O prirodi čoveka (2)- Sedam greha u umu Rutgera Bregmana

Recenzija knjige : Većina ljudi je dobra ( De meeste mensen deugen ) , naziv knjihe na srpskom Čovečanstvo, 

Tekst Ricus van der Kwast

Većina ljudi je dobra( Zeven zonden in het denken) Rutgera Bregmana, proglašena je za Najbolju knjigu 2020. godine , a autor je obasjan počastima kao jedan od najvažnijih mislilaca našeg vremena. Prema Ricusu van der Kwastu, ovo je kolektivna zabluda.

1.

To je poput jednog socijalno-psihološkog eksperimenta. Šta ako si čuo da je knjiga, nefikcija, notabene, neprekidno na vrhu liste bestselera od objavljivanja, da je samo u Holandiji prodato više od 200.000 primeraka u roku od tri četvrtine godine, da će od glavnih poglavlja biti snimljen film, da pisac daje pozorišne predstave, gostuje u TV emisijama, daje intervjue za skoro sve novine i časopise u Holandiji i Flandriji, da je isti pisac hvaljen u Der Spiegel-u , The Guardianu, Le Monde, da li se usuđujete da kažete da mislite da čovek samo izbacuje hrpu gluposti ? Ili je to bogohulni govor i mudro držanje jezika za zube?

Prošlog novembra, Većina ljudi je dobra Rutger Bregmana je osvojio NS nagradu publike. Sada se može okititi titulom Najbolja knjiga godine 2020 , nakon što sam se usudio da se zakunem da je već bila Knjiga godine 2019. U svakom slučaju, čini se da je knjiga uberljiv dokaz pandemije . Dok netolerancija i naša sebičnost prkose njegovim načelima svaki dan u ovoj krizi, uspeh Bregmana i njegove knjige se nastavlja nesmetano. U februaru ga je Univerzitet u Utrechtu izabrao za alumnusa godine, među više od 180.000 diplomaca.

Rutger Bregman je istoričar i radi kao novinar za De Correspondent . Bavi se simpatičnim idejama. Novac zagarantovan za sve, pola radne nedelje, usudi se reci ne tome. Njegove ideje plasira na tržište dobro podmazana marketinška mašina De Correspondent-a i za njima je velika potražnja. Njegovo delo je već objavljeno u više od trideset zemalja, porez-porezi-porezi, njegov vapaj pre dve godine na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu za više poreza za bogate, doneo mu je svetsku slavu. 1.U knjizi Većina ljudi su dobri , objavljenoj u septembru 2019., spojili su se svi pravci njegovog razmišljanja.

Većina ljudi je dobra nije slučajnost, kao što je i njen autor jednokratno čudo. Bregman je tu da ostane. Onda bolje da se uroni u njegov rad, a ja sam to uradio.

2.

Bregmanov opus magnum je knjiga s porukom. Većina ljudi je dobra, ali mi smo to izgubili iz vida izumom imovine i poljoprivrede. Od tog trenutka vlast preuzimaju autoritarni lideri, koji često pokazuju sociopatske crte. Oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da osiguraju tu moć i vođeni su ciničnim pogledom na čovečanstvo. Ali ta osoba je suštinski dobra i Bregman to potkrepljuje bezbrojnim primerima. Uglavnom crpi iz eksperimentalne psihologije, iz oba svetska rata i iz raznih činjenica. ( faits divers- novinarski termin koji se koristi za događaje od izuzetne prirode, kao što su zločini, nesreće itd.- prim. autora bloga) . Poznato je dosta tih epizoda: Badnje veče u rovovima Prvog svetskog rata, eksperiment u zatvoru Stanford, istraživanje Stenlija Milgrama. Neki su iznenađujući, na primer, istorija Uskršnjeg ostrva.

Potrebno je radikalno preispitivanje, zaključuje Bregman. Društvo mora biti izgrađeno na novom realizmu, koji polazi od pozitivnog pogleda na čovječanstvo. Poverenje mora biti osnova. Knjiga se završava sa – šta je u broju? – deset životnih pravila.

Iznenađenje, zbunjenost i neverica. Borili su se za prioritet sa mnom kada sam završio knjigu. Iznenađenje, jer Većina ljudi je dobraje mnogo tanja nego tih 528 stranica. To je zbog upotrebe ogromnog fonta (slova) koji nikada nećete naći u ovakvim knjigama.( knjige čija je svrha upoznati čitaoce s različitim mišljenjima, kako bi na kraju mogli stvoriti vlastito mišljenje. Tu se razmatranje razlikuje od argumentacije, čija je svrha uveriti čitaoce u svoje stavove- prim. autora bloga ). Ali ima još toga što ovu knjigu čini mršavom, a to već osećate u prologu, kada Bregman vidi čovekov instinkt preživljavanja kao dokaz njegove dobrote.

Zbunjenost, jer mi se kroz glavu motalo ono jedno pitanje: za koga je zapravo Bregman napisao ovu knjigu? Ponekad, nakon drugog pasusa u kojem je objasnio šta znači demokratija, ili placebo, ili 'samoispunjavajuće proročanstvo' , mislio sam da sigurno znam. Njegova ciljna grupa bili su rani desetogodišnjaci, s jednom nogom još uvek u svetu mitskih životinja i fantastičnih avantura, ali mudrih srca i zainteresovani. Svake večeri svom detetu čitate poglavlje iz velikog Bregmana. Pre nego ugasite svetlo, zajedno bacite pogled ispod kreveta. Vidite, nema čudovišta. Samo postoje neki stvarno loši ljudi. Ali možete ih lako prepoznati. Imaju moć ili novac, a obično i jedno i drugo.

