Teilhard de Chardin
ELEKTROMAGNETNA HOMEOPATIJOM
Dokazi snage ljudskog uma sve češće dolaze na svetlo dana. Da li smo jači nego što mislimo ili je reč o novim alternativcima parapsihologije, stare ezoterijske ili okultne alhemije?
Nakon prve eksplozije New age pokreta ( “pokreta za oživljavanje ljudskih potencijala” )profiteri upakovaše duhovno buđenje u pristupačna izdanja sa primamljivim nazivom i tako se rodi jedna nova profitabilna industrija. Veliki biznis je, po sistemu pilule koja sve rešava, izbacio glavnu ideju po kojoj svaki pojedinac može da iskreira svoju budućnost, zapravo sve što poželi. Na ruševinama iscrpljene religijske misli, u okolnostima temeljnih društveno-socijalnih promena, autori ovih ideja našli su plodno tlo za mase žedne boljitka, pa makar i u new age sanjarenju. Ima nešto primamljivo u celoj ovoj ujdurmi. Ljudima je data mogućnost da konačno uspostave vezu sa samima sobom; data im je iluzija da je sudbina u njihovim rukama i šta više jako obećavajuća.
Ja sam ili jesam centar sveta i moja subjektivnost je merilo svega. Objektivno stanje ne postoji – ili me naprosto i ne interesuje. Ja šaljem univerzumu svoje želje i htenja i ne želim da živim u realnosti koja mi se nudi.Ja sam svoj gospodar- ja sam BOG.
Ovakav stav ima dalekosežne posledice. Pojedinac se odvaja od svega oko sebe, narušavajući elementarnu povezanost svega. Rekla bih new age je lep antidepresiv.
Ova primedba o new age pokretu je samo naznaka jedne vrste manipulacija koja hara svetom. Ne treba sve trpati u isti koš. Primer Haido efekta, ili holističke metode Deepak Chopre su daleko utemeljenije metode.I jedna i druga počivaju na dokazanom stanovištu da naše najdublje misli i osećaji igraju značajnu ulogu u lečenju. To je ono što nedostaje zapadnoj medicinskoj praksi.
Činjenica je da su vibracije osnova postojanja. Čovečanstvu je, uprkos iznenađujućim otkrićima, još nepoznat mehanizam našeg sopstvenog tela, sučeljavanja nematerijalnog sveta naših misli i osećaja s materijalnim svetom našeg tela. Znamo i osećamo da emocionalna stanja, kojima su uzrok misli i osećanja (nematerijalni svet)ima direktne refleksije u fiziologiji našeg tela (materijalni svet). Ne znamo kako. Na ovo, najteže pitanje današnje nauke, traže se odgovori.Uzmimo na primer vizuelnu percepciju. Po jednima slika sveta se projicira kroz leće oka na platno, retinu na pozadini oka i ta se slika nekako 'digitalizuje' mozgom, koji sprema piksle (podatke o tačkama slike).Po drugima (npr. Pribram) nervne ćelije u oku odzivaju se na određene frekvencije elektromagnetskih valova, koji udaraju u oko. Slika se smatra skupom frekvencija, a ne skupom pojedinih tačaka ili piksla (pixel-a).
Hoćemo li ikada spoznati strukturu uma?
Čovek: hemijska reakcija ili energetski naboj
Danas je uprkos izvanrednom razvoju tehnologije i komunikacija tehnički nemoguće obuhvatiti sva istraživanja – što sve češće ističu i sami naučnici. Velika naučna otkrića najčešće su rezultat promenjenog ugla gledanja, a uobičajeni otpori novim pogledima po pravilu su jaki.
Najnovija istraživanja u fizici su toliko radikalna da ih i sami fizičari teško slede.Evo šta o tome kaže Bohm." U domeni klasične fizike fizičari raspolažu klasičnim predodžbama o zbilji,slikama kojima se ta zbilja predočava (npr. slike čestice ili valova).“..kako se puštamo niz kvantne lestvice, prema sve manjim kvantnim brojevima, naša nas intuicija prirodno izneverava i slike počinju da blede sve dok nas u potpunosti ne iznevere, i klasične predodžbe i vlastita nam intuicija."
