaže i niko ne bi mogao da mu to ospori. Sve dotle Papalagi (= belci) i ja mislimo isto. Ali, kada Papalagi kaže “ova palma je moja”, samo zato što raste ispred njegove kolibe, on to kaže kao da ju je on izmislio. Palma ne pripada nikome. Nikome! To je Božja ruka, koja se pruža ka nama iz zemlje. Bog ima mnogo ruku. Svako drvo, svaka vlat trave, more i oblaci koji lebde iznad nas, sve su to njegove ruke. U njima možemo da uživamo, ali ne i da kažemo: “Ova Božja ruka pripada meni i samo meni.” A Papalagi upravo to govore. U našem jeziku lau znači “moje”, ali i “tvoje”. To je skoro jedno te isto. Ali, u jeziku Papalagija teško je naći dve reči čije se značenje toliko razlikuje, kao što su “moje” i “tvoje”. Kada bi imali makar malo zdravog razuma, Papalagi bi sigurno shvatili da ništa ne možemo da zadržimo samo za sebe, da pripada samo nama, jer onda, kada naiđu teška vremena, ne bismo imali na šta da se oslonimo. Onda bi počeli da shvataju da je Bog svoju kuću napravio ovako velikom jer je hteo da u njoj bude dovoljno mesta i sreće za sve. Ona je dovoljno velika da u njoj svako može da nađe svoje mesto pod Suncem, svoje parče sreće, nekoliko palmi i mesto na koje će moći da spusti svoja stopala. Kako bi Bog ikada mogao da zaboravi na neko svoje dete? Ipak, mnogi se grozničavo drže tog malog, tanušnog dela zemlje koje je Bog odredio za njih. Pošto su prestali da ga slušaju i počeli da izmišljaju svoje zakone, Bog je Papalagima poslao mnoge opasnosti koje ugrožavaju njihovu imovinu. Poslao im je sušu i kišu koje pustoše njihovo “moje”. Poslao im je oluju i vatru. A duboko u njihova srca usadio je i ono najgore, strah. Strah je Papalagijev najveći posed. Njegov san nikada nije miran, jer stalno mora da bude na oprezu, da mu neko po noći ne bi oteo sve ono što je nagomilao tokom dana. Njegove ruke i čula stalno su zauzeti čuvanjem tog blaga. A to blago mu se danju i noću smeje u lice, govori mu da je ukradeno od Boga, kinji ga i stalno mu donosi nevolje. Ali, Bog je za Papalagije smislio i nešto gore od straha. Poslao im je rat između onih koji imaju malo ili nemaju ništa i onih koji imaju mnogo. Ta borba je žestoka i besni danju i noću. Ta borba donosi zlo svima i proteruje svu radost iz života. Oni koji imaju mnogo trebalo bi da daju onima koji nemaju ništa, ali oni to ne žele. Oni koji nemaju ništa žele da dobiju svoj deo, ali ne dobijaju ništa. Često su to oni koji su stigli kasno, kada je sav plen već bio podeljen, ili oni koji su bili i suviše trapavi da bi ugrabili nešto za sebe. To što svi oni kradu od Boga, nikoga ne zabrinjava. Braćo! Šta biste mislili o onome ko ima veliku kuću, toliko veliku da u nju može da stane čitavo samoansko selo, a ko ne bi dopustio putniku da prenoći pod njenim krovom? Šta biste mislili o čoveku koju u ruci drži čitavu granu banana, a neće da da nijednu čoveku koji pred njim umire od gladi i moli ga za jedan zalogaj? Vidim kako vam se oči pune gnevom i čujem kako sa vaših usana teku reči prezira. Znajte onda da se Papalagi tako ponašaju svakog časa, svakog dana. U vreme berbe, palma nam nudi svoje lišće i plodove. Papalagi su poput palme koja za svoje lišće i plodove kaže “sve to je samo moje”. Ljudi ne smeju da uzmu nijedan njen plod! Kada bi postojalo takvo drvo, kako bi ono ikada moglo da donese nove plodove? Zato su palme mudrije od Papalagija . Tek po neki odrasli Papalagi može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost govoreći da su trčanje, rvanje i skakanje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali, to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov “posao” nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok u isto vreme isisava krv iz njihovih tela. U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagija koji rade tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude. Život Papalagija koji rade je košmar. Oni to ne shvataju i kada bi mogli da me čuju šta govorim sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina. Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži, tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja svoj posao sa radošću, nikada s tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagija. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali, kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa nadpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek.”
Prvi put objavljeno na nemačkom, početkom 1920-tih, zatim na holandskom 1929. i na engleskom 1971, u izdanju Real Free Press. Originalno izdanje je priredio Eric Scheurmann, nemački antropolog i lični prijatelj poglavice Tuiaviia.
Preuzeto iz Anarchy: A Journal of Desire Armed #15/ 1988.
Prevod: Aleksa Golijanin
5 коментара:
Divno i istinito.
Mada iygleda da je prica izmisljotina evropskog antropologa.
:)
Znaci nije bas istinito, samo divno.
Hvala na poseti. Istinito je bez obzira na verodostojnost "dokumenta".
I svakako lepo.
pozdrav
Razumem sta hoces da kazes, ili se bar nadam da je tako. Brza pretraga neta je ukazala da je prica izmisljena i da nije rec o pogledu Polinezana na belce vec, pogled i stav belca o belcima (zapadnjacima). To je ono sto zm zeleo da kazem.
Detalj koji si naveo je ne samo interesantan već i bitan te zahvaljujem na dopuni.Ne sumnjam da si razumeo moju primedbu kojom sam htela ukazati na vrednost poruka u tekstu nezavisno od toga ko im je autor. Na žalost, kada su vrednosti u pitanju ponekad pomislim da je Hartmann bio u pravu kada je napisao da je carstvo vrednosti carstvoideja. Vrednosti su sve više ono što mislimo da bi trebalo biti, daleko od stvarnosti. Zato jelepo znati da postoje ljudi tvog senzibiliteta koji znaju prepoznati vrednosti o kojima se govori u ovom tekstu.
Постави коментар