Državni terorizam - atentati - linč/ linč- atentati

ATENTATI - DRŽAVNI TERORIZAM

     Ovih dana se pitam po čemu se razlikuju atentati na naučnike, generale u Iranu i one u Rusiji od nekadašnje prakse linčovanja? Operacija, koja je dobila sumorni naziv „Crveno venčanje“ – referenca na krvavu scenu iz „Igre prestola“ – uključivala je ne samo uništavanje infrastrukture, već i ciljane eliminacije celog iranskog vojnog rukovodstva. Paralelno sa njom, sprovedena je „Operacija Narnija“ – ubistva devet iranskih nuklearnih naučnika neposredno ispred, njihovih domova, univerzitetskih profesora./Vidi 

        Istovremeno, posebna pažnja je posvećena obmanama pregovorima, dezinformacijama. Prema pisanju američkih novinara, Tramp i Netanjahu su „zajedno“ radili na tome.

13. juna, na dan napada vazduhoplovnih snaga Tramp je dao izjavu da su Sjedinjene Države i Iran „blizu sporazuma“, ističući svoju posvećenost diplomatiji. Istovremeno, Tramp je objavio post, na društvenoj mreži o mirnim namerama. U isto vreme, izraelski generali su već davali konačna naređenja za napad. Dvostruki blef naveo je iransko rukovodstvo da poveruje da neće biti udara Izraelci su otkrili da je komanda iranskog vazduhoplovstva iznenada počela da se kreće, u „bunkeru“, umesto da se raziđu, iranski generali su se okupili na drugom mestu, postajući idealna meta, dronovi i specijalne snage su eliminisali nuklearne naučnike, a izraelski avioni su pogodili radare, protivvazdušne sisteme i lansirne sisteme.Obmana je uspela.

CRNI DANI ZA PRAVDU

_____________________________________________

 Ciljano ubistvo iranskih naučnika od strane Izraela 

predstavlja jasno kršenje osnovnih principa međunarodnog 

prava. Prema članu 2(4) Povelje Ujedinjenih nacija, sve države 

članice su obavezne da se suzdrže od „prijetnje ili upotrebe sile 

protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo 

koje države“. Namjerni vojni napad na teritoriju suverene države 

- bez odobrenja Vijeća sigurnosti UN-a ili dokazivog slučaja 

legitimne samoodbrane - predstavlja kršenje suvereniteta i 

nema pravno opravdanje.
______________________________________________

    Drugim rečima, atentat na naučnike na stranom tlu, bez proglašenog stanja oružanog sukoba, predstavlja ne samo kršenje prava na život, već i primer državnog terorizma. Čak i ako se pretpostavi postojanje međunarodnog oružanog sukoba između Irana i Izraela, namerno ubijanje pojedinaca koji ne učestvuju direktno u neprijateljstvima - poput civilnih naučnika - izričito je zabranjeno i predstavlja ratni zločin.- Agnes Callamard, bivša specijalna izvestiteljica UN-a za vansudska, sumarena ili proizvoljna pogubljenja.

    To otvara mogućnost međunarodne krivične odgovornosti za odgovorne. Nakon višemesečnog rada Sud  u Hagu je 21. novembar odobrio zahtev glavnog tužioca Karima Kana za izdavanje međunarodnih naloga za hapšenje tri osobe u povodu zločina u Gazi / dve Izrael, jedan Hamas/ Svaka država-članica Suda dužna je da izvrši naloge za hapšenje Netanjahua, Galanta i El Masrija i da trojicu optuženih prebaci u Hag u Holandiji, sedište Međunarodnog krivičnog suda.

Sudeći po zadnjoj akciji u Iranu ovoj Trojki pripada i Tramp kao saučesnik u planiranju atentata. On već ima iza sebe jedan atentat u ličnoj režiji. Putin je takođe predmet haške osude i to pod optužbom : protivpravne deportacije i preseljenja stanovništva iz okupiranih područja Ukrajine u Rusku Federaciju - na štetu ukrajinske dece???? 

      Za razliku od Bajdena, koji je podržao Osudu Putina, Tramp je u više navrata kritikovao rad ovog suda, a u junu 2020. njegova administracija je uvela paket sankcija za njegove sudije i najavila istragu navodne “korupcije u okviru ove međunarodne institucije. U ovakvom međunarodnom odnosu snaga velikih sila, malo je verovatno da će se bilo ko od zaštićenih visokih ličnosti naći u Hagu.  Uostalom Amerika, Rusija, Kina, Izrael nisu potpisnice ugovora.

LINČ

Istoričari se uglavnom slažu da su linčovanja bila metoda društvene i rasne kontrole, zapravo oblik terora nad crnim Amerikancima. Linčovanja su postala su široko rasprostranjena na jugu SAD-a od otprilike 1877. godine, kraja obnove nakon građanskog rata, negde piše do 1950. godine a negde do 1960. godine.

Tipičan linč bi uključivao krivične optužbe, često sumnjive, protiv crnog Amerikanca, hapšenje i okupljanje „linč rulje“ s namerom da podrije normalan ustavni sudski proces. Žrtve bi bile hvatane i podvrgnute svim zamislivim oblicima fizičkog mučenja, a mučenje bi obično završavalo vešanjem o drvo i paljenjem. Najčešće bi žrtve bile raskomadane, a članovi rulje bi uzimali komade njihovog mesa i kostiju kao suvenire . U mnogim slučajevima, rulju su pomagale i podržavale snage zakona (zapravo, često su to bile iste osobe). Policajci bi rutinski ostavljali zatvorske ćelije crnih zatvorenika bez nadzora nakon što bi se počele širiti glasine o linču kako bi omogućili rulji da ih ubije pre nego što bi se moglo održati bilo kakvo suđenje ili pravna odbrana.

Istoričar Howard Smead u knjizi Krvna pravda: Linč Macka Charlesa Parkera piše: rulja je „pretvorila čin u simboličan obred u kojem je crna žrtva postajala predstavnik svoje rase i, kao takva, bila disciplinovana za više od jednog zločina... Smrtonosni čin bio je upozorenje crnačkom stanovništvu da ne osporava nadmoć bele rase.“ U arhivi Instituta Tuskegee, evidentirao 4.743 osobe koje su umrle od ruku američkih linčovanih rulja između 1881. i 1968. godine.

.. simboličan obred...disviplinovanje.. 

...sve što je danas sadržano u državnom terorizmu Amerike, Izraela uz podršku EU.

Među najuznemirujućim realnostima linča je stepen u kojem su ga beli Amerikanci prihvatili, ne kao neugodnu nužnost ili način održavanja reda, već kao radostan trenutak zdravog slavlja. EU, Mark Rutte..su sa zadovoljstvom odobrile i prihvatile državni terorizam, poslednji NATO skup tragična je slika "radosti i veselja" ratnih huškača.

Jesu li ljudi ikada kažnjavani za izvršavanje linčovanja?

U brutalnom činu državnog terorizma, izraelski režim je ubio iranskog nuklearnog naučnika Sedighija Sabera zajedno sa 12 članova njegove porodice na severu Irana, samo nekoliko sati pre nego što je trebalo stupiti na snagu primirje./ žene i deca!

Orly Noy, poznata izraelska novinarka i politički komentator napisala je u oštrom članku da „najveća pretnja s kojom se Izrael suočava nije Iran ili Hamas, već izraelska vlastita oholost i militarizovani način razmišljanja“. Zaključila je: „Narod čiji opstanak zavisi isključivo o vojnoj moći osuđen je da se nađe u najmračnijim kutovima uništenja i na kraju poraza. 

Rebecca West,

OPERA U GREENVILLEU 

 Opera u Greenvilleu je esej Rebecce West (1892-1983) o suđenju linču na američkom jugu koji su počinili taksisti

  Welsova je bila najvatrenija i najposvećenija zagovornica borbe protiv linča u istoriji SAD-a i provela je 40-godišnju karijeru pišući, istražujući i govoreći o užasima te prakse. Kao mlada žena, mesecima je putovala po jugu, beležeći linčovanja i prikupljajući empirijske podatke. Wells je na kraju postala vlasnik časopisa Memphis Free Speech i Headlight pre nego što su je bele rulje proterale iz grada i preselila se u New York, a zatim u Chicago.

Esej koji sledi trebao bi biti obavezna literatura za studente novinarstva, pitanje je gde bi se tekst ovog tipa objavio u svetu, danas...

Običnost, svi zločinci izgledaju tako obično, i gradovi, sela, države umkojima se dešavaju zločini su tako obični..u tome je poenta ovog teksta.

Napomena o Greenvilleu, Južna Karolina, je retorička. Među prodavnicama i kancelarijama na Glavnoj ulici nalazi se prazna parcela koja se odjednom pretvara da je planinska čistina, s potokom koji žubori preko uredno složenog odrona stena; a u prvom planu je postavljena ploča s natpisom „Gradski vodovod Greenville. 1939. Vodosnabdevanje Greenvillea, Južna Karolina, čisto, penušavo, najvažniji element života, teče gravitacijom iz nezagađenog planinskog sliva od devet hiljada hektara, isporučuje se kroz dvostruke cevovode, kapaciteta četrnaest miliona galona, ​​savršena voda za kućnu i industrijsku upotrebu.“ Ne bi se na tako euforičan način slavilo postojanje gradskog vodovoda na Severu ili u mojoj rodnoj Engleskoj, i iz ovoga se ne može izvući nikakav zaključak koji je štetan za Jug. Euforija natpisa je zapravo trezvena aluzija na stvarnost. Ovde se čovek podseća da je voda vitalni element, kao što to nije slučaj na Severu ili u Engleskoj. Čovek uvek razmišlja o vodi, jer uvek želi popiti piće, istuširati se ili oprati odeću. Vrućina Juga zaprepašćuje stranca. Kada se suđenje za linč u Greenvilleu završilo, krajem maja, tamo je bilo pravo leto, a ogromne, blede grmolike ruže koje rastu oko tremova bile su pomalo prašnjave. Greenville je bio jednako vruć kao i gradovi koji leže na španskim ravnicama, poput Seville i Córdobe. Ali u tim gradovima ljudi ne žive modernim životom, ne rade previše tmurno i spavaju popodne; ovde se pridržavaju istog radnog vremena kao u New Yorku i praktikuju strogu efikasnost, što je cena koju ovo doba traži za novac. U tom pogledu zavaravaju stranca. Navika je mlinova i drugih fabrika da se grade izvan gradskih granica kako bi izbegli oporezivanje. Dakle, Greenville ima naivno izgledajuću glavnu ulicu, s poprečnim ulicama koje se, nakon bloka ili dva, protežu u stambene delove, gde bele kuće stoje među vrtovima koji izgledaju kao da će uskoro preći u šume, polja i čisto selo; i ima 35.000 stanovnika. Ali izvan grada Greenvillea, u okrugu Greenville, živi 137.000 ljudi, od kojih 123.000 živi u krugu od deset milja od grada. U stvari, linč zbog kojeg je trideset i jedan muškarac bio suđen u sudnici nije počinjen, kako bi mogla zamisliti zainteresovana osoba koja pokušava proceniti stvar gledajući kartu i geografski leksikon, u zaostalom malom gradu, već u velikom, modernom gradu.

Održavanje života velikog, modernog grada u ovoj zagušljivoj, lepljivoj vrućini je neverovatno dostignuće. Nije ni čudo što belci i belkinje u Greenvilleu hodaju sa sporim, vukućim ponosom, kao da su prihvatili izazov i nameravaju mu se beskrajno odupreti. Ovi ljudi bi poricali da ih je klima izazvala. Govore o hladnoći noći gotovo pre nego što stranac spomene dnevnu vrućinu. Kada imenuju protivnika protiv kojeg se moraju suprotstaviti, oni jednostavno, strastveno i često spominju Sever, s istom mržnjom, dubljom jer je drsko neuzvraćena, koju Irci osećaju prema Englezima. Ali stranac će tvrdoglavo nastaviti da im se divi što žive i rade u ovoj zemlji nad kojom se sunce čini da se nisko saginje, i što čine više od života i rada: što uživaju u retorici, a retoriku na vrhuncu opere. Blizu centra Greenvillea stoji stara bela crkva, s nežnim tornjem i lepim stepenicama koje vode s kolonade - vrsta građevine koja stvara iluziju prostora oko sebe. Ovo je Prva baptistička crkva. U njoj se nedeljom naveče izvodi opera. Prekrasne devojke s bogatom kosom koja im se uvija oko ramena i cvetnim haljinama koje otkrivaju njihove fino oblikovane vratove i ruke, sede pored visokih mladića, čije blede košulje otkrivaju četvrtasta ramena i vitkost struka, i pridružuju se koloraturnim himnama svojim roditeljima i bakama i dedovima, koji pevaju, poput svoje dece, s nadom i žarom, naučivši da stvari ne shvataju smireno ništa više od starijih likova u operi. Dok pevaju, ženske haljine postaju zgužvani ogrtači, muške košulje se lepe za njih, iako služba ne počinje do osam sati naveče. Ali, ne ometani vrućinom, slušaju, mirno, a ipak uzvišeno, himne koje peva ekstatičan hor i propoved koja je poput bas recitativa, završava arijom vere, uzdižući se do kadenca obožavanja. Ni na jednom drugom mestu baptisti verovatno neće podsetiti stranca na Verdija.

