Prve izjave Trampa i Ministarstva vanjskih poslova Irana

Pre kratkog vremena, američka vojska izvela je masovne precizne napade na tri ključna nuklearna postrojenja iranskog režima: Fordow, Natanz i Isfahan. Svi su godinama čuli ta imena dok su gradili ovaj užasno destruktivni poduhvat.

Naš cilj je bio uništenje iranskih kapaciteta za obogaćivanje urana i zaustavljanje nuklearne pretnje koju predstavlja najveći svetski sponzor terora. [Čestitamo! Postigli ste upravo suprotno!]

Večeras mogu svet izvestiti da su napadi bili spektakularan vojni uspeh. [Kakav uspeh... pogađanje praznih nuklearnih lokacija!]

Iranska ključna postrojenja za obogaćivanje urana su potpuno uništena. [Satelitski snimci pokazuju drugačije]

Iran, nasilnik Bliskog istoka, sada mora sklopiti mir. Ako to ne učine, budući napadi će biti daleko veći i mnogo lakši.

Iran već 40 godina govori: „Smrt Americi, smrt Izraelu“. Ubijali su naše ljude, odsecali im ruke, odsecali im noge, bombama pored puta. To je bila njihova specijalnost.

Izgubili smo preko hiljadu ljudi, a stotine hiljada širom Bliskog istoka i sveta umrlo je kao direktna posledica njihove mržnje. Posebno je mnoge ubio njihov general, Kasem Soleimani.

Davno sam odlučio da neću dozvoliti da se ovo dogodi. Neće se nastaviti.

Želim da se zahvalim i čestitam premijeru Bibiju Netanyahuu. Radili smo kao tim kao što možda nijedan tim nikada pre nije radio i mnogo smo doprineli uklanjanju ove strašne pretnje Izraelu.

Želim da se zahvalim izraelskoj vojsci na divnom poslu koji su obavili. I najvažnije od svega, želim da čestitam velikim američkim patriotama koji su večeras leteli tim veličanstvenim mašinama, i celoj vojsci Sjedinjenih Država na operaciji kakvu svet nije video mnogo, mnogo decenija.

Nadam se da nam više neće biti potrebne njihove usluge u ovom svojstvu. Nadam se. Također želim čestitati načelniku Združenog štaba, generalu Danu 'Razinu' Caineu, spektakularnom generalu, i svim briljantnim vojnim umovima uključenim u ovaj napad.

Uzimajući sve to u obzir, ovo se ne može nastaviti. Ili će biti mir ili će Iran zadesiti tragedija, mnogo veća nego što smo svedočili u poslednjih osam dana.

Zapamtite, ostalo je još mnogo meta. Večerašnja je bila najteža od svih, daleko, i možda najsmrtonosnija.

Ali ako mir ne dođe brzo, mi ćemo ići na te druge ciljeve s preciznošću, brzinom i veštinom. Većina njih može biti eliminisana za nekoliko minuta. Nema vojske na svetu koja je mogla učiniti ono što smo mi učinili večeras, ni blizu. Nikada nije postojala vojska koja je mogla učiniti ono što se dogodilo pre samo malo vremena.

Sutra će general Caine [i] ministar odbrane Pete Hegseth održati konferenciju za novinare u 8 sati ujutro u Pentagonu. Želim se svima zahvaliti. A posebno, Bože, želim samo reći da te volimo, Bože, i volimo našu sjajnu vojsku, zaštiti je.

Bog blagoslovio Bliski istok, Bog blagoslovio Izrael i Bog blagoslovio Ameriku. Hvala vam puno. Hvala vam.

                                      Iranski ministar vanjskih poslova Abbas Araghchi -

U međuvremenu, iransko Ministarstvo vanjskih poslova izdalo je sledeću izjavu , u kojoj se u suštini navodi da Iran ima pravo da se suprotstavi američkim napadima na svom tlu:

Ministarstvo vanjskih poslova Islamske Republike Iran oštro osuđuje brutalnu američku vojnu agresiju na iranska miroljubiva nuklearna postrojenja, koja je izvršena u grubom i neviđenom kršenju najosnovnijih principa Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava. Smatra ratnohuškačku i bezakonitu vladu SAD-a u potpunosti odgovornom za izuzetno opasne posledice ovog velikog zločina.

Američka vojna agresija protiv teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta države članice UN-a, izvršena u kriminalnoj saradnji s genocidnim cionističkim režimom, još jednom pokazuje dubinu okrutnosti i izopačenosti koji dominiraju američkom vanjskom politikom, te duboko neprijateljstvo američkog vladajućeg establišmenta prema miroljubivom i nezavisnom iranskom narodu.

Islamska Republika Iran zadržava pravo da se brani punom snagom protiv američke vojne agresije i zločina koje je počinio ovaj odmetnički režim.

Američki zločin napada na iranska miroljubiva nuklearna postrojenja - izveden u ranim jutarnjim satima desetog dana izraelske vojne agresije na iransku naciju - razotkrio je američku kriminalnu umešanost sa cionističkim režimom u osmišljavanju i izvršavanju vojne agresije protiv Irana . Jasnije nego ikad, ovo je otkrilo golu istinu: da su američka politika i upravljanje pod kontrolom korumpiranog i kriminalnog cionističkog kartela koji iskorištava bogatstvo, živote i ugled Amerikanaca kako bi unapredio vlastite kriminalne ciljeve u svetu i zapadnoj Aziji.

Američki vojni napad na iranska miroljubiva nuklearna postrojenja nije samo očigledno i neviđeno kršenje Povelje UN-a - posebno principa koji zabranjuju upotrebu sile i zahtevaju poštovanje teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta država - već i kršenje Rezolucije 2231 Veća sigurnosti UN-a i razoran udarac režimu neširenja nuklearnog oružja, koji je počinila sama stalna članica Veća sigurnosti.

Islamska Republika Iran podseća Ujedinjene nacije, Veće sigurnosti UN-a, generalnog sekretara UN-a, Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (IAEA) i druga nadležna međunarodna tela na njihovu hitnu odgovornost da deluju kao odgovor na ovo kriminalno bezakonje. Naglašava da će ćutanje pred takvom očiglednom agresijom ugroziti svet neviđenom opasnošću.

Kao jedna od osnivačica Ujedinjenih nacija, Islamska Republika Iran očekuje da organizacija i svaki od njenih odgovornih članova ispune svoje obaveze u ovom kritičnom trenutku, dok se svet suočava s otvorenim kršenjem međunarodnog prava od strane Sjedinjenih Američkih Država. Pozivamo Veće sigurnosti UN-a da održi hitnu sednicu kako bi oštro osudilo agresiju SAD-a protiv Irana i pozvalo odmetnički režim na odgovornost za flagrantna kršenja međunarodnih pravila i principa.

Odgovornost IAEA i njenog generalnog direktora - koji su, kroz jasnu pristrasnost u korist ratnohuškačkih strana, pružili izgovor i pokriće za ovu nedavnu katastrofu - očiglednija je nego ikad. Pozivamo Upravni odbor IAEA da sazove hitan sastanak i ispuni svoju zakonsku odgovornost u vezi s opasnim napadom SAD-a na miroljubiva nuklearna postrojenja u Iranu, koja su sva bila pod strogim nadzorom IAEA i sporazumima o zaštiti.

Svet ne sme zaboraviti da su upravo Sjedinjene Američke Države, usred stalnih diplomatskih napora, izdale diplomatiju, ohrabrile bezakoni i genocidni izraelski režim da rasplamsa sukob, a sada, dovršavajući nezakoniti i kriminalni put cionističkog režima, pokrenule opasan rat protiv ključnog suvereniteta Irana.

Sada je svima jasno da režim koji tvrdi da ima status stalnog člana Veća sigurnosti ne pridržava se nijednog zakona ili moralnog principa, te da u nastojanju da ostvari ciljeve genocidnog i okupacionog režima ne uzdržava se od ikakvog zločina ili kršenja međunarodnih normi.

Prvi izveštaj o američkom napadu na Iran

Izrael, uz američku podršku, pokrenuo je složenu i dugotrajnu kampanju usmerenu na iranske sisteme protivvazdušne odbrane, visoke vojne komandante i nuklearne naučnike. Cilj je osakatiti iranske kapacitete komandovanja i kontrole, ukloniti prepreke za ciljanje dubokim udarima i sprečiti Teheran da juri ka naoružavanju svog nuklearnog programa.

Iako ni Izrael ni SAD nisu istakli promenu režima kao cilj, razmere, opseg udara nepogrešivo ukazuju na jedan od dva ishoda: ili prisiljavanje Teherana na nuklearnu kapitulaciju ili izazivanje kolapsa iznutra.

Ono što se sada odvija je poslednja faza onoga što Izrael od 2018. godine naziva "doktrinom hobotnice": strateški koncept koji Iran ne vidi kao konvencionalnog protivnika, već kao centralni nervni sistem - glavu- koja komanduje širom regijom, od Hezbolaha u Libanu do Hamasa u Gazi, pokreta Ansarullah u Jemenu i šiitskih oružanih grupa u Iraku.

Prva faza kampanje uništila je pipke. Hezbollahova mreža u Libanu je oslabljena stalnim vazdušnim napadima; iransko prisustvo u Siriji je narušeno svrgavanjem Asada, iračke grupe suočile su se s političkom izolacijom i tajnim ciljanjem; a Hamas je izolovan nakon iznenadnog napada na Izrael 7. oktobra 2023. godine putem vojnog, diplomatskog i finansijskog ratovanja.

U drugoj fazi, udari se odvijaju u srcu Irana.Širom Teherana dogodili su se atentati na iranske vojne komandante i nuklearne naučnike, došlo je do sistematskog degradiranja iranske protivvazdušne odbrane - uključujući S-300, Sayyade i Bavar-373 - kao i koordinisanih vazdušnih udara i raketa lansiranih s podmornica usme renih na Natanz, Tabriz, Kermanshah, Shiraz i lokacije u brojnim drugim gradovima. Zajednička nit u svemu ovome je pokušaj poremećaja centralizovanih struktura vojnog donošenja odluka.

Uprkos eliminaciji visokih vojnih zapovednika, vojna struktura se nije raspala, protivvazdušna odbrana - za koju se kaže da je uglavnom uništena u izraelskom napadu u oktobru 2024. - takođe funkcioniše. Ukoliko se Iran ipak uruši iznutra, desiće se kao u ostalim pregaženim zemljama: Iran je bio više, regionalni operativni sistem, bez njega moguć je povratak transnacionalnih džihadističkih mreža ili pojava novih, nesvrstanih regionalnih osa.

Većina izveštaja, čak i neki ruski, smatraju da je Iran obezglavljen, mrtav, promena režima pitanje vremena. Istorijski gledano, Iran je krize znao pretvoriti u poluge, te ovi napadi ne morqju označiti kraj iranske regionalne uloge, svakako početak nove ali i dalje nepredvidive faze. Glava nije odsečena.

FORDOW

SLED DOGAĐAJA 
 ,

Izveštaji potvrđuju da su najmanje tri bombardera B-2 koji su leteli iz SAD-a bacila šest bombi masivnog prodora u bojno oružje (MOP) teških 13,6 tona na podzemno postrojenje za obogaćivanje uranijuma Fordow. Stručnjaci nagađaju da su po dve bombe bačene na svaki od dva glavna ulaza u Fordow, zajedno s dve MOP bombe na ventilacijsko okno. ( više o MOP-u Vidi ) 

Veruje se da je podmornica ispalila 30 raketa Tomahawk na postrojenje za obogaćivanje uranijuma u Natanzu, kao i na nuklearni kompleks u Isfahanu. Važno je napomenuti da je Izrael poslednjih dana bombardovao oba lokaliteta.

Pozivajući se na „dobro upućen izvor“, CBS je izvestio da su „Isfahan i njegov podzemni objekt verovatno bili teža meta od Fordowa.

Nuclear facilities in Iran, 2023

Šteta: U svojoj izjavi od 21. juna, Trump je rekao da su ciljani iranski objekti "potpuno i totalno uništeni", upozoravajući da bi svaki potencijalni budući napad bio "daleko veći i mnogo lakši".

Međutim, početni podaci koji omogućavaju procenu štete još uvek nedostaju. Pre bombardovanja, neke studije sugerisale su da bi više MOP-ova trebalo biti bačeno u iste kratere s obzirom na to da se veruje da je Fordow dubok oko 80-90 metara.

Dok ne stignu uverljivi, kredibilni izvori, Larry nas podseća i pita: " Jeste li čuli i jednu reč o nuklearnom reaktoru u Bushehru? Primetite da se ni jedna reč ne spominje o nuklearnoj elektrani u Bushehru. Niti jedna. Zašto? Zato što su Rusi tamo i to je jedino mesto u Iranu koje je zaštićeno ruskim S-400. Rusija je eksplicitno upozorila Washington i Jerusalem da će se svaki napad na taj objekt smatrati napadom na Rusiju. Usput, Rusija također gradi dve dodatne nuklearne elektrane u Iranu i nijedna od njih nije dirana.