Nadalje, zaključuje,on " u svetu tvrde kvantne zbilje ne preostaje nam nego matematički formalizam, posve nerazumljivi jezik simbola. Fizičar koji je naumio razumeti prirodu u sebi to ne shvata. To bi značilo izneveriti najbolje tradicije fizike, ako ne i zapadne filozofije uopšte, kao ljudske težnje za razumevanjem, težnje ka mudrosti, žudnje za poznavanjem logosa, osnovnih načela kosmosa. “
Pa ipak se istraživanja nastavljaju. Poslednji period u fizici je period neverovatnog usitnjavanja elementarnih čestica.Tim putem se od klasične mehanike stiglo do kvantne. Svi znaju da MOMENTALNO IMAMO DVE MEHANIKE, i obe se primenjuju jako uspešno-svaka u području na koje se odnosi. U jednom području su ove dve ipak ujedinjene : kvantnoj elektrodinamici,odnosno teoriji polja. Između kvantne i relativističke,mikro i makro sveta po pitanju energetskih polja nema neslaganja!!!Već sada sa sigurnošću možemo reći da su se suštinska pomeranja desila po toj liniji.Nema sumnje da će rezultati ovih istraživanja dalekosežno uticati na uspostavljanje NOVOG POGLEDA na strukturu uma i celoga sveta.
1.
Na najelementarnijem nivou čovek nije hemijska reakcija, nego energetski skup energije u polju energije povezan sa svim drugim stvarima u svetu. To pulsirajuće energetsko polje središnji je pokretač našeg bića i naše svesti, alfa i omega našeg postojanja. Prema Njutnovoj fizici elementi u svemiru su izolovani jedan od drugoga i potpuno samodostatni, kao što se izrazio Danah Zohar u knjizi Kvantno ja (The Quantum Self):" Newtonovo gledište istrglo nas je iz tkanja od kojeg je satkan svemir.»
Evolucija ili?
2.
Sve više je onih koji ukazuju na nepostojanost Darvinove teorije evolucije po kojoj smo kao obična slučajna evoluciona jedinka na samom vrhu ovog evolucionog drveta. Po tim teorijama smo zasebna sorta po osobinama i potpuno odvojena od drugih. NOVE pristupe bilo je i za očekivati izvan Darvinističkih krugova koji uglavnom predstavljaju današnji naučni establišment – onaj koji se grčevito bori za opstanak ove teorije. Međutim sve više je istraživanja i priznatih naučnika sa ništa manje uspešnijih univerziteta koji ruše elementarne postavke kako darvinizma, tako i ostalih klasičnih pogleda na svet. Glavni arhitekti među najeminentnijim svetskim misliocima su : fizičar sa univerziteta u Londonu David Bohm , Einsteinov štićenik i jedan od najpoštovanijih svetskih kvantnih fizičara; i Karl Pribram neuropsiholog sa univerziteta Stanford, autor klasičnog neuropsiholoskog udžbenika languages of the brain.
NELOKALNOST
Jedan od najbitnjiih postulata kvantne teorije (uslovno nazvana teorija ) je neobična osobina u subatomskom svetu zvana nelokalnost.To je sposobnost čestica, na primer elektrona ( koje su nekada bile u vezi) da sa udaljenosti trenutno deluju jedna na drugu, bez bilo kakve međusobne razmene sile ili energije.