U sudnici se takođe održavala opera. To je neobično odvratna zgrada, obložena žutim pločicama za toalete, koja se nalazi u Glavnoj ulici, pored glavnog hotela, koji je, treba napomenuti onima koji žele razumeti karakter Greenvillea, čistiji, udobniji i bolje zadovoljava apetit od većine velikih njujorških hotela u ovom trenutku. Sudnica je otprilike veličine poznate sudnice u Old Baileyju u Londonu. U sudnici je bilo mesta za oko tri stotine belaca. Prednje redove zauzimao je trideset i jedan optuženik koji se sudio za linč crnca rano ujutro 17. februara ove godine. Izuzev trojice mladića, jednog člana bogate porodice vlasnika mlina, jednog prodavača i jednog vlasnika restorana, svi ovi optuženici bili su taksisti iz Greenvillea. Mnogi ljudi, uključujući i brojne stanovnike Greenvillea, od kojih su neki želeli da budu oslobođeni svih optužbi na osnovu toga što je linč društvena profilaksa, govorili su o njima kao da su očigledno i intenzivno degradirani. U stvari, pokrivali su širok raspon tipova, većina njih daleko od odbojnih. Neki su bili prilično zgodni i živahni mladići; većina je bila pažljivo i čisto odevena; neki su bili očiti ekscentrici. Najneobičniji izgledom bio je mladić od dvadeset pet godina koji je morao težiti oko tri stotine funti. Konture njegove stražnjice i trbuha sugerisale su da su oblikovani u nekoj duktilnoj tvari poput maslaca, a njegovo lice, koje je bilo nasmejano i razigrano, bilo je pritisnuto prema gore, sve dok se nije okrenulo prema stropu, ogromnom nakupinom masti ispod brade i vilice. Zvao se Joy, a bio je poznat kao Debeli Joy. Najuočljiviji po karakteru bio je Roosevelt Carlos Hurd stariji, koji je bio taksista koji je radio i kao taksi dispečer, čovek od četrdeset pet godina s kosom koja je stajala poput jazavčevog kaputa, očima blizu jedno drugom koje su zurile ispod namrštenih obrva kroz jake naočale, i ustima koja su neprestano stiskala. Izgledao je kao putujući propovednik posvećen obožavanju razdražljivog i nesaradljivog Boga. U svojoj izjavi je rekao da je njegovo obrazovanje prestalo u drugom razredu. To nije nužno značilo da je bio slabe inteligencije. Kada je bio dečak, u državi Južna Karolina nije bilo zakona protiv dečijeg rada i verovatno je išao raditi. Nekoliko izjava koje su dali drugi optuženi tvrdilo je da je gospodin Hurd bio stvarni okidač linča, čovek koji je ispalio hitac koji je ubio crnca.

Gotovo svi ovi optuženici koristili su pravo koje država dozvoljava svim osobama optuženim za teško krivično delo. Doveli su svoje porodice da sede s njima na sudu. Mnogi su pored sebe imali supruge, mlade žene, uglavnom vrlo mlade žene, u jarkim pamučnim i rajonskim haljinama, s kovrčavom kosom koja im je divlje padala oko glave. Nekoliko ovih žena dovelo je i svoju decu; jedna je imala petero dece koja su se nadvijala nad njom. Sva deca su bila bucmasta i lepa, i iako su neka bila prljava, sva su bila tiha i čudesno slomljena od suda. Gospodin Hurd, iako oženjen i otac, bio je u pratnji samo svog oca, mršavog i oštrog nosa, s očima kritičnim iza naočala sa zlatnim okvirima, sav je bio bled i smežuran od strogosti kao od uranjanja u kaustičnu tekućinu. Bilo je sasvim jasno da bi on i njegov sin u svakom trenutku mogli postati obuzeti idejom da su određeni za Božju ruku i instrument, i da bi njihova koncepcija Boga učinila posledice ove osude daleko od razumno blagih.

Protivnici linča u gradu govorili su da su porodice dovedene u sudnicu da sede s optuženima kako bi omekšali srca porotnika. Ali svakako su voleli biti tamo, a i optuženi su voleli da budu tamo. Potpuno je netačno zamišljati, kako se često govorilo, da su optuženi bili sigurni da će biti oslobođeni. Bili su izuzetno uplašeni onoga što bi ih moglo zadesiti, kao i njihove porodice. Nekoliko supruga sedelo je u bliskom zagrljaju sa svojim muževima, s vremena na vreme potreseni neusporedivim konvulzijama patnje. Jedna trudna devojka u zelenoj haljini sedela je tokom celog suđenja s rukom obgrljenom oko ramena svog mladog muža, trljajući svoje bucmasto, pošteno i suznim lice o njegovu ruku. Mnogi muškarci, uključujući i neke koji kao da nisu pokazivali poseban interes za svoje supruge, očito su uživali igrajući se sa svojom decom. Jedan visok i tamnoput mladić inteligentnog lica sedeo je sa svojom suprugom, koja je bila odevena s primetnim ukusom, i dve lepe kćerkice. Tokom pauza, raširio je noge, podigao jednu ili drugu devojčicu ispod pazuha i njihao je napred-nazad između svojih kolena. Gledao bi je s obožavanjem dok je gugutala od radosti, ali ako bi postala previše bučna, stao bi i spustio je s blagim mrštenjem i prstom na usne. To je bio najčudniji gest koji se video na ovom suđenju, na ovom mestu. Gospodin Hurdov otac je također bio tamo iz duboke brige za osobu koju je voleo, iako nije pokazao nikakvu fizičku manifestaciju osim što je povremeno grizao usne i spuštao glavu. Njegova je uloga bila da potvrdi sinovljevo pravo na pravednost, njegovo nasleđe milosti. U sudnici je bilo toliko vruće da su sve žene za novinarskim stolom svaki dan nosile čiste haljine, a gotovo svaki muškarac osim advokata i sudskih službenika sedeo je u košuljama. Ali gospodin Hurdov otac, od početka do kraja slučaja, nosio je uredan plavi sako i konzervativnu kravatu. Većina optuženih i njihovi rođaci, ali nikada gospodin Hurd ili njegov otac, žvakali su žvakaće gume tokom celog postupka. Tako su žvakali, sve dok štampa nije dala neprijateljski komentar, što su učinila i dva advokata.

Iza optuženih i njihovih porodica sedilo je nešto manje od dve stotine belih građana Greenvillea koji su mogli naći vremena da prisustvuju suđenju, koje se održavalo tokom radnog vremena. Neki su bili iz redova muškaraca iz grada koji su prestari ili previše bolesni da bi radili, ili koji ne uživaju u radu i koriste Sudnicu kao klub, sedeći na stepenicama, žvaćući i pušeći i gledajući dolje na Glavnu ulicu kroz vruć, plesni zrak, kada je vreme za to pogodno, a ulazeći unutra kada je tamo bolje. Pridružio im se određeni broj muškaraca i žena kojima se nije svidela ideja da se ljudi izvode iz zatvora i ubijaju, i drugi kojima se ta ideja prilično svidela. Niko od njih nije baš glasno izrazio svoje mišljenje. Bilo je tu i nekoliko prijatelja optuženih. Gore, u dubokoj galeriji, sedelo je oko sto pedeset crnaca, pod nadzorom dva bela sudca. Mnogi od njih su također bili sudski gledaoci po navici. Kaže se da je bilo prisutno vrlo malo članova napredne grupe crnaca u gradu. Postojali su razlozi, suzdržano skrivani, ali snažno osećani, zašto nisu želeli praviti problem od ovog slučaja. Smatrali su da je najbolje da se opuste i puste belce da odluče da li im se sviđa vladavina rulje ili ne. Ali svaki dan je na sud dolazio niz crnaca i crnkinja koji su bili upadljivo lepi i moderno odeveni, a ogorčenost i ponosna namera da to ne izraze bili su im urezani u očima. Mogli bi biti označeni kao crnci koji toliko duboko osećaju poniženje svoje rase da se neće ni pridružiti ortodoksnim pokretima za njihovu emancipaciju, jer su ovi, prema njihovoj sirovoj osetljivosti, okaljani pretpostavkom da se crnci moraju ponašati kao dobra deca da bi dobili povoljan izveštaj od belaca. U senama balkona nisu se mogla videti tamna lica ovih ljudi. Njihova odeća ležala je tamo, iznošena tmurnim prostorom. Ramena belog mantila su se spuštala; šešir napravljen od crvenih ruža nagnut u stranu, daleko u stranu. Jedini crnci koji su bili jasno vidljivi i nosili etiketu bila su dva mladića koji su svaki dan sedeli u prvom redu balkona, veseli i dostojanstveni, s nečim više od spontane vedrine i dostojanstva, očito na paradi. Bili su to novinari iz dva severna crnačka časopisa. Počeli su od novinarskog stola dole u prednjem delu sudnice, jer novinari tamo, severni i južni, nacionalni i lokalni, nisu imali prigovora, a ni sudija. Ali jedan od advokata odbrane rekao je da je jednako dobro da crnac ne sedi za novinarskim stolom zajedno s belcima i belkinjama, i ta primedba je ponovljena. Takođe, lokalni crnci su nagovestili da bi to shvatili kao uslugu ako bi severni crnci odabrali galeriju. Tako su zauzeli svoja mjesta tamo gore, gde je, može se primetiti, bilo potpuno nemoguće dobiti bilo kakav potpuni zapisnik postupka.Zatim je usledila vrlo snažna agitacija da se vrate za novinare. Ali ispostavilo se da je to bilo inspirisano odbranom. Tolika je bila složenost ovog slučaja.

Bilo je komplikovano čak do te mere da nije bio pravi slučaj linča, iako je čovek izveden iz zatvora bio crnac, a ljudi optuženi za njegovo ubistvo bili su belci. Ili, bolje rečeno, nije se radilo o čistom slučaju linča. Taksisti Greenvillea su iz tipa ljudi koji voze taksije bilo gde. To su ljudi koji ne vole stalan posao u trgovini, tvornici ili kancelariji, ili nemaju sklonosti za to, imaju određeni stepen mehaničke inteligencije, nemaju želju da se uzdignu daleko u svetu, uživaju u vožnji radi nje same i ne boje se opasnosti koje prete onima koji su na putu noću. Oni su, zapravo, žilavi momci, neokaljani intelektualizmom, a njihova odvojenost od stabilnog života zajednice oko njih daje im klanovski duh koji ponekad degeneriše u duh bande. Lokalni uslovi u Greenvilleu podstiču ovaj klanovski duh. U svakom velikom gradu, opasnosti koje prete taksistima dok obavljaju svoj posao su strašne i sramotne za društvo, i povećavaju se iz godine u godinu. U Greenvilleu su zaista vrlo strašne. Veliki broj ljudi će verovatno unajmiti taksi, jer u regiji ima relativno malo automobila; dve trećine ljudi koji će verovatno unajmiti taksi u Greenvilleu žive u malim zajednicama ili izolovanim domovima; toliko je vruće veći deo godine da ljudi radije voze noću. Stoga taksisti provode veliki deo svog vremena putujući izvan grada nakon mraka. Posledično, veliki broj taksista je u poslednjih nekoliko godina opljačkan i napadnut, ponekad i ozbiljno, od strane svojih putnika. Broj ovih zločina koji nisu praćeni hapšenjem je, očigledno, dovoljno velik da taksisti osećaju štetu. Neuspeh u hapšenju je posebno izražen u slučajevima u kojima su napadači navodno bili crnci, iz razloga što je, kako se kaže, crnce teško identifikovati. Taksisti su stoga imali ogorčenje prema putnicima koji su ih napali, crncima uopšte i policiji. U odbranu policije navodi se da je istraga ovih zločina otežana jer se određeni broj njih uopšte nikada ne dogodi. Poznato je da taksisti koji su upali u finansijske probleme rešavaju ih pretvarajući se da su ih vozači, koje opisuju kao crnce, opljačkali za novac kako bi unovčili rasne predrasude.

Dana 15. februara 1947. godine dogodio se incident koji je zbližio taksiste Greenvillea. Vozač po imenu Brown pokupio je crnca, dvadesetčetverogodišnjeg mladića po imenu Willie Earle, koji ga je zamolio da vozi do kuće njegove majke u okrugu Pickens, oko osamnaest milja od Greenvillea. Gospođa Earle, inače, rodila je Willieja kada je imala četrnaest godina. I Willie Earle i Brown bili su žrtve tragedije. Willie Earle je bio vozač kamiona i veoma je uživao u svom zanimanju. Ali bio je epileptičar i iako su se njegovi prijatelji urotili s njim da sakriju tu činjenicu od njegovog poslodavca, došao je dan kada je u napadu pao iz kamiona i povredio se. Njegov poslodavac je stoga sasvim ispravno odlučio da ga ne može zaposliti na poslu na kojem bi se toliko verovatno mogao povrediti i otpustio ga je. Nije mogao dobiti nijedan drugi posao kao vozač kamiona i bio je prisiljen raditi kao građevinski radnik, zanimanje koje mu se nije toliko sviđalo i koje mu je donosilo manje novca. Postao je izuzetno depresivan i počeo je mnogo piti. Njegovi napadi su postajali sve češći, a razvio je i veliko neprijateljstvo prema belcima. Prvi put u životu upao je u nevolju zbog iznenadnog i ničim izazvanog napada na izvođača radova koji ga je zaposlio, te je poslan u zatvor iz kojeg je ubrzo pušten kada je putovao s Brownom. Brownova tragedija bila je i fizička. Bio je ranjen u Prvom svetskom ratu i postao je taksista, iako nije bio uobičajen tip, jer ga je zdravstveno stanje prisiljavalo da prihvati posao koji je mogao napustiti kada mu je potreban odmor. Bio je čovek obzirnog i ljubaznog karaktera. Stanovnik Greenvillea kojem se moglo verovati rekao mi je da je tokom nekog socijalnog rada naišao na taksistu i njegovu suprugu koji su pretrpeli izuzetnu nesreću i da je bio najviše impresioniran ulogom koju je Brown odigrao u pomaganju da ponovo stanu na noge. „Može se sasvim opravdano reći“, rekao mi je ovaj stanovnik, „da je Brown bio izvanredan čovek, koji je imao dobar uticaj na ove taksiste i uvek se trudio da ih drži podalje od nevolja. Linč je upravo nešto u što im ne bi dozvolio da se upuste.“

Willie Earle je te noći pešice stigao kući. Brown je pronađen kako krvari od dubokih ubodnih rana pored svog taksija, udaljenog milju ili dve, i odvezen je u bolnicu, gde je naglo propao. Willie je uhapšen i smešten u zatvor okruga Pickens. Kasno u noći 16. februara, melanholični i strastveni gospodin Roosevelt Carlos Hurd bio je, kako se pričalo, po nekom poslu. Kasnije je čuvar zatvora okruga Pickens telefonirao šerifovoj kancelariji u Greenvilleu da mu javi da je rulja od oko pedeset muškaraca došla u zatvor u taksijima i prisilila ga da im preda Willieja Earlea. Malo kasnije, neko je telefonirao crnačkom pogrebniku u gradu Pickensu da mu kaže da se pored klaonice, u sporednom putu s glavnog puta od Greenvillea do Pickensa, nalazi mrtvi crnac kojem su potrebne njegove usluge. Zatim je telefonirao mrtvozorniku okruga Greenville, čiji su ljudi pronašli unakaženo telo Willieja Earlea na tom mestu. Bio je pretučen, izboden nožem i upucan u telo i glavu. Grmlje oko njega bilo je prekriveno njegovim moždanim tkivom. Njegov narod je tugovao zbog njegove smrti tugom koja je bila suprotna tuzi koju su Brownovi prijatelji osećali za njim. Oplakivali su Browna jer se brinuo o njima; prijatelji Willieja Earlea oplakivali su ga jer su se i oni brinuli o njemu. Stekao je niz uglednih prijatelja pre nego što je postao mrzovoljan i neposlušan.