  Reakcije:Iranske vlasti su potvrdile da su pogođeni nuklearni objekti u Fordowu, Isfahanu i Natanzu. Međutim, nisu objavljeni nikakvi drugi detalji.

Fordow se nalazi 75-100 metara pod zemljom unutar planine. Ovo je procena zasnovana na javno dostupnim informacijama. Ključni iranski bunkeri mogu biti mnogo dublje. Procenjena debljina armiranog betona: do 7 metara visokokvalitetnog betona. Moguće je zaštićeno dodatnim slojevima zemlje i kamenja. Čak i ako MOP dostigne željenu dubinu, uništenje nije zagarantovano!!!!!!

 *******

U kratkom saopštenju izdatom u ranim jutarnjim satima 22. juna po lokalnom vremenu, Organizacija za atomsku energiju Irana (AEOI) osudila je američka bombardovanja kao "brutalni čin koji je u suprotnosti s međunarodnim zakonima, posebno Ugovorom o neširenju nuklearnog oružja (NPT)".

Osvrćući se na Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (IAEA), AEOI je saopštila da je američki napad "nažalost izveden u seni ravnodušnosti, pa čak i podrške" nuklearnog nadzornog tela UN-a. AEOI je izjavila da „uverava veliku iransku naciju da uprkos zlim zaverama njenih neprijatelja, naporima hiljada njenih revolucionarnih i motiviranih naučnika i stručnjaka, neće dozvoliti da se razvoj ove nacionalne [nuklearne] industrije... zaustavi.“ Dodala je da je „stavila na svoj dnevni red potrebne mere, uključujući pravne postupke“.

Larry, međutim podseća na Siriju, prvu Trampovu vojnu akciju protiv Assadovih snaga, s ciljem kažnjavanja upotrebe hemijskog oružja. Sve što je Trump uradio jeste da je pokrenuo skupi vatromet koji je koštao milione dolara i digao u vazduh neke peščane dine. Vrlo je malo verovatno da su SAD zadale težak udarac Iranu.

Budućnost: Već pod teškim napadom Izraela, Iran ima malo interesa za istovremeni sveopšti rat sa SAD-om. Pre bombaških napada 21. juna, Teheran je izjavio da je otvoren za nastavak nuklearnih pregovora s Trumpovom administracijom - ali samo ako Izrael prekine svoje napade.

„Trebali bi odmah sklopiti mir. Trebali bi odmah prestati. U suprotnom će ponovo biti napadnuti“, rekao je Trump u kratkom telefonskom intervjuu pre svojih pripremljenih izjava kasno 21. juna po istočnoameričkom vremenu. U svojoj službenoj izjavi, Trump je pojasnio: „Ostalo je mnogo ciljeva. Večerašnji je bio daleko najteži od svih... ali ako mir ne dođe brzo, mi ćemo ići za tim drugim ciljevima s preciznošću, brzinom i veštinom.“

Posle Trampove izjave stigla je i izjava ministra odbrane koji se dalje nada da će se Iran vratiti za pregovarački sto, gde će se "tačno znati koji se koraci mogu preduzeti" kako bi se ispunili američki zahtevi."

"Mogu samo potvrditi da se Irancima prenose i javne i privatne poruke putem različitih kanala kako bi im se pružila svaka prilika da se vrate za pregovarački sto", rekao je novinarima.

 

AMERIČKI ZAHTEVI!!!! 

Američki gangsteraj je sadržanmu ovoj izjavi. Hegemoni su ponovo podigli glavu,ne samo da ucenjuju ceo svet već prete daljom eskalacijom ako se svet ne povinuje njihovim zahtevima.

Iran je već danas odgovorio reketiranjem Izraela.Nesimboličke opcije koje mu stoje na raspolaganju uključuju mere poput:
1. izlaska iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT); 2. proterivanja stranih inspektora; 3. jak napada na izraelski nuklearni objekt Dimona; 4. prekid pomorskog tranzita u Hormuškom tesnacu - mogućnost u koordinaciji s jemenskim pokretom Ansarullah koji nastavlja operacije u Crvenom moru.

Svaka od ovih opcija nosi troškove i koristi, a proterivanje stranih inspektora je najlakša bezbolna opcija. Što se tiče kinetičkog odgovora, verovatnoća da nisu korištene američke vojne baze u regiji otežava Iranu napad na takve objekte barem u arapskim državama Perzijskog zaliva. To ostavlja američke baze u Iraku, koje su već uglavnom evakuisane, najverovatnijim metama za neposrednu odmazdu.

Larry / njemu nekako najviše verujem, ovako razmišlja:
"Možda je sledeći korak Irana da sklopi ugovor s Rusijom i Kinom o obnovi i restauraciji napadnutih nuklearnih postrojenja. S Rusijom i Kinom na terenu na tim lokacijama, Zapad, uključujući i cionističke luđake, suočio bi se s ozbiljnim rizikom od izbijanja globalnog požara ako bi ih Zapad napao. Ključna stvar je da će Rusija i Kina podržati Iran u ovome. U suprotnom bi samo ohrabrili Trumpa i NATO da preduzmu slične mere protiv Rusije i Kine. Mislim da Putin i Xi shvataju tu stratešku realnost.

Napad Amerike na Iran izvestan!

B2 spiriti- bombarder 

 
Sudeći po većini pouzdanih i ono malo razumnih izvora svi znakovi ukazuju na to da je Amerika u punom naponu pred napad. Američki bombarderi tipa B-2 Spirit poleteli su danas sa vojne baze Vajtmen u saveznoj državi Misuri, uz pratnju čak osam aviona za dopunu goriva u vazduhu KC-135, B-2 Spirit je strateški bombarder sa sposobnošću da deluje na velikim udaljenostima i osmišljen je za izvođenje operacija protiv izuzetno zaštićenih ciljeva, uključujući i one pod zemljom. Posebno je značajno što je za ovu misiju angažovano osam aviona za dopunu goriva, što ukazuje na značajnu udaljenost ciljne tačke i na obim same operacije.

Iako destinacija zvanično nije potvrđena, pretpostavlja se da se radi o američkoj bazi Dijego Garsija u Indijskom okeanu. Isto tako Amerika je rasporedila pet ratnih brodova opremljenih naprednim sistemima za presretanje balističkih projektila u istočnom delu Sredozemnog mora,

        " Čak i ako Trump sutra odluči da sve otkaže, već smo uspostavili i angažovali dovoljno pomoćnih sredstava tako da Izraelske odbrambene snage imaju sve što im je potrebno. Promena kursa sada se čini vrlo malo verovatnom zbog birokratskog zamaha.", zadnja je izjava Larry C. Johnson-a dobro obaveštenog bivšeg analitičara CIA-e. "Jedinice lovaca i bombardera koje je Trump rasporedio da obave taj zadatak smatraju se elitnim - tj. zaista su dobri u svom poslu. Pokušaće potpuno onesposobiti iransku protivvazdušnu odbranu tokom perioda napada."

Jedno pitanje, bolje reći zaključak : zar to ne bi bila de facto objava rata?; i još jedno: s obzirom na pakistansku deklaraciju,nije li to udar dve nuklearne države na nenuklearnu?

 Ako se dogodi ono što Larry i mnogi drugi predviđaju, biće to dokaz potpunog cionističkog osvajanja Amerike. Koliko god mrze sve što je vezano za Trampa, zbog njihove apsolutne podrške cionističkoj politici, demokrate ga moraju podržati. Trampova baza MAGA-e mora da je šokirana jer su izigrani kao potpune naivčine.

Po objavama @DDGeopolitics napad Amerike mogao bi se dogoditi u narednih 24-48 sati, i neko iz Grčke je objavio ovaj komentar:
„Ne varate se. Izveštaji iz Grčke kažu da se vojno sedište premestilo na Kipar. NATO avioni su tamo. A Erdogan je premestio vojsku na granice s Iranom.“ Ovo nisu kredibilni izvori, svejedno au informacije o vojnim pokretima- Zašto? To ćemo saznati.

razarači su naoružani sistemima „Standard Missile 3 (SM-3)“, koji su namenjeni otkrivanju i presretanju balističkih projektila van Zemljine atmosfere.

Jedan od novinara podsetio je Trampa na sličnu situaciju pre dve decenije kada se u konačnici ispostavila netačnim tvrdnja Bushove administracije o tome da Irak poseduje oružje za masovno uništenje koje je korišteno kao izgovor za rat.
"Pa, ​​nije bilo oružja za masovno uništenje. Nikad nisam mislio da postoji. I to je bilo donekle pre nuklearnog oružja“, rekao je Trump, tvrdeći da se, kao civil, protivio ratu u Iraku . „Bilo je to nuklearno doba, ali ništa slično ovome što je danas“, nastavio je, okrećući se ponovo Iranu. „Izgleda da sam u pravu u vezi s materijalom koji su već prikupili. To je ogromna količina materijala. I mislim da bi u roku od nekoliko nedelja, ili svakako u roku od nekoliko meseci, mogli imati nuklearno oružje. Ne smemo dozvoliti da se to dogodi.“

Amerika ne sme dozvoliti Iranu, dozvolila je izabranom narodu , Izraelu?????

Ministar vanjskih poslova Irana danas je izjavio: " Zaključili smo da je američka diplomatija bila paravan za ono što je "Izrael" učinio." Ovo smo znali. Sledeće pitanje glasi : da li je izjava sekretarice za štampu Karoline Leavitt da Trump planira pričekati još dve nedelje da vidi kako će se stvari odvijati nova laž, novi paravan.

Amerika, a ne Rusija i Iran, postala je egzistencijalno opasna za budućnost globalne većine i sveta u celini. Ne mogu a da ne spomenem Srbiju, primer američke ruke preko NVO (USAID - NED i ostale ) koje su godinama - još uvek - imale funkciju mešanje i/ili operacije promene svesti pa i promene režima ako ne odgovaraju Zaoadu.
Imamo problem Dž.B. Šo " Dva posto ljudi misli; tri posto ljudi misli da misli; a devedeset pet posto ljudi bi radije umrlo nego mislilo.“Džordž Bernard Šo. Davno reče Sokrat : " Ne mogu nikoga ničemu naučiti. Mogu ih samo naterati da razmišljaju.“ Zamolite studente i profesore da razmišljaju, dobićete pregršt uvreda. Dok svet juri ka trećem svetskom ratu oni igraju po raskrsnicama, blokiraju sve što im pada na pamet,navedite ih da shvate da udar Izraela / sa Amerikom, nije vezan za širenje nuklearnog oružja, već suzbijanje nezavisne države koja dovodi u pitanje interese kapitala Zapada, da odlascima i kontaktima u Briselu služe Mamonu...

Kad se rasplamsa pitaće se ušuškana svetska mladost " Koje boje bi mi danas trebao biti ruž za usne?“, gde je sledeća žurka, koncert, arena, utakmica. Zabavljen sobom narod će urlati i u užasu pitati: „Kako se ovo moglo dogoditi?“ Odgovor je isti kao i kod korona terorizma. „Zato što ste takvi kakvi jeste.“Reče Haksli, ponavljam se..zabava će uništiti ..

Na kraju, šta je sa poštenim Jevrejima? Većina hrišćana je zakazala. Sada bi jevrejska globalna zajednica morala pokazati i potvrditi svoju izuzetost od cionista u njihovim krugovima.Morali bi shvatiti da su kao Ukrajinci iskorišteni, još jedno topovsko meso koje treba žrtvovati jer kada jednom poraze Iran, kontrolisaće Bliski istok, i OPLJAČKATI sve resurse, posebno naftu i plin.Ovaj rat/ ratovi su iznad pitanja naroda, vera, setite se covida

Ipak, u zadnji čas:
Jevrejsko veće Australije poziva australijsku vladu da:
Nedvosmisleno osuđujemo ove napade i namjerno izazivanje gladi u Gazi. Pošaljimo australijsku diplomatsku misiju koja će pratiti humanitarne konvoje koji čekaju da uđu u Gazu. Prekinimo sve oblike vojne saradnje i trgovine oružjem s Izraelom. Podržimo međunarodne mehanizme odgovornosti, uključujući istrage ratnih zločina. Izvor : The echo

Činjenica da se ovo dogodilo ohrabruje druge Jevreje u svetu da slede njihov primer- suprotstavljanje tradiciji na ovaj način je vrlo teško – istraživanje kako je do ovoga došlo bilo bi vrlo vredno za prosvetljenje ostalih.

Ohrabruje i izjava japanskog premijera nakon sastanka G7, kojim poziva na uzdržanost, suprotno izjavi G7 koja je podržala Izrael pravom "da se brani"

Pat Robertson: voditelj koji je pomogao da religija postane centralna u republikanskoj politici

Iako je koncept odvojenosti crkve i države ukorenjen u američkom ustavu, uticaj crkvenih službenika u političkim poslovima američka je tradicija koja datira još iz kolonijalnog doba. Zaista, moderni mediji su učinili glas savremenih evangelista jednako moćnim kao što su propovedi Cottona Mathera bile ranim puritancima. Pat Robertson, koji je umro u 93. godini, iskoristio je rast kablovske televizije i pronicljiv osećaj za ekonomiju poslovanja, te postao najotvorenije politički, a verovatno i najuticajniji, od svih.