Naravno, nema ništa loše u pisanju edukativnih knjiga za napredne mlade. Ali Bregman ne želi da priča neobavezujuće priče. On želi da ubedi velikane na zemlji. To je iritantno.

Neverica, jer uz svu medijsku pažnju niko nije rekao ono što je kristalno jasno. Naravno, bilo je nekoliko onih koji su bili kritični, čak i izvan krugova u kojima su noževi već naoštreni pre nego što je čovek stavio reč na papir. Ponekad se to odnosilo na formu, na primer kada je Lotte Jensen kritikovala stil pisanja u Volkskrantu , ili jedan specifičan aspekt, kao što je razlog zašto Milgramov eksperiment još ne može držati korak s otpadnim papirom. Često se svađa odnosila samo na naslov, Bregmanovu poruku: jesmo li dobri ili nismo? Toliko reakcija, a ipak su svi tukli oko grma, srži. Niste čuli da je neko pričao o njegovim principima i rasuđivanju. Kao da su se plašili onoga što će otkriti, plašeći se da ne izazovu gnev javnosti.

Možete zamisliti nešto o tome. Uostalom, protiv svakog opreznog neslaganja bilo je deset pristalica s više autoriteta, bilo da su se zvali Matthijs van Nieuwkerk, Geert Mak, Oek de Jong, Maarten 't Hart ili Jan Terlouw. Međutim, kritički komentatori su također požurili da opisuju njegov rad kao poučan, obrazovan, eruditan, 'zasnovan na impresivnom brdu dokaza'. Ko je koga ovde zavaravao?

3.

Ponekad sam mislio da su stvari ispale u redu, na primer kada je kvalifikovao svoje stavove o svojim samoproglašenim neprijateljima Thomasu Hobbesu ili Adamu Smithu. Ponekad sam s nestrpljenjem gledao, posebno kada se obraćao grupnom razmišljanju ili grupnom duhu, putevima koje bi, nažalost, jednako brzo napustio. Ali nakon što se nagodio s Bertrandom Russellom i tako definitivno zamenio činjenice za veru i uverenje, stvari više nisu išle. On se izgubio u volonterskoj džungli ideja, a ja sam izgubio njega.

Bolno, jer bih se voleo složiti s njim. Malo je ljudi koji osećaju više od mene simpatije prema nekome ko pokreće velike, odvažne projekte, na to ispruži vrat, neko ko želi ponovo napisati istoriju sveta, preskočiti granice disciplina i rušiti svete kuce ( svete stvari). Paneli gradjana? paneli? (Panel građana ili veće je grupa posvećenih stanovnika opštine koji su uključeni u donošenje odluka u opštini u Holandiji- prim. autora bloga). Hajde. Homo ludens ? ( čovek koji se igra"je pogled po kom je čovek pre svega biće koje se igra- prim.autora bloga ). Po mogućnosti do kraja života. Čak i sa tom titulom mogao bih daleko dogurati. Zašto mi je onda Bregman sve više išao na živce, što nemam sa Davidom Van Reybrouckom, na primer, nekim ko takođe doprinosi De Correspondentu?

Ono što je bilo kristalno jasno: Bregman se borio preko svoje težine. Bilo je malih smetnji. Knjiga je imala konfuznu strukturu, sa delovima, poglavljima, potpoglavljima, delovima bez naslova, nekoliko podpoglavlja sa istim brojem, dok je nešto poput indeksa sa rasporedom imena i pojmova jako nedostajalo. Sve u svemu, odavao je utisak na brzinu, traljavo završene knjige. Oprostili ste mu: ne može svako upisati toliko reči na štampani papir takvim tempom.

Knjiga je takođe bila bez humora. To je bilo i očekivano: oni koji su toliko zaokupljeni vlastitom porukom zaboravljaju da se distanciraju. Sam sam se ne više nego jednom morao nasmejati, to je bilo kada je Bregman oduševljeno preporučio boravak u norveškom zatvoru, jer 'to platis i vrati ti se unazad'. Ali nisam bio siguran da li je tako mislio kada je to pisao.

Počeo sam da se osećam zaista neprijatno tek kada sam primetio kako se Bregman olako bavi činjenicama, na primer kada Enronu pripisuje sistem 'rank and yank' i u istom dahu ga spominje kao glavni uzrok propasti prevarantske kompanije. Taj sistem, u kojem se zaposleni procenjuju jedni u odnosu na druge, a najgore ocenjena grupa zaposlenih može tražiti drugi posao, ( dobija otkaz) uveo je Jack Welch, hvaljeni bivši šef General Electrica, više od deset godina pre nego što je Enron uopste postojao. Bez obzira na to koliko je grozna bila, metoda je bila uobičajena među američkim koncernima. Takođe u mnogim kompanijama koje su i danas žive i uspešne (Microsoft, Amazon, Yahoo, Exxon Mobil, da spomenemo samo neke), što Bregman takođe nerado mora da prizna. Koliko god bile primamljivi, ne možete izmasirati nijanse stvarnosti jer vam ne odgovaraju.

Ono što je bilo potpuno neugodno je to što niste znali koji Bregman govori. Istoričar? Podnaslov knjige – Nova istorija čovečanstva – nas je ovde doveo u zabludu, jer je on tu ulogu odlučno odbacio. Odabrao je da piše o nasumičnim događajima, incidentima, anegdotama gotovo, iz te istorije, čak i ako su se desile tokom svetskog rata. To je bilo njegovo pravo, ali to nikako nije bila istorijska rasprava.