Trideset šest sati nakon što je pronađeno telo Willieja Earlea, nije bilo hapšenja. Ovo je bilo izuzetno, jer je linč - ako je uopšte bilo linča - planiran u kafiću i taksi kancelariji koji se nalaze jedan nasuprot drugom s druge strane parkinga iza zgrade suda. U prizemlju zgrade suda nalazi se šerifova kancelarija, koja ima velike prozore s pogledom na parking. Osoblje sedi u toj kancelarijj celu noć. Ali ili niko nije primetio nekoliko taksista koji su prolazili amo-tamo u satima kada bi inače odlazili s dužnosti ili se niko nije setio koga je video kada je čuo za beg taksista iz zatvora sledećeg dana. Kada je prošlo trideset šest sati, državni tužilac Tom C. Clark poslao je nekoliko FBI-jevih ljudi da pažljivo traže ubice Willieja Earlea. Ovaj korak je, naravno, izazvao automatsko ogorčenje protiv federalnih akcija koje je karakteristično za Jug; Ali trebalo je imati na umu da se veruje da je ubica bilo oko pedeset, a Greenville nije imao dovoljno veliko policijsko osoblje da se nosi s tako opsežnom potragom. Osetljivost zasnovana na brizi za prava država rasplamsala je glasina da je državni tužilac Clark poslao ljude FBI-a bez konsultacija, ili čak informisanja, guvernera Južne Karoline. Bilo da je ova glasina bila istinita ili lažna, verovalo se u nju, i to je objasnilo mnogo neprijateljstva prema suđenju koje nije imalo nikakve veze s odobravanjem linča. Vrlo brzo FBI je uzeo izjave od dvadeset šest muškaraca, koji su, zajedno s petoricom drugih koje su spomenuli u svojim izjavama, uhapšeni i optuženi za počinjenje ubistva, saučesništvo pre ili posle ubistva i zaveru za ubistvo. Teško je reći, sada kada su svi ovi optuženi oslobođeni svih ovih optužbi, kako treba gledati na izjave. One se uglavnom sastoje od priznanja da su optuženi bili umešani u ubistvo Willieja Earlea. Ali zakon je proglasio da oni nisu imali više veze s ubistvom od vas ili mene ili predsednika Trumana. Stoga, izjave moraju biti dela fikcije, ljubavne priče koje su ovi stanovnici Greenvillea bili neobično inspirisani da ispletu oko tragičnih događaja u svojoj sredini. Evo šta je jedan romanopisac izmislio o počecima tog zla:

Između deset i jedanaest sati naveče 16. februara 1947. godine, bio sam u kancelariji taksija Blue Bird i čuo neke momke, čiji identitet ne znam, kako govore da crnca treba izvesti i linčovati. Nastavio sam raditi do otprilike dva sata ujutro 17. februara 1947. godine, kada sam se vratio u kancelariju taksija Blue Bird gde je RC Hurd radio na telefonskoj centrali. Nakon što sam bio tu nekoliko minuta, Hurd je obavio nekoliko telefonskih poziva drugim taksi kompanijama u Greenvilleu, uključujući Yellow Cab Company, Commercial Cab Company i Checker Cab Company. Zamolio je svaku kompaniju da vidi koliko ljudi želi za Pickens. Svaki put kada bi nazvao, rekao bi im ko je. Kada bi završio s pozivima, zamolio me je da vozim svoj taksi, Fordovu kočiju iz '39. koja ima broj dvadeset devet (29), i prevezem gomilu ljudi za Pickens. Rekao sam mu da je on "šef". Zatim je primio telefonski poziv od jedne od taksi kompanija i rekao im da neće moći ići dok se Earl Humphries, noćni dispečer, ne vrati s večere. Nakon što se Earl Humphries vratio s večere, Hurd, ja, Ernest Stokes, Henry Culberson i Shephard, svi vozači Blue Birda, ušli smo u Culbersonov taksi, koji je bio plave boje Ford iz '41. Odvezli smo se do Yellow Cab Company u ulici West Court Street, a zatim je Albert Sims u svom taksiju. U Yellow Cab Company sreli smo sve ostale taksiste iz taksi kompanija. Nakon što smo se svi organizovali, naredba koju mi ​​je dao RC Hurd bila je da se vratim i pokupim svoj taksi u uredu Blue Birda. Želeo bih ovde reći da je Hurd već dogovorio sastanak sa svima u Yellow Cab Company.

Ove rečenice dotiču se karakteristike koja uznemirava mnoge građane Greenvillea: Mnogo se toga dešavalo, u sat vremena kada je grad mrtav, tačno ispod šerifovih prozora, gde je osoblje provodilo noćne sate bez, verovatno, mnogo distrakcija. One se također dotiču glavne opasnosti čovečanstva. Čovek, rođen jednostavan, hrabro se suočava sa komplikacijama i pokušava ih prevazići. On pretvara svoj um u tanku žicu koja može zaviriti u međuprostore između pojava i izvući tajnu strukturne složenosti svemira; on koristi sposobnost imitacije koju je nasledio od majmuna da stvara pod uslovima koji se približavaju ovoj složenosti stvaranja; tako se pojavljuju čuda poput telefona i motora sa unutrašnjim sagorevanjem, koji postaju sluge strašne jednostavnosti gospodina Hurda, i tu smo opet na početku.

od petnaestak automobila postrojio se za ekspediciju. Svi osim jednog bili su u svom taksiju. U svojim izjavama, taksisti su o onom koji nije bio taksi govorili kao o "civilnom" automobilu, a o ljudima koji nisu bili taksisti kao o "civilima". Kada su stigli u zatvor okruga Pickens, koji se nalazi na uglu autoputa i sporednog puta, oko dvadeset milja od Greenvillea, neki od njih su se parkirali na autoputu, a neki na sporednom putu. Taksi je usmerio svoj reflektor na ulazna vrata i oni su pozvali zatvorskog čuvara. Kada su mu rekli da su došli po crnca, on je rekao: "Pretpostavljam da vi momci znate šta radite", i uzeo im ključeve od zatvora. Jedini protest koji je, čini se, izrekao bio je zahtev da muškarci ne koriste psovke, u slučaju da ga njegova supruga čuje. Također je, s pažnjom na koju se niko ne može požaliti, istakao da su u zatvoru bila dva crnca i naznačio koji od njih dvojice nije bio kriv ni za šta gore osim što je prošao kroz propušteni ček. Mnogi smatraju da je predaja Willieja Earla od strane tamničara jedna od najgorih strana slučaja. Smatra se da je tamničar pokazao kukavičluk predajući crnca rulji. Međutim, kada sam posetila zatvor okruga Pickens, otkrila sam da situacija nije onakva kakva je izgledala sa sigurne udaljenosti.

Zatvor je blaga zgrada od crvene cigle, planirana s mnogo fantazije od strane nekoga ko je video slike dvoraca u knjigama i čitao romane Sir Waltera Scotta i gospođe Radcliffe, ili je bio inspirisan ljudima koji su ih čitali. To je zgrada u kojoj bi Sitwellovi uživali. Prednji deo je u suštini kao i svaka kuća u okrugu, sa dva sprata i tremom koji se proteže oko njega. Ali na uglu s pogledom na autoput i sporedni put uzdiže se zaobljena kula sa grudobranama, a iznad ulaznih i bočnih vrata su lukovi i grudobrani koji sugerišu da su reči "tamnica" i "oubliette" prolazile kroz arhitektov um, ali da je to bio ljubazan um, zainteresovan za slikovito, a ne za odmazdu. Ovaj deo zatvora, koji izgleda kao rezidencija i kancelarija tamničara, spojen je s malom, duguljastom zgradom, ozbiljnom osim nastavka feudalne fantazije duž parapeta, sa šest prozora s rešetkama na prvom i šest na drugom spratu. Ćelije moraju biti izuzetno male, i verovatno je da zatvor daleko ne zadovoljava moderne standarde, ali na bočnim vratima visi ugodno velikodušan oglas koji objavljuje da je radno vreme za posetioce od devet do jedanaest ujutro i od dva do četiri poslepodne. Pod verande se raspada. Na drvenom stolu je grimizni amarilis. Pored njega stoji žena tamničara i sasvim je razumljivo da njen muž ne bi želeo da ona čuje psovke. Nosi naočale, ružičasti pamučni šeširić sa sunčanim uzorkom, pamučnu haljinu s plavim cvećem, smeđu pregaču ispruganu rastresenim kuhanjem. Govori slatko, ali iz apstrakcije; kosti su joj krhke kao ptičje; oči joj gledaju pravo kroz naočale, pravo kroz ovaj vrući i bedni svet, u čudu. Metodistkinja je. Bog je oko nje kao obavijajuće utočište. Onaj od nje koji je na zemlji kuva za zatvorenike, kojih obično ima pet ili šest, i za petnaest ili šesnaest ljudi u sirotinjskom domu uz cestu. Ima kćerku koja joj pomaže, ali i kćerka je nežna i krhka, i ima dete o kojem se mora brinuti. Umorne su, ljupke, očito ih sudbina ne voli.

Dok sam stajala na verandi s njima, razmišljala sam da bih, kad bih ja bila zadužena za taj zatvor i kad bi rulja došla da me pita za zatvorenika, predala bez ikakvog otpora. Zatvor je daleko od centra Pickens Towna, na dohvat ruke. S jedne strane je veliko prazno zemljište. S druge strane, iza oronule ograde, na pašnjaku, gde pase nekoliko mršavih krava, stoji dugačka koliba u kojoj kao da žive dve ili tri porodice. Tri žene su stajale na verandi sa svojom decom, blede i potištene. (Zapanjujući nagoveštaj o ekonomiji okruga dali su neki detalji koje sam prikupila u vezi s uslovima pod kojima većina ljudi postaje zatvorenik ovog zatvora. U okrugu Pickens, čovek koji je priveden zbog pijanstva obično se kažnjava s dvanaest dolara, s alternativom odlaska u zatvor na trideset dana; ako je bio pijan i remetio je red, dobija šezdeset dana ili dvadeset četiri dolara; ako je vozio automobil dok je bio pijan, dobija devedeset dana ili pedeset dva dolara.) Nasuprot zatvora nalaze se veće kuće, u kojima mogu živeti energičniji ljudi, ali autoput je širok i svako ko odgovori na poziv zatvorskog čuvara u pomoć morao bi preći znatnu udaljenost bez zaklona. Moje sumnje u mogućnost iskazivanja idealne hrabrosti u zatvoru okruga Pickens potvrđene su kada je stigao zatvorski čuvar, gospodin Ed Gilstrap. Bio je to krupan čovek u šezdesetim godinama, s onim pasivnim i podatnim izgledom dobrodušnosti koji je karakterističan za muškarce koji obavljaju male političke funkcije. Nosio je kaki kombinezon sa zelenim tregerima i derby majicu. Kada je ovo skinuo da me pozdravi, otkriveno je da se niz njegovo ćelavo teme proteže novi ožiljak, užasno dubok i dug oko 7 do 10 centimetara. Nije spontano spomenuo incident koji je doveo do ove povrede, ali kada su ga pitali o tome, objasnio je da su 23. aprila, devet nedelja nakon linča, trojica zatvorenika pokušala pobeći iz zatvora i dok ih je sprečavao, jedan ga je udario gvozdenom cevi po glavi. Šta je uradio? Pucao je na njih i ubio jednog, a ranio drugog. Ranjeni je još uvek bio u bolnici. „Voleo bih da sam ga ubio“, rekao je g. Gilstrap, ne neljubazno, već s jednostavnim realizmom, „jer me je on udario s cevi.“ A treći čovek? „On je još uvek ovde u zatvoru“, rekao je g. Gilstrap. „Trudimo se biti pravedni prema njemu. Hranimo ga isto kao i pre.“

