George Orwell, Kataloniji u čast ( 1,2)

Prolog

Ne odgovaraj bezumniku po njegovoj ludosti,
da mu i sam ne postaneš jednak.
Odgovori bezumniku po ludosti njegovoj,
da se ne bi učinio sam sebi mudar.

Mudre izreke, XXVI, 4-5

Kataloniji u čast

1

U Kasarni Lenjin u Barceloni, dan pre no što sam se pridružio miliciji, videh nekog italijanskog policajca kako stoji ispred oficirskog stola.

Bio je to mladić žilava izgleda, od dvadeset pet ili šest godina, crvenkastožute kose i snažnih ramena. Šiljasta mu je kožna kapa bila snažno navučena preko jednog oka. Stajao mi je okrenut profilom, s bradom na grudima, zureći uz zbunjeno mrštenje u kartu koju je jedan od oficira otvorio na stolu. Nešto me u njegovu licu duboko dirnulo. Bilo je to lice čoveka koji bi počinio ubistvo i odrekao se svoga života za prijatelja – vrsta lica kakvu biste očekivali u anarhiste, iako je verovatnije bio komunist. Bilo je u njemu i otvorenosti i surovosti; takođe i duboka poštovanja što ga neobrazovani ljudi osećaju za svoje tobožnje pretpostavljene. Očito kartu nije mogao uhvatiti ni za glavu ni za rep; očito je smatrao čitanje karata silnim intelektualnim pothvatom. Nisam znao zašto, ali retko sam video ikoga – ma kojeg muškarca, mislim – koji mi se tako neposredno dopao. Dok su razgovarali oko stola, iz neke je primedbe proizašlo da sam stranac. Italijan je podigao glavu i brzo rekao:

— Italiano?

Odgovorih na svom lošem španskom: — No, Ingles. Y tu?[1]

— Italiano.

Dok smo izlazili, on zakorači preko sobe i snažno me pograbi za ruku. Čudno, kako čovek može osetiti sklonost prema jednom strancu! Bilo je to kao da su moj i njegov duh trenutačno uspeli premostiti jaz jezika i tradicije i susresti se u posvemašnoj prisnosti. Ponadah se da mu se dopadam koliko i on meni. Ali znao sam takođe da ga nikad više ne smem videti, želim li zadržati svoj prvi utisak u njemu; nepotrebno je i reći, nikad ga više nisam video. U Španiji, čovek je stalno uspostavljao takve kontakte.

Spomenuh tog italijanskog policajca zato što mi se živo zadržao u sećanju. Svojom otrcanom uniformom i strastvenim patetičnim licem, on za me tipizira osobitu atmosferu toga vremena. On je povezan sa svim mojim sećanjima na to razdoblje rata – crvenim zastavama u Barceloni, sumornim vlakovima punim otrcanih vojnika koji se vuku na frontu, sivim, ratom pogođenim gradovima dalje uz liniju, blatnim, ledenohladnim rovovima u brdima.

To je bilo potkraj decembra 1936, manje od sedam meseci pre no što ovo pišem, pa ipak je to razdoblje koje se povuklo na silnu udaljenost. Kasnija zbivanja izbrisala su ga potpunije no što su izbrisala 1935, ili uostalom i 1905. Bio sam došao u Španiju s nekom nakanom da pišem novinske članke, no gotovo sam se odmah priključio policiji, jer se u ono vreme i u onoj atmosferi to činilo jedinom pojmljivom stvari. Anarhisti su još praktički držali pod kontrolom Kataloniju i revolucija je još bila u punom zamahu. Svima koji su tamo bili od početka, verovatno se već u decembru ili januaru činilo da revolucionarno razdoblje završava; no ako je neko došao ravno iz Engleske, izgled Barcelone bio je nešto zapanjujuće i neodoljivo. Bilo je to prvi put što se uopste nalazim u gradu u kojem radnička klasa drži uzde. Praktički su svaku zgradu ma koje veličine osvojili radnici i sve su bile ukrašene crvenim zastavama ili crvenim i crnim zastavama anarhista; svi su zidovi bili išarani srpom i čekićem i inicijalima revolucionarnih stranaka; gotovo je svaka crkva bila spaljena do zidina i kipovi popaljeni. Skupine radnika sistematski su demolirale crkve tu i tamo. Svaka trgovina i kafana imale su natpis koji je govorio da su kolektivizovane; čak su i čistači cipela bili kolektivizovani, a njihovi stalci obojeni crveno i crno. Konobari i nadglednici u robnim kućama gledali bi vas u lice i postupali s vama kao sa sebi ravnima. Servilni i čak ceremonijalni oblici govora privremeno su nestali. Niko nije govorio Señor ili Don, pa ni Usted; svi su se međusobno nazivali »Druže« i »Ti« te govorili Salud umesto Buenos dias.[2] Zakon je zabranio napojnice; moje zamalo prvo iskustvo bila je lekcija što sam je dobio od upravitelja hotela zbog pokušaja da vozaču lifta dam napojnicu. Nije bilo privatnih automobila, svi su bili rekvirovani, a svi tramvaji i taksiji i mnoga druga transportna sredstva bijahu obojeni crveno i crno. Revolucionarni su plakati bili posvuda, blešteći jarkim crvenilom i modrilom, tako da su retki preostali oglasi izgledali poput blatnih mrlja. Niz Ramblas, široku središnju arteriju grada kojom su gomile ljudi neprekidno strujale amo-tamo, zvučnici su treštali revolucionarne pesme čitav dan i duboko u noć. A najneobičnija je stvar bio izgled gomile. Prema vanjskom izgledu, beše to grad u kojem su imućne klase praktički prestale postojati. Osim malog broja žena i stranaca, uopste nije bilo dobro odevenih ljudi. Gotovo su svi nosili grubu radničku odeću ili plave kombinezone ili neku vrst policijske uniforme. Sve je to bilo čudnovato i dirljivo. Mnogo od toga nisam shvatao, na neki način nije mi se ni svidelo, ali smesta sam to prepoznao kao nešto za što se vredi boriti. Verovao sam takođe da je sve onako kako izgleda, da je to zaista radnička država i da je čitava buržoazija ili pobegla, ili ubijena ili da je dobrovoljno prešla na stranu radnika; nisam shvatio da se veliki broj dobrostojećih buržuja jednostavno pritajio i pretvarao privremeno da su proleteri.

