Max Weber: Politika kao poziv ( drugi deo )

U okviru ovog predavanja, sasvim je nemoguće čak i skicirati sociologiju modernog političkog novinarstva, koje u svakom pogledu predstavlja poglavlje za sebe. Svakako, ovde je na mestu samo nekoliko stvari koje se o tome tiču. Zajedničko sa svim demagozima i, usput rečeno, sa advokatom (i umetnikom), novinar deli sudbinu nedostatka fiksne društvene klasifikacije. Barem je to slučaj na kontinentu, za razliku od Engleza, a, usput rečeno, i sa ranijim uslovima u Pruskoj. Novinar pripada nekoj vrsti kaste izopštenika, koju 'društvo' uvek procenjuje kao svog etički najnižeg predstavnika. Stoga su najčudnije ideje o novinarima i njihovom radu u inostranstvu. Ne shvataju svi da zaista dobro novinarsko dostignuće zahteva barem onoliko 'genija' koliko i svako naučno dostignuće, posebno zbog potrebe da se proizvodi odjednom i 'po narudžbi', i zbog potrebe da se bude efikasan, svakako, pod sasvim drugačijim uslovima proizvodnje. Gotovo nikada se ne priznaje da je odgovornost novinara daleko veća i da je osećaj odgovornosti svakog časnog novinara, u proseku, ne ni malo niži od onog kod naučnika, već, kako je rat pokazao, veći. To je zato što se, po samoj prirodi slučaja, pamte neodgovorna novinarska dostignuća i njihove često strašne posledice.

Niko ne veruje da diskrecija bilo kojeg sposobnog novinara stoji iznad proseka drugih ljudi, a ipak je to slučaj. Sasvim neuporedivo ozbiljnija iskušenja i drugi uslovi koji prate novinarski rad u sadašnjem vremenu proizvode one rezultate koji su uslovili javnost da prema štampi gleda sa mešavinom prezira i jadnog kukavičluka. Danas ne možemo raspravljati o tome šta treba učiniti. Ovde nas zanima pitanje profesionalne sudbine političkog novinara i njegove šanse da dostigne poziciju političkog lidera. Do sada je novinar imao povoljne šanse samo u Socijaldemokratskoj stranci. Unutar stranke, uredničke pozicije su pretežno bile u prirodi zvaničnih pozicija, ali uredničke pozicije nisu bile osnova za vodeće pozicije.

U buržoaskim strankama, generalno gledano, šanse za uspon na političku vlast ovim putem su se znatno pogoršale u poređenju sa onima prethodne generacije. Naravno, svaki političar od značaja je imao potrebu za uticajem na štampu i stoga je imao potrebu za odnosima sa štampom. Ali to što su stranački lideri izašli iz redova štampe bio je apsolutni izuzetak i nije se to trebalo očekivati. Razlog tome leži u snažno povećanoj „neophodnosti“ novinara, pre svega, novinara bez imovine i stoga profesionalno vezanih za medij, neophodnosti koja je određena enormno povećanim intenzitetom i tempom novinarskih operacija. Potreba za sticanjem sredstava za život pisanjem dnevnih ili barem sedmičnih članaka je kao olovo na nogama političara. Znam za slučajeve u kojima su prirodni lideri trajno paralizovani u svom usponu na vlast, spolja, a pre svega iznutra, ovom prisilom. Odnosi štampe prema vladajućim silama u državi i strankama, pod starim režimom [Kajzera], bili su što štetniji za nivo novinarstva; ali to je poglavlje za sebe. Ovi uslovi su bili drugačiji u zemljama naših protivnika [Saveznika]. Ali i tamo, kao i u svim modernim državama, očigledno je da novinarski radnik dobija sve manje i manje kako kapitalistički gospodar štampe, poput 'Lorda' Northcliffea, na primer, dobija sve veći i veći politički uticaj.

Međutim, do sada su naši veliki kapitalistički novinski koncerni, koji su stekli kontrolu, posebno nad "lancima novina", s "oglasima za posao", redovno i tipično bili uzgajivači političke ravnodušnosti. Jer se nikakav profit nije mogao ostvariti nezavisnom politikom; posebno se nije mogla dobiti profitabilna dobrohotnost politički dominantnih sila. Reklamni biznis je takođe put kojim se, tokom rata, pokušavalo politički uticati na štampu na veliki način - pokušaj koji se očigledno smatra poželjnim nastaviti i sada. Iako se može očekivati ​​da će veliki listovi izbeći ovaj pritisak, situacija malih biće daleko teža. U svakom slučaju, za sada, novinarska karijera nije među nama, normalan put za uspon političkih lidera, kakvu god privlačnost novinarstvo inače imalo i kakvu god meru uticaja, raspona aktivnosti, a posebno političke odgovornosti, moglo doneti. Moramo pričekati i videti. Možda novinarstvo više nema ovu funkciju, ili je možda novinarstvo još nema. Teško je reći da li bi odricanje od principa anonimnosti značilo promenu u tome. Neki novinari – ne svi – veruju u napuštanje principijelne anonimnosti. Ono što smo iskusili tokom rata u nemačkoj štampi i u 'upravljanju' novinama od strane posebno angažovanih ličnosti i talentovanih pisaca koji su se uvek izričito pojavljivali pod svojim imenima, nažalost je pokazalo, u nekim od poznatijih slučajeva, da povećana svest o odgovornosti nije tako sigurna kao što bi se moglo verovati. Neke od novina su, bez obzira na stranku, bile upravo notorno najgore bulevarske novine; napuštanjem anonimnosti težili su ka većoj prodaji i postigli je. Izdavači, kao i novinari senzacionalizma, stekli su bogatstvo, ali sigurno ne i čast. Ovde se ništa ne govori protiv principa promovisanja prodaje; pitanje je zaista složeno, a fenomen neodgovornog senzacionalizma ne važi uopšteno. Ali do sada, senzacionalizam nije bio put do istinskog liderstva ili do odgovornog upravljanja politikom. Kako će se uslovi dalje razvijati, ostaje da se vidi. Pa ipak, novinarska karijera ostaje pod svim okolnostima jedan od najvažnijih puteva profesionalne političke aktivnosti. To nije put za svakoga, a najmanje za slabe karaktere, posebno za ljude koji mogu održati svoju unutrašnju ravnotežu samo uz siguran statusni položaj. Ako je život mladog naučnika kockanje, on je ipak okružen čvrstim statusnim konvencijama, koje ga sprečavaju da posrne. Ali život novinara je apsolutno kockanje u svakom pogledu i pod uslovima koji testiraju nečiju unutrašnju sigurnost na način koji se retko dešava u bilo kojoj drugoj situaciji. Često gorka iskustva u profesionalnom životu možda nisu ni najgora. Unutrašnji zahtevi koji su usmereni upravo na uspešnog novinara posebno su teški. Zaista nije mala stvar posećivati ​​salone moćnika na ovoj zemlji naizgled ravnopravno i često biti laskav od svih jer vas se boje, a ipak celo vreme znati da, jedva zatvorivši vrata, domaćin možda mora opravdati pred svojim gostima svoju povezanost s "lešinarom iz štampe". Štaviše, nije mala stvar da se čovek mora brzo i uverljivo izraziti o ovome i onom, o svim zamislivim životnim problemima - šta god "tržište" zahteva - a to bez da postane apsolutno plitak i pre svega bez gubitka dostojanstva otkrivanjem sebe, što ima nemilosrdne posledice. Nije iznenađujuće da postoji mnogo novinara koji su postali ljudski neuspešni i bezvredni ljudi. Naprotiv, zapanjujuće je da, uprkos svemu tome, upravo ovaj sloj uključuje tako veliki broj vrednih i sasvim iskrenih ljudi, činjenicu koju autsajderi ne bi tako lako pogodili.

Ako se novinar kao tip profesionalnog političara osvrće na prilično značajnu prošlost, figura partijskog funkcionera pripada samo razvoju poslednjih decenija i, delimično, samo poslednjih godina. Da bismo shvatili položaj ove figure u istorijskoj evoluciji, moraćemo se okrenuti razmatranju stranaka i partijskih organizacija.

U svim političkim udruženjima koja su na neki način opsežna, odnosno udruženjima koja prelaze sferu i opseg zadataka malih ruralnih okruga gde se nosioci vlasti periodično biraju, političkom organizacijom nužno upravljaju ljudi zainteresovani za upravljanje politikom. To znači da je relativno mali broj muškaraca prvenstveno zainteresovan za politički život i stoga zainteresovan za deljenje političke moći. Oni sebi obezbeđuju sledbenike putem slobodnog regrutovanja, predstavljaju sebe ili svoje štićenike kao kandidate za izbore, prikupljaju finansijska sredstva i idu u prikupljanje glasova. Nezamislivo je kako bi u velikim udruženjima izbori uopšte mogli funkcionisati bez ovog upravljačkog obrasca. U praksi to znači podelu građana s pravom glasa na politički aktivne i politički pasivne elemente. Ova razlika se zasniva na dobrovoljnim stavovima, stoga se ne može ukinuti merama poput obaveznog glasanja ili zastupljenosti 'grupe profesionalnog statusa' ili sličnim merama koje su izričito ili stvarno usmerene protiv ovog stanja stvari i vladavine profesionalnih političara. Aktivno vodstvo i njihovi slobodno regrutovani sledbenici su neophodni elementi u životu svake stranke. Sledbenici, a kroz njih i pasivno biračko telo, neophodni su za izbor vođe. Ali struktura stranaka varira. Na primer, 'stranke' srednjovekovnih gradova, poput onih Guelfa i Gibelina, bile su isključivo lični sledbenici. Ako se uzmu u obzir različite stvari o ovim srednjovekovnim strankama, podsetiće se na boljševizam i njegove sovjete. Razmotrite Statuta della perta Guelfa, konfiskacije imanja Nobilija - što je prvobitno značilo sve one porodice koje su živele viteškim životom i koje su se stoga kvalifikovale za feude - razmislite o isključenju iz obavljanja funkcija i uskraćivanju prava glasa, međulokalnim stranačkim odborima, strogo vojnim organizacijama i premijama za doušnike. Zatim razmotrite boljševizam sa svojim strogo prosijanim vojnim i, posebno u Rusiji, doušničkim organizacijama, razoružanjem i uskraćivanjem političkih prava 'buržoazije', odnosno preduzetnika, trgovca, rentijera, sveštenika, potomaka dinastije, policijskih agenata, kao i politiku konfiskacije.

Ova analogija je još upečatljivija kada se uzme u obzir da je, s jedne strane, vojna organizacija srednjovekovne stranke predstavljala čistu vojsku vitezova organizovanu na osnovu registrovanih feudalnih imanja i da su plemići zauzimali gotovo sve vodeće pozicije, a, s druge strane, da su Sovjeti sačuvali, ili bolje rečeno ponovo uveli, visoko plaćene preduzetnike, grupne nadnice, Taylorov sistem, vojnu i radioničku disciplinu i potragu za stranim kapitalom. Dakle, jednom rečju, Sovjeti su morali ponovo prihvatiti apsolutno sve stvari protiv kojih se boljševizam borio kao buržoaske klasne institucije. Morali su to učiniti kako bi uopšte održali državu i ekonomiju. Štaviše, Sovjeti su ponovo uspostavili agente bivše Ochrane [carske tajne policije] kao glavni instrument svoje državne moći. Ali ovde se ne moramo baviti takvim organizacijama za nasilje, već profesionalnim političarima koji se bore za vlast kroz trezvene i 'mirne' stranačke kampanje na tržištu izbornih glasova.