Onda pisac? To bi više ličilo na to da njegov ton nije tako pokroviteljski, njegov jezik ne tako uzdržljiv. Bregman piše u svojevrsnom PowerPoint stilu, gde kugle, pardon: meci, lete oko ušiju čitaoca. On koristi kvazi-holandski jezik koji je danas toliko popularan među prosečnim visokoobrazovanim osobama. Skrasio se sa svojom decom, vidi da je njegov opušteni život gotov, nema više vremena za druženje ili preispitivanje, boji se da je napravio ogromnu grešku, veliku grešku i očekuje da će svakog trenutka izbiti haos .

Čak ni pisac. To ostavlja Bregmana čoveka ideja, mislioca. Tako je izgledalo, tako ga je spoljni svet najviše video. 'Jedan od najistaknutijih mladih mislilaca Evrope', piše UNESCO na svojoj web stranici. "Imamo samo nekoliko pravih mislilaca i Rutger Bregman je jedan od njih", kaže flamanski pisac Jeroen Olyslaegers. Guardian ga je nazvao holandskim čudom novih ideja, De Morgen ga je nazvao jednim od najuticajnijih političkih mislilaca u Evropi.

Tako istaknuti mislilac, daleko izvan nacionalnih granica, zaslužio je da bude duboko povezan s njim. I tako sam ostavio formu, stil i činjenice kakve jesu, i ušao dublje u njegovo razmišljanje, njegov metod, pristup, logiku, argumentaciju, njegovu konzistentnost. To nije bilo lako. Otkrio sam kako se redovno ogrešio o osnovna pravila mišljenja. Izbrojao sam sedam smrtnih greha.

4. Počelo je s njegovom metodom. Svako ko se ikada bavio naukom zna koliko je neophodno testiranje sopstvenog rada. Ali Bregman to ne želi. Radije bi unapred isključio svaku diskusiju. Za to koristi tri sredstva, sve retoričke trikove.

Prvi je veoma transparentan. Vrvi odlomcima o nečemu što je naučno dokazano, o publikacijama u nekom vrhunskom časopisu, bez ikakvih detalja. Naravno, mogao je biti dovoljan sa jednostavnom referencom, ali ti dodaci imaju istu ulogu kao i laboratorijski mantili koji promovisu najnoviju pastu za zube u reklamama, oni daju auru verodostojnosti njegovoj priči. Ko se još usuđuje da dovodi u pitanje rezultate 'komplikovane istrage'?

Drugi trik je mnogo suptilniji. Na početku svoje knjige, Bregman navodi da će svako ko se zalaže za ljude biti ismevan i vređan. Bili biste naivni, nastavlja on, budalasti, svaka slaba tačka u vašoj raspravi biće nemilosrdno razotkrivena. Ovo je granični genije. Svako ko se još usuđuje da kritikuje čoveka koji već pokazuje vlastitu ranjivost mora biti neverovatno kopile.

Taj pristup je uspeo: objašnjava zašto su manje entuzijastične kritike takođe tako oprezno tretirale Bregmanove ideje. Ali ponekad se ideja ismeva i vređa jer je upravo onakva kakva se čini: naivna i glupa, kao rezultat svađe pune rupa.

Tamo gde prva dva trika ne pružaju dovoljnu zaštitu, Bregman se može vratiti na treću i poslednju liniju odbrane, što je takođe dokazan recept među populističkim političarima koje toliko mrzi. Saterani u ćošak, kažete da ste samo tako nešto hteli da provocirate, izazovete, da pokrenete. Na ovaj način možete ublažiti ili progutati sve što ste ranije rekli. Niko ti više ništa ne može.

Ovom trostrukom defanzivnom taktikom Bregman pokušava izbeći test kritike i upravo zbog toga sebe diskvalifikuje kao mislioca.

5. Pogrešni odgovori su jedno, ali pogrešna pitanja su gora. Slobodno smatrajte smrtnim grehom ako mislilac odgovori na pogrešno pitanje. Bregman odgovara na svoje pitanje u naslovu – Većina ljudi je dobra. Taj naslov je zlatno otkriće i ključ uspeha u prodaji knjige. Nesumnjivo je i Bregmanova zasluga što je uvukao čitava plemena u raspravu da ili ne o besmislenom pitanju koje neminovno vodi do beskorisnog odgovora. Većina ljudi je dobra, pa šta? Bez obzira da li je ta osoba dobra ili loša, radi se o tome kakav je ishod svih tih namera pod uticajem vremena, mode, ličnih iskustava, interakcije sa drugima, uključujući i onu jednu lošu jabuku koja je upropastila sve ostale.

Bregman se malo obazire na to i dolazi do generičkog recepta za placebo, gde će sve biti u redu dok verujemo u dobrotu ljudi. Šteta što se nije osvrnuo na eksperiment koji traje već pola stoleća, u kojem se simulira taj sistem sa svim njegovim interakcijama i u kojem se testiraju njegove vlastite ideje.

Pre više od pedeset godina stvorili smo paralelni svemir od nule. Postalo je svojevrsno igralište nereda, slično onom Carla Theodora Sørensena u Emdrupu, predgrađu Kopenhagena, koje Bregman tako visoko hvali. Bez pravila, ali u prirodnoj veličini, gde su svi bili jednaki i svako je mogao reći svoje. Ime od tri slova je bilo dovoljno: web.