Uz sve je to bilo i neke zlokobne atmosfere rata. Grad je imao sumoran, zapušten izgled, ulice i zgrade bile su u lošem stanju, ulice su noću bile mutno osvetljene zbog straha od vazdusnih napada, trgovine uglavnom otrcane i poluprazne. Mesa je bilo malo, a mleka se gotovo i nije moglo nabaviti; nedostajalo je ugljena, šećera, benzina, a nestašica kruha bila je zaista ozbiljna. Već i u to vreme redovi za hleb bili su često dugi stotine metara. Pa ipak, koliko se moglo prosuditi, ljudi su bili zadovoljni i optimistični. Nije bilo nezaposlenosti, a troškovi života bili su još izvanredno niski; videlo se vrlo malo upadljivo zapuštenih ljudi, a prosjaka, osim Cigana, nije bilo. Više od svega, postojalo je verovanje u revoluciju i u budućnost, osećaj da se odjedanput ušlo u razdoboje jednakosti i slobode. Ljudska su se bića pokušavala ponašati poput ljudskih bića, a ne poput zavrtnja u kapitalističkome stroju. U brijačnicama nalazile su se anarhističke obznane (brijači su bili većinoma anarhisti) koje su svečano objašnjavale da brijači više nisu robovi. Na ulicama su šareni plakati pozivali prostituke da prestanu biti prostitukama. Za svakog pripadnika trezvene, podrugljive civilizacije naroda engleskoga govornog područja, bilo je nečega patetičnog u doslovnosti kojom su ti idealistički Španci shvatali te otrcane fraze revolucije. U to su se vreme za nekoliko santima prodavale na ulicama revolucionarne balade najnaivnije vrste, sve o bratstvu proletarijata i pokvarenosti Mussolinija. Često bih video kako neki nepismeni policajac kupuje neku od tih balada, teško sriče reči i tada, kad bi shvatio bit, počinje pevati odgovarajući napev.

Sve sam se to vreme nalazio u Kasarni Lenjin, naoko se pripremajući za front. Kad sam se pridružio policiji, rečeno mi je da ću idući dan biti upućen na front, no zapravo sam morao čekati da se pripremi nova centurija. Radnička policija koju su sindikati žurno osnovali na početku rata, još nije bila organizovana kao regularna vojska. Komandne jedinice bile su »sekcije« s oko trideset ljudi, »centurije« s oko sto ljudi i »kolone«, koje su u praksi značile svaki veći broj ljudi. Kasarna Lenjin sastojala se od bloka veličanstvenih kamenih građevina sa školom jahanja i ogromnim popločenim dvorištima; nekad je to bila konjička kasarna, a osvojena je za vreme borbi. Moja je centuria spavala u jednoj od štala, ispod kamenih jasala u koje su još bila uklesana imena konjičkih bojnih konja. Svi su konji uhvaćeni i poslani na front, ali čitavo je mesto još zaudaralo na konjsku mokraću i gnjilu zob. Nalazio sam se u kasarni oko nedelju dana. Uglavnom se sećam konjskih zadaha, drhtavih poziva vojničkih truba (svi su naši trubači bili amateri – španske sam vojničke trube prvi put upoznao slušajući ih ispred fašističkih linija), topota potkovanih čizama u dvorištu kasarne, dugih jutarnjih parada uz vetar i sunce, divljih nogometnih utakmica, po pedeset ljudi na svakoj strani, u šljunčanoj školi jahanja. U kasarni je bilo možda hiljadu muškaraca i dvadesetak žena, osim žena policajaca koje su kuvale. Još je bilo žena koje su služile u policiji, iako ne mnogo. U prvim su se bitkama borile rame uz rame s muškarcima kao nešto što se razume samo po sebi. To je nešto što se, u doba revolucije, čini prirodnim. Ideje su se, međutim, već menjale. Policajci su se morali udaljiti iz jahaće škole dok su žene tamo vežbale, zato što su im se smejali i zbunjivali ih. Nekoliko meseci pre niko ne bi video ništa smešno u ženi koja rukuje puškom.