Stranke, u smislu uobičajenom kod nas, u početku su, na primer u Engleskoj, bile čisti sledbenici aristokratije. Ako bi, iz bilo kojeg razloga, plemić promenio svoju stranku, svi koji su od njega zavisili takođe bi se promenili. Do Zakona o reformi [iz 1832.], velike plemićke porodice i, na kraju, ali ne i najmanje važno, kralj kontrolisali su pokroviteljstvo ogromnog broja izbornih okruga. Bliske ovim aristokratskim strankama bile su stranke uglednika, koje se razvijaju svugde s rastućom moći buržoazije. Pod duhovnim vodstvom tipičnih intelektualnih slojeva Zapada, imućni i obrazovani krugovi su se diferencirali u stranke i sledili ih. Ove stranke su se formirale delom prema klasnim interesima, delom prema porodičnim tradicijama, a delom iz ideoloških razloga. Sveštenici, učitelji, profesori, advokati, doktori, apotekari, bogati farmeri, proizvođači - u Engleskoj celi sloj koji se smatrao pripadnikom klase gospode - formirao je, u početku, povremena udruženja u većini lokalnih političkih klubova. U nemirnim vremenima, sitna buržoazija je dizala svoj glas, a s vremena na vreme i proletarijat, ako bi se pojavili vođe koje, međutim, po pravilu nisu poticale iz njihove sredine. U ovoj fazi, stranke organizovane kao trajna udruženja između lokaliteta još ne postoje na otvorenom. Samo parlamentarni delegati stvaraju koheziju; a lokalni uglednici su odlučujući za izbor kandidata. Izborni programi delom potiču iz izbornih apela kandidata, a delom na sastancima uglednika; ili nastaju kao rezolucije parlamentarne stranke. Vođenje klubova je hobi i počasna težnja, kako to zahteva prilika.

Tamo gde nema klubova (što je uglavnom slučaj), prilično bezoblično upravljanje politikom u normalnim vremenima leži u rukama nekolicine ljudi koji su stalno zainteresovani za nju. Samo je novinar plaćeni profesionalni političar; samo je upravljanje novinama kontinuirana politička organizacija. Pored novina, postoji samo parlamentarna sednica. Parlamentarni delegati i lideri parlamentarnih stranaka znaju kojim lokalnim značajnim ličnostima se treba obratiti ako se politička akcija čini poželjnom. Ali stalna udruženja stranaka postoje samo u velikim gradovima sa umerenim doprinosima članova i periodičnim konferencijama i javnim sastancima gde delegat podnosi izveštaj o parlamentarnim aktivnostima. Stranka je živa samo tokom izbornih perioda.

Članovi parlamenta su zainteresovani za mogućnost međulokalnih izbornih kompromisa, za snažne i jedinstvene programe koje podržavaju široki krugovi i za jedinstvenu agitaciju širom zemlje. Uopšte, ovi interesi čine pokretačku snagu stranačke organizacije koja postaje sve stroža. Međutim, u principu, priroda stranačkog aparata kao udruženja uglednika ostaje nepromenjena. To je tako, iako je mreža lokalnih stranačkih pripadnosti i agenata raširena po celoj zemlji, uključujući i gradove srednje veličine. Član parlamentarne stranke deluje kao vođa centralnog stranačkog ureda i održava stalnu korespondenciju s lokalnim organizacijama. Izvan centralnog biroa, plaćeni službenici još uvek nisu prisutni; potpuno "ugledni" ljudi vode lokalne organizacije zbog poštovanja koje ionako uživaju. Oni čine vanparlamentarne "uglednike" koji vrše uticaj uz sloj političkih uglednika koji slučajno sede u parlamentu. Međutim, stranačka korespondencija, koju uređuje stranka, sve više pruža intelektualnu hranu za štampu i lokalne sastanke. Redovni doprinosi članova postaju nezamenjivi; deo njih mora pokriti troškove sedišta.

Ne tako davno, većina nemačkih stranačkih organizacija još uvek je bila u ovoj fazi razvoja. U Francuskoj je prva faza razvoja stranke bila, barem delimično, još uvek dominantna, a organizacija članova parlamenta prilično nestabilna. U otvorenoj zemlji nalazimo mali broj lokalnih značajnih ličnosti i programa koje su sastavili kandidati ili koje su za njih postavili njihovi pokrovitelji u specifičnim kampanjama za funkciju. Svakako, ove platforme predstavljaju manje-više lokalne adaptacije rezolucija i programa članova parlamenta. Ovaj sistem je samo delimično probijen. Broj profesionalnih političara sa punim radnim vremenom bio je mali, uglavnom izabranih poslanika, nekoliko zaposlenih u sedištu parlamenta i novinara. U Francuskoj je sistem uključivao i one koji su tražili posao i obavljali "političke funkcije" ili su, u tom trenutku, težili jednoj. Politika je formalno i daleko pretežno bila hobi. Broj delegata koji su se kvalifikovali za ministarsku funkciju također je bio vrlo ograničen, a zbog njihovog položaja značajnih ličnosti, takav je bio i broj kandidata na izborima.

Međutim, broj onih koji su indirektno imali udela u upravljanju politikom, posebno materijalnom, bio je vrlo velik. Jer, sve administrativne mere ministarskog odela, a posebno sve odluke o kadrovskim pitanjima, donošene su delom s ciljem njihovog uticaja na izborne šanse. Ostvarenje svake vrste želje nastojalo se ostvariti posredovanjem lokalnog delegata. Na bolje ili na gore, ministar je morao poslušati ovog delegata, posebno ako je delegat pripadao ministrovoj većini. Stoga su svi težili takvom uticaju. Pojedinačni poslanik kontrolisao je pokroviteljstvo funkcije i svaku vrstu pokroviteljstva u svom izbornom okrugu. Da bi bio ponovo izabran, poslanik je, zauzvrat, održavao veze s lokalnim uglednicima.

Sada, dakle, najmoderniji oblici stranačkih organizacija stoje u oštroj suprotnosti s ovim idiličnim stanjem u kojem vladaju krugovi uglednika i, pre svega, članova parlamenta. Ovi moderni oblici su deca demokratije, masovnog prava glasa, potrebe da se pridobiju i organizuju mase, te da se razvije najveće jedinstvo smera i najstroža disciplina. Vladavina uglednika i smernice članova parlamenta prestaju. 'Profesionalni' političari izvan parlamenata preuzimaju organizaciju u svoje ruke. To čine ili kao 'preduzetnici' - američki šef i engleski izborni agent su, u stvari, takvi preduzetnici - ili kao službenici s fiksnom platom. Formalno, odvija se dalekosežna demokratizacija. Parlamentarna stranka više ne stvara autoritativne programe, a lokalni uglednici više ne odlučuju o izboru kandidata. Umesto toga, skupštine organizovanih članova stranke biraju kandidate i delegiraju članove u skupštine višeg reda. Moguće je da postoji nekoliko takvih konvencija koje vode do nacionalne konvencije stranke. Naravno, moć zapravo leži u rukama onih koji, unutar organizacije, kontinuirano obavljaju posao. U suprotnom, moć počiva u rukama onih od kojih organizacija u svojim procesima zavisi finansijski ili lično – na primer, od mecena ili direktora moćnih političkih klubova zainteresovanih osoba (Tammany Hall). Odlučujuće je da celi ovaj aparat ljudi – karakteristično nazvan "mašina" u anglosaksonskim zemljama – ili bolje rečeno oni koji upravljaju mašinom, drže članove parlamenta pod kontrolom. Oni su u poziciji da nametnu svoju volju u prilično dalekosežnoj meri, a to je od posebnog značaja za izbor vođe stranke. Čovek kojeg mašina sledi sada postaje vođa, čak i preko glave parlamentarne stranke. Drugim rečima, stvaranje takvih mašina označava dolazak plebiscitarne demokratije.

Stranački sledbenici, pre svega stranački funkcioneri i stranački preduzetnici, prirodno očekuju ličnu kompenzaciju od pobede svog vođe – to jest, funkcije ili druge pogodnosti. Odlučujuće je da takve pogodnosti očekuju od svog vođe, a ne samo od pojedinačnog člana parlamenta. Oni očekuju da će demagogski učinak ličnosti vođe tokom izborne borbe stranke povećati glasove i mandate, a time i moć, i time, koliko je to moguće, proširiti mogućnosti njihovim sledbenicima da pronađu kompenzaciju kojoj se nadaju. Idealno, jedan od njihovih glavnih motiva je zadovoljstvo rada s lojalnom ličnom predanošću za čoveka, a ne samo za apstraktni program stranke koja se sastoji od osrednjih ljudi. U tom smislu, 'harizmatični' element svakog vođstva deluje u stranačkom sistemu.

U vrlo različitim stepenima ovaj sistem je napredovao, iako je bio u stalnoj, latentnoj borbi s lokalnim uglednicima i članovima parlamenta koji su se borili za uticaj. To je bio slučaj u buržoaskim strankama, prvo u Sjedinjenim Državama, a zatim i u Socijaldemokratskoj partiji, posebno u Nemačkoj. Stalni neuspesi se javljaju čim ne postoji opštepriznati vođa, a čak i kada se on pronađe, moraju se napraviti ustupci svih vrsta zbog taštine i ličnih interesa stranačkih uglednika. Mašina se također može dovesti pod dominaciju stranačkih funkcionera u čijim rukama počiva redovni posao. Prema mišljenju nekih socijaldemokratskih krugova, njihova stranka je podlegla ovoj "birokratizaciji". Ali "službenici" se relativno lako pokoravaju ličnosti vođe ako ona ima snažnu demagogsku privlačnost. Materijalni i idealni interesi službenika su usko povezani s efektima stranačke moći koji se očekuju od privlačnosti vođe, a osim toga, iznutra je per se zadovoljavajuće raditi za vođu. Uspon vođa je mnogo teži tamo gde uglednici, zajedno sa zvaničnicima, kontrolišu stranku, kao što je obično slučaj u buržoaskim strankama. Jer idealno bi bilo da uglednici grade „svoj način života“ od sitnih predsedničkih mesta ili članstva u odborima koje zauzimaju. Ogorčenost prema demagogu kao homo novusu, uverenje u superiornost „iskustva“ političke stranke (koje je, zapravo, od velike važnosti) i ideološka briga za raspadanje starih stranačkih tradicija – ovi faktori određuju ponašanje uglednika. Oni se mogu osloniti na sve tradicionalističke elemente unutar stranke. Iznad svega, seoski, ali i sitnoburžoaski birač traži ime uglednika koje mu je poznato. On ne veruje čoveku koji mu je nepoznat. Međutim, kada taj čovek postane uspešan, on ga se još nepokolebljivije drži. Razmotrimo sada, na nekim važnijim primerima, borbu dva strukturna oblika – uglednika i stranke – a posebno razmotrimo uspon plebiscitarnog oblika kako ga je opisao Ostrogorski.

Prvo Engleska: tamo je do 1868. stranačka organizacija bila gotovo isključivo organizacija uglednika. Konzervativci u zemlji nalazili su podršku, na primer, od anglikanskog sveštenika, od učitelja škole, a pre svega od velikih zemljoposednika dotičnog okruga. Vigovci su podršku nalazili uglavnom od ljudi poput nekonformističkog propovednika (kada je postojao), upravnika pošte, kovača, krojača, užadara - to jest, od zanatlija koji su mogli širiti politički uticaj jer su najčešće mogli razgovarati s ljudima. U gradu su se stranke razlikovale, delom po ekonomiji, delom po religiji, a delom jednostavno po stranačkim mišljenjima koja su se prenosila u porodicama. Ali uglednici su uvek bili stubovi političke organizacije.