Robertson je osnivač Christian Broadcasting Networka i dugogodišnji voditelj emisije "The 700 Club".On je tražio da Amerika postane "hrišćanska nacija" u vreme kada su mnogi zagovornici hrišćanskog nacionalizma bili u povoju. Ceo život je širio podele i teorije zavere.Nakon što nije uspeo preuzeti Republikansku stranku, njegova "dugina koalicija" fundamentalista pokušala je usmeriti stranku u njenom ideološkom smeru. Njegova privlačnost bila je neupitna, jer je CBN na kraju stekao publiku u 180 zemalja. Funkcionisao je kao mreža pridruženih stanica koje su se pretplatile na njegov program. 1977. Robertson je pokrenuo vlastiti kablovski kanal, CBN Cable, nudeći mainstream zabavu koju je financirao The 700 Club.

Konzervativna politika podrazumevala je individualne slobode, niske poreze i male vlade. Mnogi konzervativci danas i dalje tvrde da su verni ovim konceptima, međutim oni su postali samo slogani. Veliki deo konzervativne politike ovih dana ne odnosi se na slobodu, već na kontrolu i pritiske.. Ovo se nije dogodilo slučajno. Desilo se zato što su Robertson i ljudi poput njega pokrenuli revoluciju koja je od društvenih pitanja, kojima su opsesivno zaokupljeni, napravila službenu politiku.Tramp redovno ima skandalozne komentare. Meksikance je nazivao silovateljima, ismevao je osobe s invaliditetom....izjave o Iranu su takode problematične. Ali mnogo pre nego Robertson je krčio put.Robertson je pomogao učvrstiti savez između konzervativnih hrišćana i Republikanske stranke, on je uneo svoj pentekostalni senzibilitet i konzervativnu politiku u milione dnevnih soba.
Otuda ovaj post. Amerika je nama Evropljanima i dalje enigma u pogledu uticaja religije, prevashodno evanđelista.

__________________________________________
Povlačenje iz Gaze mnoge evangelističke grupe doživljavaju kao odstupanje od biblijskog proročanstva o jevrejskom suverenitetu nad tim područjem.
„Bog smatra ovu zemlju svojom“, rekao je Robertson u svojoj TV emisiji „Klub 700“. „Čitate Bibliju i on kaže 'Ovo je moja zemlja', a za svakog premijera Izraela koji odluči da će je podeliti i dati, Bog kaže: 'Ne, ovo je moje.'“
___________________________________________

Poruka Trampu, Tel Aviv autori Anton Chaitkin i Nancy Spannaus

U televizijskom emitovanju emisije “700 Club” 27. oktobra 1997. godine, Pat Robertson stavio se u službu britanskog, iz Londona vođenog, podsticanja ka scenariju noćne more – ratu na Bliskom istoku. Robertson je izbio u divlji napad na islamsku religiju, upozoravajući na “Holokaust” izazvan od strane muslimana:

„Ti i ja nikada nismo bili pozvani da trpimo ovakvu vrstu progona“, rekao je Robertson. „Nismo patili i visili obešeni za ruke, sa bubrezima koji su nam izudarani… Moramo se ujediniti kao jedan front protiv ovog genocida koji se dešava na Bliskom istoku. Videti Amerikance kako postaju sledbenici, pod znacima navoda, islama, nije ništa drugo do ludilo…

„Bio sam u Africi mnogo, mnogo, mnogo puta, i vidite ljude ovde kako uče svahili, na primer. Svahili je bio jezik trgovaca robljem. Islamski narod, Arapi, bili su ti koji su hvatali Afrikance, stavljali ih u ropstvo i slali ih u Ameriku kao robove. Zašto bi ljudi u Americi želeli da prihvate religiju trgovaca robljem, i jezik trgovaca robljem…?

„Pitate se: ‘Šta se dešava u Americi, kada u naše društvo primamo i dajemo prava ljudima koji proganjaju hrišćane širom sveta?’ Vreme je da se usprotivimo ovome i kažemo: ‘Dosta je!’ Moramo zahtevati da Stejt department preduzme nešto u vezi sa Sudanom, Palestinskom upravom, Iranom, Saudijskom Arabijom i drugim zemljama koje progone hrišćane.

„Ne smemo to dozvoliti. A ako ne podignemo glas, to će se desiti… Govorite gde god da se nalazite – ne smemo ćutati, pogledajte šta se desilo u Holokaustu. Ceo jedan narod bio je blizu istrebljenja, jer smo ćutali.“

_______________________________________________
"Opstanak jevrejskog naroda je Božije čudo....Povratak jevrejskog naroda u zemlju obećanu Abrahamu, Izaku i Jakovu je Božije čudo. Izvanredne pobede jevrejskih vojski protiv ogromnih prepona u uzastopnim bitkama 1948., 1967. i 1973. godine su očito Božija čuda. Tehnološka čuda izraelske industrije, vojna snaga, obilje izraelske poljoprivrede, plodovi i cveće i obilje zemlje svedoče o Božjoj budnoj brizi nad ovom novom nacijom i genijalnosti ovog naroda.“
________________________________________________

Zla prevara

Robertsonova iskrena tirada nije samo neistina – kada je reč o onome što se danas dešava na Bliskom istoku i u Africi – već je i proizvod sektaškog mišljenja britanskih izraelita. Kako je EIR izvestio u svom prošlom broju, britanska obaveštajna služba je gotovo tri veka stvarala kult biblijskog proročanstva oko pitanja Jevreja i Bliskog istoka.

Pat Robertson, za koga smo ranije dokumentovali da je direktna tvorevina britanske vojne obaveštajne mreže, jednostavno sledi scenarijo svojih prethodnika. Optužbe koje danas iznosi protiv islamske religije nisu ništa istinitije od tvrdnje da su svi Jevreji poput teroriste Barucha Goldsteina iz JDL-a, ili da su svi hrišćani poput genocidnog Adolfa Hitlera. Ali Robertson podstiče svoju publiku da vidi muslimane kao „neprijateljski lik“ — zato što taj lik odgovara cilju britanskih Izraelita da izazovu obračun na Bliskom istoku. Prema verovanju britanskih Izraelita, rat na Bliskom istoku treba da dovede do „Uzdignuća“ (Rapture) i kraja sveta.

„Služba za poslednja vremena“

Robertsonovu regrutaciju i obuku u pentekostalizmu sproveo je anglo-holandski političko-obaveštajni agent Harold Bredesen, krajem 1950-ih. Kao anglofil po porodičnom poreklu, Robertson je tada bio indoktriniran u religijsku mrežu britanske obaveštajne službe. Njegov kultni pogled na Izrael je u skladu sa onim što zastupaju britanske fundamentalističke mreže.

Robertson je opširno pisao u svojoj autobiografiji o svom pogledu na Izrael:

„Vodio sam jednu turu u Izrael, i sa sobom sam nosio plan za izgradnju super-moćne televizijske stanice u blizini Mrtvog mora. . . .

„Znao sam da je budućnost CBN [televizijske mreže] povezana sa sudbinom izraelske države. Znao sam… da je početak izgradnje naše zgrade sedišta istog dana kada je počeo Šestodnevni rat veoma značajan. Preuzimanje Jerusalima od strane Jevreja tokom tog rata bio je signal da je vreme neznabožaca okončano. U mom razmišljanju, služba CBN-a je bila služba za poslednja vremena. Kao Jovan Krstitelj, bili smo pozvani da objavimo kraj starog doba i da pripremimo ljude za dolazak Isusa Hrista i novo doba“ (naglašeno u originalu).

„Moje razmišljanje prekinuo je Gospodnji glas. ‘Ulaziš u Svetu Zemlju. Ovo je zemlja proročkog značaja. Dozvolio sam ti da praviš greške u Portsmutu i Njujorku. Dozvolio sam ti da grešiš u Južnoj Americi. Ne smeš da praviš greške ovde!’

„Obuzeo me osećaj strahopoštovanja. Sve što bi se desilo u Svetoj Zemlji imalo bi proročki značaj na svetskom nivou. Osetio sam da me je Bog pozvao da uđem u Izrael. Njegovo upozorenje nije trebalo shvatiti olako.

„Samo Bog je mogao otvoriti takva vrata. . . .

„Vratio sam se u Portsmut. Nekada je izgledalo da nijedna vrata nisu bila otvorena; sada su bila otvorena na sve strane. . . .“

 

Priča iz 1982.

U knjizi iz 1982. godine, Robertson najavljuje „klimaktični sukob“ koji mora da se dogodi na Bliskom istoku. Po njegovoj retorici, svet će se završiti kada antihrist—u njegovoj upotrebi taj izraz znači gotovo bilo ko osim Robertsonove voljene Britanije—napadne Izrael:

„Pošto je ponovo sabran iz zemalja sveta, Izrael, ujedinjena nacija koja živi u relativnoj sigurnosti, biće napadnut od strane konfederacije sa severa i istoka. Prorok Jezekilj… identifikovao je delove [te sile] kao ‘Gog iz zemlje Magog’… uz koju je i Persija…

Razni narodi su kroz istoriju viđeni kao Gog i Magog… ali postoje nagoveštaji da bi ta velika sila sa severa mogla biti Sovjetski Savez, jer ta nacija zauzima zemlju koju Jezekilj opisuje…

U isto vreme, Knjiga Otkrivenja izgleda ukazuje na nasledničko carstvo Rimskog carstva koje bi otprilike odgovaralo današnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici. Ona… mogla bi biti preteča onoga što se naziva Antihrist. Verovatno će ta grupa sklopiti savez sa Izraelom, a zatim se okrenuti protiv nje i početi da je progoni. Vođa te konfederacije biće duhovno biće koje će postati lažni Hrist… i pretvoriće savez u diktaturu, što će dovesti do suočavanja dva carstva—Božjeg carstva i lažnog carstva—u klimaktičnom sukobu.“

Newsweek je izvestio da je Robertson rekao 20. maja 1982:

„Biblija kaže da… Sovjetski Savez namerava da preduzme akciju protiv ove male nacije poznate kao Izrael. I to mora da se desi jer je to vrlo jasno opisano u Bibliji u poslednjim danima; a uz Sovjetski Savez biće i Iran.“

Na emisiji „700 Club“, 18. oktobra 1982, Robertson je tvrdio da Bog (a ne terorizam i fanatici) blokira mirovne napore na Bliskom istoku:

„Neće biti mira dok ne dođe Božji mir, ono što zovemo mir Jerusalima, kada Knjaz Mira donese mir tom problematičnom regionu… I svi mirovni pokušaji biće osujećeni… tokom tih narednih meseci i godina.“

Ono što ovde čitamo, gledano u kontekstu onoga što se zapravo dešavalo 1982. godine, jeste ništa drugo do opravdanje za genocid koji su britanski poslušnici u Izraelu sprovodili nad Palestincima. Upravo tokom leta i jeseni te godine, izraelski general Ariel Šaron pokrenuo je izraelski napad na Liban i izvršio masakre nad nevinim civilima u izbegličkim kampovima izvan Bejruta. Međutim, u umu britanskog Izraelca, ovaj užas se pravda navodnom činjenicom da Izrael predstavlja „Božji narod“, progonjen od strane svih okolnih nacija.

Vidi o istoj temi :

Kako hrišćanski mediji utiču na američku politiku

Uticaj religije na politiku - par crtica

Jevrejski fanatizam - crvene junice

Majmonid, čovek koji je redefinisao judaizam

 

Kojim putem do Perzije / Irana

https://api.pageplace.de/preview/DT0400.9780815703792_A23737873/preview-9780815703792_A23737873.pdf

https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/06_iran_strategy.pdf

Ovih dana sam saznala za jedan "naučni" rad o Iranu, što me toliko naljutio. Inteligencija se prodala, institucije su postale đavolje radionice. Nemaju dovoljno naučno relevantnih tema nego sastavljati predloge Beloj kući o opcijama odnosa sa svetom. Rad je naručen, moram još saznati ko su formalni naručioci.

Kojim putem do Perzije? Mnografija iz 2009. godine obuhvata devet mogućih opcija političkih opcija u stvaranju nove strategije prema Iranu. Izdvajam za početak 

__________________________________________________

Poglavlje 5: opcija koja se upravo događa

Prepustite to Bibiju: dozvoljavanje ili podsticanje izraelskog vojnog napada... str. 89“

___________________________________________________
 

Daniel L. Byman - je docent i član glavnog fakulteta na Programu sigurnosnih studija na Univerzitetu Georgetown. Također je nerezidentni viši saradnik u Saban Centru za bliskoistočnu politiku pri Brookings Institutionu. Radio je kao profesionalni član osoblja u Zajedničkom istražnom timu za 11. septembar Obaveštajnog odbora Predstavničkog doma i Senata. Pre nego što se pridružio istražnom timu, bio je direktor istraživanja Centra za javnu politiku Bliskog istoka pri RAND Corporation. Dr. Byman je također radio kao analitičar za Bliski istok za vladu SAD-a. Autor je knjige "Održavanje mira: Trajna rešenja za etničke sukobe" i koautor knjige "Dinamika prisile: Američka vanjska politika i granice vojne moći". Također je opširno pisao o nizu tema vezanih za terorizam, međunarodnu sigurnost i Bliski istok. https://9-11commission.gov/hearings/hearing1/witness_byman.htm Deo I.