Čitava je kasarna bila u stanju prljavštine i haosa, u koji bi policija dovela svaku zgradu što bi je zauzela i što je, činilo se, bilo neka vrsta nusproizvoda revolucije. U svakom biste uglu nailazili na gomile slomljenog nameštaja, pokidanih sedla, medenih konjaničkih štitova, praznih korica za sablje i hrane što se raspadala. Stravično se rasipala hrana, osobito hleb. Samo iz mog odeljenjs za svaki se obrok bacala puna košara hleba – sramotan postupak kad je civilnom stanovništvu nedostajalo hleba. Jeli smo za dugim stolovima s ukrštenim nogarima, iz stalno masnih limenih porcija, a pili iz grozne stvari koja se zvala.porron. Porron je neka vrst staklene boce šiljata kljuna iz kojeg izbija tanki mlaz vina, kad god je nagnete; tako se može piti iz daljine, ne dodirujući je ustima, i dodavati je jedan drugome. Ja sam stupio u štrajk i zatražio sam šolju čim sam ugledao porron u upotrebi. Mom je pogledu ta stvar isuviše nalikovala noćnoj posudi, posebno ako je bila napunjena belim vinom.

Postupno su regruti dobijali uniforme, a kako je to bila Španija, sve se izdavalo komad po komad tako da nikad nije bilo posve izvesno ko je što dobio, a razne stvari koje su nam bile najpotrebnije, kao što su opasači i kutije s mecima, nisu se delile do poslednjeg trena, kad je voz već čekao da nas poveze na front. Govorio sam o policijskoj »uniformi«, što verovatno stvara pogrešan utisak. To zapravo baš i nije bila uniforma. Možda bi »multiforma« bilo prikladnije ime. Svačija je odeća sledila istu opstu zamisao, ali nikad u dva slučaja nije bila posve ista. Praktički su svi u vojsci nosili kratke priljubljene hlače od rebrastog samta, no tu je uniformnost prestajala. Neki su nosili ovijače, drugi dokolenice od rebrastog samta, neki kožne gležnjake ili visoke čizme. Svi su nosili jakne s patentnim zatvaračem, no neke su jakne bile kožne, druge vunene, i svih zamislivih boja. Vrste kapa bile su otprilike jednako brojne kao i oni koji su ih nosili. Obično se prednji deo kape udešavao partijskom značkom, a uz to je gotovo svaki čovek nosio oko vrata crvenu ili crveno-crnu maramu. Policijska je kolona u to vreme bila rulja neobična izgleda. No odeću je valjalo podeliti onako kako bi je izbacivala ova ili ona tvornica, a s obzirom na okolnosti to nije ni bila loša odeća. Košulja i čarape bile su, međutim, bedne pamučne trice, posve beskorisne protiv hladnoće. Mrsko mi je i misliti o tome šta su sve morali proći policajci prethodnih meseci, pre nego što je išta organizovano. Sećam se da sam naišao na neke novine stare samo oko dva meseca, u kojima je jedan od vođa POUM,[3] nakon što je posetio front, izjavio kako će se pokušati pobrinuti da »svaki policajac dobije pokrivač«. Izjava od koje čovek zadršće, ako je ikad spavao u rovu.

Drugi dan koji sam proveo u kasarni počelo je ono što se komično nazivalo »instrukcijom«. S početka su to bili zastrašujući prizori haosa. Regruti su bili uglavnom dečaci od šesnaest ili sedamnaest godina iz pokrajnjih ulica Barcelone, puni revolucionarnog žara, ali potpuno nesvesni značenja rata. Nemoguće ih je bilo čak naterati da stoje u redu. Disciplina nije postojala; ako se nekom ne bi svidela naredba, istupio bi iz vrste i žestoko se prepirao s oficirom. Poručnik koji nas je poučavao bio je krupan, ugodan mladić rumena lica koji je pre bio oficir u redovnoj vojsci, i još je tako izgledao, sa svojim otmenim držanjem i besprekornom uniformom. Začudo, bio je odani i gorljivi socijalista. Više i od samih ljudi, on je insistirao na posvemašnjoj socijalnoj jednakosti među svim činovima. Sećam se njegovog bolnog iznenađenja kad ga je neki regrut-neznalica oslovio sa »Señor«. »Šta! Señor? Ko me to naziva Señor? Nismo li svi drugovi?« Mislim da to nije ni malo olakšalo njegov posao. Kroz to vreme sirovi regruti nisu dobivali nikakvu vojnu obuku koja bi im mogla biti ma i od najmanje koristi. Rečeno mi je da stranci nisu obavezni prisustvovati »instrukciji« (Španci su, zapazio sam, patetično verovali da stranci znaju o vojnim stvarima više od njih), ali ja sam naravno došao s ostalima. Gorljivo sam želeo naučiti upotrebljavati pusku; to je bilo oružje kojim nikad nisam imao prilike rukovati. Na moju žalost, otkrih da nas ne uče ničemu o upotrebi oružja. Takozvana instrukcija bila je jednostavno paradni egzercir najzastarelije i najgluplje vrste; nadesno, nalevo, okreni se, stupaj oštro u redovima po tri i ostatak tih beskorisnih gluposti koje sam naučio kad mi je bilo petnaest godina. Bio je to zaista neobičan oblik obuke za jednu gerilsku vojsku. Ako imate samo nekoliko dana za obuku vojnika, očito je da ga morate naučiti ono što će mu najviše trebati; kako da uzme zaklon, kako da napreduje preko otvorenog prostora, kako da postavi stražu i sagradi grudobran – a iznad svega, kako da upotrebi svoje oružje. Pa ipak, tu gomilu revne dece, koja će za nekoliko dana biti bačena na front, nisu učili ni kako se okida puška ili izvlači upaljač iz bombe. Tada nisam shvatao da je to zato što nisu imali oružja. U policiji POUM nestašica pušaka bila je tako očajna da su nove trupe koje su dolazile na front uvek morale uzimati puške od onih koje su zamenjivale na liniji. U čitavoj Kasarni Lenjin, verujem, nije uopste bilo pušaka, osim onih koje su upotrebljavali stražari.