Iznad svih ovih aranžmana stajali su Parlament, stranke s kabinetom i "vođa", koji je bio predsedavajući veća ministara ili vođa opozicije. Ovaj vođa je pored sebe imao "biča" - najvažnijeg profesionalnog političara stranačke organizacije. Pokroviteljstvo funkcije bilo je u rukama "biča"; stoga se lovac na posao morao obratiti njemu i on je dogovorio dogovor sa zastupnicima pojedinačnih izbornih okruga. Sloj profesionalnih političara postepeno se počeo razvijati u okruzima. U početku lokalno regrutovani agenti nisu bili plaćeni; zauzimali su približno isti položaj kao i naši Vertrauensmanneri. Međutim, zajedno s njima, u opštinama se razvio i kapitalistički preduzetnički tip. To je bio "izborni agent", čije je postojanje bilo neizbežno prema modernom engleskom zakonodavstvu koje je garantiralo poštene izbore.

Ovaj zakon imao je za cilj kontrolu troškova izborne kampanje i nastojao je obuzdati moć novca tako što je obavezao kandidata da navede troškove svoje kampanje. Jer u Engleskoj, kandidat je, osim što je naprezao svoj glas – mnogo više nego što je to ranije bio slučaj kod nas [u Nemačkoj] – uživao u rastezanju svog novčanika. Izborni agent je naterao kandidata da plati paušalni iznos, što je obično značilo mnogo za agenta. U raspodeli moći u Parlamentu i zemlji između "vođe" i stranačkih uglednika, vođa u Engleskoj je nekada imao vrlo istaknut položaj. Ovaj položaj se zasnivao na uverljivoj činjenici da omogućava veliku, a time i stabilnu, političku strategiju. Ipak, uticaj parlamentarne stranke i stranačkih uglednika i dalje je bio značajan.

Otprilike je tako izgledala stara stranačka organizacija. Bila je to napola stvar uglednika, a napola preduzetnička organizacija sa zaposlenima koji su primali platu. Međutim, od 1808. godine razvio se sistem "kakusa", prvo za lokalne izbore u Birminghamu, a zatim širom zemlje. Nekonformistička osoba, a zajedno s njom i Joseph Chamberlain, oživeli su ovaj sistem. Povod za ovaj razvoj bila je demokratizacija biračkog prava. Da bi se pridobile mase, postalo je neophodno pozvati na život ogroman aparat naizgled demokratskih udruženja. U svakom gradskom okrugu moralo se formirati biračko udruženje kako bi se organizacija neprestano održavala u pokretu i kako bi se sve kruto birokratizovalo. Stoga se broj zaposlenih i plaćenih službenika lokalnih izbornih odbora brojčano povećao; i, u celini, možda 10 posto birača bilo je organizovano u ovim lokalnim odborima. Izabrani stranački rukovodioci imali su pravo kooptirati druge i bili su formalni nosioci stranačke politike. Pokretačka snaga bio je lokalni krug, koji se, pre svega, sastojao od onih zainteresovanih za opštinsku politiku - iz koje uvek izviru najveće materijalne prilike. Ovi lokalni krugovi su također prvi pozvali svet finansija. Ova novonastala mašina, koju više nisu vodili članovi Parlamenta, vrlo brzo se morala boriti s prethodnim nosiocima moći, pre svega, s "bičem". Podržana od lokalno zainteresovanih osoba, mašina je izašla iz borbe tako pobednički da se bič morao pokoriti i napraviti kompromis s mašinom. Rezultat je bila centralizacija sve moći u rukama nekolicine i, na kraju, jedne osobe koja je stajala na vrhu stranke. Celi sistem je nastao u Liberalnoj stranci u vezi s Gladstoneovim usponom na vlast. Ono što je ovu mašinu dovelo do tako brzog trijumfa nad uglednicima bila je fascinacija Gladstoneovom "velikom" demagogijom, čvrsto verovanje masa u etičku suštinu njegove politike i, pre svega, njihovo verovanje u etički karakter njegove ličnosti. Ubrzo je postalo očigledno da se na planini pojavio cezaristički plebiscitaristički element u politici - diktator bojnog polja izbora. Godine 1877. klub se prvi put aktivirao na nacionalnim izborima, i to s briljantnim uspehom, jer je rezultat bio Disraelov pad na vrhuncu njegovih velikih dostignuća. Godine 1866. mašina je već bila toliko potpuno orijentisana na harizmatičnu ličnost da kada je postavljeno pitanje samouprave, celi aparat od vrha do dna nije dovodio u pitanje da li zaista stoji na Gladstoneovom tlu; jednostavno se, na njegovu reč, poravnao s njim: rekli su, Gladstone u pravu ili u krivu, mi ga sledimo. I tako je mašina napustila svog vlastitog tvorca, Chamberlaina.

Takva mašinerija zahteva znatan broj osoblja. U Engleskoj postoji oko 2.000 osoba koje žive direktno od stranačke politike. Svakako, oni koji su aktivni u politici isključivo kao tražioci posla ili kao zainteresovane osobe su daleko brojniji, posebno u opštinskoj politici. Pored ekonomskih prilika, za korisnog političara u klubu, postoje i mogućnosti da zadovolji svoju taštinu. Postati 'JP' ili čak 'MP' je, naravno, u skladu s najvećom (i normalnom) ambicijom; i takvi ljudi, koji su očigledno dobrog odgoja, odnosno 'džentlmeni', postižu svoj cilj. Najviši cilj je, naravno, plemstvo, posebno za velike finansijske mecenaze. Oko 50 posto finansija stranke zavisi od doprinosa donatora koji su ostali anonimni.

Dakle, kakav je bio učinak celog ovog sistema? Danas članovi Parlamenta, s izuzetkom nekoliko članova kabineta (i nekoliko pobunjenika), obično nisu ništa bolji od dobro disciplinovanih ljudi koji odobravaju. Kod nas, u Reichstagu, čovek je barem nekada vodio računa o svojoj privatnoj korespondenciji na svom stolu, čime je pokazivao da je aktivan u korist dobrobiti zemlje. Takvi gestovi se ne traže u Engleskoj; član Parlamenta sme samo glasati, a ne počiniti stranačku izdaju. Mora se pojaviti kada ga pozovu stranačke stranke i činiti ono što kabinet ili vođa opozicije naredi. Mašina poslaničkih klubova na otvorenom je gotovo potpuno beskrupulozna ako postoji jak vođa koji mašinu drži u potpunosti u svojim rukama. Time plebiscitarni diktator zapravo stoji iznad Parlamenta. On dovodi mase iza sebe pomoću mašine, a članovi Parlamenta su za njega samo politički kvaritelji upisani u njegove sledbenike.

Kako se odvija odabir ovih snažnih vođa? Prvo, u smislu koje se sposobnosti biraju? Pored kvaliteta volje – odlučujućih širom sveta – prirodno je da je snaga demagoškog govora pre svega odlučujuća. Njegov karakter se promenio od vremena kada su se govornici poput Cobdena obraćali intelektu, i Gladstonea koji je savladao tehniku ​​prividnog „puštanja trezvenih činjenica da govore same za sebe“. U današnje vreme često se koriste čisto emocionalna sredstva – sredstva koja Vojska spasa također koristi kako bi pokrenula mase. Postojeće stanje stvari se može nazvati „diktaturom koja počiva na eksploataciji masovne emocionalnosti“. Pa ipak, visoko razvijen sistem rada u odborima u engleskom parlamentu omogućava i uverava svakog političara koji računa na udeo u vodstvu da sarađuje u radu odbora. Svi važni ministri poslednjih decenija imaju ovu vrlo stvarnu i efikasnu radnu obuku kao pozadinu. Praksa izveštaja odbora i javne kritike ovih razmatranja uslov je za obuku, za stvarni odabir vođa i eliminaciju pukih demagoga.

Tako je u Engleskoj. Međutim, sistem stranačkih klubova tamo je bio slab oblik u poređenju s američkom stranačkom organizacijom, koja je plebiscitarni princip dovela do posebno ranog i posebno čistog izraza.

Prema Washingtonovoj ideji, Amerika je trebala biti komonvelt kojim upravljaju "džentlmeni". U njegovo vreme, u Americi, džentlmen je također bio zemljoposednik ili čovek sa fakultetskim obrazovanjem - to je u početku bio slučaj. U početku, kada su se stranke počele organizovati, članovi Predstavničkog doma tvrdili su da su vođe, baš kao u Engleskoj u vreme kada su vladali uglednici. Organizacija stranke bila je prilično labava i nastavila je biti takva sve do 1824. U nekim zajednicama, gde se moderni razvoj prvi put dogodio, stranačka mašina je bila u nastajanju čak i pre dvadesetih godina 19. stoleća. Ali kada je Andrew Jackson prvi put izabran za predsednika - izbor kandidata zapadnih farmera - stare tradicije su srušene. Formalno stranačko vodstvo od strane vodećih članova Kongresa prestalo je ubrzo nakon 1840. godine, kada su se veliki parlamentarci, Calhoun i Webster, povukli iz političkog života jer je Kongres izgubio gotovo svu svoju moć u korist stranačke mašinerije na otvorenom. To što se plebiscitarna „mašina“ razvila tako rano u Americi posledica je činjenice da je tamo, i samo tamo, izvršna vlast – to je ono što je bilo važno – šef kancelarije-pokrovitelja, bio predsednik izabran plebiscitom. Zahvaljujući „podeli vlasti“ on je bio gotovo nezavisan od parlamenta u obavljanju svoje funkcije. Stoga je, kao cena pobede, pravi predmet plena kancelarijske prebende istaknut upravo na predsedničkim izborima. Preko Andrewa Jacksona, „sistem plena“ je prilično sistematski uzdignut na nivo principa i zaključci su izvučeni.

Šta ovaj sistem "pogrešnog" sistema, prepuštanja federalnih funkcija sledbenicima pobedničkog kandidata, znači za današnje stranačke formacije? To znači da se prilično neprincipijelne stranke suprotstavljaju jedna drugoj; one su čisto organizacije lovaca na posao koji sastavljaju svoje promenjive platforme prema šansama za osvajanje glasova, menjajući svoje boje do stepena koji se, uprkos svim analogijama, još ne može naći nigde drugde. Stranke su jednostavno i apsolutno oblikovane za izbornu kampanju koja je najvažnija za pokroviteljstvo funkcija: borbu za predsedništvo i za guvernerske pozicije pojedinačnih država. Platforme i kandidati se biraju na nacionalnim konvencijama stranaka bez intervencije kongresmena. Stoga se pojavljuju na stranačkim konvencijama, čiji su delegati formalno, vrlo demokratski izabrani. Ove delegate određuju sastanci drugih delegata, koji, pak, duguju svoj mandat "predizborima", okupljanju direktnih birača stranke. Na predizborima delegati su već izabrani u ime kandidata za vođu nacije. Unutar stranaka najogorčenija borba besni oko pitanja "nominacije". Uostalom, 300.000 do 400.000 službenih imenovanja leži u rukama predsednika, imenovanja koja on izvršava samo uz odobrenje senatora iz pojedinačnih država. Stoga su senatori moćni političari. Međutim, u poređenju s tim, Predstavnički dom je, politički, prilično impotentan, jer mu je uklonjeno pokroviteljstvo funkcije i jer članovi kabineta, jednostavno pomoćnici predsednika, mogu obavljati funkciju nezavisno o poverenju ili nedostatku poverenja naroda. Predsednik, kojeg legitimira narod, suočava se sa svima, čak i s Kongresom; to je rezultat "podele vlasti".