1982. godine na Pariškom Univerzitetu tim naučnika pod vođstvom profesora fizike, Alain-a Aspect-a, izveo je jedan od možda najvažnijih eksperimenata 20-tog veka. Aspect i njegovi saradnici su otkrili da su pod određenim okolnostima subatomske čestice kao npr. elektroni u stanju da momentalno prenesu informaciju jedan drugome bez obzira na to koliko su jedan od drugog udaljeni. Apsolutno nije bitno da li se radi o razdaljini od 10 metara ili 10 biliona kilometara. Na neki način jedna čestica u svakom momentu zna šta druga čestica radi. Problem sa ovim poduhvatom je taj da on ruši Ajnštajnovu postavku u koju se dugo verovalo tj. da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti. S obzirom da je putovanje brzinom većom od brzine svetlosti ravno proboju vremenskog zida, ova potresna postavka dovela je do toga da određeni fizičari pokušavaju da na veoma elaborirane načine preispitaju Aspect-ove nalaze. Dok je sve ovo inspirisalo i neke da ponude čak i mnogo radikalnija objašnjenja.
Bohm je sugerisao jedan novi način interpretacije Aspect-ovog otkrića. Bohm veruje da glavni razlog što su subatomske čestice ostale u kontaktu nije taj što one u stvari šalju neki signal jedna drugoj, nego je u tome što je, ustvari, njihova sama separacija u suštini samo jedna iluzija. On tvrdi da na jednom dubljem nivou realnosti ove čestice ne predstavljaju individualne entitete, nego su samo produžeci nečega što je na svom fundamentalnom nivou isto.
TEZA ASPECT'a
Kvantne čestice koje su jednom bile u vezi zadržavaju međusobnu povezanost čak i nakon odvajanja, tako da delatnost jedne uvek utiče na drugu bez obzira na to koliko su se udaljile.
1. Činjenice su po sebi fascinantne: neki se događaj u prostoru može dogoditi bez primetnog uzroka,
2. subatomske čestice same za sebe nemaju smisla; možemo ih razumeti samo kroz njihove odnose.
3. Svet je na svom najosnovnijem nivou složena mreža međusobno zavisnih, zauvek nedeljivih odnosa.
TEZA BOHMa
1.čestice nisu odvojeni “delovi”, nego aspekti jedne dublje celine koja je isto toliko holografske prirode i nedeljiva.
2.mi vidimo objekte kao npr. ove subatomske čestice odvojene jedne od drugih, jer vidimo samo jedan deo njihove realnosti.
3.i pošto je sve u fizičkoj realnosti sastavljeno od ovih “eidolona”, i sam univerzum je jedna projekcija, tj. hologram.
OBJAŠNJENJE HOLOGRAMA
Hologram u stvari predstavlja trodimenzionalnu sliku, dobijenu laserom. Za stvaranje holograma potrebna su dva laserska zraka, odnosno, zrak se cepa na dva dela. Prvi zrak se odbija od predmet, drugi se sudara sa prvim i stvara interferencijski uzorak, koji se snima na film. Kada osvetlimo interferencijski snimak, pojavljuje se trodimenzionalna slika. Osnovna karakteristika holograma je da kada ga podelimo, ne dobijamo manje delove, već umanjenu sliku celine.
UTICAJ SVESTI
Tokom vekova je neporecivo postojanje svesti objašnjavano nekom vrstom posledice hemijskih procesa u mozgu i delovanjem hormona. U takvoj slici o svetu, po kojoj postoji samo materija i sve je poteklo iz materije, u kojoj se psihički događaji i duhovna iskustva objašnjavaju delovanjem hormona i u kojoj je svest proizvod hemijskih procesa u mozgu, nije bilo mesta za pojave, koje bi podrazumevale ovo neobično podudaranje između psihe i spoljne stvarnosti bez materijalne uzročno-posledične veze. Jung se poslužio statističkim metodom, da bi potkrepio teoriju o pojavi, koju je opažao, ali koja na osnovu verovanja tadašnje prirodne nauke jednostavno nije smela da postoji. Ipak, fizičar Pauli je već tada uočio povezanost sa nekim istraživanjima u fizici i u knjizi „Proučavanje prirode i psihe“, koju je napisao u saradnji sa Jungom, obradio ovaj fenomen u svetlu svoje teorije o „principu isključivosti“.