Posle nekoliko dana, iako smo po svim uobičajenim standardima još bili posvemašnja rulja, smatrali su nas spremnima da se pojavimo u javnosti, i ujutro smo odmarširali do javnih parkova na brežuljku iza Plaze de Españe. To je bilo zajedničko vežbalište svih partijskih policija, uz Carabinerose i prve kontingente novoosnovane Narodne armije. Prizor gore u javnim parkovima bio je neobičan i pun bodrenja. Svakom stazom i uličicom, između strogih cvetnih leja, žustro su stupale amo-tamo desetine i čete muškaraca, izbacujući prsa i trudeći se očajnički da izgledaju poput vojnika. Svi su bili nenaoružani i nijedan nije bio potpuno u uniformi, iako se na većini od njih tu i tamo u krpicama probijala policijska uniforma. Procedura je uvek bila gotovo ista. Tri bi sata paradirali tamo-amo (španski korak pri stupanju je vrlo kratak i brz), zatim bismo se zaustavili, istupili iz redova i sjatili se žedno do dućančića na po puta nizbrdo koji je pravio sjajne poslove trgujući jeftinim vinom. Svi su se prema meni ponašali vrlo prijateljski. Kao Englez, bio sam neka vrsta rariteta i oficiri Carabinera cenili su me i častili pićem. Za to vreme, kad god bih uspeo uhvatiti našeg poručnika, bučno sam zahtevao da me pouče upotrebi puske. Izvlačio bih iz džepa svoj Hugov rečnik i oborio se na njega svojim dozlaboga lošim španskim:

Yo se manejar fusil. No se manejar ametralladora. Quiero apprender ametralladora. Quando vamos apprender ametralladora?[4]

Odgovor je uvek bio izmučeni smešak i obećanje da će poučavanje biti mañana.[5] Nepotrebno je reći, mañana nikad nije došla. Prošlo je nekoliko dana i regruti su gotovo žustro naučili stupati ukorak i stati mirno, ali ako su znali s koje strane puške izlazi metak, to je bilo i sve što su znali. Jednoga dana, naoružani Carabinero došao je do nas dok smo se odmarali i dopustio nam da proučimo njegovu pušku. Pokazalo se da u celoj mojoj sekciji niko osim mene ne zna čak ni kako se puška puni, a kamoli kako se nišani.

Celo to vreme vodio sam uobičajene bitke sa španskim jezikom. Osim mene, u kasarni je bio samo još jedan Englez, a niko, čak ni među oficirima, nije znao ni reči francuski. Činjenica da su moji drugovi govorili međusobno uglavnom katalonski, nije mi nimalo olakšavala položaj. Jedini način da se nekako snađem bio je da posvuda sa sobom nosim mali rečnik, koji bih izvlačio iz džepa u trenucima krize. Ali radije bih bio strancem u Španiji nego u većini zemalja. Kako je lako sklapati prijateljstva u Španiji! Za dan ili dva, već me dvadesetak policajaca zvalo imenom, upućivalo me u razne tajne i obasipalo gostoljubivošću. Ne pišem propagandnu knjigu i ne želim idealizovati policiju POUM. Čitav policijski sistem imao je ozbiljnih pogrešaka, a sami su ljudi u njemu bili šaroliko društvo, jer je do tada već dobrovoljna regrutacija zamirala i mnogi su najbolji ljudi bili već na frontu ili mrtvi. Među nama je uvek postojao stanovit postotak potpuno beskorisnih. Petnaestogodišnje dečake dovodili su u vojsku roditelji, posve otvoreno zbog deset peseta na dan, koliko je bila plata policajca; takođe i zbog hleba kojeg je policija obilno dobivala i mogla krijumčariti kući roditeljima. Ali odričem da bi iko, ubačen, poput mene, među špansku radničku klasu – morao bih možda reći katalonsku radničku klasu jer sam se, osim nekoliko Aragonaca i Andaluzijaca, družio samo s Kataloncima – mogao ostati nedirnutim njihovom osnovnom plemenitošću; iznad svega, njihovom otvorenošću i širokogrudnošću. Špančeva širokogrudnost, u uobičajenom smislu te reči, ponekad je gotovo neugodna. Ako ga zamolite cigaretu, prisiliće vas da uzmete celu kutiju. A iza toga postoji velikodušnost u jednom dubljem smislu, prava širina duha, s kojom sam se susretao iznova i iznova u najbeznadnijim okolnostima. Neki novinari i drugi stranci koji su odlazili u Španiju za vreme rata izjavljivali su da su Španci u potaji ogorčeno kivni na stranu pomoć. Sve što mogu reći jest da nikad nisam opazio nešto takvo. Sećam se, nekoliko dana pre no što sam napustio kasarnu, grupa ljudi došla je s fronta na odsustvo. Uzbuđeno su govorili o svojim iskustvima i bili su puni oduševljenja za neke francuske grupe koje su bile pokraj njih kod Huesce. Francuzi su vrlo hrabri, rekoše; dodajući oduševljeno: »Mas valientes que nosotros« – »Hrabriji od nas!« Ja sam se naravno skanjivao, nakon čega su oni objasnili da Francuzi bolje poznaju umeće ratovanja – da se bolje razumeju u bombe, puske i tako dalje. Pa ipak je ta primedba bila značajna. Jedan Englez radije bi sebi odrezao ruku nego da kaže nešto takvo.