Muškarci koji su odveli Willieja Earlea bili su u stanju uma koje se ne može precizno definisati kao krvožednost. Pokretala ih je emocija koja je svugde visoko cenjena, a posebno visoko u ovoj zajednici. Širom sveta prijateljstvo se smatra svetom vezom, a u Južnoj Karolini se smatra da bi trebalo nadjačati gotovo sva druga razmatranja. Greenville se u početku iznenadio što je jedan od advokata odbrane, gospodin Thomas Wofford, prihvatio slučaj. Strancu nije bilo lako razumeti ovo iznenađenje, jer je slučaj mogao biti prilagođen gospodinu Woffordu; ali ipak, iznenađenje se osećalo. Međutim, kada se shvatilo da grupa optuženih koje je zastupa uključuje polubrata pokojnog prijatelja gospodina Wofforda, njegov postupak je ocenjen razumljivim i pohvalnim. Stoga ne treba čuditi što je u Greenvilleu grupa vrlo jednostavnih ljudi, tugujući zbog okrutnog ubistva voljenog prijatelja, osećala da imaju pravo uzeti osvetu u svoje ruke. Osećali bi to jače da je među njima bio iko ko veruje da je sve poznato, da je konačni sud moguć, da ako je Brown bio dobar čovek, a Willie Earle loš čovek, Božja volja u vezi s ovom dvojicom ljudi je bila sasvim jasna. Naravno, bilo bi potpuno besmisleno pretvarati se da ljudi, ko god da su bili, koji su ubili Willieja Earla, nisu bili pogođeni bojom Williejeve kože. Svakako nisu verovali da će ih zakon progoniti - barem ne previše daleko ili vrlo brzo - zbog ubistva crnca. Ali više je nego moguće da bi ubili Willieja Earla čak i da je bio belac, pod uslovom da su bili sigurni da je ubio Browna. Romanse u obliku izjave bacaju svetlo na stanje uma onih koji su kasnije pričali o tome kako su uveli Willieja Earla u taksi i odvezli ga na mirno mesto gde je trebao biti ubijen. Jedan kaže da je taksista sedeo pored njega i "lepo razgovarao s njim". Ne misli da je govorio na način koji je Willie Earle uživao, već da su taksisti mislili da je ono što govori uzvišeno. G. Hurd je opisao kako je Willie Earle sedeo na zadnjem sedištu žutog taksija, a taksista je kleknuo na prednje sedište i bodrio ga: „Sada kada ste priznali da ste porezali gospodina Browna, sada želimo znati ko je bio drugi crnac s vama.“ Willie Earle je odgovorio da ne zna; i čini se sumnjivim da je s njim bio još jedan crnac. Taksista je nastavio, s naglaskom samodopadnog pietizma: „Znate da smo vas doveli ovde da vas ubijemo. Ne želite umreti s laži u srcu i na jeziku.“

Brownovi prijatelji bili su u stanju žalosti koje je najgore podneti. Brown nije bio mrtav. Umirao je i nisu mogli ništa učiniti da ga spasu. Bili su u tom stanju frustracije koje tera ateiste na samrtnoj postelji svojih voljenih da proklinju Boga. „Zatim su crnca drogom izbacili iz auta“, rekao je g. Hurd u svojoj izjavi. („Droga“ je svakako bolja reč od „izvučena.“) Niko ne govori o tome da je išta radio tamo pored klaonice; svi govore o tome da su čuli stvari. Jedan je čuo „kidanje tkanine i mesa“, drugi je čuo „neke zvukove lizanja kao da ga udaraju kundakom pištolja“. Neki su čuli crnca kako kaže: „Gospode, ubio si me.“ Neki su videli kao i čuli. „Video sam“, izjavio je jedan, „kako je Hurd uperio jednu sačmaricu prema tlu u smeru gde sam procenio da crnac leži i povukao okidač; tada sam čuo pucanj. Zatim sam čuo Hurda kako traži od nekoga da mu da još jednu čahuru.“ Ali g. Hurd je također među onima koji su čuli, ali nisu ništa učinili. Nije čak ni video. „Kad sam video da će ubiti crnca“, izjavio je, „samo sam se okrenuo, jer to nisam želeo videti.“

Ljudi se mogu naviknuti na činjenje dela okrutnosti; nedavna Evropa to dokazuje. Ali prvi čin okrutnosti gadi i sramoti daleko iznad moći predviđanja nemaštovitog čoveka. Muškarci koji su se pridružili linču u raspoloženju pravednika koji ispunjavaju dužnost, prema njihovim izjavama, nisu uživali u samom linču. „Čuo sam samo jedan pucanj iz pištolja jer sam odmah odvezao“, izjavio je jedan. „Radio sam samo jednu noć od tada“, izjavio je drugi. Fat Joy, kaže drugi, bio je obuzet užasom na putu kući, prišao je jednom od taksija i rekao: „Vozimo se jedan pored drugog; mislim da dolazi zakon.“ Ali to je bio samo civilni automobil koji je bio s njima celu noć. O njihovom povratku u grad, drugi navodi: „Izašao sam na stanici Southern i ušao u Southern Café. Popio sam kafu. Čovek George, Grk, iza pulta, rekao je: 'Jeste li ga uhvatili?' Rekao sam: 'Na koga mislite?' On je rekao: 'Znate.'“ „Rekao sam: 'Ne znam o čemu pričate.'“ To je bilo toliko malo slično onome što su očekivali da je čak i gospodin Hurd obavestio FBI da misli da je sve bila greška i da se prisetio da nikada pre nije bio u nevolji ni zbog čega. Da ih je taj čin zgrozio, dokazano je bez ikakve sumnje na sudu. Kada je Sam Watt, pomoćni, ali uočljiviji tužilac, pročitao iz izjava detalje o tome šta je učinjeno Willieju Earleu i opisao ih kao odvratne užase kakvi su i bili, optuženi su se posramili. Nisu voleli da ih njihove supruge čuju; i zaista, i njihove supruge su se zgrozile. Sam otac gospodina Hurda, čija će odanost gospodinu Hurdu biti nepokolebljiva u večnosti, gledao je s visoka na svoj dugi nos; tako bi mogao gledati inkvizitor, iznenada obuzet sumnjom u pročišćavajući plamen. Taj sat je prošao. Na suđenju je bilo onih koji su se pobrinuli za to. Ali u tom satu optuženi su sigurno mrzeli zlo i voleli dobro.

Pre mnogo godina, jedan pesnik u New Yorku, brbljajući o nepristojnostima ranog roditeljstva, rekao je okupljenima da njegovo dvogodišnje dete već uživa u čitanju poezije. Neko ga je pitao kakvu poeziju mu čita. „Shelley i neka moja dela“, odgovorio je. „To“, rekao je lažni prijatelj, „daje detetu celi spektar.“ Ovo suđenje dalo je detetu celi spektar. Sudija, J. Robert Martin, Jr., vrlo je lokalni. Zna sve o retorici i operi. Njegov govor izaziva čuđenje kako najbolja vrsta stenografa, koji beleži zvukovima, a ne osećajima, nije potpuno zbunjena na Jugu, gde „Vi gospodo morate rasporediti svoje vrijeme“ pretvara u „Vaši ljudi moraju rasporediti svoje vreme“, s veličanstvenim vibratom na diftonzima i snažnom melodijskom linijom za celinu. Toliko je dobar da iako je lokalni, proširuje lokalno značenje i podseća da su veliki južnjaci veliki ljudi na celom svetu. Ima humora, ali mrzi klauna. Mnogo bi dao da je sudnica bila u potpunosti pristojna; kada bi neka važna ličnost iz regije sela na podij i prebacila svoj kabanicu preko pravnih knjiga na sudijinom stolu, to ga je iritiralo. Njegova ljubav prema lepoti i finim manirima proteže se i na intelektualni svet. Njegov napad upućen poroti bio je i snažan i lepo oblikovan. Tokom celog suđenja stajao je na horizontu, proglašavajući svoje neprijateljstvo prema bezakonju i svoju odlučnost da svoj sud održi čistim, sa čvrstom i nepokolebljivom pozitivnošću koja ga je morala učiniti ličnim neprijateljem svakog reakcionarnog čoveka u državi.

Vođa optužbe nominalno je bio Robert T. Ashmore, advokat okruga Greenville, blaga i uljudna osoba. Ali vodeći tužilac bio je Sam Watt, koji dolazi iz susednog grada Spartanburga, advokat visokog ugleda širom Juga, mnogo dinamičnija osoba. Njemu je slučaj dodelio državni tužilac države Južna Karolina na predlog guvernera, otprilike deset dana nakon što su FBI-jevi ljudi stigli. Kada je stigao, preliminarni postupci u slučaju su bili završeni; i provedeni su na katastrofalan način. Uzimanje izjava od optuženih osoba jedan je od najdelikatnijih procesa policijskog rada. Širom sveta, policijske snage verovatno postanu korumpirane i tiranske, te su tada sklone prisiliti optužene osobe na priznanja. To je opštepoznato. Vrlo je teško ispitivati ​​optužene osobe na mestima koja nisu manje-više privatna, i stoga je vrlo teško znati kada su bili ili nisu bili prisiljeni. Iako nema razloga verovati da su agenti FBI-a koristili bilo kakve nelegitimne metode, istina je da su ove izjave uzeli u okolnostima koje ih nisu zaštitile od optužbe koju su im optuženi izneli pod prisilom. Takođe je istina da su izjave predstavljale iskrena priznanja o učešću u teškom zločinu. Zapravo, nije nimalo neuobičajeno da kriminalci koji su počinili dela koja ih duboko pogađaju daju takva priznanja. Ali to nije tako opšteprihvaćeno. Dakle, ovo je bio vrlo sumnjiv materijal za iznošenje pred porotu, i zaista, barem jedan od advokata odbrane je otvoreno izjavio da bi bili budale kada bi verovali da bi dvadeset šest muškaraca sebe inkriminisalo osim ako nisu pod prisilom. Ali loše postupanje je išlo mnogo dalje od toga. Izjave, koje nisu bile date pod zakletvom, mogle su biti dopunjene kada su optuženi podneli zahtev za puštanje pod kauciju, jer je bilo sasvim moguće zahtevati da podnosioci zahteva ponovo navedu svoju vezu sa zločinom u obliku zakletih izjava koje su pripremili njihovi advokati. To nije učinjeno. Optuženi su bezuslovno pušteni na slobodu, a većina njih se, do trenutka kada je Sam Watt došao u slučaj, vratila svojim dužnostima taksista. Svaki stranac koji je posetio grad Greenville krajem februara, marta, aprila ili početkom maja ove godine verovatno je bio odvezen sa stanice od strane osobe koja čeka suđenje za ubistvo i zaveru za ubistvo. Ali nije potrebno u to uvlačiti stranca. Građani Greenvillea su takođe koristili ove taksije, i bilo bi zanimljivo znati kako im se svidela ta ideja.

Tužilac koji bi ove izjave predstavio sudu bio bi vrlo sretan čovek ako bi ih mogao potkrepiti jakim potkrepljujućim dokazima, a vrlo nesretan ako ne bi mogao. Gospodin Watt i gospodin Ashmore nisu imali na raspolaganju ništa slično dokazima koji bi mogli uveriti porotu da ove izjave nisu dobijene prisilom, ili, bolje rečeno, sprečiti porotu da koristi sumnju na prisilu kao izgovor za oslobađajuću presudu. Istina je da je jedan od optuženih predao policiji oštećeni pištolj i da je pištolj bio iste marke kao pištolj koji je nekoliko muškaraca u svojim izjavama opisalo kao pištolj koji je jedan od njih koristio da pretuče umirućeg crnca dok se nije slomio pod snagom njegovih udaraca. Međutim, ovo nije bio tako zadovoljavajući dokaz kao što se čini, jer čovek koji je trebao slomiti pištolj na telu crnca nije sam u svojoj izjavi priznao da ga je koristio da pretuče crnca, a svaka od izjava bila je dokaz samo protiv čoveka koji ju je dao, a ne protiv muškaraca spomenutih u njoj. Ovo nije samo pravna sitnica, već razumna odredba, jer izjave nisu date pod zakletvom i nisu mogle biti podvrgnute unakrsnom ispitivanju od strane advokata spomenutih osoba, osim ako davaoci izjava nisu otišli na svedočku klupu, što nisu učinili. Tu je i svedočenje izvesnog Roya Stansella, vlasnika turističkog kampa na Pickens Highwayu, gde su se zaustavili neki od taksija. Ovo je samo dokazalo da je ekspedicija bila na putu; nije povezalo muškarce s begom iz zatvora ili ubistvom. Tu je bio i nesretni UG Fowler, taksista koji je svedočio da je bio zamoljen da se pridruži grupi i da je odbio. Ali čak je i on čuo svrhu ekspedicije objavljenu samo glasom kojem nije mogao odrediti ime. Moralo je biti mnogo taksista koji su mogli dati mnogo konkretnije dokaze u tom smislu. Zašto to nisu učinili otkriveno je pre kraja suđenja. UG Fowler je napadnut dok je vozio seoskim putem, pretučen i prećeno mu smrću. Pojavio se pred lokalnim sudijom i podneo žalbu, ali sudija je odbio da izda nalog za hapšenje muškaraca koji su ga pretukli. Tako je gospodin Fowler napustio grad.

Stoga se ne može reći da je tužilaštvo sastavilo valjan argument za osuđujuću presudu. Stidljivo brbljanje od strane nekoga ili nekih ljudi koji nisu bili samo brbljavi već su i pratili političko vreme privuklo je većinu njihovih kandži. Dok se slučaj vodio, porota se ne može kriviti za donošenje oslobađajuće presude. Da je osudila po bilo kojoj od optužnica, čak i po najmanjoj, koja se odnosila na zaveru, ili bi presuda bila poništena od strane višeg suda ili bi bio uspostavljen vrlo opasan presedan. Suđenje nije imalo ugodan obrazac, ugodnu harmoniju i kontrapunkt dobrog pravnog postupka, koliko god se sudija trudio da to popravi. Ali da li je porota donela presudu da je nevin zato što je prepoznala slabost slučaja Države, bilo je teško pogoditi. Bila je navika određenih ljudi povezanih sa slučajem da se prema poroti odnose s dubokim prezirom, kao prema gomili koje bi svako ko zna kako da ih zagolica pravom mešavinom brutalnih predrasuda i otrcane sentimentalnosti mogao zavesti da proguta bilo šta; i bilo je čudno primetiti da su ljudi koji su najviše prezirali porotu bili oni koji su najviše prezirali crnce. Meni su porotnici izgledali dobro građeni i doterani; i ostajali su budni, što je prvi i najteži zadatak porotnika, iako su, poput advokata, zadržavali kapute na sebi kada je vrućina bila vlažna, sveobuhvatna groznica. Ničemu se nisam divila kod ove porote osim njenom sastavu. Budući da je Greenville grad sa, kako se kaže, dvadeset pet milionera i velikim brojem bogatih i dobro obrazovanih ljudi, možda se činilo neobičnim da se porota sastoji od dva prodavača, farmera, mehaničara, vozača kamiona i sedam tekstilnih radnika. Neki od bogatih građana zaista su se pojavili na listi porotnika s kojih su birani porotnici, ali su imali posebnu sreću što su ih advokati izazvali. Nepopularan zadatak odlučivanja o slučaju linča stoga je pao na nefavoriziranu grupu koja nije imala novca da angažuje telohranitelja ili da napusti grad. Podsetimo se, bili bi u najtežem položaju da su doneli presudu krivice. Možda ne bi bili ubijeni, poput Willieja Earlea, ili pretučeni, poput UG Fowlera, ali nikada više ne bi mogli mirno voziti taksi, a to bi bila znatna neugodnost u Greenvilleu. Jedna od misterija ovog slučaja je da suđenje nije premešteno u drugi grad.