U Americi je sistem plena, podržavan na ovaj način, tehnički bio moguć jer je američka kultura sa svojom omladinom mogla sebi priuštiti čisto diletantsko upravljanje. Sa 300.000 do 400.000 takvih stranačkih ljudi koji nemaju nikakve kvalifikacije osim činjenice da su učinili dobre usluge za svoju stranku, ovakvo stanje stvari naravno ne bi moglo postojati bez ogromnih zala. Korupcija i rasipništvo bez premca mogli bi se tolerisati samo od strane zemlje sa još uvek neograničenim ekonomskim mogućnostima.

Dakle, šef je figura koja se pojavljuje na slici ovog sistema plebiscitarističke partijske mašinerije. Ko je šef? On je politički kapitalistički preduzetnik koji na svoj račun i na svoj rizik obezbeđuje glasove. Možda je uspostavio svoje prve odnose kao advokat ili vlasnik krčme ili kao vlasnik sličnih objekata, ili možda kao kreditor. Odavde on prede svoje konce sve dok ne bude u stanju da 'kontroliše' određeni broj glasova. Kada dođe do ove tačke, uspostavlja kontakt sa susednim šefovima i kroz revnost, veštinu i pre svega diskreciju, privlači pažnju onih koji su već dalje napredovali u karijeri, a zatim se penje. Šef je neophodan za organizaciju stranke i organizacija je centralizovana u njegovim rukama. On u velikoj meri obezbeđuje finansijska sredstva. Kako ih dobija? Pa, delom doprinosima članova, a posebno oporezivanjem plata onih zvaničnika koji su došli na funkciju preko njega i njegove stranke. Nadalje, tu su i mito i napojnice. Onaj ko želi nekažnjeno prekršiti jedan od mnogih zakona treba šefovo prećutno odobrenje i mora platiti za to; inače će se naći u nevolji. Ali samo to nije dovoljno da se akumulira potreban kapital za političke poduhvate. Šef je neophodan kao direktni primalac novca velikih finansijskih magnata, koji ne bi poverili svoj novac za izborne svrhe plaćenom stranačkom funkcioneru ili bilo kome drugom ko javno podnosi izveštaj o svojim poslovima. Šef, sa svojom razboritom diskrecijom u finansijskim pitanjima, prirodni je čovek za one kapitalističke krugove koji finansiraju izbore. Tipični šef je apsolutno trezan čovek. On ne traži društvenu čast; 'profesionalac' je prezren u 'uglednom društvu'. On traži samo moć, moć kao izvor novca, ali i moć radi same moći. Za razliku od engleskog vođe, američki šef radi u mraku. Ne čuje se kako govori u javnosti; on sugeriše govornicima šta moraju reći na svrsishodan način. Međutim, on sam ćuti. Po pravilu ne prihvata nijednu funkciju, osim senatora. Jer, budući da senatori, na osnovu Ustava, učestvuju u pokroviteljstvu funkcija, vodeći šefovi često lično sede u ovom telu. Raspodela funkcija se vrši, pre svega, prema zaslugama učinjenim za stranku. Ali, također, često se dešava i aukcijska prodaja funkcija na osnovu finansijskih ponuda i postoje određene stope za pojedinačne funkcije; stoga postoji sistem prodaje funkcija koji je, uostalom, često bio poznat i monarhijama, uključujući i crkveno-državnu, sedamnaestog i osamnaestog stoleća.

Šef nema čvrste političke 'principe'; on je potpuno neprincipijelnog stava i samo pita: Šta će osvojiti glasove? Često je prilično slabo obrazovan čovek. Ali po pravilu vodi bezopasan i korektan privatni život. Međutim, u svom političkom moralu, on se prirodno prilagođava prosečnim etičkim standardima političkog ponašanja, kao što su mnogi od nas možda činili tokom perioda gomilanja u oblasti ekonomske etike. To što je šef kao 'profesionalni' političar društveno prezren ga ne brine. To što on lično ne dostiže visoke savezne funkcije, i ne želi to da čini, često ima prednost da se vanstranački intelektualci, dakle ugledne ličnosti, mogu kandidovati kada šefovi veruju da će imati veliku privlačnost na izborima. Stoga se isti stari stranački uglednici ne kandiduju iznova i iznova, kao što je slučaj u Nemačkoj. Dakle, struktura ovih neprincipijelnih stranaka sa njihovim društveno prezrenim moćnicima pomogla je sposobnim ljudima da dođu do predsedništva - ljudima koji kod nas nikada ne bi došli do vrha. Svakako, šefovi se opiru autsajderu koji bi mogao ugroziti njihove izvore novca i moći. Pa ipak, u konkurentskoj borbi za osvajanje naklonosti birača, šefovi su često morali popuštati i prihvatati kandidate za koje se zna da su protivnici korupcije.

Dakle, postoji snažna kapitalistička partijska mašinerija, strogo i temeljito organizirana od vrha do dna, a podržavaju je klubovi izvanredne stabilnosti. Ovi klubovi, poput Tammany Halla, su poput viteških redova. Oni traže profit isključivo kroz političku kontrolu, posebno nad opštinskom vladom, koja je najvažniji objekt plena. Ovu strukturu stranačkog života omogućio je visok stepen demokratije u Sjedinjenim Državama – „Novoj Zemlji“. Ova veza, pak, osnova je za činjenicu da sistem postepeno izumire. Amerikom više ne mogu upravljati samo diletanti. Pre jedva petnaest godina, kada su američki radnici upitani zašto dozvoljavaju da njima upravljaju političari koje, kako su priznali, preziru, odgovor je bio: „Više volimo imati ljude na vlasti po kojima možemo pljuvati, nego kastu službenika koji pljuju po nama, kao što je slučaj s vama.“ Ovo je bilo staro gledište američke „demokratije“. Čak i tada su socijalisti imali potpuno drugačije ideje i sada situacija više nije podnošljiva. Diletantska administracija nije dovoljna, a reforma državne službe uspostavlja sve veći broj doživotnih pozicija s pravima na penziju. Reforma funkcioniše na način da univerzitetski obrazovani službenici, jednako nepotkupljivi i jednako sposobni kao i naši službenici, dolaze na funkcije. Čak i sada oko 100.000 funkcija prestaje biti predmet plena koji se predaje nakon izbora. Umesto toga, funkcije kvalifikuju svoje nosioce za penzije i zasnivaju se na proverenim kvalifikacijama. Sistem plena će se tako postepeno povući u drugi plan, a priroda stranačkog vodstva će se verovatno također transformisati - ali još ne znamo na koji način.

U Nemačkoj su do sada odlučujući uslovi političkog upravljanja u suštini bili sledeći:

Prvo, parlamenti su bili nemoćni. Rezultat je bio da nijedan čovek s kvalitetama vođe ne bi trajno ušao u Parlament. Ako bi neko želeo ući u Parlament, šta bi tamo mogao postići? Kada bi se otvorilo mesto kancelara, mogao bi reći administrativnom šefu: "Imam vrlo sposobnog čoveka u svom izbornom okrugu koji bi bio prikladan; uzmite ga." I on bi se sa zadovoljstvom složio - ali to je otprilike sve što je nemački član Parlamenta mogao učiniti da zadovolji svoje instinkte za moć - ako ih je uopšte posedovao.

Ovome se mora dodati ogroman značaj obučenog stručnog činovništva u Nemačkoj. Ovaj faktor je odredio nemoć Parlamenta. Naše činovništvo je bilo bez premca u svetu. Ovaj značaj činovništva pratila je činjenica da su činovnici za sebe tražili ne samo službene pozicije već i pozicije u kabinetu. U bavarskom državnom zakonodavstvu, kada se prošle godine raspravljalo o uvođenju parlamentarne vlade, rečeno je da ako se članovi zakonodavnog tela postave na pozicije u kabinetu, talentovani ljudi više neće tražiti službeničke karijere. Štaviše, administracija državne službe sistematski je izbegavala takvu kontrolu kao što je naznačeno diskusijama engleskih odbora. Administracija je tako onemogućila parlamentima - uz nekoliko izuzetaka - da obuče zaista korisne administrativne šefove iz vlastitih redova.

Treći faktor je taj što smo u Nemačkoj, za razliku od Amerike, imali stranke s principijelnim političkim stavovima koje su tvrdile da njihovi članovi, barem subjektivno, predstavljaju istinske svetske stavove. Dakle, dve najvažnije od ovih stranaka, Katolička stranka centra i Socijaldemokratska stranka, od svog su osnivanja bile manjinske stranke i bile su namenjene tome. Vodeći krugovi stranke centra u Reichu nikada nisu krili svoje protivljenje parlamentarnoj demokratiji, zbog straha da ne ostanu u manjini i stoga se suoče s velikim poteškoćama u postavljanju svojih kandidata za posao na funkcije, kao što su to činili vršeći pritisak na vladu. Socijaldemokratska stranka bila je principijelna manjinska stranka i hendikep za uvođenje parlamentarne vlasti jer se stranka nije želela okaljati sudelovanjem u postojećem buržoaskom političkom poretku. Činjenica da su se obe stranke distancirale od parlamentarnog sistema učinila je parlamentarnu vlast nemogućom.

Uzimajući sve ovo u obzir, šta se onda dogodilo s profesionalnim političarima u Nemačkoj? Nisu imali nikakvu moć, nikakvu odgovornost i mogli su igrati samo prilično podređenu ulogu kao uglednici. Posledično, ponovo su ih oživeli cehovski instinkti, koji su tipični svugde. Bilo je nemoguće da se čovek koji nije bio njihove boje popne visoko u krugu onih uglednika koji su svoje sitne položaje učinili svojim životima. Mogao bih spomenuti mnoga imena iz svake stranke, naravno, ne izuzimajući Socijaldemokratsku stranku, koja znače tragedije političkih karijera jer su te osobe imale liderske kvalitete i upravo zbog tih kvaliteta nisu bile tolerisane od strane uglednika. Sve naše stranke su krenule ovim putem razvoja i postale cehovi uglednika. Bebel je, na primer, i dalje bio vođa po temperamentu i čistoći karaktera, koliko god skroman bio njegov intelekt. Činjenica da je bio mučenik, da nikada nije izdao poverenje u očima masa, rezultirala je time da su mase apsolutno podržavale njega. Nije bilo moći u stranci koja bi ga mogla ozbiljno osporiti. Takvo liderstvo je završilo nakon njegove smrti, a počela je vladavina zvaničnika. Sindikalni funkcioneri, sekretari stranke i novinari došli su na vrh. Instinkti birokratije dominirali su strankom – visoko ugledna birokratija, retko ugledna, moglo bi se reći, u poređenju sa uslovima u drugim zemljama, posebno sa često korumpiranim sindikalnim funkcionerima u Americi. Ali rezultati kontrole od strane birokratije, o kojima smo gore govorili, također su počeli u stranci.