Svaki stranac koji je služio u policiji proveo je svojih prvih nekoliko nedelja učeći voleti Špance i ljuteći se na neke njihove značajke. Na frontu, moja ljutnja ponekad bi dosezala vrhunac besa. Španci su dobri u mnogim stvarima, ali ne u ratovanju. Sve strance podjednako preneraziće njihova nedelotvornost, iznad svega njihova izluđujuća netačnost. Jedna reč koju nijedan stranac ne može a da ne nauči jest mañana – »sutra« (doslovno, »jutro«). Kadgod je to samo moguće, današnji posao odgađa se do mañana. To je toliko opstepoznato da se i sami Španci šale na taj račun. U Španiji se ništa, od obroka do bitke, nikad ne događa u odgovarajuće vreme. Prema opstem pravilu, stvari se događaju prekasno, ali samo povremeno – tek toliko da se ne možete osloniti na njihovo zakašnjavanje – događaju se prerano. Voz koji mora krenuti u osam, krenut će normalno u bilo koje vreme između devet i deset, ali možda jedanput na nedelju, zahvaljujući nekoj licnoj vlakovođinoj mušici, polazi u sedam i trideset. Takve stvari mogu biti pomalo naporne. Teorijski, zapravo se divim Špancima što ne dele našu severnjačku vremensku nervozu; ali na žalost, i sam sam joj izložen.

Posle beskrajnih govorkanja, maiiana i odgađanja, iznenada smo dobili naredbu za odlazak na front u roku od dva sata, kad veliki deo naše opreme još nije bio podeljen. U intendanturi je nastala strašna gungula; na kraju su brojni ljudi morali otići bez kompletne opreme. Kasarna se odmah napunila ženama koje su, činilo se, iznikle iz zemlje, pomažući svojim muškarcima da saviju pokrivače i slože putne vreće. Bilo je dosta ponižavajuće što mi je jedna španska devojka, žena Williamsa, drugog engleskog policajca, morala pokazati kako da stavim svoje nove kožne redenike. Bila je blago, temnooko, izrazito ženstveno stvorenje koje je izgledalo kao da joj je ljuljanje zipke životni poziv, ali koje se zapravo hrabro borilo u prethodnim uličnim borbama. Tada je nosila dete koje se rodilo samo deset meseci posle izbijanja rata i koje je verovatno začeto iza barikada.

Voz je trebao krenuti u osam, a desetak minuta posle osam izmučeni, znojni oficiri uspeli su nas poredati na dvorištu kasarne. Vrlo se živo sećam bakljama osvetljenog prizora – komešanja i uzbuđenja, crvenih zastava koje lepršaju u svetlosti baklji, zbijenih redova policajaca s rancima na leđima i smotanim pokrivačima prebačenim preko ramena; i povika i kloparanja čizama i limenih porcija, a potom silnog i napokon uspešnog protiskivanja reči tražeći tišinu; i zatim nekog političkog komesara kako stoji ispod ogromnog, uzvitlanog crvenog barjaka i drži nam govor na katalonskom. Zatim su nas poveli na stanicu, i to najdužim putem, tri ili četiri milje, kako bi nas pokazali čitavom gradu. Na Ramblasu su nas zaustavili, dok je pozajmljeni orkestar svirao neku revolucionarnu melodiju. Još jedanput, slika pobednika – heroja – povici i oduševljenje, crvene zastave i crveno-crne zastave posvuda, prijateljski raspoložene gomile koje su natrpale pločnik da bi nas pogledale, žene koje mašu s prozora. Kako se tada sve to činilo prirodnim; kako daleko i neverovatno danas! Voz je bio toliko krcat ljudima da je i na podu jedva bilo mesta, a kamoli na sedalima. U poslednjem trenutku, Williamsova je žena dojurila peronom i dala nam bocu vina i tridesetak centimetara onih sjajnih crvenih kobasica koje imaju okus na sapun i izazivaju proliv. Voz je ispuzao iz Katalonije i dalje na plato Aragonije normalnom ratnom brzinom nešto ispod dvadeset kilometara na sat.

2 

 Barbastro, iako daleko od linije fronta, izgledao je tmurno i jadno. Gomile policajaca u otrcanim uniformama tumarale su gore-dole ulicama, nastojeći se zagrejati. Na nekom ruševnom zidu naišao sam na plakat s datumom iz prethodne godine koji je obaveštavao da će »šest lepih bikova« biti ubijeno u areni toga i toga dana. Kako su jadno izgledale njegove izbledjele boje! Gde su sad bili lepi bikovi i lepi borci s bikovima? Tih dana čak i u Barceloni jedva da je bilo kakvih borbi s bikovima; iz nekog razloga, svi su najbolji matadori bili fašisti.

