Glen Dankan je engleski pisac indijskog porekla, koji je pažnju čitalaca i kritike privukao romanom "Ja, Lucifer" u kome đavo dobija ponudu od boga da se vrati na nebo, uz uslov da u telu običnog smrtnika provede na zemlji mesec dana, a da pri tom ne načini neki veći greh. Kritika ovo delo poredi sa klasicima poput "Fausta" i "Majstora i Margarite", a do kraja godine očekuje se i premijera filmske adaptacije.
"Poslednji vukodlak" je prva Dankanova knjiga iz trilogije o vukodlaku starom preko 200 godina, koji nakon smrti svog sa-druga, ostaje poslednji pripadnik vrste. Ova činjenica na njega utiče toliko poražavajuće da čak počinje da razmišlja o samoubistvu. Ipak, postoje sile koje iz vrlo različitih razloga žele da Džejk ostane živ. Trilogija će biti mešavina horor i noir žanra, a očekuje se da će prvi roman iz serijala širom sveta biti dostupan početkom 2011. godine.
Pisac Škrobonja u postu na svom blogu ističe izvanredan Dankanov talenat što potkrepljuje i primerom, pa tako na pomenutoj veb lokaciji možete pronaći prevod jednog poglavlja romana "Poslednji vukodlak"
Odlomak :
Reč je o izvanrednom akcionom hororu i zaista moram reći da ga prevodim sa uživanjem. S obzirom na to da će prevod biti gotov do kraja decembra, veoma je moguće da naši čitaoci dođu u priliku da ovaj roman pročitaju pre njegove svetske premijere. Dotad, kao mali mamac, prilažem ovde jedno poglavlje koje će vam jasno dočarati to o kakvom se velikom pripovedaču radi. Uživajte u ovom uzorku, dok kompletna stvar ne stigne u knjižare:
Jedan vampir je napisao: „Velika asimetrija između besmrtnih i vukodlaka (pored očigledne estetske asimetrije) sastoji se u tome što se vampir uzdiže svojim preobražajem, dok se vukodlak svojim unižava. Biti vampir znači imati suptilniji um i prefinjeniji ukus; biće otvara vrata svoje bedne garsonjere kako bi otkrilo palatu sa bezbroj raskošnih stanova. Ličnost se širi, beskrajno. Vampir stiče besmrtnost, neizmernu fizičku sangu, sposobnost hipnoze, moć letenja, fizičku grandioznost i emocionalnu dubinu. Vukodlak stiče disleksiju i stalnu erekciju. Ta dva stanja jedva da zavređuju da se porede jedno s drugim...“ A sve to može da se pročita i kao. Vukodlacima sleduje seks, a nama ne.
Iako nisam ženomrzac, upražnjavam seks samo sa ženama koje su mi odbojne. Emocionalno, ne postoji alternativa, ali nije to lako. Ne zato što to odbojnost obuzdava pohotu (naprotiv, kao što to danas znamo i kao što smo danas to naučili da prihvatamo), već zbog toga što ta odbojnost koju osećam retko kad potraje, naročito kad su posredi prostitutke, jer se one većinom veoma trude da ne budu odbojne. Mnoge današnje plaćene pratilje u prestonici katastrofalno su ljupke. Prošle godine sam angažovao dvadesetdevetogodišnju Argentinku, Viktoriju, čija se duša obratila mojoj na sopstvenom okultnom jeziku već u prvom minutu našeg susreta. Sa njom sam imao oralni, vaginalni i analni seks (tim redom; ponavljam, nisam ženomrzac) i to je trajalo šest sati (3.600 funti), a onda smo otišli u nabavku na pijacu Borou i doručkovali s pogledom na Temzu. Dok smo prelazili preko mosta Hangerford, držali smo se za ruke, a vetar joj je dizao tamnu kosa i ona je okrenula lice uvis prema mom za neizbežan poljubac, već sa snenom spoznajom o onome što je moguće među nama, i strahovito mi se dopadala, kada je rekla: „Ovo će se izmetnuti u problem, zar ne?“ Zato sam pozvao agenciju pošto sam je smestio u taksi na Nasipu i rekao im da mi je više nikada ne šalju.
Zbog čega se onda oslanjam na prostitutke, kad su već toliko ljupke? Zbog čega se ne pozabavim neonacistkinjama ili registrovanim majkama-pedofilkama? Za to postoji dublji razlog, kao i onaj plići. Do dubljeg razloga ću već doći. Plići vam mogu već sada saopštiti: ukratko, zato što žene koje se ne prostituišu podrazumevaju uzajamnost želje. Ja nisam ružan muškarac (niti vukodlak, sudeći po nekim ogavnim primercima koje sam video u Harlijevim dosijeima ukradenim iz SOKOF-a), ali daleko od toga da sam mamac za žene. Nemam vremena da čekam nekoga kome ću se dopasti. To predugo traje. Zahteva mnogo truda. Otud profesionalne pratilje za koje vam, baš kao za psihijatre i plaćenike (što sasvim lepo opovrgava Lenona i Makartnija), treba samo gotovina.
Medlin, bele kože, zelenih očiju, ispeglane plave kose, kratkog trupa i prpošnih, mačjih grudi, sebična je, tašta, proračunata, puna tabloidnih aksioma i tečno barata klišeima. Bila je tamo, odradila to, pazarila suvenir-majicu. Ume da se razgoropadi. Ume da obamre. Hoće vergl, a ne majmuna koji okreće ručicu. Ne bi se popišala na vas ni da se zapalite pred njom. Ejmisovi ukalupljeni romani njeni su lingua franca. Preko telefona se pozdravlja sa mmbaah. Više od njenih duhovnih nedostataka, to održava odbojnost koju osećam prema njoj, ali ni ona ne može potrajati doveka. Već posle mesec dana u njoj vidim zbunjeno dete, zjapeće rupe i pogrešne izbočine u davnom tkanju ljubavi. Bio je tamo posesivni i donekle nestabilni otac, ocvala i strahovito ljubomorna majka. Kad tako dugo živite i toliko toga vidite, upravo je to ono što ne valja: biografija se probija napolje, sa svim prethodnim olakšavajućim okolnostima. Ljudi vrve sopstvenim informacijama i mene zaboli glava od interesovanja za njih. A to je besmisleno, jer kad se sve sabere i oduzme, oni su ponajpre i prevashodno hrana.
Čekala me je u deluks-ateljeu na krovu Zetera, uređenom u stilu kasnih šezdesetih, premda je izgledala kao da se upravo osvežila posle snoške na brzaka – dakle, švercovala se za moju kintu, pošto sam je rezervisao za celu noć. „Vozdra“, rekla je podigavši čašu, isključila ton na TV-u i poprimila mačji sjaj. Na programu je bila Ekstremna estetska hirurgija. Nekoj ženi su uklanjali salo iz stomaka i trpali joj ga u guzove.
Нема коментара:
Постави коментар