Od osamdesetih godina osamnaestog stoleća, buržoaske stranke su u potpunosti postale cehovi uglednika. Istina, stranke su povremeno morale koristiti vanstranačke intelektualce u reklamne svrhe, kako bi mogle reći: "Imamo ta i ta imena." Koliko god je to bilo moguće, izbegavale su da se ta imena kandiduju za izbore; samo kada je to bilo neizbežno i kada je osoba insistirala, mogla se kandidovati za izbore. Isti duh je prevladavao u Parlamentu. Naše parlamentarne stranke bile su i jesu cehovi. Svaki govor održan iz Reichstaga temeljito je cenzurisan u stranci pre nego što bude održan. To je očigledno iz njihove nečuvene dosade. Samo onaj ko je pozvan da govori može imati reč. Teško je zamisliti jači kontrast u odnosu na englesku, a također - iz sasvim suprotnih razloga - i francusku upotrebu.

Sada, kao posledica ogromnog sloma, koji se obično naziva Revolucijom, možda je u toku transformacija. Možda – ali ne i sigurno. U početku su se pojavljivale nove vrste stranačkih aparata. Prvo, postojali su amaterski aparati. Posebno ih često predstavljaju studenti raznih univerziteta, koji čoveku kojem pripisuju liderske kvalitete kažu: želimo obaviti potreban posao za vas; izvršite ga. Drugo, postoje aparati biznismena. Dešavalo se da su ljudima kojima su pripisivane liderske kvalitete prilazili ljudi spremni preuzeti propagandu, po fiksnim cenama za svaki glas. Ako biste me iskreno pitali koji od ova dva aparata smatram pouzdanijim, sa čisto tehničko-političke tačke gledišta, verujem da bih preferirao ovaj drugi. Ali oba aparata su bili brzo nastajući mehurići, koji su brzo ponovo nestali. Postojeći aparati su se transformisali, ali su nastavili da rade. Fenomeni su samo simptomi činjenice da bi nastali novi aparati kada bi postojali samo vođe. Ali čak je i tehnička posebnost proporcionalne zastupljenosti sprečila njihov uspon. Samo nekoliko diktatora ulične gomile se diglo i ponovo palo. I samo je sledbeništvo diktature mase organizovano na strogo discipliniran način: odakle moć ovih manjina koje nestaju.

Pretpostavimo da će se sve ovo promeniti; onda, nakon onoga što je gore rečeno, mora se jasno shvatiti da plebiscitarno vodstvo stranaka podrazumeva 'bezdušnost' sledbenika, njihovu intelektualnu proletarizaciju, moglo bi se reći. Da bi bio koristan aparat, mašina u američkom smislu - neometan ni taštinom uglednika ni pretenzijama na nezavisne stavove - sledbenici takvog vođe moraju ga slepo slušati. Linkolnov izbor bio je moguć samo kroz ovaj karakter stranačke organizacije, a sa Gladstoneom, kao što je već spomenuto, isto se dogodilo u klubu. Ovo je jednostavno cena plaćena za vodstvo od strane vođa. Međutim, postoji samo izbor između demokratije vođstva sa 'mašinom' i demokratije bez vođe, naime, vladavine profesionalnih političara bez poziva, bez unutrašnjih harizmatičnih kvaliteta koje čine vođu, a to znači ono što partijski pobunjenici u toj situaciji obično označavaju kao 'vladavinu klike'. Za sada, mi u Nemačkoj imamo samo ovo drugo. U budućnosti, trajnost ove situacije, barem u Reichu, prvenstveno je olakšana činjenicom da će se Bundesrat ponovo uzdići i nužno ograničiti moć Reichstaga, a time i njegov značaj kao selektivne agencije vođa. Štaviše, u svom sadašnjem obliku, proporcionalna zastupljenost je tipičan fenomen demokratije bez vođe. To je slučaj ne samo zato što olakšava cenkanje značajnih ličnosti za mesto na listi, već i zato što će u budućnosti dati organizovanim interesnim grupama mogućnost da prisile stranke da uključe svoje zvaničnike na listu kandidata, stvarajući tako nepolitički Parlament u kojem istinsko vođstvo ne nalazi mesta. Samo predsednik Reicha mogao bi postati sigurnosni ventil zahteva za vođstvom ako bi bio izabran na plebiscitaran način, a ne od strane Parlamenta. Moglo bi se pojaviti vođstvo na osnovu dokazanog rada i mogla bi se odvijati selekcija, posebno ako bi se u velikim opštinama na sceni pojavio plebiscitarni gradski upravitelj s pravom da samostalno organizuje svoje biroe. Takav je slučaj u SAD-u kad god se želi ozbiljno uhvatiti u koštac s korupcijom. To zahteva stranačku organizaciju oblikovanu za takve izbore. Ali vrlo malograđansko neprijateljstvo svih stranaka prema vođama, uključujući i Socijaldemokratsku stranku, ostavlja buduće formiranje stranaka i sve te šanse još uvek potpuno neizvesnim.

Stoga se danas još ni na koji način ne može videti kako će se oblikovati upravljanje politikom kao 'pozivom'. Još manje se može videti kojim se putem otvaraju mogućnosti kojima se politički talenti mogu upotrebiti za zadovoljavajuće političke zadatke. Onaj ko je svojim materijalnim okolnostima primoran da živi 'od politike' gotovo uvek će morati razmotriti alternativne pozicije novinara ili stranačkog funkcionera kao tipične direktne puteve. Ili mora razmotriti poziciju predstavnika interesnih grupa - kao što su sindikat, privredna komora, poljoprivredni biro, udruženje zanatlija, radnički odbor, udruženje poslodavaca itd., ili pak odgovarajuća opštinska pozicija. Ništa više od ovoga se ne može reći o ovom vanjskom aspektu: zajedno s novinarom, stranački funkcioner nosi odijum deklasiranosti. 'Platni pisac' ili 'platni govornik' će nažalost uvek odjekivati ​​u njegovim ušima, iako reči ostaju neizrečene. Onaj ko je iznutra bespomoćan i nesposoban da pronađe pravi odgovor za sebe, bolje bi mu bilo da se kloni ove karijere. Jer u svakom slučaju, pored ozbiljnih iskušenja, to je put koji stalno može voditi do razočaranja. Dakle, kakva unutrašnja zadovoljstva ova karijera može ponuditi i koji lični uslovi se pretpostavljaju za onoga ko krene ovim putem?

Pa, pre svega, karijera u politici pruža osećaj moći. Znanje o uticaju na ljude, o sudelovanju u vlasti nad njima, i pre svega, osećaj držanja u rukama nervnoh vlakna istorijski važnih događaja može uzdići profesionalnog političara iznad svakodnevne rutine čak i kada je postavljen na formalno skromne pozicije. Ali sada je pitanje za njega: Kroz koje kvalitete mogu očekivati ​​da ću opravdati ovu moć (ma koliko usko ograničena bila u pojedinačnom slučaju)? Kako se može nadati da će opravdati odgovornost koju mu moć nameće? Ovim ulazimo u polje etičkih pitanja, jer tu problem pripada: Kakav čovek neko mora biti ako mu se želi dozvoliti da stavi ruku na točak istorije?

Može se reći da su tri najistaknutije osobine odlučujuće za političara: strast, osećaj odgovornosti i osećaj za mjeru.

To znači strast u smislu činjeničnog stanja, strastvene odanosti 'cilju', bogu ili demonu koji je njen gospodar. To nije strast u smislu onog unutrašnjeg držanja koje je moj pokojni prijatelj Georg Simmel označavao kao 'sterilno uzbuđenje', a koje je bilo posebno svojstveno određenoj vrsti ruskog intelektualca (nikako svim!). To je uzbuđenje koje igra tako veliku ulogu kod naših intelektualaca u ovom karnevalu koji ukrašavamo ponosnim imenom 'revolucija'. To je 'romantizam intelektualno zanimljivog', koji se sleva u prazninu lišenu svakog osećaja objektivne odgovornosti.

Svakako, sama strast, ma koliko iskreno osećana, nije dovoljna. Ona ne čini političara, osim ako strast kao predanost 'cilju' ne učini i odgovornost prema tom cilju zvezdom vodiljom delovanja. A za to je potreban osećaj za meru. To je odlučujuća psihološka kvaliteta političara: njegova sposobnost da pusti da stvarnost deluje na njega s unutrašnjom koncentracijom i smirenošću. Otuda njegova distanca prema stvarima i ljudima. 'Nedostatak distance' per se je jedan od smrtnih greha svakog političara. To je jedna od onih osobina čiji će odgoj osuditi potomstvo naših intelektualaca na političku nesposobnost. Jer problem je jednostavno kako se topla strast i hladan osećaj za meru mogu spojiti u jednoj te istoj duši? Politika se stvara glavom, a ne drugim delovima tela ili duše. Pa ipak, predanost politici, ako ona ne treba da bude neozbiljna intelektualna igra, već istinski ljudsko ponašanje, može se roditi i hraniti samom strašću. Međutim, to čvrsto ukroćavanje duše, koje razlikuje strastvenog političara i razlikuje ga od 'sterilno uzbuđenog' i pukog političkog diletanta, moguće je samo kroz navikavanje na distanciranje u svakom smislu te reči. 'Snaga' političke 'ličnosti' znači, pre svega, posedovanje ovih kvaliteta strasti, odgovornosti i proporcije.

Stoga, svakodnevno i svakog sata, političar u sebi mora savladati sasvim trivijalnog i previše ljudskog neprijatelja: sasvim vulgarnu taštinu, smrtnog neprijatelja svake stvarne predanosti cilju i svake distance, u ovom slučaju, distance prema samom sebi.

Sujeta je veoma raširena osobina i možda niko nije u potpunosti oslobođen od nje. U akademskim i naučnim krugovima, sujeta je vrsta profesionalne bolesti, ali upravo kod naučnika, sujeta - ma koliko se neugodno izražavala - je relativno bezopasna; u smislu da po pravilu ne ometa naučni poduhvat. Sa političarem je slučaj sasvim drugačiji. On radi sa težnjom za moći kao neizbežnim sredstvom. Stoga, 'instinkt moći', kako se obično kaže, zaista pripada njegovim normalnim osobinama. Greh protiv uzvišenog duha njegovog poziva, međutim, počinje tamo gde ova težnja za moći prestaje biti objektivna i postaje čisto lična samoopijenost, umesto da isključivo stupi u službu 'cilja'. Jer u konačnici postoje samo dve vrste smrtnih greha u oblasti politike: nedostatak objektivnosti i - često, ali ne uvek identično s njom - neodgovornost. Sujeta, potreba da se lično istakne u prvom planu što je moguće jasnije, snažno iskušava političara da počini jedan ili oba ova greha. To je istinitije slučaj jer je demagog primoran da računa na 'efekat'. Stoga je on stalno u opasnosti da postane akter, kao i da olako shvata odgovornost za ishod svojih postupaka i da se brine samo o "utisku" koji ostavlja. Njegov nedostatak objektivnosti ga mami da teži glamuroznom prividu moći, a ne stvarnoj moći. Njegova neodgovornost, međutim, sugeriše da uživa u moći samo radi moći, bez suštinske svrhe. Iako je, ili bolje rečeno, upravo zato što je moć neizbežno sredstvo, a težnja za moći jedna od pokretačkih snaga svake politike, nema štetnijeg iskrivljavanja političke moći od hvalisavca moći nalik parvenuu, i tašte samorefleksije u osećaju moći, i svakog obožavanja moći per se. Sam "političar moći" može imati snažne efekte, ali zapravo njegov rad ne vodi nikuda i besmislen je. (I među nama, također, jedan vatreno promovisani kult nastoji da ga veličava.) U tome su kritičari "politike moći" potpuno u pravu. Iz iznenadnog unutrašnjeg sloma tipičnih predstavnika ovog mentaliteta, možemo videti kakva se unutrašnja slabost i nemoć krije iza ovog hvalisavog, ali potpuno praznog gesta. To je proizvod lošeg i površno bljutavog stava prema smislu ljudskog ponašanja; i nema nikakve veze sa spoznajom tragedije s kojom je svako delovanje, a posebno političko delovanje, istinski isprepleteno.