U prvih dvadeset pet godina svog postojanja, malo se toga dogodilo, kako i priliči evolucijama, ali onda je internet dobio maha, ostavljajući za sobom atrakcije poput e-pošte i društvenih mreža. Posetioci su se sjatili. I naravno, to je rezultiralo vrlo lepim stvarima. Znanje se delilo, pronalazili smo izgubljene prijatelje, dobročinstvo i solidarnost su harali. Ali u isto vreme, pojavile su se pukotine u strukturi. Napadali su nas sve opakiji virusi, vesti su bile iskrivljene, naši privatni podaci su procurili.

Šta je sad ispalo? Dok su većina korisnika interneta bili vrlo pristojni ljudi, nesrazmeran uticaj su imali haker, glasnogovornik na Twitteru, prevarant u udaljenom internet kafeu. Često su bili usamljenici. Ništa im nije stajalo na putu. Delovali su samoinicijativno i nije im trebao general sa četiri zvezdice ili menadžer u odelu koje im diše za vratom.

Pokrenuli smo taj web čistog lista, s punim poverenjem da su ljudi dobri i odgovorni. Ali to očigledno nije dovoljno. Poziv za više pravila na našem omiljenom igralištu je sve glasniji. Moramo uzeti u obzir ovih nekoliko remetilačkih faktora, a oni se mogu pojaviti na svim nivoima našeg društva. Dobrih je mnogo više od loših, ali šta tačno kupujete s njim?

Mislilac u Bregmanu bi trebao uživati ​​u ovom primeru. Cela internetska evolucija već je test njegove osnovne ideje. To pokazuje šta se zaista dešava ako pretpostavite da su ljudi dobri, puni dobrih namera i da je dobro zarazno, šta to lepo, ružno i mešavina toga proizvodi. Ali on uglavnom ignoriše ovaj slučaj iz stvarnog života.

Umesto toga, uzdiše da filozofi i drugi komplikuju jednostavne stvari, nakon čega se predaje neviđenom crno-belom razmišljanju. On uvodi svoj vlastiti sistem rangiranja , koji druge proglasava losim, u kom deluje rigoroznije od najciničnijeg menadžera ljudskih resursa . Naslov zatim postavlja ton. 'Čovek je obično dobar' bi bila umerenija varijanta, ali on svesno odlučuje da to ne čini. Delimo se na kraljeve i podanike, šefove i sluge, menadžere i zaposlenike.

Na primer, meni, velikom optimisti s pomalo negativnim pogledom na čovečanstvo, nije mesto u Bregmanovom svetu, kao što je za oko sedam milijardi drugih. Njegov planet je naseljen likovima ravnim poput likova iz crtanih filmova. Jesmo li dobri ili ne? Da je na početku postavio bolje pitanje, ne bi dolazio do tako čudnih odgovora.

6.

U Bregmanovu delu logika pati od umirućeg postojanja. Ponekad njegove izjave dođu iz vedra neba. Kada kaže da smo u praistoriji milenijumima birali najprijateljskije tipove kao svoje vođe, tražite stranice za argumentaciju i ne nađete je. Tamo gde ipak izvuče argumentovan zaključak, njegov argument nailazi na sumnjive korake razmišljanja. To nije odmah uočljivo, takvo rezonovanje često zvuči uverljivo. Uzimate to zdravo za gotovo, a onda, kada pustite da opet deluje na vas, imate sumnje. Na primer, zašto bi bilo mnogo lakše biti cinik ili pesimista umesto optimista ili idealista? Gde se poslednji smatra naivnim i glupim, prozvaće prvog fatalistom, starim gunđalom.

Svoju igru s logikom dovodi do krajnosti kada opisuje svoju nagodbu s Bertrandom Russell-om, koja je označila prekretnicu u Bregmanovom razmišljanju. Gledajte isključivo u činjenice ako želite da steknete uvid, rekao je britanski filozof. Bregman svoje odbacivanje te poslovice potkrepljuje eksperimentima koji demonstriraju Pigmalionov efekat, u kojem se ljudi ponašaju u skladu s očekivanjima koja okolina ima od njih. Dakle, od sada su činjenice živi pesak, kaže on.

I to zvuči uverljivo, ali nije. Pigmalionov efekat je još uvek zapažanje koje svoju valjanost crpi iz činjenica. To ni na koji način nije u suprotnosti s Russellovim pravilom mišljenja. Eksperiment pokazuje da je verovanje važno. Do tog zaključka ste došli upravo zato što ste pažljivo pogledali činjenice. Dakle, to vas nimalo ne oslobađa obaveze da istražujete činjenice, ne znači da će vera od sada postati novi kamen temeljac za ideju. Bregman ovde brka predmet i metod.

Najkasnije u ovom trenutku, vi kao čitalac morate se osećati prevarenim. Cela ta knjiga se temelji na kritikovanju nekih socijalno-psiholoških eksperimenata jer su činjenice pogrešne i kako to uništava čovečanstvo. Sada, kada dođe do guranja, činjenice odjednom više nisu važne i sve je u veri i poverenju, o 'volji za verovanjem'.

Postaje zabavno kada Bregman ispituje umetničke izraze pračoveka. On govori o tome kako pećinske slike gotovo uvek prikazuju ljude koji love bizone i konje. Nikada ne vidite scene ljudi koji udaraju jedni druge u lobanju. Primitivni čovek je bio mirno stvorenje, zaključuje, nije bilo ubijanja.

Dakle, šta će arheolog budućnosti zaključiti kada se dočepa arhiva Netflixa s početka dvadeset prvog stoleća? Da smo bili samo ubilačka džunga, gde je i rajsko ostrvo sa 235 stanovnika uvek bilo šokirano ubistvom svake nedelje! Da nikada nismo radili svoj posao, jer nema slika o tome? Naravno da i Bregman to zna, ali se ipak usuđuje da to zapiše. Ne trepnuvši kapkom.