Moju su četu teretnjakom poslali u Sietamo, zatim na zapad do Alcubierrea koji se nalazio neposredno iza linije nasuprot Zaragozi. Sietamo je bio svladan tri puta pre nego što su ga anarhisti napokon zauzeli i topovska je vatra neke njegove delove razbila na komadiće, a većina kuća bila je izbušena puščanim mecima. Sad smo bili 450 metara iznad morskog nivoa. Bilo je strašno hladno, s gustom maglom koja je, kovitlajući se, dolazila niotkuda. Između Sietama i Alcubiedrrea vozač kamiona je zalutao (to je bilo jedno od redovitih obeležja rata) pa smo satima lutali u magli. Bila je kasna noć kad stigosmo u Alcubierre. Neko nas je proveo kroz blatnu močvaru do staje za mazge, gde smo se ukopali u pljevu i smesta zaspali. Pljeva nije loša za spavanje kad je čista, nije tako dobra kao seno, ali je bolja od slame. Tek sam na jutarnjem svetlu otkrio da je pljeva bila puna mrvica hleba, razderanih novina, kostiju, uginulih štakora i okrhnutih limenki za mleko.

Sad smo bili blizu linije fronta, dovoljno blizu da nanjušimo karakterističan zadah rata – prema mom iskustvu, zadah izmeta i trule hrane. Alcubierre nikad nije bio obasut topovskom vatrom i nalazo se u boljem stanju od većine sela neposredno iza linije. A ipak verujem da čak ni u doba mira ne biste mogli doći u taj deo Španije a da vas ne dirne nevoljna beda aragonskih sela. Građena su poput tvrđava, gomila jadnih kućeraka od blata i kamenja skupljenih oko crkve, a čak i u proleće teško da se negde može videti cvet; kuće nemaju vrtova, samo stražnja dvorišta gde se čupava perad kliže preko naslaga balege mazgi. Vreme je bilo ogavno, s naizmeničnom maglom i kišom. Uski zemljani putevi bućkali su se kao blatno more, mestimice duboko više od po metra, kroz koje su se teretnjaci probijali kotačima pod najvećim opterećenjem, a seljaci vodili svoja nezgrapna kola što su ih vukle zaprege mazgi, ponekad i šest u jednoj zaprezi, uvek vukući u nizu. Neprekidni prolasci trupa doveli su selo u stanje neopisive prljavštine. Selo nije imalo, niti je imalo ikad pre, nešto kao što je klozet ili odvodni jarak ma koje vrste, i nigde nije bilo ni četvorna metra gde biste mogli hodati a da ne pazite gde stajete. Crkva se već dugo upotrebljavala kao latrina; a tako i sva polja četiristo četvornih metara uokolo. Nikad ne razmišljam o svoja prva dva meseca u ratu, a da ne pomislim na zimska strništa kojih su rubovi pokriti korom izmeta.

Prošla su dva dana, a nisu nam podeljene nikakve puške. Ako ste posetili Comite de Guerra i proučili nizove rupa u zidu – rupa što su ih napravile puščane salve, jer su tamo smaknuti razni fašisti – videli ste sve znamenitosti koje ima Alcubierre. Gore na liniji fronta sve je bilo očito mirno; dolazilo je vrlo malo ranjenika. Glavno je uzbuđenje bio dolazak fašističkih dezertera koji su pod stražom dovedeni s fronta. Mnoge trupe nasuprot nama na tom delu linije nisu uopste bile fašističke, tek jadni regruti koji su služili svoj vojni rok u vreme izbijanja rata i jedva su čekali da umaknu. Povremeno bi se male grupe upuštale u rizik da se prebace do naših linija. Nesumnjivo bi ih i više to učinilo da njihova rodbina nije bila na fašističkoj teritoriji. Ti su dezerteri bili prvi »pravi« fašisti koje sam uopste video. Zapanjilo me je da se nisu razlikovali od nas, osim što su nosili kaki kombinezone. Uvek su bili proždrljivo gladni kad bi stigli – dosta prirodno nakon što su se dan ili dva šuljali po ničijoj zemlji, ali na to se uvek slavodobitno ukazivalo kao na dokaz da fašističke trupe skapavaju od gladi. Promatrao sam kako jednoga od njih hrane u nekoj seljačkoj kući. Bio je to nekako sažaljenja vredan prizor. Visok dvadesetogodišnji momak, teško sažgan vetrom, u odeći u ritama, skvrčen iznad vatre, kako očajničkom brzinom trpa u sebe punu porciju gulaša; a celo vreme oči mu nervozno pogledavaju krug policajaca koji su stajali i promatrali ga. Mislim da je još napola verovao kako smo krvožedni. »Crveni« koji će ga ustreliti čim završi jelo; naoružani ljudi koji su ga čuvali stalno su ga tapšali po ramenu i ohrabrujuće bučili. Jednoga znamenitog dana u jednoj je jedinoj grupi stiglo petnaest dezertera. Trijumfalno su provedeni kroz selo, s čovekom koji je jašio ispred njih na belom konju. Uspeo sam snimiti dosta mutnu fotografiju koja mi je kasnije ukradena.