No, postojanje svesti nezavisno od materije i njeno delovanje na materiju već dugo nije ograničeno samo na metafizičke i ezoterijske izvore, već postaje deo gotovo svih oblasti prirodnih nauka, namećući neophodnost preispitivanja osnovnih paradigmi, na kojima počiva slika o svetu, koja se prenosi školskim obrazovanjem i medijima
Kvantna fizika je već pre Bohma prostrla pred nas pregršt čuda, koja impliciraju neobično stanje povezanosti između prividno nepovezanih zbivanja. Takođe, posmatrač/ eksperimentator više nije sa distance posmatrao tok eksperimenta, već je postao njegov aktivni činilac. Inteligentna svest, koja posmatra, je samim svojim prisustvom uticala na tok eksperimenta.
Bomova teorija je ponudila okvir i objašnjenje za mnoge pojave iz naše stvarnosti. Prema Bohmu je prividna odvojenost svesti i materije iluzija, konstrukcija koja se pojavljuje tek nakon što se oboje - i svest i materija - odviju u eksplicitni svet predmeta i sekvencijalnog vremena.
Najteže shvatljive su Bohmove u potpunosti razvijene zamisli o celovitosti. Budući da je sve u svemiru napravljeno od neobrubljene holografske tkanine implicitnog reda, Bohm smatra da je promatrati svemir kao da je sastavljen od «delova» podjednako besmisleno kao da različite mlazove u fontani promatramo kao da su odvojeni od vode iz koje ističu. Elektron nije "elementarna čestica". To je samo naziv dan određenom aspektu hologibanja. Podela stvarnosti na delove i potom imenovanje tih delova uvek je dogovorno, rezultat je konvencije, jer subatomske čestice, kao i sve drugo u svemiru, nisu ništa odvojenije jedna od druge od različitih uzoraka na bogato ukrašenom tepihu
Suština sinhronih događaja se sastoji upravo u vezi između unutrašnjeg stanja posmatrača i spoljašnjih događaja. Kako se ova veza ostvaruje? Zamislimo stvarnost kao vodoskok, pri čemu voda sama predstavlja Bomov implicitni red, a mlazovi pojavnu stvarnost – eksplicitni red – koji nastaju interakcijom sa inteligentnom svešću. Naša (pojedinačni mlaz vode) veza sa implicitnom stvarnošću je neprekidna, a preko nje i sa ostalim mlazovima – drugim svestima u polju i ukupnom manifestovanom stvarnošću.
Da li je "vrteći plesač" ključ svesti?
Sudeći po Efstratios Manusakisu, profesoru fizike kondenzovane materije na Univerzitetu Florida State ključ svesti mogao bi da se nalazi u kvantnom efektu koji nastaje u mozgu kada pojedinac gleda dvosmislene figure kao što je vrteća silueta (ili Rubinova vaza ili Neckerova kocka). Ove optičke iluzije su dvosmislene zato što u jednom trenutku mogu biti percipirane na jedan način ili na drugi, ali nikada na oba načina. Za takvu sliku se kaže da se "vrti" kada se naša percepcija menja, to jest skače sa jedne interpretacije slike na drugu. U slučaju vrteće siluete, nekima je teže da se "prebacuju" sa jedne na drugu interpretaciju.
Manusakis je svoj model svesti bazirao na pretpostavci da se svesnost "generiše" iz početka svaki put kada se mozak prebacuje na novu interpretaciju dvosmislene slike. On veruje da je sposobnost da se "skače" sa jedne slike na drugu srodna sa tzv. kvantnom superpozicijom, tj. stanjem u kojem obe moguće interpretacije koegzistiraju simultano u stanju koje se može opisati kao kvantna talasna funkcija. Svaki put kada se gleda slika, talasna funkcija kolabira i jedna interpretacija nadvladava drugu.
Нема коментара:
Постави коментар