Od tužilaca, g. Ashmore je održao govor koji nije bio baš živahan, ali je bio savestan i prihvatio je moralne vrednosti uobičajene za civilizovane ljude bez ikakvog kompromisa. Sam Watt, koji gaji duboku i strastvenu mržnju prema nasilju i neredu, i koji je toliko dobar advokat da su ga nesavršenosti slučaja morale duboko povrediti, rešio je situaciju na svoj način koristeći izjave kako bi izgradio sliku linča u svoj njegovoj gnusnosti. Dok su optuženi slušali ovaj govor, mrzeli su zlo i želeli su ga se odreći. Bio je to sjajan, iako vrlo lokalan, govor, i moguće je da će deo njegovog efekta preživeti, iako ga je zatvaranje slučaja za sada otkazalo. To otkazivanje je bilo zbog izuzetne slobode dvojice advokata odbrane od moralnih vrednosti koje su prihvatili g. Ashmore i g. Watt. Druga dva advokata odbrane su ih prihvatila; jedan u potpunosti, drugi delimično. G. Bradley Morrah, Jr., prihvatio ih je u potpunosti, g. Ben Bolt delimično.

G. Bradley Morrah, Jr., je mladić koji je član državnog zakonodavstva. Zastupao je neobičnog optuženika, svog rođaka, g. Johna B. Marchanta, koji ima dvadeset osam godina i sin je udovice iz dobre porodice koju grad veoma voli. G. Marchant je bio vozač "civilnog automobila" koji je pratio kolonu taksija na linč. Prema njegovoj priči, vodio je kontemplativni život u kafiću nasuprot kancelarije Žutog taksija u ranim jutarnjim satima 17. februara kada je video da se formira ekspedicija i pridružio joj se iz čiste radoznalosti. Bio je izuzetno uznemiren kada je otkrio njen cilj i, iako se nije usudio napustiti grupu, nije prišao mestu radnje, već je čekao na određenoj udaljenosti. G. Marchant očigledno provodi veći deo svog vremena prateći šerifove ljude na njihovom noćnom radu samo iz hobija, i svakako je sledećeg dana posetio šerifovu kancelariju i dobrovoljno dao izjavu pre nego što je za tim bilo potrebe. Nema razloga da se ne veruje u njegov iskaz.

I gospodin Marchant i gospodin Morrah ostavili su utisak da su zaglavljeni u pogrešnom veku, poput ljudi zaključanih u vozu koji je preusmeren na sporedni kolosek. Gospodin Morrah je bio staromodnog izgleda kao i guverner Dewey; izgledao je kao dendi iz 1890. Bio je veoma simpatičan, sitan i nežne građe, ali očigledno hrabar; i u njegovom govoru nije bilo ničega neugodnog. Rekao je sudu da poznaje svog rođaka dvadeset pet godina i da zna da nikada nije imao zlobnu misao, te da bi voleo da mu je moguće izvaditi srce iz grudi Johna Marchanta i okrenuti ga u ruci kako bi porota mogla videti da u njemu nema zlog impulsa. Taman je hteo reći da može zamisliti Johna Marchanta „s njegovom majkom, mojom tetkom“, kada je Sam Watt ustao i rekao: „Prigovaram. Nema dokaza o porodici Marchant.“ Sudija je prihvatio prigovor. G. Morrah je promenio frazu u „Mogu ga zamisliti okruženog svojim voljenima“ i rekao da „čvrsto stoji na dnu, poput broda“ te upozorio porotu da će, ako ga osude, činjenice „potresti srca ljudi širom države, od kamenitog vrha Cezarove glave do močvara Fort Sumtera“ i negde drugde na moru, te da će se „duhovi Hamptonovih ljudi pojaviti da vas progone“. Ali u njegovom govoru nije bilo ništa varvarsko. Bio je otvoreno iskrena, ljubazna i savesna osoba i nije omalovažavao nijedan civilizovani standard, iako je bilo zapanjujuće kada je završio svoj govor izjavom da ga je optužba protiv Marchanta podsetila na reči izgovorene pre dve hiljade godina: „Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta rade.“ G. Marchant zaista nije bio toliko dobar.

Ali sa Svetim pismom je napravljena velika igra; to bi se gotovo moglo nazvati igrom s loptom. Biblija koja pripada Okružnom sudu u Greenvilleu je u užasnom stanju. Kao i mnoge Biblije, ima volan ili zavesu od kože koja štiti njene rubove, i to je poderano i raspada se, dok su joj daske napukle, i nije ni čudo. Njeni najtiši sati su kada se na njoj polaže zakletva; u bilo koje drugo vreme, verovatno će biti zgrabljena sa malog stalka na kojem počiva, koji je sličan onome koji se koristi za saksije s cvećem u nekim domovima, i mahana u vazduhu, držana na grudima advokata, gurnuta preko porotničke klupe i bačena nazad na svoje mesto u konvulziji religiozne ekstaze. Deo bacanja Biblije u ovom slučaju bio je inspirisan iskrenim uverenjem. Ali izgledalo je kao da je mnogo učinjeno u hladnom svetogrđu kako bi se impresionirala porota, za koju se pretpostavljalo da je naivno pobožna. Ovo je bio samo jedan od ciničnih pokušaja da se iskoristi pretpostavljena naivnost dvanaest muškaraca u porotničkoj klupi. Predmeti ovih napora bili su, pored religije, alkohol, mržnja države prema naciji, mržnja Juga prema Severu i mržnja belog čoveka prema crncu. Ovo poslednje, sudija je izričito presudio da se ne sme spominjati na sudu. Od četiri advokata odbrane, g. Morrah je poslušao ovu odluku, g. John Bolt Culbertson i g. Thomas Wofford su joj otvoreno prkosili, a g. Ben Bolt, koji se nalazio negde između g. Morraha i druge dvojice, zaobišao je to.

G. Ben Bolt je sporog kretanja, blagog glasa, sede kose, plemenitog izgleda, za kojeg se kaže da drži mnogo govora o običnom čoveku. Industrijski razvoj Juga očigledno proizvodi istu generaciju liberalnih advokata koji su se pojavili u Engleskoj i severnim državama u sličnoj fazi njihovog razvoja. G. Bolt je započeo svoj govor apelom za rasnu toleranciju, slaveći život drage stare tetke Hester, koja je pomagala njegovoj dragoj majci da ga vodi i koja sada leži u grobu koji često posećuje, uvek s osećajem da bi trebao izuti cipele, jer je to sveta zemlja. Uzevši istrošenu Bibliju, promenio je temu i podsetio se da je Vrhovni sud presudio da je Biblija deo običajnog prava države Južna Karolina, te je istakao da Biblija osuđuje osudu bez nekoliko svedoka. Nije bilo potrebno dovoditi Bibliju da bi se to objasnilo, ali g. Bolt je svakako radio svoj posao kada je nastavio da pokazuje nedostatnost dokaza protiv optuženih. Međutim, prestao je s napadom na kredibilitet svedoka UG Fowlera, što je bilo neugodno u svojoj besmislenosti i prividnoj neiskrenosti. Ovog svedoka su pitali šta znače njegovi inicijali, a on je iznenadio sud rekavši da ne zna, da ne predstavljaju ništa osim njih samih. Ljudima koji su ga ispitivali ispred sudnice, rekao je da ga je majka zvala po svom bratu i nikada mu nije objasnila kako mu je puno ime. Lokalni stručnjaci su mi rekli da se ujak verovatno zvao Huger, kao i mnogi ljudi u delovima Južne Karoline bliže moru; to je ime južnjačke porodice hugenotskog porekla, a obični ljudi koji su ga posudili izgovaraju ga "UG". Gospodin Bolt je pokušao proširiti drugo objašnjenje. "To mi ne zvuči baš južnjački", rekao je. "Ti inicijali sigurno ne predstavljaju Roberta E. Leeja ili Stonewalla Jacksona." Pokušavao je izazvati predrasude prema ovoj osobi sugerišući da su ga roditelji krstili kao Ulysses Grant. Ova izuzetno razumna osoba govorila je ono što je očigledno znao da je laž, iz svog neshvatljivog prezira prema poroti. Koliko malo ta škola mišljenja shvata opasnosti od prezira, pokazalo je ono što je dao kada je linč predstavio kao epizodu oko koje niko osim nametljivih saveznih vlasti nikada ne bi pomislio da diže buku. Kada je govorio o agentima FBI-a, rekao je: „Pa, pomislili biste da je neko pronašao novu atomsku bombu“, ali „sve što je to bio bio je mrtav crnčuga.“ Ovo nije specifično južnjački stav. Širom sveta postoje ljudi koji mogu koristiti atomsku bombu jer su zaboravili da je naša dužnost da sve živote, ma koliko strane, pa čak i odbojne, smatramo podjednako svetima.

Govori gospodina Johna Bolta Culbertsona nisu bili okaljani nikakvim poštovanjem prema vrednostima civilizacije. On je u potpunosti prešao na školu mišljenja mrtvih crnaca. Gospodin Culbertson je vitak, uskih grudi i uske glave. Njegova retka kosa je prerano posedela, nos mu je oštar, a lice bezbojno osim vrlo ružičastih usana. Nosi naočale bez okvira, a trepavice su mu bele. Nadlanice su mu gusto prekrivene finim belim dlačicama. U određenim svetlima ostavlja utisak da je prekriven mrazom. Ima veliku reputaciju na Jugu kao liberal. On je lokalni advokat CIO-a i aktivno je radio za njega. Takođe je bio prijatelj emancipacije crnaca i podržao je njihove zahteve za boljim obrazovanjem i proširenjem građanskih prava. Nedavno je održao govor crnačkim veteranima, što mu je oduzelo hrabrost i donelo im veliku sreću. On je jedan od retkih belaca u ovim krajevima koji se rukuju s crncima i oslovljavaju ih prefiksom gospodin, gospođa ili gospođica. Nedavno, članak u New Republicu ga je pozdravio kao jednog od istinskih liberalnih vođa Juga. Mnogi mladi ljudi u Greenvilleu koji žele učestvovati u razvoju Novog Juga smatraju ga inspirativnim učiteljem, a mnogi crnci osećaju posebnu odanost prema njemu. Gospodin Culbertson pripada školi govorništva koja hoda gore-dole ispred porotničke klupe. U kulminacijskim trenucima svojih govora, zauzima čučeći stav, ispruža ruke ispred sebe, paralelno jednu s drugom, i brzo ih okreće, kao da je žongler, a one tanjiri. Konačno, baca jednu ruku napred i njome pokreće svoj argument. Njegova koreografija bila je posebno energična kada je malo radio na mogućim predrasudama porote prema alkoholu. Pokušavao je diskreditovati dokaze vlasnika turističkog kampa koji je identifikovao navodne linčere. Kolena su mu klecnula. „Zar ovaj čovek“ – ruke su mu krenule napred – „nema li honky-tonk... kamp“ – kolena su mu se spustila; ruke su mu krenule dalje napred – „gde prodaju“ – desna ruka mu je izletela; glas mu je zastao u grlu od užasa, a zatim pukao poput biča – „ pivo ?“ Nije ilegalno prodavati pivo u Južnoj Karolini. Ne mislim da je gospodin Culbertson, iako čovek vrlo trezvenih navika, apstinent. Da je ispad bio samo neugodan primer licemerja, zasnovan na dubokom preziru prema svojim bližnjima, zvučao bi gotovo isto; i zvučao bi podjednako nepomirljivo s liberalizmom kako se ta reč shvata..