Odvraćanje Teherana: Diplomatske opcije / 29 str.

 

Šta bi Sjedinjene Države trebale učiniti u vezi s Iranom? Pitanje se lako postavlja, ali Washington već skoro 30 godina ima poteškoća da pronađe dobar odgovor. Islamska Republika predstavlja posebno zbunjujući niz izazova za Sjedinjene Države. Mnogi iranski lideri smatraju Sjedinjene Države svojim najvećim neprijateljem iz ideoloških, nacionalističkih i/ili sigurnosnih razloga, dok veliki broj prosečnih Iranaca pokazuje najproamerička osećanja od svih u muslimanskom svetu. Za razliku od drugih država koje se takođe mogu bojati ili mrzeti Sjedinjene Države, iranski lideri su dosledno delovali na osnovu tih uverenja, marljivo radeći na potkopavanju američkih interesa i uticaja širom Bliskog istoka, iako s većim ili manjim stepenom uspeha u različitim vremenima. Štaviše, iranska vanjska politika često je vođena unutrašnjim političkim razmatranjima koja je vanjskom svetu teško razaznati, a još teže na njih uticati. Iran je više puta sleedio kurs koji je strancima izgledao samoporažavajući, ali je potaknuo iranski narod da podnese dalekosežne žrtve u ime naizgled donkihotovskih ciljeva.

Uprkos ovim frustrirajućim realnostima, Sjedinjene Države nisu u poziciji da jednostavno ignorišu Iran. Iran je važna zemlja u kritičnom delu sveta. Iako se uloga Teherana u stvaranju problema na Bliskom istoku često preuveličava, Teheran je nesumnjivo iskoristio rastuću nestabilnost tamo (koja je delom i sama rezultat američkih pogrešnih koraka) da ostvari važne dobitke, često na štetu Washingtona. U međuvremenu, Nacionalna obaveštajna procena o Iranu iz 2007. godine, pravilno shvaćena, upozoravala je da će Teheran verovatno steći sposobnost proizvodnje nuklearnog oružja u nekom trenutku u narednoj deceniji.1

Neugledan rekord

Možda ne iznenađuje da dosadašnji rezultati američke politike prema Iranu nisu posebno impresivni. Od 1979. godine, Washington je pokušao sve, od neobjavljenog ratovanja do jednostranih ustupaka. Ove politike su se pokazale boljim u ograničavanju iranskih štetočina nego što će njihovi kritičari priznati, ali uglavnom nisu uspele uveriti Teheran da odustane od podrške terorističkim grupama, od težnji za razvojem nuklearnog oružja ili od širih napora da preokrene regionalni status quo.

Što se tiče administracije Busha 43, ona nije imala eksplicitnu politiku prema Teheranu prve dve do tri godine. Administracija jednostavno nije znala šta da radi s Iranom i svrstala ga je u "previše tvrdu kutiju", što je dovelo do poprečnih taktičkih odluka - poput prihvatanja iranske saradnje protiv talibana i Al-Kaide na početku, ali indiskretnog razmišljanja o promeni režima u Teheranu nakon Kabula i Bagdada. Tek 2003-2004, nakon što je otkriven iznenađujući napredak iranskog nuklearnog programa, Washington je usvojio promišljen pristup Teheranu. Delomično zbog inherentnih poteškoća u suočavanju s Iranom, a delom zbog dubokih podela unutar Bushove administracije, rezultirajuća politika pokušala je spojiti najmanje dva vrlo različita pristupa: pokušaj mobilizacije međunarodnog pritiska na Iran da odustane od svog nuklearnog programa, uz zadržavanje, barem retorički, pretnje promenom režima (ako ne i vojnom akcijom) - i nespremnost na preduzimanje daljnjih akcija u diplomatskoj sferi koje su smatrane "blagim" prema Teheranu ili na drugi način nespojivim s promenom režima.

Američki zvaničnici zaduženi za sprovođenje politike diplomatskog pritiska na Iran koju je vršila Bushova administracija iznenađujuće dobro su odigrali slabu kartu. Uprkos ograničenjima koja su im nametnuta - posebno njihovoj nemogućnosti da ponude značajne pozitivne podsticaje Iranu ili drugim ključnim međunarodnim akterima kako bi osigurali njihovu saradnju - osmislili su nove finansijske sankcije koje su prouzrokovale pravu bol u Teheranu i uverile nevoljne strane vlade da vrše još veći pritisak, uključujući četiri rezolucije Veća sigurnosti UN-a donesene u skladu sa Poglavljem VII Povelje UN-a.

Uprkos ovim dostignućima, pristup Bushove administracije je bio iscrpljen pre nego što je predsednik napustio funkciju. Iako je bio teško pogođen, Teheran je do sada odolevao međunarodnom pritisku i ostvario je stalan napredak ka sticanju nuklearnog kapaciteta. Širom regije, iranska zvezda se vidi kako raste, dok zvezda Sjedinjenih Država opada. Posledično, unutar američkog vanjskopolitičkog establišmenta postoji konsenzus da će Obamina administracija morati usvojiti novu politiku prema Iranu, i moguće ambiciozniju, koja može uspeti tamo gde su njeni prethodnici zakazali.

Političke, think-tank i akademske zajednice nisu bile suzdržane u predlaganju novih politika prema Iranu, ali ukupni rezultat je bio donekle razočaravajući. Niko nije uspeo osmisliti pristup prema Iranu koji bi imao veliku verovatnoću postizanja američkih ciljeva po razumnoj ceni. Štaviše, predložene opcije često nastoje postići vrlo različite ciljeve, zavisno od toga šta dotični zagovornik veruje da Sjedinjene Države trebaju postići. Rezultat je bila kakofonija koja je zbunila mnogo više nego što je razjasnila u vreme kada američkom narodu i njihovom novom predsedniku očajnički treba jasno objašnjenje različitih dostupnih opcija kako bi mogli doneti informiranu odluku o tome kojim putem će slediti.

Predsednik Barack Obama već je prihvatio ovaj izazov. Od dolaska na dužnost, on i državna sekretarka Hillary Clinton više su puta izjavili da bi želeli započeti proces direktnog dijaloga s Teheranom. Ipak, predsednik je naglasio da će takav angažman biti deo šire strategije mrkve i štapa s ciljem ohrabrivanja Teherana da promeni svoje ponašanje. Posebno je predsednik jasno stavio do znanja da se nada izgradnji međunarodnog konsenzusa o nametanju mnogo oštrijih sankcija Teheranu ukoliko iransko rukovodstvo odbije nedavno pruženu ruku prijateljstva Washingtona. Da li ovaj pristup može biti bolji od svojih prethodnika i dalje je neizvesno. U najmanju ruku, trebalo bi ga temeljito ispitati i testirati kako bi se utvrdilo kako ga najbolje implementirati i pokušala utvrditi verovatnoća njegovog uspeha. Štaviše, budući da su mu izgledi neizvesni, a američka politika prema Iranu ima lošu naviku da ne ostvari svoj cilj, važno je razmotriti i alternative, nepredviđene situacije, nastavke i rezerve u odnosu na odabrani pristup administracije.

Vrlo teška meta

Problem formulisanja efikasne nove američke politike prema Iranu počinje u Teheranu.

Od Islamske revolucije 1979. godine, veliki deo iranskog rukovodstva gaji značajnu antipatiju prema Sjedinjenim Državama. Sam ajatolah Sajid Ruholah Musavi Homeini video je svet kao manihejsku borbu između dobra i zla, u kojoj je Iran bio prvak dobra (i islama, sinonimnih koncepata u njegovom umu), a Sjedinjene Države prvak svega zla. Ovaj skup uverenja bio je u srži njegovog razmišljanja i postao je temeljni element filozofije i tvrdnji o legitimnosti režima.2 Iako nema sumnje da bi neki iranski lideri i većina iranskog naroda želeli bolje odnose sa Sjedinjenim Državama, ovo osnovno uverenje nastavlja inspirisati druge, često moćnije, iranske aktere i institucije.3 Posebno, iranski predsednik, Mahmud Ahmadinejad, po svemu sudeći je odani sledbenik Homeinijeve koncepcije, uključujući njegovu filozofsku sumnjičavost i prezir prema Sjedinjenim Državama.4 Čak i među onim iranskim liderima koji su odavno prevazišli ideologiju imama, mnogi i dalje vide Sjedinjene Države kao tradicionalnijeg rivala u jugozapadnoj Aziji, i veliki broj Iranaca veruje da bi njihova nacija, po prirodi ili božanskom pravu, trebala imati neki oblik vlasti.5 Homeinijev naslednik, ajatolah Ali Hamne'i, možda deli, a možda i ne deli mržnju svog prethodnika prema Americi, ali njegove reči i dela ukazuju na to da je duboko sumnjičav, čak i uplašen, Sjedinjenih Država.6

Kao rezultat toga, Pitanje odnosa Irana sa Sjedinjenim Državama bilo je "treća šina" iranske politike još od pre Homeinijeve smrti 1989. godine. Pragmatični elementi u iranskom rukovodstvu često su se zalagali za poboljšanje veza sa Sjedinjenim Državama, uglavnom na osnovu potrebe da Iran okonča svoju političku i (posebno) ekonomsku izolaciju i počne oživljavati svoju ekonomiju razorenu revolucijom, ratom i korupcijom. U raznim vremenima, ove ličnosti su čak pokušavale otvoriti tajne kanale komunikacije sa Sjedinjenim Državama kako bi postavile temelje za približavanje, a najznačajnije 1986. (u onome što je postalo skandal Iran-Contra), 1995. i 1998–1999. Međutim, u svakom slučaju, napor su otkrili tvrdokorniji elementi u režimu i brzo su ga ugušili.

U međuvremenu, iranski tvrdokorni elementi – koji su dosledno zagovarali politiku sveobuhvatne konfrontacije sa Sjedinjenim Državama subverzivnim delovanjem američkih saveznika, podržavajući militantne grupe koje traže nasilne promene...Status quo na Bliskom istoku, pa čak i rastući teroristički akti, nisu u potpunosti uspeli u usmeravanju iranske politike prema Americi. Ponekad se kurs Teherana snažno naginjao u njihovom smeru, kao što je bio slučaj 1987-1988. kada su iranske snage napale američke ratne brodove u Perzijskom zalivu, 1992-1997. kada su Iranci pokrenuli diplomatsku i terorističku ofanzivu protiv Sjedinjenih Država i njihovih saveznika na Bliskom istoku, te 2006-2008. kada je Teheran iračkim pobunjenicima opskrbio oružjem sposobnim za ubijanje velikog broja američkih vojnika u nadi da će Sjedinjene Države prisiliti na brzo povlačenje. Međutim, čak i u tim slučajevima, iransko kolektivno vodstvo se obično suzdržavalo od usvajanja najekstremnijih stavova tvrdolinijaša, pa čak i činilo važne ustupke pragmatičarima

Dakle, gledano iz Washingtona, iranski kurs se često činio lutajućim i zbunjujućim. Dugo vremena, Iran se činio kao američki bliskoistočni neprijatelj, podržavajući svaku naciju, grupu ili osobu koja je želela nauditi Sjedinjenim Državama i pokušavajući blokirati gotovo sve što su Sjedinjene Države nastojale postići, često jednostavno zato što su Sjedinjene Države ulagale taj napor. Tada bi, često bez puno upozorenja, Washington primetio malu promenu u retorici ili nejasnu uvertiru nepoznatog, ali nesumnjivo iranskog porekla. 1986. i 1998. godine, Washington je brzo reagovao i preuzeo značajne rizike kako bi uzvratio i jasno stavio do znanja svoju želju za boljim odnosima. 1995. godine Sjedinjene Države su bile mnogo sporije, uglavnom zato što je iranski gest bio posebno indirektan. 2003. godine Sjedinjene Države su jednostavno ignorisale otvaranje Teherana. Ipak, u svakom slučaju, budući da Iranci željni zbližavanja nisu bili u stanju da prevaziđu duboko ukorenjeno psihološko i političko neprijateljstvo drugih iranskih lidera prema Sjedinjenim Državama, ponude su brzo nestale bez obzira na to koliko brzo, velikodušno ili entuzijastično je Washington odgovorio.