7.

Vera igra centralnu ulogu u Bregmanovom razmišljanju. Svaka mu čast, on ne krije svoje protestantske hrišćanske korene. Kaže da se okrenuo od te vere, iako ga to ne sprečava da redovno posipa biblijske reference i citate.

To samo po sebi nije problem. Problem je što je Bregman još uvek vezan za to verovanje raznim nevidljivim nitima, a da toga nije ni svestan. Kladim se da će proći dvadeset, najviše trideset godina pre nego što se vrati u veru, crkvu i biblijski klub. Hrišćanski moral dominira njegovim razmišljanjem i staje mu na put. Pokreće ga duboko ukorenjen osećaj za pravdu. Apsolutno za svaku pohvalu, a ipak upravo tu cipela počinje da žuljaju. Jer Bog je igrao kockice i rezultat je zajedničko življenje u kojem ces sigurno pronaći bogatu osobu koja je lepa, pametna i sretna pored jedne glupe, ružne i mizerne, jadne duše, plus sve između. Jednakost je teško naći.

Dakle, bez zagrobnog života, morate ugurati svu pravdu i poravnanje u ovo postojanje. Bregman sada počinje da forsira stvarnost u kalup svog sopstvenog pogleda na svet, i tu izlazi iz koloseka. To objašnjava njegove vitice i poteze : dobro protiv zla, 99-1, raj ili pakao, bez sredine. To objašnjava njegovu pretjeran potragu za znakovima nagrade, kazne i pokajanja u ovom životu.

Mnogo je ovde slučajeva u kojima Bregman gotovo trijumfalno priča kako su prošli protagonisti u njegovom delu. Elinar Ostrum proučavao je pravedniju raspodelu imovine i za to dobio Nobelovu nagradu. Jeffrey Skilling iz Enrona otišao je iza rešetaka. Leann Bertsch, upravnica zatvora u Severnoj Dakoti, bila je šokirana kada je saznala za norveški liberalni zatvorski sistem. George Kelling, jedan od duhovnih otaca teorije razbijenih prozora, i biolog Richard Dawkins ( Sebični gen ) prepoznali su svoju grešku na vreme. Za Roberta Martinsona, koji je nekada smatrao da je rehabilitacija zatvorenika besmislena, svako spasavanje je došlo prekasno: izabrao je smrt.

Bregman je nestrpljiv da pokaže čega nema: konačnog poravnanja. Ovako nešto se neizbežno dešava ako ne znate ili ne želite da shvatite šta vas pokreće. Stvarate stvarnost u skladu sa svojim pogledom na svet. Kao mislilac s tim nećete daleko stići.

8.

Nešto što me i dalje oduševljava je Bregmanov uspeh u inostranstvu. Njegov svet misli je tipično holandski. Uzmite samo to pseudo-obračun sa svojim protestantskim korenima, oni to preko granice ne razumeju. Ipak, njegove knjige se i tamo prodaju kao vrući kolači i to pokazuje koliko je njegova poruka privlačna i dobro upakovana.

On uvek piše iz holandske perspektive. Ovo nije iznenađujuće, kada se uzme u obzir da je Rutger Bregman figura De Correspondent-a , časopisa koji je, uz mnogo pompe, osnovao američku podružnicu koja je kasnije imala kancelariju u, da, Amsterdamu.

Taj narandžasti izgled je najočitiji kada je u pitanju posao, intrinzična motivacija i stilovi vođenja. Različite kulture različito gledaju na rad i novac, ali Bregman preleva holandski sos preko celog sveta.

Sad ponekad govorim manje lepe stvari o svojoj domovini, ali moram to izbaciti iz grudi. Holanđani imaju odličnu radnu etiku. To verovatno ima i neke veze sa znojem i obrvom. U cijeloj radnoj populaciji naći ćete mnogo ljudi koji žele staviti svoja ramena na volan. Taj etos ima i lošu stranu. Posao postaje od vitalnog značaja, kroz posao se ostvaruješ. Nijedan posao ili loš posao je onda katastrofa.

Postoje zemlje i ne morate putovati daleko, u kojima je značaj posla mnogo manji. Za mnoge ljude posao je nužno zlo, sporedna gužva koje se možete rešiti što je lakše i onda se posvetiti stvarnom životu. Samo krivi njih.

Bregman, u međuvremenu, citira studiju koja pokazuje da se u svetu samo 13% radno aktivnog stanovništva oseća 'predano svom poslu'. Da li je to zaista tako malo? U velikim delovima sveta ljudi će se pitati šta više želite. Ljudi će se također pitati zašto biste se trebali identifikovati sa svojim poslom. Sama ideja da rad treba da bude više od sredstva da se hleb stavi na sto biće odbačena kao elitistička.

Ovakav odnos prema poslu određuje i stil rukovođenja, koji se razlikuje od zemlje do zemlje. Prisetio sam se svojih studentskih dana. Čim smo postali diplomirani inženjeri, otišli smo na popodnevna predavanja u kojima su alumni govorili o međunarodnim karijerama. Seli smo i dobro se proveli. Prvi govornik je govorio o svojoj menadžerskoj poziciji u međunarodnoj prehrambenoj kompaniji u Nemačkoj. Emmerich lokacija, da budemo precizni. Ovo nije bila avantura koju smo imali na umu i u prostoriji se čulo prigušeno stenjanje. „Samo se smejte“, nadovezao se razdraženo govornik, „ne znate kakva je razlika u tih nekoliko kilometara“. Morate samo raditi na različitim jezičkim područjima Beneluksa da biste znali koliko je čovek bio u pravu.

