Jakob Augstein,
od 2008. je izdavač nedeljnika Der Freitag. Pre toga je pisao za Süddeutsche Zeitung i Die Zeit. Redovni kolumnista Špigla.
Margaret Merkel? So ein Quatsch!
SPIEGEL
Fond protiv krize postaje sve veći, fiskalna unija stiže, a Joahim Gauk postaje predsednik: kancelarka će postići sve ono što ne želi. Zvati gospođu Merkel novom gvozdenom lejdi je potpuno neopravdano. Tačerova je htela revoluciju. Merkel hoće samo funkciju.
Ovih dana se u bioskopima prikazuje film o Margaret Tačer, glumi je Meril Strip za šta je nagrađena oskarom. Možemo li zamisliti da će se jednom snimiti sličan film o Angeli Merkel koju će glumiti Nina Hos? Prava za stranu distribuciju će kupiti jedino Srbija. Merkel je moćnija političarka, ali bi scenario bio slab. Ipak se isplati porediti ove dve žene. Pre svega kraj njihovih političkih karijera.
Vremena su teška za Angelu Merkel. Kod izbora predsednika već je omanula, ministar unutrašnjih poslova se okrenuo protiv nje, na poslednjem glasanju u Bundestagu o nastavku evropske pomoći nije imala kancelarsku većinu, a ustavni sud u Karlsrueu je zaustavio dalje razvlašćivanje parlamenta. Sad se čini da neće moći izdržati novi pritisak: evropski fond postaje sve skuplji. Toliko neuspeha je nešto na šta Angela Merkel nije navikla.
Svaki mandat je ograničen, pa i ako o opozivu odlučuje „veliki časovničar“. Kako ćemo znati da dolazi kraj? Hoće li kao kod Hajnea to biti plamteći zapis na zidu, kao znamenje, kada će svi znati da je dosta?
Kad se Margaret Tačer povlačila, napustila su je njena dva najvažnija ministra: ministar finansija Loson se povukao zato što je premijerka više pažnje poklanjala savetima svog ekonomskog tima nego njegovim, a vice premijer Hov se povukao zato što mu je zabila nož u leđa ne davši mi već obećano mesto ministra spoljnih poslova.
U donjem domu Hov je tada rekao čuvenu rečenicu koja je okončala karijeru gvozdene lejdi: „Krajnje je vreme da drugi daju odgovor na pitanje lojalnosti sa kojim sam se previše dugo sam borio“. Odmah zatim partija je u premijerkinu kancelariju poslala zloglasne „ljude u sivim odelima“ koji su joj stavili do znanja da je vreme da ode. Tačerova je to shvatila i otišla.
R azlog su tada bili Evropa i monetarna politika. Ista tema, dvadeset godina kasnije, ugrožava vladavinu Angele Merkel. Ali CDU je u gorem stanju nego tada torijevci: ko bi se usudio da kancelarki pošalje sličnu ekipu u „sivim odelima“? Koji bi se od njenih ministara žrtvovao, kao tada Loson i Hov?
Merkel i Tačer, sličnosti upadaju u oči kao i očigledne razlike: obe su završile prirodne nauke, jedna je fizičarka a druga hemičarka: Obe su preuzele svoje partije kada su bile u očajnom stanju. Tačerova posle čuvenog zaokreta konzervativaca pod Edvardom Hitom ka socijaldemokratiji. Merkel posle Kolove afere. Obe su preuzele funkciju u strankama kao žene koje su morale da počiste ruševine (aluzija na žene posle Drugog svetskog rata koje su čistile ruševine) zato što su muškarci bili prevelike kukavice da preuzmu takvu odgovornost.
Tačerova je želela revoluciju: Merkelova želi samo vlast. U tome je razlika.
Tačerova je do kraja ostala privržena svojoj totalitarnoj viziji, čudnoj mešavini sastavljenoj od radikalnog liberalizma i tradicionalističke vere u jaku državu. I Merkel je radikalna – ali njen radikalizam leži u bezgraničnom pragmatizmu. Ona je doslovno spremna na svaku promenu od koje zastaje dah, ali se ipak čvrsto drži svoga kursa, jer njen kompas pokazuje uvek tamo gde je sledeći cilj, slično kao kod kapetana Džeka Speroa iz Pirata sa Kariba, s tom razlikom što ona sama ne bira ciljeve jer ne zna ni za jedan drugi osim onog koji se odnosi na opstanak na vlasti. Merkelova je shvatila Brehtovu maksimu koju je izrekao o Ibzenovom pozorištu: „Nije čovek onaj koji deluje, već je to okruženje. Čovek samo reaguje.“
Nije htela da ukine ni obavezno služenje vojnog roka, niti da Nemačka prestane sa korišćenjem atomske energije. Nije htela ni evropsku ekonomsku vladu, ni fiskalnu uniju. A to su ipak rezultati njene politike. Nije htela ni Joahima Gauka, a sada će baš njega dobiti.
Problem je međutim u tome što je politika Angele Merkel, baš zbog toga što se ne drži nikakvog plana ili nekog principa, puna uobičajenih grešaka i slabosti. Merkelova žrtvuje strategiju u korist taktike, istovremeno sužavajući svoj manevarski prostor. Ona sledi politiku simulacije koja služi samo jednom cilju: očuvanju vlasti. Na duže staze, ova politika improvizacije neće doprineti ni prelasku na obnovljive izvore energije niti evropskoj integraciji. Već sada su posledice ove „lako ćemo politike“ u Evropi katastrofalne: Evropljani vidno gube strpljenje jedni sa drugima, kako oni koji daju tako i oni koji primaju. Ali Merkel se boji rizika da skupo spasavanje evra dovede u vezu sa stvaranjem političke unije, što bi moglo biti jedino smisleno opravdanje za uložene milijarde. Za to će platiti cenu: već pri sledećem glasanju o novom paketu za spas evra, raspravljaće se o poverenju vladi.
Kada se porede Margaret Tačer, žena čvrstih uverenja, i Angela Merkel, kod koje ta uverenja uzaludno tražimo, pada nam na pamet čuvena pesma „Hollow Man“ T.S. Eliota. U njoj se kaže:
Znači ovako se sve završava
Ne praskom, već cijukom.
Politički svet Margaret Tačer okončan je praskom. Šta da očekujemo od Angele Merkel? Večnu kancelarku s tihim krajem ili zaglušujući slom.
Izbor i prevod
Miroslav Marković
Нема коментара:
Постави коментар