Naravno, Amerika nije bila baš nevin posmatrač u ovim ciklusima konfrontacije i saradnje. Često su ratoborne američke akcije (tako shvaćene ili samo protumačene u Teheranu) izazivale ratoborne iranske odgovore. U periodu 1987–1988, Reaganova administracija, uprkos svoj svojoj kaubojskoj bravuri, bila je uvučena u pratnju kuvajtskih tankera, ali Teheran je pretpostavio da Sjedinjene Države željno traže priliku da napadnu iranske pomorske i vazdušne snage u Perzijskom zalivu. S druge strane, neki članovi američkog Kongresa sredinom 1990-ih i neki članovi Bushove administracije u periodu 2004–2006. izgleda da su pokušavali namerno isprovocirati Teheran, a Iranci su naseli na mamac. Stoga je gotovo sigurno da čak i najdobrovoljniji posmatrači u Teheranu smatraju američku politiku podjednako zbunjujućom i konfuznom.

Krajnji efekat je bio da su odnosi između SAD-a i Irana funkcionisali poput poslovičnog klatna. Ponekad su Sjedinjene Države i Iran razvijali prećutne radne odnose (kao što je slučaj s Afganistanom i prema Al-Kaidi 2001-2003) ili čak kabuki stilska udvaranja (kao što je slučaj 1998-2000). U drugim slučajevima, činilo se da su dve strane na ivici rata (kao što je slučaj 1987-1988, 1995-1997 i 2006-2007).

Budući da se činilo tako teškim da se američki i iranski pokušaji podudaraju, i budući da su iranski gestovi neizbežno bili ugušeni od strane tvrdokornijih elemenata režima, američki kreatori politike su vremenom sve više smatrali iransko pitanje gubitnikom. Svaki pokušaj proaktivnog delovanja prema Iranu, bilo da se pokuša angažovati i privući na bolji odnos, ili da se suoči s njim i pokuša ga prisiliti da se bolje ponaša, završio je u istom frustrirajućem nigde odakle je i počeo. Budući da iransko rukovodstvo nije bilo spremno da odbaci svoje ideološke, političke i nacionalističke antipatije prema Sjedinjenim Državama, nikada nije bilo spremno da prihvati američke ponude za bolje odnose, a posebno tokom 1989-1991. pod administracijom Busha 41. i 1998-2000. pod administracijom Clintona. Budući da je Teheran takođe bio spreman da dozvoli daljnju eroziju iranske ekonomije i da prihvati različite stepene međunarodne izolacije i sankcija, kakav god pritisak Sjedinjene Države nametnule, održavao je Teheran slabim, ali nije prisilio na fundamentalnu promenu iranske vanjske politike. U Washingtonu se na politiku prema Iranu sve više gledalo kao na besplodnu nužnost, koju su kreatori politike nastojali ignorisati koliko god je to bilo moguće.8 Zaista, činilo se da je ovo mišljenje bilo prevladavajuće mišljenje visokih zvaničnika Busha 43 u ranim godinama te administracije. Čak i među akademskim i istraživačkim zajednicama, tokom većeg dela perioda između 1992. i 2003. godine - osim kratkog perioda između 1998. i 2000. godine kada je Clinton pokušao, na kraju neuspešno, osigurati zbližavanje s Muhammadom Khatamijem - rad na politici prema Iranu bio je uglavnom sveden na malu zajednicu stručnjaka, čiji su predlozi bili prvenstveno taktičke, a ne strateške prirode - i čak su ih politička zajednica često ignorisala.9

Transformacija američke i iranske sudbine u periodu 2002–2004. izazvala je i interes za proaktivnu politiku prema Iranu i uznemirenu novu debatu o tome šta bi takva politika trebala obuhvatati. Pre 2002. godine, Iran je (od strane Sjedinjenih Američkih Država i mnogih zemalja širom Bliskog istoka) bio viđen kao težak, ali uglavnom marginalizovani izazivač problema sa snagom da bude faktor koji remeti situaciju u arapsko-izraelskim mirovnim pregovorima i libanskoj politici, ali nije bio u stanju da predstavlja veću pretnju od toga. Zaista, mnogi iranski stručnjaci počeli su režim smatrati sve više anahronističkim i verovatno će se s vremenom polako razvijati u nešto benignije - iako bi svakako mogao naneti određenu štetu pre nego što se to dogodi. Iz ove perspektive, činilo se da nema velike potrebe za dramatično novim američkim strateškim pristupom u suočavanju s Iranom.10

Međutim, u periodu 2002–2004. godine, čini se da se stav Irana preokrenuo. Međunarodna agencija za atomsku energiju potvrdila je otkrića iranskih opozicija da je Teheranov nuklearni program daleko napredniji i bliži mogućnosti proizvodnje nuklearnog oružja nego što se ranije znalo. Istovremeno, Sjedinjene Države su svrgnule talibanski režim u Afganistanu i režim Sadama Huseina u Iraku, čime su eliminisale dve najveće regionalne sigurnosne pretnje Irana. Katastrofalno loše rukovođenje rekonstrukcijom obe te zemlje usporilo je Sjedinjene Države – vojno, politički i ekonomski – i uveliko otežalo sposobnost Bushove administracije da se nosi s Iranom ili drugim regionalnim akterima koji žele osporiti status quo. Još gore, budući da je Teheran imao značajan uticaj na naoružane grupe u obe zemlje, mogao bi ugroziti vitalne američke interese u Iraku i Afganistanu ako bi se na to odlučio i bio bi u mogućnosti doprineti vojnim i političkim problemima Sjedinjenih Država u obe zemlje. Pojačavajući ove ranjivosti, Bushova administracija je poremetila politički razvoj događaja i u Libanu i na palestinskim teritorijama, uzrokujući nove građanske sukobe u oba kraja. Možda najštetnije je to što nije nastojala smiriti sukobe između Izraela i Hezbolaha iz 2006. ili između Izraela i Hamasa iz 2008. i 2009. godine, koji su doveli do rezultata koji su se široko smatrali pobedama ključnih iranskih saveznika. Štaviše, destabilizujući efekti prelevanja iz Iraka, Libana, palestinskih teritorija i Afganistana izazvali su unutrašnje nemire u brojnim zemljama širom regije, ostavljajući mnoge od najvernijih američkih saveznika (i najgorih iranskih neprijatelja) potresenima i ranjivima. Do 2005. i 2006. godine Sjedinjene Države su delovale slabo i u povlačenju širom regije, dok je Iran izgledao kao da predvodi novu koaliciju odbacivanja koja je pretila da transformiše strateški pejzaž Bliskog istoka.

Ova pretnja, ili utisak takve pretnje, šokirala je američko vodstvo i prisilila Washington - i Bushovu administraciju i... šira politička zajednica - da počnu razmišljati o Iranu na načine na koje to nisu činili u prošlosti. Konkretno, osećaj strateške pretnje od strane Irana, čak i među onima koji su verovali da je drugi preuveličavaju, značio je da jednostavno ignorisanje Irana ili puko reagovanje na njegove najnovije akcije više nije dovoljno. Umesto toga, Sjedinjene Države su morale usvojiti novu strategiju namenjenu eliminaciji, ublažavanju ili obuzdavanju ove pretnje.

Izgradnja bolje politike prema Iranu

Od ovog saznanja, nije nedostajalo knjiga i članaka koji zagovaraju određene političke stavove prema Iranu. Nažalost, ovi članci su često dodavali više žara nego svetla debati o tome kako bi Sjedinjene Države trebale rešavati brojne probleme koje predstavlja Iran. Kao rezultat toga, pristalice drugih pristupa rutinski odbacuju političke stavove kao nedostojne čak i razmatranja. Desnica se ruga ideji angažmana s Iranom kao "pomirenja", a levica zahteva od američke vlade da se odrekne svakog pribegavanja sili pod bilo kojim okolnostima. Čak i u zbrkanoj sredini, postoji konfuzija u vezi s prioritetom koji treba dati pregovorima naspram obuzdavanja, te koja je mešavina podsticaja i obeshrabrenja prikladna za prisiljavanje ili uveravanje Teherana. Ta konfuzija je nastala delom zbog nespremnosti zagovornika da svoje analize shvate dublje od pukog izgovaranja slogana, a delom zbog namernih napora da se prikriju stvarni troškovi i rizici uključeni u gotovo svaku politiku prema Iranu. Štaviše, poslednjih godina debata se sve više fokusirala na usko pitanje iranskog programa nuklearnog naoružanja (što je, doduše, ključna briga), često gubeći iz vida širi spektar američkih razlika s Iranom.

Centralna svrha ove monografije je pokušaj predstavljanja najvažnijih političkih opcija dostupnih Sjedinjenim Državama za izradu nove strategije prema Iranu, i to na nepristrasan i objektivan način. Pokušali smo prikazati svaku opciju u njenom golom sjaju, bez sjaja zagovaranja. Svako od nas veruje da su neke od opcija bolje od drugih, ali svi prepoznajemo da nijedna nije savršena i da sve imaju više rizika i troškova nego zagarantovanih koristi. Također smo nastojali da ih predstavimo u sličnom formatu kako bismo pokušali istaknuti razlike među njima. Jedan od mnogih nedostataka trenutne debate o Iranu je taj što se zagovornici različitih perspektiva često svađaju oko jabuka i narandži - upoređujući politike namenjene postizanju vrlo različitih ciljeva kao da su namenjene postizanju istih ciljeva,ili polazeći od pretpostavki kao da se svi u potpunosti slažu oko tih pretpostavki. Deo problema je što ne postoji nacionalni konsenzus, a jedan od zadataka predsednika Obame u stvaranju nove strategije prema Iranu biće izgradnja takvog konsenzusa ili barem postizanje nacionalne tolerancije za njegov preferisani kurs.

Tvrdimo da se u javnoj debati pojavilo najmanje devet zasebnih pristupa Iranu, i upravo tih devet opcija obrađujemo u ovoj studiji. Ovih devet se razlikuje na različite načine: ne samo po tome što bi koristili različite političke instrumente, već i zato što često nastoje postići različite ciljeve. Ove razlike odražavaju različite pretpostavke o Iranu, o međunarodnoj zajednici i o tome kako najbolje odrediti prioritete i osigurati američke interese u vezi s Iranom. Na primer, debata između onih koji favorizuju jednu od diplomatskih opcija i onih koji favorizuju neki oblik promene režima nije samo o tome koji bi bio najbolji način za sprečavanje iranskog nuklearnog programa; već se radi i o tome da li bi Sjedinjene Države uopšte trebale biti spremne prihvatiti Islamsku Republiku.

Ovih devet opcija smo dalje grupisali u četiri "skupine" koje odražavaju sličnosti među nekoliko njih. Prvi deo monografije objašnjava dve diplomatske opcije. Počinje ispitivanjem političke opcije koju je Obamina administracija već najavila kao svoj pristup Iranu, politike koju smo nazvali "Uveravanje", kojom bi Sjedinjene Države koristile pozitivne i negativne podsticaje kako bi uverile Iran da odustane od svog problematičnog ponašanja. Budući da uspeh ove politike nije zagarantovan, a mnogi Amerikanci se možda ne slažu s pristupom administracije, nastavljamo s obradom mnogo šireg spektra alternativnih strategija, počevši s drugom diplomatskom opcijom, onom čistog "Angažmana", koja bi odbacila sve sankcije i umesto toga se fokusirala na prilagođavanje i uveravanje u pokušaju da uveri Teheran da popravi svoje metode. Drugi deo razmatra različite vojne opcije - invaziju velikih razmera, ograničeniju vazdušnu kampanju za uništavanje iranskog nuklearnog programa i omogućavanje Izraelu da izvede vlastiti vazdušni napad na isti. Promena režimaje fokus trećeg dela, u svim njegovim različitim varijantama: pokušaj pokretanja narodne revolucije, podrška pobuni (etničkoj ili političkoj) protiv režima i pomaganje vojnog udara. Konačno, Deo IV ispituje ideju direktnog prelaska na politiku obuzdavanja Irana, u kojoj bi Sjedinjene Države pokušale odvratiti Iran od pokušaja posedovanja budućeg nuklearnog arsenala, istovremeno ometajući njegovu sposobnost izazivanja problema na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji.

Devet loših opcija

Većina čitalaca će verovatno zaključiti da je svih devet opcija predstavljenih u ovoj monografiji prepuno troškova, komplikacija, rizika i male verovatnoće uspeha. Nažalost, dostupne opcije odražavaju teškoće s kojima se Sjedinjene Države suočavaju kada je u pitanju Iran, a ne nedostatak razmišljanja o toj temi. Možda će se pojaviti neki novi Kennan ili Kissinger koji će otkriti odgovor na američku perzijsku dilemu, ali to se čini malo verovatnim. Washington je verovatno ograničen na varijacije devet pristupa razmatranih u ovoj studiji, a svi oni uključuju velike troškove, značajne rizike i potencijalno bolne kompromise.