Konačni rezultat političke akcije često, ne, čak ni redovno, stoji u potpuno neadekvatnom, pa čak i često paradoksalnom odnosu sa svojim prvobitnim značenjem. Ovo je fundamentalno za svu istoriju, tačka koju ovde nećemo detaljno dokazivati. Ali zbog te činjenice, služenje cilju ne sme izostati ako akcija želi imati unutrašnju snagu. Kako tačno izgleda cilj, u čijoj službi političar teži moći i koristi moć, stvar je vere. Političar može služiti nacionalnim, humanitarnim, društvenim, etičkim, kulturnim, svetovnim ili verskim ciljevima. Političara može održavati snažno verovanje u 'napredak' - bez obzira u kom smislu - ili može hladnokrvno odbaciti ovu vrstu verovanja. Može tvrditi da stoji u službi 'ideje' ili, odbacujući to u principu, može želeti služiti vanjskim ciljevima svakodnevnog života. Međutim, neka vrsta vere uvek mora postojati. U suprotnom, apsolutno je tačno da prokletstvo bezvrednosti stvorenja zasenjuje čak i spolja najjače političke uspehe.

Gornjom izjavom već smo se uključili u raspravu o poslednjem problemu koji nas večeras zaokuplja: etos politike kao 'cilja'. Koji poziv politika može ispuniti sasvim nezavisno od svojih ciljeva unutar ukupne etičke ekonomije ljudskog ponašanja – koja je, tako reći, etičko mesto gde je politika kod kuće? Ovde se, svakako, sukobljavaju krajnji Weltanschauungen, svetonazori među kojima se na kraju mora napraviti izbor. Odlučno se uhvatimo u koštac s ovim problemom, koji je nedavno ponovo otvoren, po mom mišljenju na vrlo pogrešan način.

Ali prvo, oslobodimo se jedne sasvim trivijalne falsifikate: naime, da se etika može prvo pojaviti u moralno visoko kompromitovanoj ulozi. Razmotrimo primere. Retko ćete naći muškarca čija se ljubav okreće od jedne žene drugoj ne oseća potrebu da to opravda pred sobom govoreći: ona nije bila dostojna moje ljubavi, ili me je razočarala, ili bilo koji drugi slični 'razlozi' koji postoje. Ovo je stav koji, s dubokim nedostatkom viteštva, dodaje zamišljenu 'legitimnost' jednostavnoj činjenici da je više ne voli i da žena to mora podneti. Na osnovu ove 'legitimacije', muškarac polaže pravo za sebe i osim što uzrokuje nesreću, nastoji je dovesti u nepravdu. Uspešan ljubavni takmičar postupa na potpuno isti način: naime, protivnik mora biti manje vredan, inače ne bi izgubio. Naravno, nije drugačije ako nakon pobedničkog rata pobednik u nedostojanstvenoj samopravednosti tvrdi: 'Pobedio sam jer sam bio u pravu.' Ili, ako neko pod strahotama rata psihički padne i umesto da jednostavno kaže da je to bilo previše, oseća potrebu da sebi opravda svoj ratni umor zamenjujući ga osećajem: „Nisam mogao to podneti jer sam se morao boriti za moralno loš cilj.“ I slično je s poraženima u ratu. Umesto da poput starica traže „krivca“ nakon rata – u situaciji u kojoj je struktura društva proizvela rat – svako s muževnim i kontroliranim stavom bi rekao neprijatelju: „Izgubili smo rat. Vi ste ga dobili. To je sada sve gotovo.“ Sada razgovarajmo o tome koje zaključke moramo izvući u skladu s objektivnim interesima koji su došli do izražaja i šta je glavno s obzirom na odgovornost prema budućnosti . „što pre svega opterećuje pobednika.“ Sve ostalo je nedostojno i postaće bumerang. Nacija oprašta ako su joj interesi oštećeni, ali nijedna nacija ne oprašta ako joj je čast povređena, posebno netolerantnom samopravednošću. Svaki novi dokument koji izađe na videlo nakon decenija oživljava nedostojne jadikovke, mržnju i prezir, umesto da dozvoli da se rat na njegovom kraju zakopa, barem moralno. To je moguće samo kroz objektivnost i viteštvo, a pre svega samo kroz dostojanstvo. Ali nikada nije moguće kroz „etiku“, koja u istini označava nedostatak dostojanstva na obe strane. Umesto da se brine o tome šta političara zanima, budućnost i odgovornost prema budućnosti, ova etika se brine o politički sterilnim pitanjima prošle krivice, koja se ne mogu politički rešiti. Delovati na ovaj način je politički krivo, ako takva krivica uopšte postoji. I previđa neizbežno falsifikovanje celog problema, kroz vrlo materijalne interese: naime, interes pobednika za najvećom mogućom moralnom i materijalnom dobiti; nade poraženih da trguju prednostima kroz priznanja krivice. Ako je išta 'vulgarno', onda je to ovo, i to je rezultat ovog načina iskorištavanja 'etike' kao sredstva za 'biti u pravu'.

Dakle, kakve odnose etika i politika zapravo imaju? Zar to dvoje nema nikakve veze, kako se povremeno govori? Ili je obrnuto tačno: da je etika političkog ponašanja identična etici bilo kojeg drugog ponašanja? Ponekad se verovalo da postoji isključiv izbor između dva predloga - ili jedan ili drugi predlog mora biti tačan. Ali je li istina da bi bilo koji etik sveta mogao uspostaviti zapovedi identičnog sadržaja za erotske, poslovne, porodične i službene odnose; za odnose prema ženi, piljaru, sinu, konkurentu, prijatelju, optuženom? Da li bi zaista trebalo biti toliko malo važno za etičke zahteve politike da politika deluje vrlo posebnim sredstvima, naime, moći potkrepljenom nasiljem? Ne vidimo li da boljševički i spartakovski ideolozi postižu potpuno iste rezultate kao i bilo koji militaristički diktator samo zato što koriste ta politička sredstva? U čemu se, osim u ličnostima nosioca vlasti i njihovom diletantizmu, vladavina radničkih i vojničkih savjeta razlikuje od vladavine bilo kojeg nosioca vlasti starog režima? U čemu se polemika većine predstavnika pretpostavljeno nove etike razlikuje od polemike protivnika koje su kritikovali, ili etike bilo kojih drugih demagoga? U njihovoj plemenitoj nameri, reći će ljudi. Dobro! Ali ovde govorimo o sredstvima, a protivnici, u potpunoj subjektivnoj iskrenosti, tvrde, na isti način, da su njihove krajnje namere uzvišenog karaktera. 'Svi koji se mača hvataju, od mača će i poginuti', a borba je svuda borba. Otuda etika Propovedi na gori.

Pod Propovedi na gori podrazumevamo apsolutnu etiku evanđelja, što je ozbiljnija stvar nego što veruju oni koji danas vole citirati ove zapovedi. Ova etika nije šala. Za ovu etiku važi isto što je rečeno o kauzalnosti u nauci: to nije taksi koji se može zaustaviti po svojoj volji; to je sve ili ništa. Upravo to je značenje evanđelja, ako se ne žele trivijalnosti. Stoga je, na primer, za bogatog mladića rečeno: 'Otiđe žalostan, jer imadoše mnogo imovine.' Međutim, evanđelistička zapoved je bezuslovna i nedvosmislena: daj što imaš - apsolutno sve. Političar će reći da je to društveno besmisleno nametanje sve dok se ne provodi svugde. Dakle, političar podržava oporezivanje, konfiskacijsko oporezivanje, potpunu konfiskaciju; jednom rečju, prisilu i regulaciju za sve. Etička zapoved, međutim, uopšte se ne brine o tome, i ta ravnodušnost je njena suština. Ili, uzmimo primer, 'okreni drugi obraz': Ova zapoved je bezuslovna i ne dovodi u pitanje izvor ovlasti drugoga da udari. Osim za sveca, to je etika poniženja. To je to: čovek mora biti svetac u svemu; barem u nameri, mora živeti kao Isus, apostoli, Sveti Franjo i njima slični. Tada ova etika ima smisla i izražava neku vrstu dostojanstva; inače nema. Jer ako se kaže, u skladu s akomičkom etikom ljubavi: 'Ne opiri se zlu silom', za političara vredi obrnuta tvrdnja, ' opiri se zlu silom', inače si odgovoran za pobedu zla. Onaj ko želi slediti etiku evanđelja treba se suzdržati od štrajkova, jer štrajkovi znače prisilu; može se pridružiti sindikatima u kompanijama. Iznad svega, ne bi trebao govoriti o 'revoluciji'. Uostalom, etika evanđelja ne želi učiti da je građanski rat jedini legitimni rat. Pacifista koji sledi evanđelje odbiće nositi oružje ili će ga odbaciti; u Nemačkoj je to bila preporučena etička dužnost okončanja rata, a time i svih ratova. Političar bi rekao da bi jedino sigurno sredstvo za diskreditaciju rata u svim predvidljivim vremenima bio mir status quo . Tada bi se narodi pitali, čemu ovaj rat? I onda bi se o ratu raspravljalo ad absurdum, što je sada nemoguće. Za pobednike, barem za deo njih, rat bi bio politički profitabilan. A odgovornost za to leži na ponašanju koje nam je svaki otpor učinilo nemogućim. Sada, kao rezultat etike apsolutizma, kada prođe period iscrpljenosti, mir će biti diskreditovan, a ne rat.

Konačno, razmotrimo dužnost istinoljubivosti. Za apsolutnu etiku ona važi bezuslovno. Stoga je donesen zaključak da se objave svi dokumenti, posebno oni koji okrivljuju vlastitu zemlju. Na osnovu ovih jednostranih publikacija usledila su priznanja krivice - i ona su bila jednostrana, bezuslovna i bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se kao rezultat toga istina neće unaprediti, već će sigurno biti zasenjena zloupotrebom i oslobađanjem strasti; samo svestrana metodična istraga od strane nestranačkih osoba mogla bi uroditi plodom; svaki drugi postupak može imati posledice za naciju koje se ne mogu ispraviti decenijama. Ali apsolutna etika jednostavno ne traži 'posledice'. To je odlučujuća tačka.

Moramo biti jasni u vezi s činjenicom da svako etički orijentisano ponašanje može biti vođeno jednom od dve fundamentalno različite i nepomirljivo suprotstavljene maksime: ponašanje može biti orijentisano prema 'etici krajnjih ciljeva' ili prema 'etici odgovornosti'. To ne znači da je etika krajnjih ciljeva identična neodgovornosti ili da je etika odgovornosti identična neprincipijelnom oportunizmu. Naravno, niko to ne kaže. Međutim, postoji bezdan kontrasta između ponašanja koje sledi maksimu etike krajnjih ciljeva – to jest, u religijskom smislu, 'Hrišćanin čini ispravno i ostavlja rezultate Gospodinu' – i ponašanja koje sledi maksimu etike odgovornosti, u kom slučaju se mora dati izveštaj o predvidljivim rezultatima vlastitog delovanja.