Trećeg jutra kako smo bili u Alcubierreu, stigle su puške. Delio ih je u staji za mazge neki narednik gruba, mrkožuta lica. Potreslo me je malodušje kad sam video to što su mi dali. Bio je to nemački mauser iz 1896. – star više od četrdeset godina! Bio je rđav, okidač je bio krut, drveni štitnik slomljen; jedan kratak pogled niz otvor cevi otkrio je da je korodirana i da joj više nema pomoći. Većina je pušaka bila jednako loša, neke još i gore, a uz to nije bilo nikakva pokušaja da se najbolje oružje podeli ljudima koji su ga znali upotrebljavati. Najbolju pušku iz te partije, staru samo deset godina, dobio je poluumobolan petnaestogodišnji divljačić, poznat svima kao maricon (homić). Narednik nam je dao petminutnu »instrukciju« koja se sastojala od objašnjenja o tome kako se puška puni i rastavlja. Mnogi policajci nikad pre nisu imali pušku u ruci, a mislim da su tek retki znali čemu služe nišani. Razdeljeni su meci, po pedeset na čoveka, a zatim su formirani redovi pa smo sapeli torbe na leđa i uputili se na front, udaljenu oko pet kilometara.

Centuria, osamdeset ljudi i nekoliko pasa, nepravilno je krivudala cestom. Svaka policijska kolona imala je barem jednoga psa koji joj je pridodat kao maskota. Bedna živina koja je hodala s nama imala je na sebi velikim slovima žigosano POUM i vukla se posramljeno kao da je svesna da nešto s njezinim izgledom nije u redu. Na čelu kolone, pokraj crvene zastave, jahao je na crnom konju Georges Kopp, krupan belgijski komandant; nešto ispred, mladić iz odmetnicima slične policijske konjice, šepurio se tamo-amo, galopirajući preko svakog komadića uzdignutog tla i postavljajući se na vrhu u pitoreskne položaje. Za vreme revolucije zarobljeni su mnogobrojni prekrasni konji španske konjice i predani policiji koja ih je, naravno, revno jahala do smrti.

Cesta je krivudala između žutih neplodnih polja, netaknutih od berbe prethodne godine. Ispred nas bila je niska sierra koja leži između Alcubierrea i Zaragoze. Sad smo se primicali liniji fronta , bombama, puskama, blatu. U potaji sam bio prestrašen. Znao sam da je zasad linija mirna, no za razliku od većine muškaraca oko mene, bio sam dovoljno star da pamtim veliki rat, iako ne dovoljno star da sam se borio u njemu. Rat je, za mene, značio tutnjavu tanadi i umicanje čeličnim krhotinama; iznad svega značio je blato, uši, glad i hladnoću. Neobično, grozio sam se hladnoće mnogo više no što sam se grozio neprijatelja. Pomisao na nju progonila me celo vreme dok sam bio u Barceloni; ležao bih čak budan noću, razmišljajući o hladnoći u rovovima, stajanju na mestu u sablasnim zorama, dugim satima na straži sa zamrznutom puškom, o ledenom blatu koje će prekriti vrhove mojih čizama. Priznajem takođe da me je obuzimao nekakav užas dok bih gledao ljude s kojima sam marširao. Ne možete uopste ni zamisliti kakva smo rulja bili izgledom. Tumarali smo raštrkano, s manje kohezije od stada ovaca; nismo prešli ni tri kilometra, a začelje kolone izgubilo se iz vida. A gotovo polovina takozvanih muškaraca bila su deca– ali mislim doslovno deca, stara najviše šesnaest godina. A ipak su svi bili sretni i uzbuđeni zbog nada da će napokon stići na front. Kad smo se približavali liniji, momci na čelu oko crvene zastave počeše protiskivati uzvike – »Viva POUM!« »Fascistas-maricones!«[6] i tako dalje – uzvike koji su trebali biti ratnički i preteći, ali koji su, iz tih dečjih grla, zvučali patetično kao cviljenje mačića. Činilo se groznim da branitelj Republike mora biti ta rulja poderane dece što nose dotrajale puške koje ne znaju upotrebiti. Sećam se, pitao sam se šta bi se dogodilo da je našim putem prošao kakav fašistički avion – bi li se pilot uopste potrudio da se spusti i osine nas rafalom. . Sigurno bi čak i iz bazduha mogao videti da nismo bili pravi vojnici?

Kad je cesta zašla u sierru, odvojili smo se udesno i stali uspinjati uskom stazom za mazge koja je vijugala uz obronak brda. Brežuljci su u tom delu Španije neobičnih geoloških formacija, u obliku potkove s ravnim vrhovima i vrlo strmim obroncima koji se spuštaju u obliku ogromnih gudura. Na višim obroncima ne raste ništa osim kržljava grmlja i vreska, dok posvuda izbijaju bele kosti vapnenca. Tu front nije bila kontinuirana linija rovova, što bi bilo nemoguće u takvu planinskom kraju; bio je to jednostavno lanac utvrđenih položaja, poznatih kao »pozicije«, smeštenih na vrhu svakog brda. U daljini se mogla videti naša »pozicija« na temenu potkove; gruba barikada od vreća s peskom, uzlepršala crvena zastava, dim vatre iz zemunica. Još malo bliže, i mogao se osetiti odvratan slatkast zadah koji se zadržao u mojim nosnicama još mesecima posle. U raspuklinu neposredno iza položaja bili su natrpani otpaci skupljani mesecima – dubok, gnojav sloj od ostataka hleba, izmeta i rđavih konzervi.