G. Culbertson se udovoljavao svakoj ludosti koju su porotnici možda nosili u sebi. Govorio je o optuženima kao o „ovim južnjačkim dečacima“. Samo dvoje ili troje se moglo smatrati dečacima. Dob ostalih kretala se od kasnih dvadesetih do pedesetih godina. Usput, bilo je zanimljivo primetiti kako su svi advokati govorili s mnogo jačim južnjačkim naglaskom kada su se obraćali poroti nego kada su razgovarali sa svojim prijateljima. G. Culbertson je napadao agente FBI-a rečima koje ili nisu značile ništa ili su značile da je mnogo manje važno kazniti ubistvo nego držati savezne vlasti podalje. Izneo je primedbu, neobičnu za čuti na sudu: „Ako bi nam demokratska administracija to mogla učiniti, šta bi nam republikanska administracija učinila ovde?“ Kasnije je, čini se, izjavio da je FBI poslana od strane administracije da obezbedi slučaj protiv linča kako bi se osvojili glasovi severnjaka, na demokratskom mestu koje verovatno neće postati republikansko čak ni nakon linčovanja. Može se napomenuti da je i sam bivši agent FBI-a i, kako se kaže, bio je poznat po svojoj revnosti. Iskoristio je svoju nadu da su porota ksenofobi kako bi napao slobodu štampe. Pokazao je na novinarski sto i izjavio da je zbog ovog preteranog insistiranja na istrazi ubistva sada održano suđenje na koje su novine sa Severa poslale predstavnike; a implikacija je bila da su došli s ciljem da ismevaju i vređaju Jug. „ Lai-ai-aife i Tai-ai-aime “, skandirao je s naglaskom koji je bio mnogo jači u sudnici nego što je zvučao u predvorju hotela ili apoteci, „poslali su predstavnike“. Sudija je istakao da gospodin Culbertson nema dokaza o postojanju ovih ljudi i da se o njima stoga ne može raspravljati

Ni na nit koju su nanizani ovi biseri izgleda da je bio argument da je ubistvo Willieja Earlea od vrlo malog značaja, osim zbog svojih dalekih političkih posledica. Gospodin Culbertson je trebao dokazati da nije nenamerno ostavio taj utisak. Zauzeo je svoj čučeći stav, ruke su mu se vrtele, sijao je od ledene radosti, ushićeno je uzviknuo: „Willie Earle je mrtav, i voleo bih da je više ljudi poput njega mrtvo.“ Usledio je oduševljeni, hihotajući, gotovo koketni odgovor optuženih i nekih od gledalaca. Gospodin Hurd i njegov otac izgledali su ohrabreno. Drugi koji su imali drugačije mišljenje uzdahnuli su. Sudija ga je gromoglasno pozvao na red: „Ograničite se na moju presudu ili ću vas sprečiti da se raspravljate s porotom.“ Culbertson, smešeći se optuženima, gotovo im namigujući, rekao je: „Nisam Willieja Earlea nazvao crncem.“ Kada mu je sudija rekao da bude oprezan, nastavio je, i dalje flertujući sa svojom publikom: „Postoji zakon koji zabranjuje pucanje na psa, ali da je besan pas pušten u moju zajednicu, upucao bih ga i pustio da me gone.“ Odvratniji incident se nije mogao dogoditi ni na jednom sudu ni u jednom trenutku.

Stav Greenvillea prema ovom govoru bio je uznemirujući. Prosperitetnom Greenvilleu se nije svideo, ali mu se vrlo malo sviđa što se sviđa gospodinu Culbertsonu, te je objasnio da se od njega ne može očekivati ​​ništa bolje, jer je liberal. Ako je prigovoreno da se ovo upravo ne može očekivati ​​od liberala, ovaj Greenville je odgovorio da je to užasan govor i da su liberali užasni, argument koji se ne može daleko istraživati. Odgovor liberalnog dela Greenvillea nije bio nimalo lakše prihvatiti. Liberali nisu pokušali sakriti važnu činjenicu da su dvojica optuženih bili bliski sa zvaničnikom CIO-a. Ali su insistirali da je gospodin Culbertson iskreno liberalan i da, očigledno, ako ga odbiju, nema lokalnog liberala ni približno njegove energije da zauzme njegovo mesto. Da bi racionalizovali svoje dalje prihvatanje njega, morali su usvojiti teoriju koja im neće doneti nikakvo moralno dobro. Priznali su da bi bilo neugodno za njegove odnose sa lokalnim CIO-om da je odbio da se pojavi u odbrani optuženih; i tvrdili su da je bio u pravu što nije odbio, jer ništa nije jednako važno kao potreba uvođenja CIO-a na Jug. Kada su ih pitali zašto je koristio tako jadne argumente na sudu, odgovorili su da je dužnost advokata da učini sve što može da dobije slučaj za svoje klijente i da je, budući da veruje da će se ovi argumenti svideti poroti, bio obavezan da ih koristi. To je, naravno, čista laž. Ni u jednom sistemu sudske prakse ne postoji moralna obaveza advokata koji prihvati zadatak odbrane optuženog ubice da ide tako blizu opravdavanja ubistva kao što je to učinio John Bolt Culbertson u svom odlomku o Willieju Earleu i besnom psu. Ovo podseća na mnoge slične prilagodbe koje su napravili advokati u Italiji i Nemačkoj tokom ranih dana fašističke i nacističke stranke. Ublažili su svoje tradicionalne principe i praksu jer se osnivanje Stranke činilo nužnošću koja je imala prednost nad svim ostalim. Ali uopšteno se ne shvata da je CIO vrsta stranke koja zahteva takve žrtve.

Ako je je gospodin Culbertsonovo vođenje slučaja zbunilo i iskvarilo standarde mladog liberala Greenvillea, učinilo je nešto podjednako neugodno crncima. Veza koja povezuje optužene i glavnog inspektora poznata je svakom crncu u gradu. Neobrazovani crnci su izmislili vlastitu legendu o toj temi. Veruju da kuća gospodina Culbertsona pripada glavnom inspektoru, a glavni inspektor tvrdi da će Culbertsonov nameštaj baciti na pločnik ako gospodin Culbertson ne spasi dobro ime njihovih roditelja. Zatim se smeju, s gromoglasnim, podrugljivim cinizmom koji je poniženje za svakog belca i belkinju u zemlji.

Greenville se najnesretnije, iako najlakonskije, izvinuo zbog govora četvrtog advokata odbrane, g. Thomasa Wofforda. G. Wofford je osoba koju grad voli, ili, preciznije rečeno, za koji oseća neugodnu emocionalnu zabrinutost. On je čovek u kasnim tridesetim, crvenokos, vitke građe i brz na nogama, inteligentan, nervozan, dobro odgojen, s pogledom u očima poput konja koji se rita. Morao je biti vrlo privlačan i optimističan mladić. Uvek je imao sreće. Njegov ujak i tast su poznati advokati, a on je imao dovoljno pameti da najbolje iskoristi prilike koje su mu ove veze pružile. Kaže se da ima političke ambicije. U preliminarnim fazama slučaja, kada je sudija sastavljao listu pitanja koja će se postaviti porotnicima kako bi se utvrdila njihova podobnost za porotnike u ovom slučaju, Sam Watt je želeo da ih se pita jesu li članovi neke „tajne organizacije, lože ili udruženja“. Gospodin Wofford je prigovorio, na osnovu toga da bi takvo pitanje moglo biti „neugodno“.

Svi advokati odbrane su preuveličavali svoj južnjački naglasak i pretvarali se da su naivni kada su se obraćali poroti, ali niko više od gospodina Wofforda. Ova elegantno odevena i vešta osoba govorila je kao da je samo trenutak pre skinula ruke s pluga; i pažljivo je brisao znoj s čela, jer je dobro poznato da se jednostavni dive govorniku koji daje čak i iz pora. Nadmašio je svoje kolege ne samo u ovom pretvarjanju, već i u preziru prema poroti. Pretpostavio je da mrze strance, kao što to čine glupi. Pretpostavio je da će biti škrti na novac, kao što siromašni često jesu. Stoga je istragu FBI-a nazvao „slučajem onoga što ja nazivam 'nametljivim svrbežom'“, istakli su agenti FBI-a koji su sedeli u sudnici i uzviknuli od ogorčenja jer je država zatvorila svoj slučaj četiri dana ranije, „a evo ih, ostaju na državnom trošku“. Morao je dobro znati da će FBI ispuniti svoju dužnost samo ako naredi svojim agentima da ostanu do kraja slučaja, kako bi mogli čuti komentare advokata o njihovim aktivnostima. Bio je protiv FBI-a; bio je i protiv lokalnih predstavnika zakona. „Ako ćete provoditi sve zakone, zašto ne gonite tamničara?“, upitao je. „Trebalo je“, podrugljivo je povikao, „da crnčuga pogrebnik sazna da je bilo linča.“ Izgledalo je da je sve i svi bilo pogrešno, osim ubica i ideje o ubistvu. Poput gospodina Culbertsona, zanemario je sudijsku odluku da se nijedna navodna radnja Willieja Earlea ne sme spominjati kao „opravdanje, olakšavajuća okolnost ili izgovor“ za linč. U pauzi koja je prethodila govoru gospodina Wofforda, kružile su glasine da namerava prekršiti ovu odluku, i to je učinio s očiglednim promišljanjem. Rekao je: „Gospodin Watt tvrdi: 'Ne ubij.' Pitam se da li je Willie Earle ikada pročitao tu izjavu.“ Ovo je bila jednako flagrantna odbrana linča kao i Culbertsonova primedba „Willie Earle je mrtav, a voleo bih da je više ljudi poput njega mrtvo“ i aluzija na besnog psa. Ali bilo je mnogo opasnije, jer nije bilo očigledno odvratno. G. Culbertson je očigledno nastojao ugoditi i pridobiti za saveznike ljude na sudu i izvan njega koji se ni na trenutak nisu mogli smatrati predstavnicima najviših tradicija Greenvillea ili Juga. G. Wofford je pazio da izgleda i govori na takav način da ljudi koji nisu u potpunosti razumeli implikacije njegove odbrane mogu pomisliti da on podržava te tradicije. Kada ga je sudija zaustavio i naredio da se primedba izbriše iz zapisnika, pokazao je izuzetan nedostatak poštovanja prema Sudu, ali opet na takav način da su mnogi ljudi mogli pomisliti da brani cilj pravde i demokratije. I bilo bi zanimljivo znati šta on zapravo brani. „Mi ljudi se prilično dobro slažemo“, rekao je, „dok ne počnu da nam se mešaju u Washingtonu i na nekim severnim delovima,“„i govorio je o severnim vojskama koje su opustošile Jug u Građanskom ratu. Izgrdio je „severne agitatore, radio komentatore i određene publikacije“ zbog mešanja u ovaj slučaj. Rekao je da nas „nazivaju 'uspavanim gradićem'. Kažu da smo zaostala i siromašna država - i jesmo. Ali ova država je naša. Za istoričara, Jug je Stari Jug. Za pesnika, to je Sunčani Jug. Za proroka, to je Novi Jug. Ali za nas, to je naš Jug. Daj mi Boga da nas ostave na miru.“ To bi bio stav koji bi se poštovao u slučaju običnog građanina Greenvillea. Ali s obzirom na želju gospodina Wofforda da ne osramoti tajne organizacije, njegovo neprijateljstvo prema svim agencijama za provođenje zakona i njegov stav prema ubistvu, bilo bi zanimljivo znati zašto je želeo da ga se ostavi na miru da radi.

Ne bi bilo fer hronološki navesti govore poslednja dva advokata odbrane, a ne naglasiti da oni ni na koji način nisu predstavljali Greenville. Nekoliko sati nakon što je gospodin Wofford govorio, čovek kojem se Greenville divi zastao je u predvorju glavnog hotela da mi kaže: „Želeo bih da znate da smo bili jako razočarani Tomovim govorom. Nadali smo se da će se bolje snaći.“ Jedan ljubazan čovek je nešto lepo rekao. Greenville se sledećeg dana, desetog dana suđenja, osećao opuštenije kada je sudija Martin izneo svoju optužnicu poroti. Sudnica je bila punija nego ikad pre. Sada su padali jaki pljuskovi, ali vrućina nije prestala, tako da su žene još uvek bile u letnim haljinama, a muškarci u košuljama, dok je kiša padala u prugama pored prozora. U prvom redu sedišta, unutar sudnice, bile su sudijska supruga i tri kćerke, sve spektakularne lepotice, s prekrasnim crnim očima i svilenkastim crnim kovrčama. Najmlađe dete, koje još nije ni u tinejdžerskim godinama, bilo je odeveno u haljinu od muslina s ružičastim obrazima i imalo je poseban šarm. Sudijina optužba upućena poroti čudno je zvučala kod stranaca, jer prema zakonu Južne Karoline, sudija ne može komentarisati dokaze; on ne sme učiniti ništa više nego analizirati zakon koji se primenjuje na dokaze i definisati presude koje je moguće doneti protiv optuženih. Nije lako shvatiti svrhu zakona. Ako je namera sprečiti da običan čovek bude prevaren od strane svojih nadređenih, postoji jednak razlog za zabranu tužilaštvu i odbrani da drže završne govore. Kakva god bila, optužba sudije Martina bila je majstorska, ali je predstavljala pravni stav vrlo povoljan za optužene. Optuženi su za ubistvo i zaveru, a bilo je vrlo malo dokaza osim njihovih vlastitih izjava. Niko u svojoj izjavi nije priznao ubistvo. Gotovo svi su priznali zaveru. Ali, kako je sudija rekao, "država ne može utvrditi zaveru samo navodnim izjavama pojedinačnih optuženih." Međutim, čini se da se sudija potrudio da poroti objasni da, ako oslobode optužene po optužbama za ubistvo i proglase ih krivima za zaveru, kazne koje im se izriču ne mogu biti duže od deset godina.