Možete pokazati uverenom sindikalisti, koji veruje u etiku krajnjih ciljeva, da će njegova akcija rezultirati povećanjem mogućnosti reakcije, povećanjem ugnjetavanja njegove klase i ometanjem njenog uspona - i nećete ostaviti ni najmanji utisak na njega. Ako akcija dobre namere vodi do loših rezultata, onda, u očima aktera, ne on, već svet, ili glupost drugih ljudi, ili Božja volja koja ih je takvima stvorila, nije odgovorna za zlo. Međutim, čovek koji veruje u etiku odgovornosti uzima u obzir upravo prosečne nedostatke ljudi; kao što je Fichte ispravno rekao, on čak nema pravo pretpostavljati njihovu dobrotu i savršenstvo. On se ne oseća u poziciji da opterećuje druge rezultatima vlastitih postupaka ukoliko ih je mogao predvideti; reći će: ovi rezultati se pripisuju mom postupku. Vernik u etiku krajnjih ciljeva oseća se "odgovornim" samo za to da se ne ugasi plamen čistih namera: na primer, plamen protesta protiv nepravde društvenog poretka. Iznova rasplamsati plamen je svrha njegovih sasvim iracionalnih dela, prosuđivanih s obzirom na njihov mogući uspeh. To su djela koja mogu i imaće samo egzemplarnu vrednost.

Ali čak ni ovim problem nije iscrpljen. Nijedna etika na svetu ne može izbeći činjenicu da je u brojnim slučajevima postizanje „dobrih“ ciljeva vezano za spremnost da se plati cena korištenja moralno sumnjivih sredstava ili barem opasnih – i suočavanja s mogućnošću ili čak verovatnoćom zlih posledica. Ni iz jedne etike na svetu ne može se zaključiti kada i u kojoj mjeri etički dobra svrha „opravdava“ etički opasna sredstva i posledice.

Odlučujuće sredstvo za politiku je nasilje. Obim napetosti između sredstava i ciljeva, kada se posmatra etički, možete videti iz sledećeg: kao što je opštepoznato, čak i tokom rata revolucionarni socijalisti (Zimmerwaldova frakcija) ispovedali su princip koji bi se mogao upečatljivo formulisati: 'Ako se suočimo s izborom između još nekoliko godina rata, a zatim revolucije, ili mira sada i bez revolucije, biramo - još nekoliko godina rata!' Na daljnje pitanje: 'Šta ova revolucija može doneti?' Svaki naučno obrazovani socijalista bi imao odgovor: Ne može se govoriti o prelasku na ekonomiju koja bi se u našem smislu mogla nazvati socijalističkom; ponovo će se pojaviti buržoaska ekonomija, samo lišena feudalnih elemenata i dinastičkih ostataka. Za ovaj vrlo skroman rezultat, oni su spremni suočiti se s 'još nekoliko godina rata'. Moglo bi se reći da čak i sa vrlo snažnim socijalističkim uverenjem neko može odbaciti svrhu koja zahteva takva sredstva. Sa boljševizmom i spartanizmom, i sa svakom vrstom revolucionarnog socijalizma, to je potpuno ista stvar. Naravno je potpuno smešno ako se moćni političari starog režima moralno osuđuju zbog korištenja istih sredstava, koliko god opravdano bilo odbacivanje njihovih ciljeva .

Etika krajnjih ciljeva očigledno se mora raspasti zbog problema opravdanja sredstava ciljevima. U stvari, logički gledano, ona ima samo mogućnost odbacivanja svake akcije koja koristi moralno opasna sredstva – u teoriji! U svetu stvarnosti, po pravilu, susrećemo se sa stalno obnavljajućim iskustvom da se pristalica etike krajnjih ciljeva odjednom pretvara u hilijastičkog proroka. Oni, na primer, koji su upravo propovedali 'ljubav protiv nasilja' sada pozivaju na upotrebu sile za poslednje nasilno delo, što bi onda dovelo do stanja u kojem je nasilje uništeno. Na isti način, naši oficiri su govorili vojnicima pre svake ofanzive: 'Ovo će biti poslednja; ova će doneti pobedu i s njom mir.' Zagovornik etike apsolutnih ciljeva ne može se odupreti etičkoj iracionalnosti sveta. On je kosmičko-etički 'racionalista'. Oni od vas koji poznaju Dostojevskog setiće se scene 'Velikog inkvizitora', gde se problem dirljivo otkriva. Ako se uopšte naprave bilo kakvi ustupci principu da cilj opravdava sredstvo, nije moguće dovesti etiku krajnjih ciljeva i etiku odgovornosti pod isti krov ili etički odrediti koji cilj treba opravdati koje sredstvo.

Moj kolega, gospodin FW Forster, kojeg lično visoko cenim zbog njegove nesumnjive iskrenosti, ali kojeg bezrezervno odbacujem kao političara, veruje da je moguće zaobići ovu poteškoću jednostavnom tezom: 'iz dobra dolazi samo dobro; ali iz zla sledi samo zlo.' U tom slučaju celi ovaj kompleks pitanja ne bi postojao. Ali prilično je zapanjujuće da se takva teza mogla pojaviti dve hiljade i petsto godina nakon Upanišada. Ne samo celi tok svetske istorije, već i svako iskreno ispitivanje svakodnevnog iskustva ukazuje na upravo suprotno. Razvoj religija širom sveta određen je činjenicom da je suprotno istinito. Vekovni problem teodiceje sastoji se u samom pitanju kako je sila za koju se kaže da je istovremeno svemoćna i ljubazna mogla stvoriti tako iracionalan svet nezaslužene patnje, nekažnjene nepravde i beznadežne gluposti. Ili ova moć nije svemoćna ili nije ljubazna, ili sasvim drugačiji principi kompenzacije i nagrade upravljaju našim životom – principi koje možemo interpretirati metafizički, ili čak principi koji zauvek izmiču našem razumevanju. Ovaj problem – iskustvo iracionalnosti sveta – bio je pokretačka snaga sve religijske evolucije. Indijska doktrina karme, perzijski dualizam, doktrina istočnog greha, predestinacije i deus absconditus, sve je to izraslo iz ovog iskustva. Također, rani hrišćani su dobro znali da svetom upravljaju demoni i da onaj ko se upušta u politiku, odnosno u moć i silu kao sredstvo, sklapa ugovore s đavolskim silama i za svoje delovanje nije istina da dobro može proizaći samo iz dobra, a zlo samo iz zla, već da je često suprotno istinito. Svako ko ovo ne vidi je, zaista, političko dete.

Smešteni smo u različite životne sfere, od kojih je svaka regulisana različitim zakonima. Religijska etika se s ovom činjenicom suočila na različite načine. Helenski politeizam prinosio je žrtve Afroditi i Heri podjednako, Dionizu i Apolonu, i znao je da su ovi bogovi često u sukobu jedni s drugima. Hinduistički poredak života učinio je svako od različitih zanimanja predmetom specifičnog etičkog kodeksa, Dharme, i zauvek ih odvojio jedno od drugog kao kaste, time ih smeštajući u fiksnu hijerarhiju ranga. Za čoveka rođenog u njoj nije bilo bega od nje, da se ne bi dvaput rodio u drugom životu. Zanimanja su stoga bila postavljena na različitim udaljenostima od najviših religijskih dobara spasenja. Na taj način, kastinski poredak je omogućio mogućnost oblikovanja Dharme svake pojedinačne kaste, od onih asketa i bramana do onih lupeža i bludnica, u skladu s imanentnim i autonomnim zakonima njihovih odgovarajućih zanimanja. Rat i politika su također bili uključeni. U Bhagavad-Giti, u razgovoru između Krišne i Ardune, rat ćete pronaći integrisan u ukupnost životnih sfera . 'Učinite ono što se mora učiniti', tj. učinite onaj posao koji je, prema Dharmi ratničke kaste i njenim pravilima, obavezan i koji je, prema svrsi rata, objektivno neophodan. Hinduizam veruje da takvo ponašanje ne šteti verskom spasenju, već ga, naprotiv, promoviše. Kada se suočio sa smrću heroja, indijski ratnik je uvek bio siguran u Indrino nebo, baš kao što je bio i teutonski ratnik Valhalle. Indijski junak bi prezirao Nirvanu jednako kao što bi se Teuton podsmehivao hrišćanskom raju s njegovim anđeoskim horovima. Ova specijalizacija etike omogućila je indijskoj etici sasvim nesmetan tretman politike sledeći vlastite zakone politike, pa čak i radikalno poboljšavajući ovu kraljevsku umetnost.

Zaista radikalni 'makijavelizam', u popularnom smislu te reči, klasično je predstavljen u indijskoj književnosti, u Kautaliya Arthasastri (mnogo pre Hrista, navodno iz vremena Chandragupte). Za razliku od ovog dokumenta, Machiavellijev Principe je bezopasan. Kao što je poznato u katoličkoj etici - kojoj je inače profesor Forster blizak - consilia evangelica su posebna etika za one obdarene karizmom svetog života. Tu stoji monah koji ne sme prolevati krv niti težiti dobiti, a pored njega stoje pobožni vitez i građanin, kojima je to dozvoljeno, jedan da proleva krv, drugi da teži dobiti. Gradacija etike i njena organska integracija u doktrinu spasenja manje je dosledna nego u Indiji. Prema pretpostavkama kršćanske vjere, to je mogao i morao biti slučaj. Zloća sveta koja proizlazi iz istočnog greha omogućila je s relativnom lakoćom integraciju nasilja u etiku kao disciplinskog sredstva protiv greha i protiv heretika koji su ugrožavali dušu. Međutim, zahtevi Propovedi na gori, akosmičke etike krajnjih ciljeva, podrazumevali su prirodni zakon apsolutnih imperativa zasnovanih na religiji. Ovi apsolutni imperativi zadržali su svoju revolucionarnu snagu i pojavili su se na sceni s elementarnom snagom tokom gotovo svih perioda društvenih previranja. Oni su posebno proizveli radikalne pacifističke sekte, od kojih je jedna u Pennsylvaniji eksperimentisala u uspostavljanju politike koja se odrekla nasilja prema van. Ovaj eksperiment je imao tragičan tok, budući da s izbijanjem Rata za nezavisnost kvekeri nisu mogli naoružano ustati za svoje ideale, koji su bili ideali rata.

Normalno, protestantizam je, međutim, apsolutno legitimisao državu kao božansku instituciju, a time i nasilje kao sredstvo. Protestantizam je, posebno, legitimisao autoritarnu državu. Luther je oslobodio pojedinca etičke odgovornosti za rat i prenio je na vlasti. Pokoravanje vlastima u pitanjima koja nisu verska nikada nije moglo predstavljati krivicu. Kalvinizam je, zauzvrat, poznavao principijelno nasilje kao sredstvo odbrane vere; stoga je kalvinizam poznavao krstaški i rat, koji je za islam od početka bio element života. Vidi se da nipošto nije moderno neverovanje rođeno iz obožavanja heroja renesanse ono što postavlja problem političke etike. Sve religije su se s tim borile, s vrlo različitim uspehom, i nakon onoga što je rečeno, nije moglo biti drugačije. Specifično sredstvo legitimnog nasilja kao takvog u rukama ljudskih udruženja određuje posebnost svih etičkih problema politike.