Bregman ima mračan i zastareli pogled na menadžere. Samoupravljački timovi su san svakog dobrog menadžera. U Holandiji to može dobro funkcionisati. U stvari, to se dešava mnogo češće nego što on misli. Šef je ovde uvek bio više zadrugar. Ali s takvim stavom, isti menadžer se u Italiji doživljava kao slabić. Odjednom mora postaviti više linija nego što bi želeo.

Reći da je Bregman kulturno neosetljiv na svoju misionarsku misiju je eufemizam. Dali biste mu knjigu Geerta Hofstedea ili Fonsa Trompenaarsa, da se drži holandskih organizacionih naučnika. Omogućili biste mu stažiranje u stranoj kompaniji, bilo šta, bilo gde. Dvesta zemalja, jedan sistem, ne radi.

9. Ekonomija je u lošem stanju za Bregmana. On posvećuje kratak odlomak homo economicusu, u kojem istim kistom tarna sve ekonomiste od Marxa do Friedmana i pripisuje negativan pogled na čovečanstvo. Ako homo Economicus krene sa svojim sebičnim, negativnim stavom, to će neminovno dovesti do katastrofe. Neoliberalizam i globalna kriza iz 2008. to ilustruju, vidi Bregman.

Ali da li je to istina? Ne svedoče li i neoliberalizam i globalizacija veliko poverenje u čoveka, njegovu dobrotu i njegovu racionalnost? Činilo se da se zasnivaju na uverenju da svoje osnovne delatnosti možete outsourcing, premestiti svoju proizvodnju u druge zemlje, da ćemo sve manje brinuti o nacionalnim granicama i uvoznim carinama, da možemo bez ikakve brige osnovati zajednička ulaganja sa kineskim firmama , da nikome ne bi palo na pamet da ukrade vašu tehnologiju, počini kršenje patenta ili da se nepošteno nadmeće s vama. Na kraju krajeva, mi smo dobri. I ne samo to: mi smo i pametni. Jer ako svaka zemlja, bogata ili siromašna, raste ekonomski i ima koristi od toga, zašto bismo mi ugrozili takvu win-win situaciju? Žao mi je, ali ovde vidim pozitivan pogled na ljudskost na delu, gotovo naivan, neusporen nikakvim rezervama.

U sporadičnim trenucima kada Bregman dalje spominje ekonomiju, idem od jednog iznenađenja do drugog. Patenti bi se finansirali našim poreznim dolarima, i pitam se ko mu je to rekao. Kažu da su milijarde domaćinstava zasnovane na komunističkim principima, a ja uzalud tražim principe planske ekonomije. Ako može da nam objasni da ekonomija potiče od grčke reči oikonomia i da znači upravljanje domaćinstvom, Bregman je oduševljen, a napominjem da nikada nije čuo za reč politička ekonomija.

Ta nesposobnost je iznenađujuća, pogotovo kada se zna koliko Bregman želi da reformiše našu ekonomiju. Ali još više iznenađuje odsustvo u ovoj knjizi njegovog ekonomskog hobija: poreza.

Prošle su dve godine otkako je Bregman ukrao šou u Davosu svojim molbom za više poreza, čime je državu pretvorio u idealnog investitora. Ništa od toga nećete naći u ovom radu. To je cudno. Teško je smisliti temu kojom bi mogao bolje ilustrovati svoju izjavu da vera u dobro čoveka kao placebo pomaže svetu da ide napred.

Dozvolite mi da to razjasnim. Odnos između poreskih vlasti i preduzetnika, velikih ili malih, u Holandiji zasniva se na takozvanom horizontalnom nadzoru, konceptu međusobnog poverenja. To izgleda funkcionise: porezi se prikupljaju, korupcija je niska.

Na Indeksu percepcije korupcije , rangiranju koji Indeks transparentnosti sastavlja godišnje za 180 zemalja, samo je sedam zemalja postiglo bolji rezultat u 2019. sa integritetom svog javnog sektora. Takva klasifikacija takođe ne sprečava aferu doplate, u kojoj vidimo da isti mehanizam deluje u suprotnom smeru. Ova afera, u kojoj su hiljade Holanđana pogrešno smatrani prevarantima, nastala je upravo zbog nepoverenja. Sada smatrate da poreske prijave neće postati pouzdanije u budućnosti.

Deklaracije su jedan problem, naplata je drugi. U fiskalno sumnjivom Luksemburgu (deveti, jedno mesto niže na CPI listi) prikuplja se više novca od poreza nego u Nigeriji u celini (broj 146), sa više od tristo puta većim brojem stanovnika i većim poreskim opterećenjem na papiru.

Manje poverenja vodi ka većoj korupciji i na kraju država dobija manje. Ako verujemo ljudima, možemo zadržati poreze niskim i državna blagajna će raditi mnogo bolje. Sada razumem zašto Bregman nije uzeo ovaj primer. Većina-ljudi-dobri-Bregman se ovde sukobljava sa porezima-Bregman.

Osim ako se, naravno, nije predomislio o tim porezima. Tako se svakako čini u paragrafu koji je posvetio Permanentnom fondu Aljaske (APF). APF prikuplja prihode od vađenja nafte na Aljasci od 1976. godine. Iz ovog fonda godišnje se isplaćuje dividenda svim stanovnicima države.

Bregman hvali ovu inicijativu, jer sada svako može sam odlučiti na šta će potrošiti svoj deo povrata ušteđevine. Ali sačekaj malo: nije li suština njegove poreske tirade da država može mnogo bolje od pojedinca odlučiti na šta se može trošiti javni novac?