Stoga smo, prilikom izrade ove studije o političkim opcijama prema Iranu, pokušali da predstavimo opcije na neutralan način na jednom mestu i na ujednačen način koji omogućava laka poređenja i ističe razlike, te na način koji ne pokušava da ublaži potencijalne rizike i troškove. Nastojali smo da čitaocima pružimo potpuno objašnjenje opcija bez stranačkih iskrivljavanja tipičnih za mnoge zagovaračke tekstove koji sada zatrpavaju javnu debatu. Štaviše, predstavljajući ih u jedinstvenom formatu, verujemo da će čitalac moći da napravi poređenja između različitih opcija i vidi njihove razlike - ne samo u pristupu već i u ciljevima, troškovima i koristima, željenim krajnjim stanjima i neophodnim kompromisima. Razumni ljudi mogu favorizovati različite opcije jer teže različitim ciljevima, imaju različite prioritete ili su spremniji da plate određenu cenu kako bi se nosili s problemom Irana, a ne zato što data opcija ima veće šanse za uspeh.

Iz tih razloga, svaka opcija je predstavljena na prilično formalan način. Počinjemo s njenim ciljem i opštim vremenskim okvirom u kojem se očekuje da će politika postići taj cilj, zatim dajemo pregled kako bi politika funkcionisala, nakon čega sledi deo koji opisuje šta bi bilo potrebno u smislu resursa i zadataka kako bi se politici dale najbolje šanse za uspeh. Zatim završavamo pregledom različitih prednosti i nedostataka povezanih s politikom. U ovom nastojanju dobili smo neprocenjivu pomoć od Henrija Barkeyja, Geoffreyja Kempa, Ellen Laipson, Abbasa Milanija, Mohsena Milanija, Carlosa Pascuala, Georgea Perkovicha, Danielle Pletke i Robina Wrighta. Svi oni su dali komentare i kritike koje su ne samo poboljšale kvalitet ove monografije, već su i pomogle u uklanjanju pristranosti.

Iako devet različitih pristupa koje predstavljamo predstavljaju zasebne načine na koje Sjedinjene Države mogu postupati s Iranom, nije slučaj da su sve ove opcije namenjene da stoje samostalno. Naprotiv. Najbolja američka strategija prema Iranu bi nesumnjivo kombinovala nekoliko ovih pristupa u integrisanu politiku, u kojoj bi se različiti pristupi primenjivali sekvencijalno ili istovremeno, te stoga na komplementaran način. Međutim, u analitičke svrhe, kako bismo što jasnije ilustrovali razlike među njima - i kako bismo najbolje otkrili koje se opcije mogu najbolje integrisati jedna s drugom - odlučili smo ih predstaviti što je moguće odvojeno i diskretnije. Završno poglavlje bavi se time kako bi se različite opcije mogle kombinovati kako bi se stvorila takva integrisana strategija.

Strategija, zatim taktika

Uglavnom, devet opcija predstavljamo uglavnom na "goli" način, iznoseći ih u njihovoj širokoj koncepciji bez previše ulaženja u detalje. Nismo skicirali rute invazije niti naveli sve ciljeve vazdušnih napada, niti smo pokušali objasniti kako pretvoriti arapske separatiste u Ahvaziju u potpunu pobunu ili detaljno opisati bezbrojne korake koji bi se mogli pokušati preduzeti kako bi se angažovao ili obuzdao Iran. To nije svrha ove knjige. Popunjavanje detalja zahtijeva mnogo informacija o specifičnim okolnostima u kojima se politika treba provoditi - informacije koje nisu nužno dostupne u trenutku pisanja ovog teksta. Naš cilj je bio pomoći čitaocima ( a možda i članovima nove administracije) da jasnije vide glavne razlike među opcijama, njihove različite ciljeve i krajnja stanja, njihove različite troškove i rizike, njihove različite odgovore na pretnju od Irana i njihovu različitu prihvatljivost za različite birače - strane i domaće.

Samo sagledavanjem opcija u ovom oštrom obliku, američki kreatori politike mogu precizno osmisliti politiku koja odgovara njihovim ciljevima, percepciji iranske pretnje, spremnosti na podnošenje žrtava i davanju prioriteta problemu Irana u odnosu na probleme ekonomije, zdravstva, Afganistana, Iraka, Rusije i svega ostalog s čime se Sjedinjene Države trenutno suočavaju. Nakon što se ova pitanja reše, Sjedinjene Države mogu usvojiti politiku prema Iranu koja odgovara opisu, a zatim prilagoditi osnovnu premisu politike specifičnim okolnostima trenutka. Ali bez jasne procene koliko Amerikanci smatraju Iran pretećim, šta žele postići i koje su troškove spremni platiti da bi postigli taj cilj, detalji se neće zbrojiti u strategiju. Zaista, još jedan od problema koji je Washington imao u prošlosti je opsesija sporovima oko sitnih detalja i, pritom, gubitak iz vida bilo kakve koherentne, sveobuhvatne strategije prema Iranu.

Napomena o nazivima politika

Skoro deceniju, neki naučnici i stručnjaci za Irak zagovaraju politiku „angažmana“ s Iranom, pod čime su mislili da Sjedinjene Države trebaju ukinuti sve svoje sankcije i prekinuti svoje druge napore da ograniče ili kazne Teheran, te umesto toga pokušati privući Iran na isključivo kooperativni odnos. Njihova pretpostavka je bila da Iran vrlo loše reaguje na pretnje, bez obzira koliko su uslovne, i da će samo strpljiv, dugoročan napor da se Iran uveri da Sjedinjene Države ne predstavljaju nikakvu pretnju imati uticaj na ponašanje Teherana, i to samo postepenim ukroćavanjem Islamske Republike tokom mnogo godina, ako ne i decenija. Ova politika pretpostavlja da Sjedinjene Države ne mogu sprečiti Iran da stekne nuklearno oružje, niti Washington može prisiliti Teheran da prestane podržavati nasilne ekstremističke grupe ili pokušati preokrenuti regionalni status quo u bilo kakvom realnom vremenu. Stoga, Sjedinjene Države jednostavno moraju prihvatiti ove realnosti u kratkom roku, u nadi da će smanjeni pritisak i prijateljstvo na kraju dovesti ili do promene ponašanja režima ili čak do promene samog režima. Ovo je također politika koju u ovoj monografiji nazivamo „Angažman“.

Međutim, od dolaska Obamine administracije, drugi ljudi (uključujući mnoge u medijima) odlučili su predsednikov novi pristup Iranu nazvati politikom „angažmana“ jer je predsednik izjavio da želi započeti direktne pregovore s Teheranom. Nažalost, ovo može stvoriti zabunu prilikom razmatranja različitih opcija dostupnih Sjedinjenim Državama, devet opcija predstavljenih u ovoj knjizi.

Budući da početna politika Obamine administracije prema Iranu sadrži više od samog procesa direktnih pregovora, a posebno sadrži pretnju daljnjim sankcijama ako Iran odbije da se nađe sa Sjedinjenim Državama na pola puta – što je ključna razlika od uobičajenog značenja „angažmana“ s Iranom – odlučili smo ovo opisati kao politiku „Uveravanja“. Zaista, politika Obamine administracije je ažurirana verzija starijeg pristupa koji se obično naziva pristupom „mrkve i štapa“; međutim, iz razloga objašnjenih u 1. poglavlju, tvrdimo da se ovaj naziv više ne bi trebao koristiti za opisivanje ove opcije.

Priprema za početak

Formulisanje nove iranske strategije nije za one sa slabim srcem, niti za početnike. Iran je izuzetno složena zemlja, kako u pogledu vlade tako i u pogledu naroda. Njegova interakcija sa svetom je još složenija. Stoga je korisno da čitalac ima na umu određene kritične faktore prilikom razmatranja opcija – faktore koji će verovatno igrati ulogu u oblikovanju bilo koje od opcija i iranskih odgovora na njih.

Iranska pretnja američkim interesima

Ključno pitanje o kojem Obamina administracija mora razmisliti je pretnja koju Iran predstavlja američkim interesima. Nije iznenađujuće da postoji vrlo širok raspon mišljenja o obimu te pretnje. Neki Amerikanci tvrde da Iran uopšte ne predstavlja značajnu pretnju, dok drugi tvrde da je to jedan od najopasnijih protivnika s kojima se Sjedinjene Države suočavaju.

Pretnje američkim interesima od strane Irana uglavnom se svrstavaju u četiri glavne kategorije.

Podrška nasilnim ekstremističkim grupama.

U najmanje jednoj prilici, sud je dokazao da je iranska vlada odgovorna za teroristički čin (atentat u berlinskom restoranu 1992. godine). Osim toga, postoji veliki broj obaveštajnih informacija koje ukazuju na to da je Iran učestvovao u drugim terorističkim činovima i podržava niz grupa koje se bave terorističkim napadima - uključujući Hezbolah, Palestinski islamski džihad i Hamas. Opšte je mišljenje da Iran stoji iza napada na kasarnu američkih marinaca i francuske vojske u Bejrutu 1983. godine, jevrejske i izraelske objekte u Južnoj Americi 1990-ih i stambeni kompleks Khobar Towers u Saudijskoj Arabiji koji su okupirali Amerikanci 1996. godine.

Iran generalno vodi vanjsku politiku koja nastoji poremetiti status quo na Bliskom istoku, i budući da mnogi iranski lideri (verovatno uključujući i Hamneija) vide Sjedinjene Države kao svog glavnog neprijatelja, oni također nastoje oslabiti Sjedinjene Države na bilo koji način. Iran nije jedina zemlja koja je zauzela takav kurs, ali za razliku od većine, Iran će podržavati grupe koje koriste nasilje za postizanje tih ciljeva, uključujući nasilje protiv Amerikanaca ili protiv američkih saveznika. Hezbollah (u svim svojim različitim inkarnacijama) i Hamas spadaju u ovu kategoriju jer nisu samo teroristi, oni su pobunjenici - ili legitimni otpor, zavisno o vašoj tački gledišta. Postoje brojni dokazi da je Iran obezbedio oružje širokom spektru iračkih milicija i pobunjeničkih grupa i da je to oružje korišteno za ubijanje Amerikanaca; postoje i dokazi, iako slabiji, da Iranci čine isto za talibane i druge grupe u Afganistanu koje se bore protiv američkih i NATO snaga tamo.

Napori da se potkopaju američki saveznici

Postoje jaki, ali ne i neosporni, dokazi da je Iran u različitim vremenima pomagao grupama koje nastoje svrgnuti vlade Saudijske Arabije, Kuvajta i Bahreina (a verovatno i Libana i Izraela). Čini se da je i ovo deo iranskih napora da oslabi američku poziciju na Bliskom istoku, ali je verovatno i manifestacija želje mnogih iranskih lidera da preokrenu regionalni status quo iz ideoloških i strateških razloga. U meri u kojoj Sjedinjene Države vide u svom interesu da imaju saveznike u Zalivu, iranska pretnja tim vladama predstavlja pretnju američkim interesima.

Napori da se blokira arapsko-izraelski mirovni sporazum.

Mnogi Amerikanci - a svakako svaka američka administracija od Nixona - veruju da sukob između Izraela i Arapa ugrožava američke interese zbog svog potencijala da privuče druge zemlje (uključujući velike sile), eskalira do upotrebe nuklearnog oružja, svrgne prijateljske vlade, izazove haos i građanske sukobe i utiče na izvoz nafte s Bliskog istoka. Iako su neki pojedinačni iranski lideri hrabro izjavili da će prihvatiti svaki mir s Izraelom koji je prihvatljiv samim Palestincima (i verovatno Libancima i Sirijcima), Teheran se uglavnom protivio miru između Arapa i Izraelaca, posebno mirovnim naporima koje su posredovale Sjedinjene Američke Države. Postoje neki dokazi da je Iran možda čak i podsticao (možda čak i naredio) razne grupe da izvode napade koji su poremetili mirovne napore. Stoga mnogi Amerikanci iranske napore da spreči arapsko-izraelsko uspostavljanje mira doživljavaju kao indirektnu pretnju i Sjedinjenim Američkim Državama.

Razvoj oružja za masovno uništenje.

Kada bi ih pitali o pretnji od Irana, većina Amerikanaca bi verovatno započela s njegovom težnjom da stekne kapacitet za obogaćivanje urana, za koji se široko veruje da ima za cilj da Teheranu omogući izgradnju nuklearnog oružja. Međutim, sama pretnja se zapravo sastoji od mnogo delova, od kojih samo jedan ili dva proizlaze iz samog posedovanja oružja. Ostali delovi ove pretnje umesto toga proizlaze iz strahova u vezi s tim kako bi iranski razvoj nuklearnog oružja (ili samo sposobnost proizvodnje nuklearnog oružja) mogao povećati druge pretnje koje Iran potencijalno predstavlja za Sjedinjene Američke Države.

Direktna pretnja od iranskog posedovanja jednog ili više nuklearnih oružja proizlazi iz mogućnosti da Iran stekne nuklearno oružje i upotrebi ga protiv Sjedinjenih Američkih Država (bilo odmah ili u vreme krize). Budući da je američki nuklearni arsenal znatno moćniji od iranskog i stoga bi američka odmazda bila krajnje razorna, Teheran bi to učinio samo ako bi njegovi vladari bili iracionalni ili ako bi verovali da je to jedini način da spase vlastite živote ili režim.11 Racionalnost raznih iranskih lidera je predmet žestokih rasprava, ali američki kreatori politike jednostavno nemaju informacije koje bi im omogućile da donesu konačan sud na ovaj ili onaj način. Većina iranskih vanjskopolitičkih odluka od pada šaha verovatno bi se mogla okarakterisati kao „agresivna, ali ne i nepromišljena“, ali Washington ne može kategorički isključiti mogućnost da postoje zaista ludi ili ideološki opsednuti iranski lideri koji bi pokušali mnogo gore stvari kada bi ikada bili u poziciji da to učine.

