петак, 07. јануар 2011.

Nema besplatnog ručka, Miroslav Prokopijević


Iz knjige Miroslava Prokopijevića, Sloboda izbora,

Legenda o izreci „nema besplatnog ručka“ navodno je nastala u vreme zlatne groznice na američkom Zapadu, koji se ponekad zove i „divlji zapad“. Kopači zlata su slobodno vreme provodili po improvizovanim kafanama i salunima. Kada bi se napili, često su izbijale tuče, koje su dovodile do ruiniranja lokala. Jedan vlasnik takvog lokala se navodno setio da svima koji naruče više od dva pića dâ i ručak. To je bila prevencija protiv brzog pijanstva.
Tako je izgledalo da je ručak besplatan. On, naravno, to nije bio, jer je vlasnik lokala naizgled besplatne ručkove finansirao višom cenom pića. Kada su to otkrili, posetioci tog lokala su skovali izraz„nema besplatnog ručka“.
Besplatan ručak je samo metafora za to da ništa nije besplatno, tj. da sve košta. Osnovni razlog za to što sve košta je okolnost da su sva dobra na svetu ograničena. Jedino donekle nisu vazduh na normalnoj nadmorskoj visini ili slana voda u okeanu. Zato ih niko neće ni prodavati na tim lokacijama. Ali, i vazduh može da se prodaje tamo gde je oskudan, za ronioce, planinare ili rudare.
Razlog za to što sve košta je oskudica tih dobara. Oskudica (eng. scarcity) nije isto što i nestašica (eng. shortage), mada se ta dva pojma često mešaju. Oskudica je rezultat ograničenosti svih dobara i ona je dato stanje. Ukupna količina dobara u bilo kom trenutku je ograničena – ima ih toliko koliko ih ima. Sa protokom vremena ona može da se menja, ali to ništa ne utiče na okolnost da je u svakom pojedinačnom trenutku njihova količina ograničena. Za razliku od oskudice, koja se stvar datosti – bilo prirodne ili u kombinaciji sa ljudskom aktivnosti – nestašica nije stvar datosti. Ona obično nastupa usled pogrešne ili destruktivne ljudske aktivnosti. Ponekad nastaje usled prirodnih katastrofa i ratova, ali daleko najčešće –usled kontrole cena.
Cena dobara je posledica toga što su dobra ograničena. Da ih ima neograničeno, bila bi u bescenje. Cena nije bilo koje, nego najvažnije svojstvo svakog dobra. Da automobil i sat koštaju jedan dinar, imali bismo ih mnoštvo. Pošto su mnogo skuplji, neki ne mogu ni da ih kupe, a od onih koji mogu, većina ima samo po jedan.
Veliko je pitanje da li bi svet u kome sva dobra postoje u neograničenim količinama bio bolji od ovoga u kome su sredstva ograničena. Da su dobra neograničena, pojedinci ne bi imali nikakvu orijentaciju za upotrebu resursa. Niti bi bili motivisani da bilo šta rade i stiču, jer bi svega po definiciji bilo u izobilju.
Ovako, pošto sva dobra imaju svoju cenu postoji motiv da se razmišlja o njihovoj upotrebi. Jedno isto dobro se obično može upotrebiti na različite načine. Neka se mogu upotrebiti i na mnoštvo načina. Recimo, grafit se može upotrebiti za pravljenje olovki, grafitnih uložaka, kozmetike, teniskih reketa, maziva za podmazivanje teških mašina, a verovatno i u neke druge svrhe. Za šta će se neko dobro upotrebiti zavisi prvenstveno od toga šta se time može dobiti. Ako je zarada najveća kada se grafit upotrebi za kozmetiku, onda će se praviti kozmetički krejoni. A ako je to sredstvo za podmazivanje, završiće na osovinama teških mašina.
Dakle, zato što su dobra oskudna, prinuđeni smo da biramo u koje svrhećemo upotrebiti ona kojima raspolažemo. Oskudica diktira izbor.

Neko će na kraju reći da smo se možda prevarili da ništa nije besplatno. Ponekad se penzioneri u gradskom prevozu voze ’besplatno’, vrlo siromašni ljudi dobijaju ’besplatne’ stanove, a deca u školama’besplatan’ obrok. Zar to nisu primeri koji demantuju našu teoriju da „nema besplatnog ručka“? Naravno da nisu. To što se pomenuta i druga dobra nazivaju besplatnim je rezultat loše, zavodljive jezičke navike. Pojedinci i grupe koji koriste ta dobra ništa ne plaćaju za njihovo korišćenje, ali ta dobra nisu besplatna. Da bi ona nastala, neko je za njih platio. Bilo da su to poreske platiše ili darodavci. I onda su ta sredstva usmerena za prevoz penzionera, stanovanje siromašnih ili ishranu dece u školi. Pravo ime za ta dobra ne bi bio da su besplatna, nego da određene kategorije ljudi mogu da ih koriste bez naknade, tj. bez plaćanja cene za njihovo korišćenje. Ona nisu besplatna, jer je neko drugi u odnosu na korisnike platio da bi oni mogli da ih dobiju. Država ili razne organizacije mogu da prebacuju cenu nekih dobara sa jednih na druge pojedince ili grupe, ali ne mogu da učine da cena ne postoji. Jednostavno, pravilo da sve ima svoju cenu važi bez izuzetka, a to je tako zato što je dobara mnogo manje nego što je naših želja i potreba.
Tako je cena ona koja izjednačava naše želje sa jedne, a oskudna dobra sa druge strane. Kada nešto želimo više, spremni smo više i da platimo da bismo do toga došli. Proizvođači prave to što bismoželeli, ne zato što nas vole, već zato što hoće da zarade. Zahvaljujući tome što ih vodi želja za zaradom, oni nam čine dobro. Ako mnogo njih krene da pravi isti proizvod, to će biti dobro za nas jer će cene pasti. A ako ponuda bude veća od tražnje, neki proizvodi će ostati neprodati i prodavci će imati štetu zbog toga. Zato će u narednom koraku smanjiti proizvodnju tog, a povećati nekog drugog dobra.
Pošto cene imaju funkciju da drže disciplinu na tržištu, tako što će ponašanje proizvođača biti u vlasti potrošača, to svaka državna intervencija koja remeti cene ima posledice. Država nikada ne traži da cene budu više, nego samo niže u odnosu na tržišne. Intervencijom na cenu država menja podsticaje za ponašanje pojedinaca u transakciji, kako proizvođača tako i potrošača. Da je tržište smatralo da treba da dođe do promene cena, to bi se desilo. Ako tržište to nije učinilo, znači da je takva promena nepotrebna. Zato je država uvodi zakonom, na silu. Ekonomija je, međutim, kao ljubav – ne ide na silu. I zato će na komande države tržište po pravilu reagovati na način koji je suprotan od onogašto je država htela da proizvede.

izvor

Нема коментара:

Постави коментар