Marc Coucke, belgijski milijarder, sigurno će se složiti s njim. Kada je Belgijac nakon prodaje njegove kompanije Omega Pharma kritikovan od strane štampe jer ne mora da plaća porez na dodatu vrednost svog udela u kompaniji, on lakonski kaže da će taj novac uložiti bolje od belgijske države. Bill Gates i Warren Buffett, vozači The Giving Pledge , sada takođe plješću Bregmanu sa strane.

Čini se da je Bregman u poslednjih nekoliko godina napravio ludu facu i sada ima prijatelje u neočekivanim krugovima. Ali verovatnije je da ekonomija jednostavno nije njegova stvar.

10.

Ima nešto što on voli još manje od ekonomije: precizno razmišljanje. Bregmana ne zanimaju brojevi, bilo šta što ima veze s kvantifikovanjem. On neskriveno izražava svoje gađenje prema kulturi brojeva. Možete zamisliti nešto o ovome kada se brojevi koriste za procenu nečega tako subjektivnog kao što je ukus. Ali za objektivno merljive veličine, brojevi su najpouzdanije činjenice koje imamo. Ako lažu ili su lažni, odmah će biti razotkriveni.

Bregman ne mari za to. To je vidljivo, na primer, iz njegove nagodbe sa Stevenom Pinkerom. Pinker je eksperimentalni psiholog koji je poznat po tome što svoje tekstove opsežno potkrepljuje podacima, tabelama i grafikonima. Knjige su toliko debele da bi s njima mogao nekoga ubiti, kaže Bregman u sporadičnom pokušaju da bude duhovit. Bregmanu treba manje od stranice da bi se pozabavio Pinkerom.

Šta on sam kaže na ovo? On takođe daje nekoliko žmigavaca prilično nespretno. Pojavljuju se neki grafovi, jedan čak i bez veličine osi, koji ništa ne dodaju njegovoj priči i izgleda da su uglavnom namenjeni za popunjavanje stranice. On navodi umoran primer u kojem je istorija naše planete sabijena u godinu dana, a ljudi se pojavljuju tek nešto pre ponoći 31. decembra. On to prati godišnjim kalendarom na celoj stranici na kojem je označen datum objavljivanja. Ovo za one koji ne znaju da 31. decembar pada krajem godine.

Postaje zaista šarolik kada govori o pristupu kriminalu u Njujorku krajem prošlog veka. Iako je broj ubistava pao za 63%, kaže Bregman, teško da se ovo može nazvati uspehom ako se uzme u obzir povećano nedolično ponašanje policije.

Želim verovati u to povećanje nedoličnog ponašanja. Što više policijskih akcija bude, više kazni će biti izrečeno, više će biti hapšenja. A to će neizbežno uključivati ​​još neopravdanih kazni i hapšenja. Ali pogledajte taj broj od 63%. O cemu mi ovde pricamo? U svom traljavom rukovanju brojevima, Bregman ovde zaboravlja nekoliko detalja. Koliko je ubistava zapravo počinjeno u Njujorku? Da li je bilo prvo 30 godišnje pa 11? To bi bilo tačno sa tih 63%.

Ne: 1990. godine, godine u kojoj je dostignut tužni vrhunac, počinjeno je 2.245 ubistava. Smanjenje od 63% znači 1414 ubistava manje (u stvarnosti je broj ubistava znatno opao i iznosio je 289 u 2018. – rvdk). Dakle, ono što Bregman ovde govori znači da je nedolično ponašanje policije barem jednako loše kao i ubijanje 1.414 ljudi svake godine. Njegova nespremnost da izračuna i stavi brojeve u perspektivu stoga dovodi do gadnih besmislica.

Ovaj nedostatak preciznog razmišljanja ide mnogo dalje od brojčane slepoće i netačnih proračuna. To postaje najjasnije kada se elaborira na iskaz problema svog naslova. Bregman ima binarni pogled na svet. Podeljeni smo na nule i jedinice. Ima mnogo više jedinica od nula, ali nule su glavne. Ali priroda ili ljudska priroda ne funkcionisu tako. Ne ponaša se kao digitalni prekidač, već je kontinuirani spektar u kojem ćete pronaći sve gradacije duge.

Tu tek počinje. Taj spektar nije fiksan, već je u pokretu. Stalno se kotrljamo po toj krivini. Sada se približavamo pitanjima koja zaista moramo sebi postaviti. Kako taj usamljeni Tviter može zapaliti fitilj i uticati na milionsku publiku. Kako šačica okorelih zlikovaca uspeva prevariti sve te dobre momke, koji su očito i pomalo pohlepni i kukavički. Kako preduzetnik počinje kao idealista à la Jos de Blok, a završava kao cinik, nakon što je razotkriven, njegove poslovne tajne su razotkrivene i zaposlenik je pobegao sa novcem.

Bregman ima statički pogled na sve ovo. On opisuje stacionarno stanje, u kojem smo ili dobri ili ne. Ono što je važno, međutim, je kako društvo pojedinaca reaguje na poremećaje i promene, kako može apsorbovati ili ublažiti šokove. I svaki put će biti drugačije – naša stvarnost je čisto dinamična. Ako želite razumeti ove procese, pre ili kasnije će vam dobro doći koncepti kao što su verovatnoća, normalna distribucija, rizik, rezonancija, haos, impuls, poluga, lančana reakcija.