Ubrzo nakon tri sata, porota je izašla da razmotri presudu, a sudija je napustio klupu. Naložio je da se optuženi ne izvode napolje i da mogu sediti u sudnici i posećivati ​​svoje porodice i prijatelje. Tako se sud pretvorio u ne baš ugodnu zabavu, na kojoj se moglo izbliza posmatrati određene ličnosti na suđenju. Tu je bila gospođa Brown, udovica ubijenog taksiste, mršava žena s naočalama, istog strogog tipa kao i Hurdovi. Bila je odevena u tešku, ali elegantnu žalost, sa šeširom s velom nagnutim na jednu stranu, i žvakala je žvakaću gumu. Isto je bilo i s profesionalnim jamcem koji je bio pokretačka snaga odbora koji je prikupljao sredstva za odbranu optuženih, krupni, plavokosi, ćelavi muškarac s licem zamišljene divovske bebe; ali nije bio otmen, kao ona - toliko je široko otvarao usta pri svakom žvakanju da je njegova žvakaća guma postala predmet javnog interesa. Tokom suđenja bilo je primetno da, kad god bi sudija pokazao neprijateljstvo prema uvođenju rasne mržnje u postupak, njegovo prežvakavanje bi postajalo posebno široko i vulgarno. Sudija iz drugog lokalnog suda, kao i razni drugi građani Greenvillea, prišli su novinarskom stolu i započeli defanzivni razgovor sa strancima. „Južnjački kompleks inferiornosti preuzeo je kontrolu. Pretpostavili su da će engleski posetilac biti šokiran linčom, ali bilo je nemoguće da iko shvati ko je oduvek živeo u mirnoj zajednici u kojoj nije bilo problema s rasom, da li bih se, molim vas, setio da kada su crnci ubijani u rasnim neredima na severu, niko nije ništa rekao o tome, i da su se ljudi dizali buku oko toga tek kada su se te stvari dešavale na jugu, jer su za sve severne kongresmene glasali crnci? Dodali su da su ionako sigurni da su mi moji severni prijatelji govorili vrlo neljubazne stvari o Jugu. Rekla sam ono što sam stalno govorila od svog dolaska: da Evropa u poslednje vreme nije bila ono što bi se moglo nazvati mirnom zajednicom i da su moji standardi nasilja prilično visoki, i da mi se linč nije činio vrlo važnim kao izbijanje nasilja, ali da je bio važan kao pokazatelj bede; da mi Englezi imamo vrlo složen i masivan problem rase u Južnoj Africi, gde je jedan od nesumnjivo velikih ljudi Britanskog carstva, general Smuts, izneo stavove o rasnoj granici koji bi Greenvilleu delovali prilično...“ reakcionarni; i da su moji severni prijatelji, čuvši da idem na linč, primetili da, dok južnjačko bezakonje ima oprostivo poreklo u tragičnoj prošlosti, severnjačko bezakonje ga nema i stoga je daleko sramotnije. Ono što sam rekla nije izazvalo nikakav odgovor. Kao da smo svako od nas sedeli u staklenoj vitrini koju je izgradila istorija. Uhvatila sam se za argumente koji su nekada bili odeveni u telo,koje su mi još uvijek pripadale srcu i mozgu; rekla sam da se moj otac nastanio na Jugu, da mu je prva žena bila južnjakinja, da je o njenoj pokojnoj dobroti i gracioznosti govorio kao o delom njenom vlastitom, a delom o njenom lokalnom nasleđu, i da me je odgojio da Jug smatram rajem, a period rekonstrukcije paklom. I dalje ništa nisam registrovala. Ovde je bila zavesa izrezana od istog materijala kao što visi između Engleske i Irske.

Bila sam sretna kada je pažnju opšte javnosti odvratio gospodin Hurd. Svi su se sada slobodno kretali sudnicom. Činilo se da je Fat Joy posvuda. Dva advokata i jedan prijatelj već su neko vreme sedeli u porotničkoj klupi, ali su otišli, a dvojica optuženih zauzela su svoja mesta i sedeli su s nogama podignutim na ivicu. David Fredenthal, umetnik koji je prikazivao život , prolazio je sudnicom praveći skice iz raznih uglova, a sada je došao pitati gospodina Hurda, koji je bio na svom uobičajenom mestu, nedaleko od novinarskog stola, da li bi seo umesto njega. Gospodin Hurd se potpuno ukočio od stidljivosti, ali njegov advokat i otac su ga nagovarali da mu nacrta sliku. Prišao je i ukočeno seo na stolicu u sudnici. Moglo se videti da je zaista oduševljen. Gospodin Hurdov otac se motao oko njega, promatrajući umetnika s najvećom znatiželjom, ali previše uljudan da bi prišao i pogledao preko njegovog ramena, kao što smo to činili žilaviji gospodin Culbertson i ja. Postepeno su ljudi primetili da crtaju gospodina Hurda, te je nekoliko optuženih prišlo i stalo pored nas. Potpuno su utihnuli. Gospodin Fredenthal je crtač moderne škole, s lutajućom, karikaturalnom linijom Feliksa Topolskog, a bili su to obični ljudi koji vole strogo reprezentativnu umetnost. Nakon što je crtež završen, otac gospodina Hurda ga je vrlo uljudno pitao može li ga videti. Kada mu ga je dao, stajao je mirno i gledao ga minutu. Njegov sin ga je zatražio i on mu ga je dao bez reči. Ovo je verovatno bio jedan od najrazočaravajućih trenutaka u njihovim životima. Vratio ga je ocu, koji ga je vratio umetniku s naklonom, prisiljavajući svoje crte lica na uljudan osmeh. Zatim su ustali i otišli te seli na svoja uobičajena mesta, zureći ispred sebe. Optuženi koji su posmatrali umetnika zatim su uzeli crtež, naizgled da se uvere da je zaista lud koliko su mislili iz daljine, spustili su ga uz mrmljanje zahvalnosti i odlutali.

Edward Clark, fotograf časopisa Life , trebao je biti romanopisac; on uočava značajne likove i epizode u mnoštvu iskustava kao što indijanski vodič vidi divljač u šumi. Rekao mi je: „Želim da dođeš i razgovaraš s jednim od optuženih i pogledaš mu ruke.“ Odveo me je do svetloputog čoveka u ranim tridesetim, bucmastog i nasmejanog u košulji kratkih rukava, koji je pomalo ličio na Leona Errola. Bila je to njegova supruga koja je svakodnevno dolazila na sud s petero dece. Clark nas je predstavio i rekao: „Sada nam pokaži šta imaš na rukama.“ Čovek ih je ponosno ispružio. Na četiri prsta leve ruke tetovirao je, odmah iznad zglobova, slova „LJUBAV“. A na četiri prsta desne ruke imao je slova „MRŽNJA“. Zatim je podigao palčeve. „T“ je bilo na levom palcu, „O“ na desnom. „Volim mrziti“, pročitao je. Rekao je da je to sam uradio; imao je alate za tetoviranje. Što više prao slova, to su postajala svetlija. Uradio je to kada je imao sedamnaest godina, rekao je, a kada sam ga pitao zašto, prasnuo je u smeh i rekao: „Nedostatak razuma, pretpostavljam, nedostatak razuma. Barem; to bi vam mnogi ljudi ovde rekli.“ Ovaj čovek se oženio devojkom od trinaest godina pre deset godina. Svake godine je rađala dete, od kojih je šestero bilo živo. Živeli su u ulici na periferiji Greenvillea koja se smatra jednim od najgorih delova, iako strancu izgleda prilično ugodno, budući da su kuće udaljene jedna od druge u lepom krajoliku. Ali kuće su stare, loše građene i nehigijenske, a psihološka klima je istovremeno depresivna i žestoka. Siromašno belo stanovništvo je tamo živelo, ali kako je prosperitet rastao dvadesetih godina, oni su se iselili u bolje stanove, a crnci su se uselili. Zatim je došla depresija i belci su izgubili posao ili su im plate smanjene, i bili su sretni što su se vraćali u svoje stare stanove kad god su mogli, iako je to značilo život pored crnaca, koje su mrzeli više nego ikad, jer su sada bili željni obavljati niske poslove koji su do tada bili prepušteni crncima. Ovaj čovek je odrastao tokom ovog užasnog perioda kada su se crnci i belci prepirali jedni na druge poput izgladnelih pasa koji se bore oko kante za smeće. Nije bilo potrebe da se njegov svet zamračuje. Ali ljudi koji su govorili kao gospodin Culbertson i gospodin Wofford izazvali su u njemu strahove koje nikada nije trebao osetiti. „Nemojte me slikati“, rekao je Clarku. „Ovih dana vozim kamion na sever i znam šta bi mi uradili da su znali da sam bio u ovome.“

Jedan riđokosi optuženi nam je pričao da mu je njegov bivši učitelj poslao dvadeset dolara kako bi platio odbranu, kada je objavljeno da sudija ide na večeru i da se neće vratiti do pola deset. Optuženi su odvedeni u zatvor na večeru; tamo je otkriveno da su tokom sudske zabave nabavili nekoliko litara raži. Štampa je izašla za njima, jer je bilo očigledno da porota, čak i ako donese odluku, ne može objaviti presudu dok se sudija ne vrati. Nešto posle pola devet, saznalo se da je porota zazvonila, što je značilo da su doneli odluku. To je svakako značilo da su optuženi oslobođeni svih optužbi. Porotnici su bili vani samo pet sati i petnaest, a morali bi ostati vani mnogo duže pre nego što bi svi pristali na osuđujuću presudu; i morali bi ostati vani mnogo duže pre nego što bi mogli objaviti da se nisu složili. Ovo poslednje, što bi dovelo do proglašenja poništenja suđenja, bilo je ono čemu su se mnogi nadali, jer bi značilo da optuženi ne bi bili polaskani proglašenjem nevinosti, a istovremeno ne bi bilo osude, rizika od rasnih nereda i kršenja tradicije. Ali teško da je bilo ikakve koristi nadati se tome jer nijedan porotnik koji se protivio oslobađajućoj presudi nije mogao biti siguran da ga neki drugi porotnik neće izdati; i, kao što je pokazala sudbina gospodina UG Fowlera, porotnik ne bi bio preterano malodušan ako bi dozvolio da ga to razmatranje optereti. Štampa je znala kakva je presuda i znala je da je još sat vremena do povratka sudije. Pa ipak, znali smo i da nije toliko važno šta se dešava, koliko kako se dešava. Svaki događaj bilo koje veličine nepredvidivo menja život. Do sada bi se u sudnici trebalo dogoditi nešto što nismo mogli ni pretpostaviti da će se dogoditi. Tako smo ustali od stola u hotelskoj trpezariji, gde su posluživali prekrasan obrok koji nikada nije pojeden, i istrčali na ulicu i kroz jaku kišu i uz stepenice Sudnice i duž hodnika i uz stepenice u sudnicu, i tamo je bilo, stvar koju nismo mogli ni pretpostaviti.

Mesto je bilo prepušteno tmini. Svi gledaoci koji nisu bili povezani sa slučajem odavno su otišli kući na večeru, kao i većina prijatelja optuženih i oni članovi porodica optuženih koji su imali dužnosti kod kuće. Optuženi se još nisu vratili iz zatvora. Tako su njihove supruge, očevi i majke sedeli u hodniku, sada praznom i punom sena, gledajući u novinarski sto, gde nije bilo novinara; za klupu, gde nije bilo sudije; za porotničku klupu, gde nije bilo porote; i obuzeo ih je strah od ništavila. Supruge su se zbile u dve i tri, a većina ove dece koja su mogla roditi gorko je plakala. Devojka u zelenom sedela je u univerzalnom stavu muke, pognute glave, prsti jedne ruke rašireni duž linije kose na čelu, zglob spušten na koren nosa. Gospodin Hurdov otac sedeo je polako okrećući svoj slamnati šešir na kolenu, gledajući niz svoj dugi nos u pod. Prozori su nam pokazivali kanale kiše koja se slevala između nas i noći koja je pulsirala i bila obojena grimiznom bojom električnim natpisom na hotelu. Gore u galeriji, trinaest crnaca sedelo je u stavovima umora i očaja. Iza njih, tri prozora gledala su u noć obasjanu svetlima Glavne ulice.

Ovo je bio bedan slučaj za ove crnce. Nisu čak ni mogli doživeti isto emocionalno oslobođenje koje bi im bilo pruženo da je Willie Earle bio nevina žrtva, sveti mučenik. Desilo se da je te noći kada je Willie Earle unajmio Browna da ga odvede u okrug Pickens, on ušao u trgovinu u crnačkoj četvrti, noseći jeftin kartonski kofer. Slučajno ga je ispustio na pod pred noge starijeg čoveka, univerzitetskog diplomca koji je jedna od najuticajnijih ličnosti u crnačkoj zajednici Greenvillea. Kofer se otvorio i sadržaj se rasuo po podu. Stariji čovek se iznenadio kada se Willie nije sagnuo i ponovo spakovao kofer, pogledao ga je, vidio da je jako pijan, pa je sam kleknuo i učinio to umesto njega. Stoga viši slojevi crnaca, iako su se prema Earleu odnosili s divljenja vrednom dobrotom i razumevanjem kao prema osakaćenoj duši koja je delovala bez znanja, nisu pravili problem u slučaju, kao što bi učinili da je žrtva bila normalna i nevina. Desilo se da je jedini konstruktivan predlog u vezi s ovom močvarom bede koja se proteže u beskonačnost oko ovog slučaja, a koji sam čula tokom svog boravka u Greenvilleu, došao od crnca. To je, začudo, bio apel za proširenje sistema Jim Crowa. „Nema ništa što bih više želeo“, rekao je, „od zakona koji bi crncima zabranio vožnju u taksijima kojima upravljaju belci. Oni to vole raditi. Svi mi to volimo raditi. Ne možete li pogoditi zašto? Zato što je to jedino vreme kada možemo platiti belcu da nam bude sluga. I to mi nešto znači, iako mogu proveriti sebe i videti šta se dešava. Kažem sebi: 'Ovo je u redu! Zapošljavam ovog belca! On mi obavlja kućni posao!'“ Zabacio je glavu unazad, duboko udahnuo i potapšao se po prsima da pokaže kako se oseća. „Ako vožnja u belom taksiju to radi meni, šta mislite da radi crncima koji nisu dobro odgojeni ili su puni alkohola? Onda se događaju čudne stvari, vrlo čudne stvari. Ubistvo je samo jedna od njih.“ Izgleda da je praksa u mnogim drugim južnjačkim gradovima, poput Savane, da belci koriste samo taksije s belim vozačima, a crnci samo taksije s crnim vozačima.