Ko god se ugovara s nasilnim sredstvima za bilo koji cilj – a svaki političar to čini – izložen je njegovim specifičnim posledicama. To posebno važi za kstaše , i verskog i revolucionarnog podjednako. Uzmimo s poverenjem sadašnjost kao primer. Onaj ko želi uspostaviti apsolutnu pravdu na zemlji silom zahteva sledbenike, ljudsku 'mašinu'. On mora ponuditi potrebne unutrašnje i vanjske premije, nebesku ili svetovnu nagradu, ovoj 'mašini', inače mašina neće funkcionisati. U uslovima moderne klasne borbe, unutrašnje premije se sastoje od zadovoljavanja mržnje i žudnje za osvetom; pre svega, ogorčenosti i potrebe za pseudo-etičkom samopravednošću: protivnike treba oklevetati i optužiti za jeres. Vanjske nagrade su avantura, pobeda, plen, moć i plen. Vođa i njegov uspeh u potpunosti zavise o funkcionisanju njegove mašine, a stoga ne o njegovim vlastitim motivima. Stoga on također zavisi o tome mogu li se premije trajno dodeliti sledbenicima, odnosno Crvenoj gardi, doušnicima, agitatorima, koji su mu potrebni. Ono što on zapravo postiže pod uslovima svog rada stoga nije u njegovoj ruci, već mu je propisano motivima sledbenika, koji su, ako se posmatraju etički, pretežno niski. Sledbenici se mogu iskoristiti samo dok iskreno verovanje u njegovu osobu i njegov cilj inspiriše barem deo sledbenika, verovatno nikada na svetu čak ni većinu. Ovo verovanje, čak i kada je subjektivno iskreno, u vrlo velikom broju slučajeva zapravo nije ništa više od etičke 'legitimacije' žudnje za osvetom, moći, plenom i zarobljavanjem. Nećemo se dati prevariti u vezi s tim rečima; materijalističko tumačenje istorije nije taksi koji se može prihvatiti po volji; ne zaustavlja se pred promotorima revolucija. Emocionalni revolucionizam sledi tradicionalistička rutina svakodnevnog života; vođa krstaških ratova i sama vera nestaju, ili, što je još efikasnije, vera postaje deo konvencionalne frazeologije političkih filistara i banausističkih tehničara. Ovaj razvoj je posebno brz kod borbi vere jer ih obično vode ili inspirišu istinski vođe, odnosno proroci revolucije. Jer ovde, kao i kod svake mašinerije vođe, jedan od uslova za uspeh je depersonalizacija i rutinizacija, ukratko, psihička proletarizacija, u interesu discipline. Nakon dolaska na vlast, sledbenici krstaša obično vrlo lako degeneriraju u sasvim uobičajen sloj kvaritelja.

Ko god se uopšte želi baviti politikom, a posebno politikom kao pozivom, mora shvatiti ove etičke paradokse. Mora znati da je odgovoran za ono što od njega može postati pod utjecajem tih paradoksa. Ponavljam, on se prepušta đavolskim silama koje vrebaju u svakom nasilju. Veliki virtuozi akomičke ljubavi prema čovječanstvu i dobroti, bilo da potiču iz Nazareta ili Asizija ili iz indijskih kraljevskih dvoraca, nisu djelovali političkim sredstvima nasilja. Njihovo kraljevstvo 'nije bilo od ovoga svijeta', a ipak su radili i još uvijek rade u ovom svijetu. Likovi Platona Karatajeva i svetaca Dostojevskog i dalje ostaju njihove najadekvatnije rekonstrukcije. Onaj ko traži spasenje duše, svoje i tuđe, ne bi trebao to tražiti putem politike, jer se sasvim različiti zadaci politike mogu riješiti samo nasiljem. Genij ili demon politike živi u unutrašnjoj napetosti s bogom ljubavi, kao i s kršćanskim Bogom kako ga izražava crkva. Ova napetost može u bilo kojem trenutku dovesti do nepomirljivog sukoba. Ljudi su to znali čak i u vrijeme crkvene vladavine. Papinska zabrana je više puta stavljana na Firencu i u to vrijeme je značila daleko snažniju moć za ljude i njihovo spasenje duše nego (da se izrazim Fichteom) "hladno odobravanje" Kantovog etičkog suda. Međutim, građani su se borili protiv crkve-države. I upravo u vezi s takvim situacijama Machiavelli u prekrasnom odlomku, ako se ne varam, iz Historije Firence, navodi jednog od svojih junaka kako hvali one građane koji su veličinu svog rodnog grada smatrali većom od spasenja svojih duša.

Ako se kaže 'budućnost socijalizma' ili 'međunarodni mir' umesto rodnog grada ili 'domovine' (što trenutno nekima može biti sumnjiva vrednost), onda se suočavate s problemom kakav sada jeste. Sve što se postiže političkim delovanjem koje se izvodi nasilnim sredstvima i sledi etiku odgovornosti ugrožava 'spas duše'. Međutim, ako se teži konačnom dobru u ratu uverenja, sledeći čistu etiku apsolutnih ciljeva, onda ciljevi mogu biti oštećeni i diskreditovani generacijama, jer nedostaje odgovornost za posledice, a dve đavolske sile koje ulaze u predstavu ostaju nepoznate glumcu. One su neumoljive i proizvode posledice za njegovo delovanje, pa čak i za njegovo unutrašnje ja, kojem se on mora bespomoćno pokoriti, osim ako ih ne percipira. Rečenica: 'Đavo je star; ostari da bi ga razumeo!' ne odnosi se na godine u smislu hronoloških godina. Nikada sebi nisam dozvolio da izgubim u diskusiji pozivanjem na datum registrovan na rodnom listu; Ali sama činjenica da neko ima dvadeset godina, a ja preko pedeset, nije razlog da mislim da je to samo po sebi dostignuće pred kojim se divim. Godine nisu odlučujuće; ono što je odlučujuće je uvežbana neumoljivost u sagledavanju životnih realnosti i sposobnost suočavanja s takvim realnostima i iznutra im se prilagođavati.

Svakako, politika se pravi glavom, ali se sigurno ne pravi samo glavom. U tome su zagovornici etike krajnjih ciljeva u pravu. Ne može se nikome propisati da li treba da sledi etiku apsolutnih ciljeva ili etiku odgovornosti, ili kada jedno, a kada drugo. Može se reći samo ovo: Ako se u ovim vremenima, koja, po vašem mišljenju, nisu vremena 'sterilnog' uzbuđenja - uzbuđenje, na kraju krajeva, nije istinska strast - ako se sada odjednom masovno pojave političari Weltanschauungsa i progovore uz parolu: 'Svet je glup i podao, ne ja', 'Odgovornost za posledice ne padaju na mene, već na druge kojima služim i čiju glupost ili podlost ću iskoreniti', onda otvoreno izjavljujem da bih prvo istražio stepen unutrašnjeg mira koji stoji iza ove etike krajnjih ciljeva. Imam utisak da u devet od deset slučajeva imam posla sa brbljivcima koji ne shvataju u potpunosti šta preuzimaju na sebe, ali se opijaju romantičnim senzacijama. Sa ljudske tačke gledišta, ovo mi nije mnogo zanimljivo, niti me duboko dira. Međutim, izuzetno je dirljivo kada je zreo čovek – bez obzira da li je star ili mlad – svestan odgovornosti za posledice svog ponašanja i zaista oseća tu odgovornost srcem i dušom. On tada deluje sledeći etiku odgovornosti i negde dođe do tačke u kojoj kaže: 'Evo me; ne mogu ništa drugo.' To je nešto istinski ljudski i dirljivo. I svako od nas ko nije duhovno mrtav mora shvatiti mogućnost da se u nekom trenutku nađe u toj poziciji. Ukoliko je to tačno, etika krajnjih ciljeva i etika odgovornosti nisu apsolutni kontrasti, već dopune) koje samo zajedno čine istinskog čoveka – čoveka koji može imati 'poziv za politiku'.

Dakle, dame i gospodo, hajde da ponovo raspravljamo o ovom pitanju za deset godina. Nažalost, iz niza razloga, bojim se da će do tada period reakcije odavno biti slomljen nad nama. Vrlo je verovatno da će se malo toga od onoga što smo mnogi od vas, a (iskreno priznajem) i ja, želeli i nadali ispuniti; malo – možda ne baš ništa, ali ono što se nama barem čini malim. Ovo me neće slomiti, ali sigurno je unutrašnji teret shvatiti to. Onda bih voleo da mogu videti šta se dogodilo s onima od vas koji se sada osećate istinski "principijelnim" političarima i koji delite opijenost koju označava ova revolucija. Bilo bi lepo kada bi se stvari odvijale na način da Shakespeareov Sonet 102 ostane isti.

|Naša ljubav je bila nova, i to tek u proleće,
kada sam je obično pozdravljao svojim pesmama;
kao što Filomela peva u letnom predvečerju,
i zaustavlja svoju gajdu u nastajanju zrelijih dana.

Ali to nije slučaj. Ne predstoji nam letni cvet, već polarna noć ledene tame i tvrdoće, bez obzira koja grupa sada spolja trijumfuje. Tamo gde nema ničega, ne samo Kajzer, već i proleter je izgubio svoja prava. Kada se ova noć polako povuče, ko će od onih za koje je proleće očigledno tako raskošno procvetalo biti živ? I šta će se do tada dogoditi sa svima vama? Hoćete li biti ogorčeni ili banaustični? Hoćete li jednostavno i tupo prihvatiti svet i zanimanje? Ili će vam treća, i nipošto najmanje česta mogućnost, biti sudbina: mistični beg od stvarnosti za one koji su za to nadareni, ili – što je i često i neugodno – za one koji se trude da slede ovaj način? U svakom od takvih slučajeva, izvući ću zaključak da nisu dorasli vlastitim delima. Nisu dorasli svetu kakav zaista jeste u svojoj svakodnevnoj rutini. Objektivno i stvarno, nisu iskusili poziv za politiku u njegovom najdubljem smislu, za koji su mislili da ga imaju. Bolje bi im bilo da su jednostavno negovali čisto bratstvo u ličnim odnosima. A što se tiče ostalog – trebali su trezveno obavljati svoje svakodnevne poslove.

Politika je snažno i sporo bušenje tvrdih dasaka. Potrebne su i strast i perspektiva. Svakako, sva istorijska iskustva potvrđuju istinu – da čovek ne bi postigao moguće da iznova i iznova nije posegnuo za nemogućim. Ali da bi to učinio, čovek mora biti vođa, i ne samo vođa već i heroj, u vrlo trezvenom smislu te reči. Čak i oni koji nisu ni vođe ni heroji moraju se naoružati onom čvrstinom srca koja može hrabro podneti čak i rušenje svih nada. Ovo je neophodno upravo sada, inače ljudi neće moći postići ni ono što je danas moguće. Samo onaj  ko je siguran da se poziv za politiku neće srušiti kada svet iz njegove perspektive bude previše glup ili previše prost za ono što on želi ponuditi. Samo onaj ko suočen sa svim ovim može reći 'Uprkos svemu!' ima poziv za politiku.

PRVI DEO

Iz HH Gertha i C. Wright Millsa (prev., ur.), Iz Max Weber: Eseji iz sociologije, str. 77-128, New York: Oxford University Press, 1946.

Izvor