Većina drugih američkih strahova u vezi s iranskim oružjem za masovno uništenje proizlazi iz zabrinutosti o tome kako bi posedovanje takvih sposobnosti, a posebno nuklearnog arsenala ili sposobnosti da se izgradi, moglo pogoršati druge pretnje koje Iran predstavlja za Sjedinjene Države. Na primer, neki Amerikanci se boje da bi Iran mogao dati nuklearno oružje teroristima. Iako postoje jaki argumenti zašto Teheran verovatno ne bi to učinio, ni ovo se ne može isključiti, a posledice, ako bi se to dogodilo, mogle bi biti zaista katastrofalne. Druga mogućnost je da bi Iran razvio nuklearno oružje, a zatim ga upotrebio protiv Izraela ili nekog drugog saveznika SAD-a, poput Saudijske Arabije - koja se predstavlja kao veliki zagovornik sunitskog islama, suprotstavljajući se Iranu kao zagovorniku šiitskog islama. Budući da su Sjedinjene Države implicitno proširile svoj nuklearni kišobran na Saudijce, i budući da bi Izrael mogao uzvratiti Iranu gotovo jednako masovno kao i Sjedinjene Države, i ovo je verovatno samo u okolnostima kada su iranski lideri iracionalni ili se suočavaju s vlastitim padom.

Za mnoge Amerikance, verovatnija (iako nešto manje katastrofalna) pretnja u vezi s iranskim posedovanjem nuklearnog oružja je ta da će Iran biti ohrabren u svojoj podršci terorizmu, nasilnim militantnim grupama, naporima da militantne grupe, napori da se podriju američki saveznici i napori da se preokrene status quo na Bliskom istoku. Drugim rečima, kada Iran stekne neku vrstu nuklearnog kapaciteta, Teheran će verovati da je siguran od odmazde Sjedinjenih Država, Izraela ili bilo koje druge zemlje, te će stoga preduzeti širok spektar agresivnih akcija s mnogo manje ograničenja nego u prošlosti - što bi verovatno dovelo do raznih kriza, uključujući sukob sa Sjedinjenim Državama. Nabavka nuklearnog oružja ili kapaciteta za nuklearno oružje učinila je da se neke zemlje ponašaju odgovornije (Kina i na kraju Rusija), ali u drugim slučajevima, ili nije značajno promenilo njihovo ponašanje (Severna Koreja, Južna Afrika i verovatno Indija) ili ih je učinilo agresivnijim (Rusija pod Hruščovom i Pakistanom). Ovde briga nije toliko da bi se iranski lideri ponašali iracionalno, već jednostavno da bi postali još agresivniji, te da bi preterali i pogrešno procenili. Tokom proteklih 30 godina, nema sumnje da su, bez obzira na svoje namere, iranski lideri delovali agresivno (barem u određenim vremenskim periodima) i našli se u izuzetno opasnim pozicijama koje nisu ni predvideli kada su prvi put krenuli. Nuklearni kapacitet bi znatno povećao potencijalne posledice ovakvog ponašanja za Iran, njegove susede i potencijalno Sjedinjene Države. Kao što su Amerikanci naučili tokom Hladnog rata, krize između dve nuklearno naoružane države su izuzetno opasni događaji i treba ih izbegavati ako je ikako moguće.

Pretnje i opcije

U velikoj meri, oblikovanje nove strategije prema Iranu trebalo bi biti vođeno američkom percepcijom pretnje koju Iran predstavlja. Američka spremnost da toleriše pretnju koju predstavlja Iran mora se odmeriti s cenom eliminacije pretnje. Što se Amerikanci manje osećaju ugroženima od Irana, to bi trebali biti spremni platiti manje da eliminišu pretnju; a što se Amerikanci više osećaju ugroženima, to bi trebali biti spremni dati više da je eliminišu.

Zaista, jedan od razloga za velika razilaženja među Amerikancima o politici prema Iranu je taj što neki smatraju da Iran predstavlja mnogo veću pretnju američkim interesima nego drugi. Ako neko veruje da su iranski lideri iracionalni ili ideološki zaslepljeni do te mere da bi koristili nuklearno oružje ako bi ga posedovali, onda bi takav nivo zabrinutosti verovatno naveo nekoga da podrži najekstremnije opcije. To ne znači da neko treba biti nespreman da prvo isproba jednu ili više diplomatskih opcija ili opcija promene režima, ili čak pokuša vazdušne napade pre nego što se u potpunosti upusti. Ali ako ovi napori ne uspeju, takva percepcija pretnje može dovesti do zaključka da su troškovi invazije prihvatljiviji od rizika da će Iran upotrebiti budući nuklearni arsenal.

Do određene mere, suprotno je takođe tačno: nečija odanost određenoj opciji obično otkriva (barem bi trebala otkriti) nečiju percepciju pretnje od Irana. Oni koji žarko prihvataju diplomatske opcije, ali odbijaju prihvatiti bilo koju od vojnih ili opcija promene režima, implicitno izjavljuju da, iako možda ne žele da Iran stekne nuklearni kapacitet, nisu toliko zabrinuti zbog toga da bi bili spremni podneti troškove i rizike povezane s tajnim akcijama, vazdušnim napadima ili invazijom. Čak i najoptimističniji stručnjaci prepoznaju da će biti teško uveriti Iran da odustane od svog nuklearnog programa samo diplomatskim putem - bilo angažmanom, podsticajima, sankcijama ili nekom kombinacijom - i stoga zaustavljanje na diplomatiji znači ostavljanje znatne verovatnoće da iranski nuklearni program neće biti zaustavljen.

Pogled iz Teherana

Iranski politički sistem je jedan od najsloženijih, najbizantijskih, fragmentiranih i najtransparentnijih na svetu. Shodno tome, sumiranje čak i samo onih elemenata relevantnih za razmatranje SAD-a političke opcije prema Iranu su zastrašujući zadatak, onaj koji zahteva ogromnu količinu generalizacije i površnosti. Ipak, važno je zapamtiti da postizanje američkih ciljeva s Iranom neće biti jednostrana vežba: Iranci takođe imaju pravo glasa. U konačnici, uspeh će zavisiti o tome kako Iran reaguje na američke političke inicijative, kako Washington reagiuje na poteze Teherana i kako se svaka strana oseća u vezi s kasnijim akcijama druge strane. Iz tog razloga, korisno je imati barem kratak pregled nekih ključnih karakteristika iranske političke scene i kako Iranci vide Sjedinjene Države.

Uvek je opasno pokušavati generalizovati o iranskom mišljenju jer, više nego u većini zemalja, iranski narod i njegov establišment imaju tendenciju da imaju veoma različite stavove o gotovo svakom zamislivom pitanju. Ali iz najšireg ugla, Iran se čini da sebe vidi istovremeno kao vrlo snažnog i uspešnog, i vrlo slabog i problematičnog. Do određene mere, ono što Iranac obično naglašava često odražava njegove ili njene primarne brige.

Na međunarodnoj sceni, mnogi Iranci sebe smatraju prilično jakima i ponosni su što su ostvarili važne dobitke. To je svakako slučaj s radikalnim tvrdolinijaškim vodstvom Irana, poput predsjednika Ahmadinežada i zapovjednika Revolucionarne garde, koji smatraju da su napori Irana da formira front protiv Sjedinjenih Država i njihovih saveznika postignuti veliki napredak posljednjih godina. Dvije najneposrednije prijetnje Iranu, režim Sadama Huseina u Iraku i talibanski režim u Afganistanu, nestale su, a američka vojska je zaglavljena na oba mjesta, što ograničava njenu sposobnost da prijeti Iranu. Tvrdolinijaši doživljavaju vojne sukobe Hezbolaha i Hamasa protiv Izraela kao nešto što je išlo u korist Irana i ističu popularnost Ahmadinežada - i iranskih saveznika, Hasana Nasrallaha iz Hezbolaha i Halida Mešala iz Hamasa - među arapskim stanovništvom kao daljnje znakove snage Irana. Iranci čiji je pogled usmjeren više prema unutra obično slikaju drugačiju sliku. Iranska ekonomija je u haosu, s inflacijom i nezaposlenošću koje se približavaju 30 posto. Iran ostaje potpuno ovisan o izvozu nafte za svoju ekonomsku egzistenciju, ali niska cijena nafte i projekcije dramatičnog pada iranske proizvodnje nafte (proizvod lošeg upravljanja i nemogućnosti osiguranja zapadne tehnologije zbog sankcija) drastično smanjuju glavne prihode Teherana. Iranski problemi s naftom čine utjecaj i raširene korupcije i međunarodnih sankcija - formalnih i neformalnih, multilateralnih i jednostranih - mnogo gorim nego što je već bio. Većina Iranaca ne vidi lijek u svom političkom sistemu. Režim strogo ograničava i ko može vladati i koje akcije mogu poduzeti. Godine 1997. Iranci su izabrali Mohammeda Khatamija za predsjednika jer je prihvatio viziju ljevice o dalekosežnim promjenama. Međutim, Khatami nije uspio ostvariti promjenu koju su Iranci tražili, pa su 2005. godine izašli na izbore i izabrali Ahmadinedžada za predsjednika, vjerujući da će on donijeti desničarsku verziju dalekosežnih promjena, barem u smislu opsežnih ekonomskih reformi i okončanja korupcije. I on je zakazao i zapravo je ekonomske probleme učinio mnogo gorim.

Iranske ekonomske nevolje i ranjivost na vanjski pritisak koji oni stvaraju otišli su toliko daleko da su prisilili njegovo političko vodstvo da razmotri direktno angažiranje Sjedinjenih Država na načine na koje to nikada u prošlosti nije bio slučaj. Izjave raznih iranskih lidera, uključujući čak i Ahmadinedžada, sugerišu da bi Iran bio spreman direktno se angažovati s predstavnicima Obamine administracije. Treba napomenuti da su se iranski zvaničnici sastajali s članovima Bushove administracije, kako tajno tokom 2001-2003. godine radi koordinacije politike prema Afganistanu, tako i javno 2007-2008. godine radi razgovora o Iraku. Dakle, spremnost za sastanke nije nova, ali ono što se čini da jeste spremnost za razgovor o samim odnosima između SAD-a i Irana, a ne o uskim mehanizmima određenog obostranog interesa.

Uzimajući sve to u obzir, čini se da je iransko rukovodstvo do sada donelo samo taktičku odluku da razgovara o ovim pitanjima sa Sjedinjenim Državama, ali još nije donelo stratešku odluku o kompromisu po pitanjima koja su važna za Sjedinjene Države - kao što su iranski nuklearni program i podrška nasilnim ekstremističkim grupama. Do određene mere, to je verovatno zato što Teheran nije siguran koji su ciljevi i namere Amerike i ne zna šta Washington nudi (ili preti). Šta god da se dešava, vrlo je verovatno da Iranci neće preći taj most dok ne uđu u proces pregovora i ne vide šta se nudi. Vredi imati na umu da je "bazaar" - pijaca - reč iranskog porekla. A u Iranu je bazar uvek otvoren.

Osim toga, međutim, teheranski pristup gotovo sigurno odražava prirodu politike u Iranu danas. Kao što smo već napomenuli, iranska politika je podeljena frakcijama, a savezi se spajaju i raspadaju sa zapanjujućom redovnošću i žustrinom, što sve izuzetno otežava održavanje široke političke koalicije sposobne za značajne promene tokom vremena. Štaviše, mnoge ključne političke ličnosti se slažu na suprotnim krajevima političkog spektra po ključnim pitanjima. Tvrdolinijaši imaju tendenciju da favorizuju pokroviteljski pristup ekonomiji, smatraju poboljšane odnose sa Sjedinjenim Državama anatemom i promovišu iranski nuklearni program kao ekonomski / diplomatski/ sigurnosni lek. Iranski reformisti, kao i njegove pragmatičnije ličnosti, favorizuju privatizaciju ekonomije i smatraju bolje odnose sa Sjedinjenim Državama ključnim za osiguranje trgovine, pomoći i investicija koje iranska ekonomija očajnički treba; i iako bi želeli zadržati barem neke aspekte nuklearnog programa, pokazali su mnogo veću spremnost da prihvate njegova ograničenja u zamenu za bolje međunarodne ekonomske i diplomatske odnose. Usred svega ovoga sedi Ali Hamne'i, iranski vrhovni vođa, koji je daleko najmoćnija figura u iranskom sistemu, ali je preferisao vladati balansirajući sve iranske razdorne frakcije. Hamne'i izgleda duboko sumnjičavo prema Sjedinjenim Državama i možda deli ideološke simpatije tvrdolinijaša, ali takođe izgleda da prepoznaje ekonomske realnosti koje ističu pragmatičari. To ga je dovelo u dilemu, a njegova tendencija je bila da izbegava dramatične odluke u korist jednog ili drugog tabora kako bi očuvao status quo u nadi da će to sprečiti opasan unutrašnji politički raskol bez nanošenja prevelike štete iranskoj ekonomiji ili sigurnosti. Zbir svih ovih delova stvara sistem koji većina Iranaca opisuje kao sistem koji funkcioniše prema zakonima inercije: telo u mirovanju ostaće u mirovanju osim ako na njega ne deluje vanjska sila, a telo u pokretu ostaće u pokretu osim ako na njega ne deluje vanjska sila. Drugim rečima, složenost i rivalstva iranskog sistema predisponiraju ga da pokuša nastaviti raditi ono što je bio, te stoga dramatične promene zahtevaju ogroman napor. S obzirom na to da je cilj Amerike promeniti barem ponašanje Irana, ako ne i njegove sposobnosti ili čak samu prirodu njegovog režima, postoji vrlo visok prag uspeha.