Više nijedan crnac nije ulazio u galeriju. Još uvek ih je bilo samo trinaest kada je izrečena presuda. Ali sudnica se polako punila tokom sat i po koji je protekao pre sudijinog povratka. Jemac koji je organizovao fond za odbranu ušao je i seo s prijateljem, koji je takođe ličio na ogromnu bebu; šaputali su tajne jedan drugome na uši, svaki pokrivajući usta ogromnom rukom dok je drugom rukom, na dužini ruke, držao malu cigaretu, kao da bi venac dima mogao poremetiti njihovu masivnost. Udovica Brown gladno je kružila prolazima, očito verujući da će je oslobađajuća presuda mnogo više ublažiti nego što je to moguće. Advokati su ulazili jedan po jedan i sedali za svoje stolove. Gospodin Wofford je bio, kako kažu tamo dole, sretan kao tvor, rumen, veseo i pun anegdota. On i njegova grupa napravili su veseli prednji plan u odnosu na klupe gde su supruge optuženih, osnažene svojim prijateljima koji su se vratili, plakale manje nego pre, ali su i dalje plakale. Dok se jedan od južnjačkih novinara osvrnuo oko sebe na scenu, lice mu je počelo nervozno pulsirati. Konačno, sudija se pojavio na otvorenim vratima svoje odaje, a optuženi su uvedeni u sudnicu. Svi su bili vrlo uplašeni. Držali su se pristojno, ali su im lica bila iskrivljena od straha. Gospodin Hurd, iako je još uvek bio zbunjen, činilo se da se pita nije li se uveliko prevario. Debeli Joy se kretao, noseći tugu jednako neprimereno kao što to čine debeli muškarci. Dok su sedali, njihove žene su ih obgrlile, i oni su se privili jedno uz drugo, topeći se u slabosti svog zajedničkog straha. Sudija je ušao na klupu i poduzeo neke mere za očuvanje reda u sudnici. Naredio je da se svi ljudi uklone sa mesta u sudnici, osim ako nemaju direktan interes za slučaj ili nisu iz štampe. Jemac koji je organizovao odbor za odbranu bio je na takvom mestu i isprva nije ustao da ode, ali su ga sudski službenici naterali da ode. Ljudi koji su tako izbačeni stajali su oko zidova sobe. Oni pored prozora okrenuli su se da pogledaju pljusak kiše, koji je sada bio iznenada jak. Sudija je naredio svim službenicima suda da zauzmu mesta u prolazima i budu spremni za svakoga ko započne demonstracije. Stajali su ukočeno, a supruge optuženih, kao da je to prvi znak trijumfa strogosti, drhtale su i sakrile lica. Porota je ušla. Jedan porotnik se smešio; jedan je izgledao očajnički posramljeno; ostali su izgledali bezizražajno i tajnovito, kao što su to činili tokom celog suđenja. Predali su papiriće na kojima su zapisali svoje presude sudskom službeniku, koji ih je predao sudiji. Pročitao ih je u sebi i rumenilo mu se razlilo po licu.

Čim je službenik naglas pročitao presude i sudija napustio klupu i sudnicu, što je učinio bez zahvaljivanja poroti, sudnica je, u trenutku, postala nešto drugo. Mogla je biti honky-tonk, turistički kamp gde prodaju pivo, da upotrebimo podrugljivu frazu gospodina Culbertsona. Građani Greenvillea koji su došli kao gledaoci izlazili su tiho i zamišljeno. Kakva god bila njihova mišljenja, neće se oporaviti u uobičajenom raspoloženju nekoliko dana. Dok su odlazili, gledali su preko ramena u čvor orgijastične radosti koji su trenutno formirali optuženi i njihovi pristalice. Gospodin Hurd i njegov otac nisu pokazivali tako spektakularne znakove olakšanja kao ostali. Čvrsto su se stisnuli na trenutak, a zatim su se ukočeno rukovali, ali širokim, blagoslovnim pokretima, s prijateljima koji su se okupili oko njih sa žarkim osećajem da među optuženima gospodin Hurd posebno zaslužuje čestitke. Otac i sin su se stidljivo cerekali, ali u njihovim očima je sjala strašna svetlost. Ponovo su znali da su oni izabrane posude Gospodnje. Kasnije je gospodin Hurd, zamoljen za izjavu, trebao reći: „Pravda je zadovoljena... na oba načina.“ U međuvremenu, ostali optuženi su ljubili i grlili svoje žene, njihove žene su stavljale glave na grudi svojih muževa i mazile se u ekstazi životinjske naklonosti, dok su muškarci pružali ruke svojim prijateljima, koji su ih pilali gore-dole. Vikali su, zviždali, smejali se, plakali; iznad svega, sijali su od samozadovoljstva. U stvari, nemojte se zavaravati, ovi ljudi su presudu protumačili kao glasanje o poverenju koje je donela zajednica. Protumačili su to kao neku vrstu izbora za vlast.

Mora da ih je u ovom uverenju enormno ojačalo odobravanje gospodina Culbertsona, koji je, čim je sudija napustio sudnicu, skakao poput koze sa stolice na sto i sa stola na stolicu, kako bi pre zavrnuo ruke svojim klijentima. Čudno, gospodin Ashmore, tužilac, također je bio zauzet govoreći optuženima koliko je sretan što su oslobođeni, sa dirljivim osmehom učitelja koji govori svojim učenicima da ih mora malo zadržati jer su zaista bili previše bučni, ali da je celo vreme znao kakvi su fini, muževni momci. Clark je sada izvadio svoj fotoaparat i baterijsku lampu i stajao je na stolici, fotografirajući proslave. Optuženi su bili oduševljeni i skakali su na stolice da mu poziraju, a njihovi prijatelji su stajali ispod njih, mašući i smešeći se prema kameri, kako bi mogli učestvovati u slavi. U ovim slikovitim veseljima, gospodin Culbertson je bio u prvom planu. Prvo je pozirao s Hurdovima. Zatim se pridružio grupi u kojoj se ni Greenville ni CIO ne bi mogli previše uživati ​​da su je videli u časopisu Life . Na stolici je stajao Debeli Joy, nabrekao i nadimao se od zadovoljstva, a s njegove desne strane stajao je jamac, a s leve gospodin Culbertson, pokazujući zube u ledeno hladnoj ljubaznosti, i svaki je stavljao jednu čvrstu ruku na dečakovu meku masu, a drugu podižući kao da predvodi navijanje. Malo je verovatno da gospodin Culbertson nije bio svestan ciničnog izraza na Clarkovom licu, i savršeno je dobro znao šta drugi članovi štampe misle o njemu. Ali nije ga bilo briga. Life je nacionalni sedmičnik. Gospodin Culbertson ne želi biti nacionalna figura. Namerava biti vrlo uspešna lokalna figura. Moja budućnost, jasno je govorio sebi, je u Greenvilleu i ovo je dovoljno dobro za Greenville, pa idemo. Biće zapanjujuće ako je u pravu. U tom trenutku, on je bio divljenja vrednija figura od gospodina Wofforda, jer ga je barem njegov kredo izveo na videlo stojeći uz ljude čije je honorare primao i čiju je stvar branio. Ali čuvši presudu, gospodin Wofford, koji možda ima nameru postati nacionalna figura, nestao je brzinom svetlosti i nesumnjivo se do tada nalazio na nekoj prikladnoj udaljenosti, brišući usta i govoreći: „Gospode, nisam jeo.“

Nije moglo biti patetičnijeg prizora od ovih taksista i njihovih žena, dece lišene života teške istorije, koji su se radovali spasenju koje je zapravo bilo oslobođenje od opasnosti. Sat ili dva, suđenje je u njima izgradilo onaj osećaj za zakon koji je čoveku potreban kao kruh, voda i krov nad glavom. Znali su šta ubijanje jeste: gnusoba koja rađa gnusobu. Videli su da najvelikodušniji impuls, koji nije podložan zakonu, može roditi sramotno delo. Jer zaista su bili bolesni kada je ono što se dogodilo u klaonici opisano na otvorenoj sudnici. Ali od električne stolice i zatvora spasili su ih ljudi koji su vodili njihovu odbranu ne odvojivši ni minutu da kažu ili impliciraju da čak i ako je čovek ubica, ne sme ga se ubiti i da je ubistvo gnus. Ovi ljudi su ponovo gurnuti u haos. Ljudi kojima su naivno verovali dali su im najluđe lažne ideje o tome kakvo će ponašanje zajednica tolerisati. Treba se setiti da su se ovi ljudi u svojim izjavama međusobno u potpunosti optuživali. Trenutno ih je ujedinilo suđenje, ali kada napetost prođe, shvatiće da se njihovi prijatelji nisu tako dobro ophodili prema njima kao što su mogli. Tada bi propaganda za ubistvo koja im je tako slobodno servirana tokom suđenja mogla uroditi plodom. Ne samo da su oni, zajedno sa svima ostalima, bili ohrabreni da koriste nož i pištolj na načine koji bi ih mogli dovesti u nevolju - jer je apsurdno misliti o Greenvilleu kao mestu čija je tolerancija nereda neograničena - već su bili izloženi većoj opasnosti da nož i pištolj budu upotrebljeni protiv njih. Vrsta napada u kojoj je gospodin Brown umro verovatno je potaknuta atmosferom koja sada visi nad Greenvilleom. Ovi jadni ljudi su potpuno izdani.

Bilo je nemoguće gledati ovu scenu delirija, koju je prizvala mešavina klovnovstva, ambicije i mrzovoljne zlobe, a da se ne oseti želja za akcijom. Pretpostavimo da neko živi u gradu, pristojnom, ali tragičnom, koji je bio zgažen u prašinu i ponovo se uzdigao, i da u tom gradu postoje ljudi koji prete svakoj sili u tom gradu koja ga uzdiže i ohrabruju svaku silu koja ga vuče nazad u prašinu; tada bi linč bio radost. Bilo bi, zaista, veliko zadovoljstvo otići noću do kuće takvog čoveka, s nekoliko odanih prijatelja, i ući tako tiho da se iznenadi i kaže mu: „Nameravao si imati svoje tajne bande da se prikrade tvojim prijateljima i odvedu ih u tamu, ali nije ispravno da ubijaš ono što volimo, a da ne platiš cenu, a zakon te ne kažnjava kako bi trebao.“ A kada ga odvezemo na neko mesto gde nas neće uznemiravati, nateraćemo ga da prizna svoje izdaje i lukavstva kojima je nesreće ljudi pretvorio u svoju korist. Bilo bi ispravno da se očisti od svojih greha. Tada bismo ga ubili, ali ne brzo, jer ne bi bilo razloga da se čoveku koji je prouzročio takvu bol dozvoli da brzo pobegne u sklonište smrti. Program bi izgledao sjajno da nije bilo dvoje pristojnih ljudi iz Greenvillea, muškarca i žene, koji su se zaustavili dok su izlazili iz sudnice i razgovarali sa mnom, jer su bili toliko jadni da su morali s nekim razgovarati. "Ovo je samo početak", rekao je čovek. Bio je u pravu. Bio je to početak niza čudnih stvari.

Iracionalni događaji rađaju iracionalne događaje. Sledećeg dana trebala sam videti crnog nosača na parkingu hotela u blizini Greenvillea kako vređa bele goste kao što nikada nisam videla belog hotelskog zaposlenika kako vređa goste; trebalo je biti manjih napada širom države; trebala je biti linč grupa u Severnoj Karolini. „To je kao groznica“, rekla je žena, suze su joj se skupljale u očima iza naočala. „Širi se, to je infekcija, baš je kao groznica.“ Bila sam spremna priznati da je i ona bila u pravu.

Objavljeno u štampanom izdanju od 14. juna 1947. godine .
Online :the New Yorker 100

ARHIVA BLOGA

• Po oblastima

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Mediokretenizam svetskih razmera - Rutte &Tramp
• Gustave Courbet, Slikarov at
• Trampovo pozorište - završna scena -primirje
• Prve izjave Trampa i Ministarstva vanjskih poslova Irana
• Prvi izveštaj o američkom napadu na Iran

Популарни постови

• 

  Robert Nozick : Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?

  I znenađuje što su intelektualci tako protiv kapitalizma. Druge grupe komparativnog socio-ekonomskog statusa ne pokazuju isti stupanj ...
• 

  Mediokritetstvo- Rutte &Tramp

  "Ti si moj tata!" "Rutte mi je to rekao s puno ljubavi: 'Tata, ti si moj tata'"- izjavio je Tramp." Misl...
• 

  Državni terorizam - atentati - linč/ linč- atentati

  ATENTATI - DRŽAVNI TERORIZAM      Ovih dana se pitam po čemu se razlikuju atentati na naučnike, generale u Iranu i one u Rusiji od nekadašnj...
• 

  Trampovo pozorište - završna scena -primirje

  Još tokom jućerašnjeg dana predsednik Tramp je objavio primirje koje će u narednih dvadesetak sati prerasti u kraj rata ! Izjava : "...
• 

  O demokratiji - Sokrat, Polibije, Herodot

        T okom klasičnog perioda (što otprilike odgovara 5. i 4. veku pre nove ERE ), Grčka, naravno, nije bila država u modernom smisl...
• 

  Mocart i masoni

  Masonska loža ili Mocartov dan , 1782, ulje, Wienmuseum Vienna. Maosnsko društvo je i dan danas pod velom tajne. I pored brojnih...
• 

  Prvi izveštaj o američkom napadu na Iran

  Izrael, uz američku podršku, pokrenuo je složenu i dugotrajnu kampanju usmerenu na iranske sisteme protivvazdušne odbrane, visoke vojne ko...
• 

  Napad Amerike na Iran izvestan!

  B2 spiriti- bombarder    Sudeći po većini pouzdanih i ono malo razumnih izvora svi znakovi ukazuju na to da je Amerika u punom naponu pred ...
• 

  Gustave Courbet, Slikarov atelje

                           B dr.Beth Harris, dr. Stevena Zuckera Nakon što je odbijen od nacionalne izložbe, Courbet je jednostavno pokrenuo...
• 

  Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [II]

            P rva razmatranja veštine osvajanja i odbrane moderne države, tj. tehnike državnog udara, sugerisalo mi je posmatranje izv...

Izjava o objavljivanju tekstova autora

Autor bloga ne radi i ne konsultuje se sa bilo kojom institucijom, organizacijom, ili privatnim licem, i ne prima novčana sredstva koja bi uticala na sadržaj tekstova čiji je autor.

Ostali blogovi

• DOM

  Najjače pivo na svetu
• ALEA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.