Četa koju smo smenjivali skupljala je svoje stvari. Na liniji su bili tri meseca; uniforme su im bile obleepljene blatom, čizme se raspadale u komade, lica uglavnom zarasla u bradu. Kapetan koji je zapovedao položajem, Levinski imenom, ali poznat svima kao Benjamin, a po rođenju poljski Židov, koji je međutim govorio francuski, ispuzao je iz svoje zemunice i pozdravio nas. Bio je nizak mladić, oko dvadeset i pet godina, oštre crne kose i bledog živahna lica koje je u tom razdoblju rata bilo stalno vrlo prljavo. Poneki zalutali metak praskao je visoko iznad nas. Položaj je bio polukružan ograđeni prostor promera oko četrdeset metara, s grudobranom delom od vreća s peskom a delom od komada vapnenca. Tridesetak ili četrdesetak zemunica bilo je ukopano u tlo poput štakorskih rupa. Williams, ja i Williamsov šurjak Španac hitro se bacismo prema najbližoj nezauzetoj zemunici koja je delovala prikladnom za nastavanje. Negde napred povremeno bi opalila puška, stvarajući čudne gromoglasne jeke među kamenitim brežuljcima. Tek smo odložili torbe i izvlačili se iz zemunice, kad eto još jednog pucnja i jedno dete iz naše čete pojuri od grudobrana, a licem mu se slevala krv. Opalio je iz puške i nekako mu je uspelo razneti zatvarač; kožu lubanje razderale su u krpice krhotine raznete čahure metka. To je bio naš prvi unesrećeni i, karakteristično, ranio se sam.

Poslepodne bili smo na svojoj prvoj straži i Benjamin nas provede kroz položaj. Ispred grudobrana protezao se sistem uskih rovova uklesanih u stenje, s krajnje primitivnim puškarnicama napravljenim od hrpa vapnenca. Bilo je dvanaest straža, smeštenih na raznim tačkama u rovu i iza unutrašnjeg grudobrana. Ispred rovova bila je bodljikava žica, a zatim se obronak obrušavao u naoko bezdanu guduru; nasuprot su bila gola brda, ponegde tek kamene stene, sve sive i vetrovite, bez ikakvog života, čak ni ptice nije bilo. Provirih oprezno kroz puškarnicu, pokušavajući otkriti fašistički rov.

— Gde je neprijatelj?
Benjamin široko mahne rukom. — Tamo preko. — (Benjamin je govorio engleski — grozan engleski).
— Ali gde?

Prema mom poimanju pozicijskog ratovanja, fašisti su morali biti oko sto pedeset do tristo metara. Nisam mogao videti ništa – činilo se da su im rovovi vrlo dobro skriveni. Tada razočarano pogledah kamo to Benjamin pokazuje; na vrhu brežuljka nasuprot, iza gudure, najmanje sedamsto metara udaljen, sitan obris grudobrana i crveno-žuta zastava – fašistički položaj. Bio sam neopisivo razočaran. Uopste im nismo bili blizu! Kod tog su dometa naše puške bile posve beskorisne. No u tom trenu začu se uzbuđeni uzvik. Dvojica fašista, sivkaste figurice u daljini, verala su se uz goli obronak brežuljka na suprotnoj strani. Benjamin zgrabi pušku najbližeg čoveka, nacilja i povuče okidač. Klik! Metak je zatajio; pomislih da je to loš znak.

Novi stražari, tek što se sjuriše u rov, započeše ispaljivati groznu paljbu ni na šta posebno. Video sam fašiste, sitne poput mrava, kako uzmiču tamo i amo iza grudobrana, a ponekad bi se neka crna tačka koja je bila glava zaustavila za trenutak, drsko izložena. Očito nije imalo smisla pucati. No tada stražar s moje leve strane, napuštajući svoje mesto na tipično španski način, priđe postrance i poče me terati da pucam. Pokušah objasniti da se na toj udaljenosti i s tim puškama ne može pogoditi čovek, osim slučajno. No on je bio tek dete, i dalje je puškom pokazivao prema jednoj od tačaka, keseći se željno poput psa koji očekuje bačeni kamenčić. Konačno namestih nišan na sedamsto i opalih. Tačka nestade. Ponadah se kako je bilo dovoljno blizu da ga natera na skok. Tada sam prvi put u životu opalio iz puške na neko ljudsko biće.

Sad kad sam video front, bijah duboko ogorčen. I oni su to nazivali ratom! A jedva smo dolazili u dodir s neprijateljem! Nisam ni pokušavao držati glavu ispod nivoa rova. Nešto kasnije, međutim, metak mi prozuji kraj uha sa zlokobnim praskom i udari u zid iza mene. Jao! Naglo se prignuh. Čitava sam se života zaklinjao da se neću prignuti kad metak prvi put prozuji iznad mene; ali taj je pokret, čini se, instinktivan i gotovo svi to učine barem jedanput.

Nastavak vidi : Anarhistička biblioteka, 14 delova; 
______________________________

[1] Ne, Englez. A ti? (špan.)
[2] Vi; Zdravo; Dobar dan. (špan.)
[3] Partido Obrero de Unificacićn Marxista, Radnička partija marksističkog ujedinjenja, (prev.)
[4] Znam rukovati puškom. Ne znam rukovati mitraljezom. Hoću učiti mitraljez. Kad ćemo učiti mitraljez? (špan.)
[5] Sutra. (špan.)
[6] Živeo POUM! Fašisti – pederi! (špan.)
[7] Partido Socialista Unificado de Cataluña, Jedinstvena socijalistička partija Katalonije.
[8] Vrsta eksploziva.
[9] Kultura – napredak; Ostajemo – nepobedivi.
[10] Katalonija – herojska.
[11] Hrabar.