Ni reči o tome od Bregmana. Jednom sam se probudio nadom, na strani 121. Sada postaje malo tehnički, napisao je tamo. Da, pobogu, budi malo tehnički, molio sam u sebi. Ali bio sam razočaran.

U njegovom potpunom ignorisanju svega što ima veze sa egzaktnim razmišljanjem, kulminira nešto što se kao zajednička nit provlači kroz Bregmanovo razmišljanje. Nešto što je stalno prisutno pod kožom i povremeno diže glavu, u njegovom preziru prema ekonomiji, u nagodbi sa Raselom, Milgramom, Zimbardom. Ali tek sada mi je zaista postalo jasno: uprkos polovičnim izjavama ljubavi prema njoj, Bregman je zaljubljen u nauku.

11.

Bregman me podseća na Michaela Moorea, američkog dokumentaristu. Ovu sličnost sam primetio mnogo pre nego što sam došao do Bregmanovog opisa liberalnih norveških zatvora Bastøy i Halden, o kojima se detaljno govori u Mooreovom dokumentarcu Where To Invade Next iz 2015. Bregman ovde nije baš velikodušan. Odaje utisak da su ti zatvori njegovi trouvaille . Moore se nigde u tekstu ne spominje i mora se zadovoljiti malom referencom na poleđini knjige.

Oba muškarca vole da golicaju javno mnjenje i svaki je uspešan na svoj način. Ali na kraju, poređenje je pogrešno. Sa Mooreom znaš gde si. On je onakav kakav izgleda. Već iz njegovog ironičnog narativnog tona znaš da njegovo delo treba uzeti s rezervom. Kada to bude jasno, možete se zavaliti, opustiti i uživati ​​u njegovom radu, bez obzira na to delite li njegove stavove.

Bregman je, s druge strane, smrtno ozbiljan i pretvara se da je mnogo više. Na kraju krajeva, ovde imamo posla sa misliocem, i to autoritativnim. U svojoj neobuzdanoj ambiciji želi sve okrenuti naglavačke, želi transformisati politiku, ekonomiju, društvo i organizacije. Onda odjednom postane problem ako ne želiš da znaš ništa o ekonomiji, ako ti je stran bilo kakav pojam egzaktnog razmišljanja, ako pokušaš da uguraš organizacije bilo gde u svetu u holandsku luđačku košulju, ako se pretvaraš da si nauka dok tajno koristis veru, pustis je da vodi, ako ne želis da se tvoje ideje testiraju, ako je tvoja logika trajno slomljena, i sve to nakon što si postavio pogrešno pitanje.

To je čak i više od problema: za mislioca s međunarodnom privlačnošću poput Bregmana, ovo su smrtni gresi, sedam greha koji uklanjaju svaki temelj njegove poruke.

Opasan, Bregman je svoj rad nazvao i time dao najbolji opis. Opasan je, ne zato što bi, kako navodi, ulio strah od radikalne promene na vlasti, već zato što toliko odjekuje dok previše pojednostavljuje i falsifikuje, dok svojim binarnim pristupom zaoštrava kontradikcije koje nikada nisu bile zamišljene u društvo koje žudi za umerenošću.

Kad prođe zabluda dana, ispostaviće se da je taj socijalno-psihološki eksperiment u kojem sam, ne sluteći, uvestvovai, bio veliki uspeh. To je uverljivo pokazalo da uz pritisak vršnjaka i privlačni publicitet možete uveriti stotine hiljada dobro obrazovanih ljudi da poveruju u bilo šta, uključujući i to da snop ideja sa hladnog tla ima veze s velikim razmišljanjem. Kako ste dobili ugledne suprotstavljene glasove da automatski progutaju njihovu kritiku.

Tada ćemo videti i pravog Bregmana. Definitivno osoba za kritiku, ali i mislilac koji nije mislilac, političar koji ne želi da se bavi politikom. Odličan marketer, to je sigurno, onaj koji surfa valovima zeitgeista bolje od bilo koga drugog.

Genijalni uzorkivač, Filip Rogiers ga je nazvao u Standardu. Ta slika mi se zaista dopala. Bog je DJ . Mogao sam to odmah videti ispred sebe : Bregman iza svoje okretne stolicea, podigao je razdragano mnoštvo. Zadovoljan je pogledao u salu i video da je dobro. Na sledeću zabavu. Ali, ja sam upravo.

Izvor 

Ovaj članak "Zeven zonden in het denken van Rutger Bregman" prvobitno se pojavio u De Republikein, časopisu za politiku, kulturu, pravo i građanstvo, br. 2 od 17. toma, april 2021.

Odatle je i preuzet uz dozvolu glavnog urednika. 

 ( De Republikein, je osnovan 2005. godine, delom na inicijativu Novog republikanskog društva. Motivacija je bila nezadovoljstvo naslednim kraljevstvom i želja da se podstakne rasprava o tome šta demokratsko građanstvu zaista znači. - Republikanska stranka Holandije )

_________________

1. Za autora mnogi su čuli tek kada je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu okupljenim milijarderima poručio da prekinu sa licemerjem, postaviši zbog toga preko noći svetska senzacija.
„1.500 privatnih aviona doletelo je da bi slušalo prirodnjaka ser Dejvida Atenboroa kako govori o tome da uništavamo planetu", rekao je on zbunjeno.
U nastavku im je poručio da prekinu sa pričom o „glupim filantropskim šemama" i da se umesto toga usredsrede na „prave probleme kao što su utaja poreza i činjenica da bogati ne plaćaju ono što bi trebalo."  

 ___________________

Recenzija povodom izdanja u Srbiji : 

O prirodi čoveka (1) - Rutger Bregman, Čovečanstvo