Za Sjedinjene Američke Države, Islamska Republika Iran je neprijatelj već 30 godina, onaj koji je nastojao osujetiti američku politiku na Bliskom istoku, kao što je unapređenje arapsko-izraelskog mirovnog procesa i stvaranje stabilnih regionalnih sigurnosnih aranžmana. Kriza za krizom nastajala je između Irana i Sjedinjenih Američkih Država, ali Iran nikada nije bio i gotovo sigurno nikada neće biti egzistencijalna pretnja Sjedinjenim Američkim Državama. Nema teritorijalne namere prema Sjedinjenim Američkim Državama, nikada nije izveo terorističku operaciju usmerenu na američku domovinu i, čak i ako nabavi nuklearno oružje, nema sisteme isporuke da direktno ugrozi Sjedinjene Američke Države. Nadalje, njegova ekonomija je slaba i čak i ako se značajno reformiše, verovatno nikada neće pružiti osnovu Iranu da se postavi kao izazivač Sjedinjenim Američkim Državama ravan nacističkoj Nemačkoj, carskom Japanu, Sovjetskom Savezu ili komunističkoj Kini.

Ali za Izrael, Iran je mnogo opasniji protivnik - blizu je i preti. U Izraelu postoji praktički konsenzus da se Iranu ne sme dozvoliti da nabavi nuklearno oružje. Od leva do desna, kroz celi politički spektar, veliki broj Izraelaca vidi pretnju svom opstanku u nuklearnom Iranu. Bivši premijer Ehud Olmert rekao je: „Izrael neće tolerisati nuklearno oružje u rukama ljudi koji otvoreno, eksplicitno i javno kažu da žele izbrisati Izrael s karte.“36 U svom prvom govoru u Knesetu nakon što je položio zakletvu kao premijer, Benjamin („Bibi“) Netanyahu je rekao: „Ne možemo si priuštiti da olako shvatamo megalomanske tirane koji prete da će nas uništiti.“37 Drugi izraelski lideri su razumniji, ali su takođe odlučni da spreče iransko sticanje nuklearnog oružja. Ephraim Sneh, bivši zamenik ministra odbrane i mnogo odlikovani penzionisani general Izraelskih odbrambenih snaga (IDF), napominje da je „najznačajnija strateška pretnja postojanju Izraela Iran.“38 Ovi lideri se boje da bi izraelski strateški manevarski prostor u regiji bio ograničen iranskim nuklearnim sredstvom odvraćanja. Uspeh terorističkih grupa koje podržava Iran, Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Gazi i na Zapadnoj obali, u poslednjih nekoliko godina samo je povećao zabrinutost Izraela.
Čak i relativno blagi analitičari poput istoričara Bennyja Morrisa pišu o iranskoj bombi u apokaliptičnom smislu: „Irance pokreće viša logika. I lansiraće svoje rakete.“

AUTORI : Kenneth M. Pollack,Daniel L. Byman, Martin Indyk,Suzanne Maloney,Michael E. O’Hanlon, Bruce Riedel

brookings institution press
Washington, D.C.

_____________________________________

1 Nacionalno obaveštajno veće, „Nacionalna obaveštajna procena. Iran: Nuklearne namere i kapaciteti“, novembar 2007, dostupno na , preuzeto 9. februara 2009.
2. Said Arjomand, Turban za krunu: Islamska revolucija u Iranu (New York: Oxford University Press, 1988); William O. Beeman, „Slike Velikog Sotone: reprezentacije Sjedinjenih Država u iranskoj revoluciji“, u Religija i politika u Iranu: Šiizam od kvijetizma do revolucije, ur. Nikki R. Keddie (New Haven, CT: Yale University Press, 1983), str. 191-217; Richard Cottam, „Unutar revolucionarnog Irana“, u Iranska revolucija: Potraga za konsenzusom, ur. R. K. Ramazani (Bloomington, IN: Indiana University Press, 1990), str. 3-26; Massoumeh Ebtekar, ispričano Fredu A. Reedu, Preuzimanje u Teheranu: Unutrašnja priča o zarobljavanju američke ambasade 1979. (Vancouver, Kanada: Talon Books, 2000), posebno str. 77; Baqer Moin, Khomeini: Život ajatolaha (London: i.B. Tauris, 1999), posebno str. 220; Robert Snyder, „Objašnjenje neprijateljstva iranske revolucije prema Sjedinjenim Državama“, Journal of South Asian and Middle Eastern Studies 17, br. 3 (proljeće 1994).
3 o iranskom javnom mnenju, vidi Terror Free tomorrow, „Anketa iranskog javnog mnenja: Neviđeno nacionalno istraživanje Irana“, juli 2007, dostupno na , preuzeto 7. januara 2007; Karim Sadjadpour, „Koliko je relevantna iranska ulica?“, Washington Quarterly 30, br. 1 (Zima 2006-2007), str. 151-162.
4 Anoushiravan Ehteshami i Mahjoob Zweiri, Iran i uspon njegovih neokonzervativaca: Politika tihe revolucije u Teheranu (London: I.B. Tauris, 2007); Barbara Slavin, Ogorčeni prijatelji, bliski neprijatelji: Iran, SAD i iskrivljeni put do konfrontacije (New York: St. Martin's, 2007).
5 O iranskoj politici i debatama o iranskoj politici prema Sjedinjenim Državama, vidi na primer Ali M. Ansari, Moderni Iran od 1921.: Pahlaviji i posle (London: Longman, 2003); Daniel Brumberg, Reinventing Khomeinija: Borba za reformu u Iranu (Chicago: University of Chicago Press, 2001); Daniel Byman i dr., Iranska sigurnosna politika u postrevolucionarnoj eri (Santa Monica, CA: RAND, 2001); Elton L. Daniel, istorija Irana (Westport, CT: Greenwood Press, 2001); Anoushiravan Ehteshami, Nakon Homeinija: Druga iranska republika (London: Routledge, 1995); Mark J. Gasiorowski, „Borba za moć u Iranu“, Middle East Policy 7, br. 4 (oktobar 2000): 22-40; Jerrold D. Green, Paradržavne ekonomske organizacije i stabilnost u Iranu: Uloga bonjada (Santa Monica, CA: RAND, 1997); Nikki R. Keddie, Moderni Iran: Korijeni i rezultati revolucije, revidirano i ažurirano izdanje (New Haven, CT: Yale University Press, 2003); Nikki R. Keddie i Rudi Matthee, ur., Iran i okolni svet: Interakcije u kulturi i kulturnoj politici (Seattle, WA: University of Washington Press, 2002); David Menashri, Revolucija na raskršću: Iranska domaća politika i regionalne ambicije (Washington: Washingtonski institut za bliskoistočnu politiku, 1997); Mehdi Moslem, Frakcijska politika u post-Homeinijevom Iranu (Syracuse, NY: Syracuse University Press, 2002); Robert Snyder, „Objašnjenje neprijateljstva iranske revolucije prema Sjedinjenim Državama“, Journal of South Asian and Middle Eastern Studies 17, br. 3 (proleće 1994); Ray Takeyh, Skriveni Iran: Paradoks i moć u Islamskoj Republici (New York: Times Books, 2006). Što se tiče Hamneijevog razmišljanja o Sjedinjenim Državama, najbolje dostupno delo je delo Karima Sadjadpoura „Čitajući Hamneija: Pogled na svijet najmoćnijeg iranskog vođe“, izvještaj, Carnegiejeva fondacija za međunarodni mir, mart 2008.
7 Pored izvora u napomeni 3, gore, vidi i Anthony Cordesman, Iran i Irak: Prijetnja iz Sjevernog zaljeva (Boulder, co: Westview, 1994); Michael Eisenstadt, Iranska vojna moć: Sposobnosti i namjere (Washington: Washingtonski institut za bliskoistočnu politiku, 1997); Michael A. Palmer, Čuvari zaljeva: Historija američke rastuće uloge u Perzijskom zaljevu, 1833-1992 (New York: Free Press, 1992).
8 vidi na primer, Martin Indyk, Nevini u inostranstvu: Intimni prikaz američke mirovne diplomatije na Bliskom istoku (New York: Simon & Schuster, 2009); Kenneth M. Pollack, Perzijska zagonetka: Sukob između Irana i Amerike (New York: Random House, 2004), posebno str. 244-342. Možda najrječitije svedočanstvo o relativnom nedostatku interesa za osmišljavanje proaktivne strategije prema Iranu tokom administracija Busha 41, Clintona i ranog Busha 43 može se naći u praktičnoj tišini o temi Irana u memoarima ključnih zvaničnika u tim različitim administracijama. vidi, na primer, Madeleine Albright, Gospođa sekretarka (New York: Miramax Books, 2003); James A. Baker III, Politika diplomatije (New York: C.R. Putnam's Sons, 1995); George Bush i Brent Scowcroft, Transformirani svijet (New York: Alfred A. Knopf, 1998); Warren Christopher, U toku historije: Oblikovanje vanjske politike za novo doba (Stanford, Kalifornija: Stanford University Press, 1998); Warren Christopher, Šanse za život (New York: Scribner, 2001); Bill Clinton, Moj život (New York: Alfred A. Knopf, 2004). Vidi također Condoleezza Rice, „Kampanja 2000: Promocija nacionalnog interesa“, Foreign Affairs 79, br. 1 (januar-februar 2000]. Ovaj esej Riceove izložio je kakva bi bila filozofija vanjske politike kandidata Georgea W. Busha ako bi bio izabran za predsednika. Iran je dobio tri kratka paragrafa, od kojih su svi bili opisne, a ne propisne prirode, a tema je poznato odbačena uz primedbu: „Sve u svemu, promene u američkoj politici prema Iranu zahtevale bi promene u iranskom ponašanju.“
9 Kao jedan pokazatelj ovog trenda, nakon što je James Bill objavio knjigu Orao i lav: Tragedija američko-iranskih odnosa (New Haven, CT: Yale University Press) 1988. godine, još jedno veliko delo o američko-iranskim odnosima nije objavljeno do 2004. godine. Opet, u međuvremenu je bilo brojnih članaka u časopisima i mišljenja napisanih na tu temu, ali oni su se uglavnom odnosili na pitanja neposrednih američko-iranskih odnosa, a ne na napore da se preispita odnos u celini i propiše novi sveobuhvatni smer. 2004. godine Veće za vanjske odnose objavilo je važan izveštaj radne grupe, što je ponovo signaliziralo spremnost američke političke zajednice da... Pokušajte početi razmišljati o novoj strategiji za Iran. Pogledajte Zbigniew Brzezinski i Robert M. Gates, „Iran: vreme je za novi pristup“, izveštaj, Veće za vanjske odnose, juli 2004.
10 vidi, na primjer, Geneive Abdo i Jonathan Lyons, Odgovarajući samo Bogu: Vjera i sloboda u Iranu dvadeset prvog stoljeća (New York: Henry Holt, 2003); Jahangir Amuzegar, „Budućnost Irana: civilno društvo ili građanski nemiri“, Middle East Policy 7, br. 1 (oktobar 1999): 86-101; Daniel Byman i dr., Iranska sigurnosna politika; Afshin Molavi, Perzijska hodočašća: Putovanja kroz Iran (New York: W.W. Norton, 2002); Elaine Sciolino, Perzijska ogledala: Neuhvatljivo lice Irana (New York: Free Press, 2000); Suzanne Maloney, „Izbori u Iranu: Novi Majlis i mandat za reformu“, Middle East Policy 7, br. 3 (juni 2000): str. 59-66; Robin Wright, Posljednja velika revolucija: Previranja i transformacija u Iranu (New York: Alfred A. Knopf, 2000).
11 Svakako, postoje Amerikanci koji veruju da su neki iranski lideri iracionalni - posebno da se pridržavaju milenarističke vizije sveta u kojoj moraju poduzeti apokaliptične akcije kako bi ispunili Božji plan. Međutim, većina stručnjaka za Iran sumnja u ovu perspektivu ili, što je još važnije, da bi takav fanatizam vodio iranske akcije.