"Pokušali smo, baš kao što su Nemci pokušavali, da učinimo da naši neprijatelji ne žele da im se deca rađaju; pokušali smo da dovedemo do takvog stanja neimaštine da bi ta deca, ako se uopšte rode, trebala biti rođena mrtva.” - William Arnold-Forster, britanski administrator blokade i vatreni internacionalista, koji razmišlja o blokadi Nemačke iz Prvog svetskog rata." izvor ( uz preporuku čitanja knjige "The Economic Weapon - the real history of sanctions, Nick Muldera)
Ekonomski rat
Paralelno sa oružanim sukobom između Rusije i Ukrajine ( zapadnih zemalja) vodi se do sada neviđen ekonomski rat.
Šta je ustvari ekonomski rat? To je upotreba novca kao sredstva geopolitičkog uticaja, tj. upotreba različitih finansijskih instrumenata kao bilo kog drugog oružja. U retrospektivi, ekonomsko oružje se otkriva kao jedna od najtrajnijih inovacija liberalnog internacionalizma dvadesetog veka i ključ za razumevanje njegovog paradoksalnog pristupa ratu i miru. Ekonomsko oružje, oružje ekonomskih eksperata ( po Mulderu birokrata iza stola od mahagonija) u suštini pretvara oružani rat u totalni.
"Ako je, kao što je Kejns primetio, u mirnim danima pre 1914. engleski džentlmen mogao iz udobnosti svog kreveta, da naruči svetske proizvode, taj isti engleski gospodin, koji je imao moć londonskog Sitija i globalni domet Kraljevske mornarice, mogao je kasnije uskratiti te iste proizvode civilnom stanovništvu bilo kakve neprijateljske sile." ( ibid)
Zašto se finansijski oblici uopšte smatraju oblikom rata i zašto su posledice skoro jednake posledicama ratnih razaranja? Na to se pitanje mora odgovoriti opširnije, delom i uvidom u istoriju nastanka prakse ekonomnskog ratovanja. Tekst koji sledi je nastao pregledom malog dela pristupačnih tekstova na tu temu i predstavlja crtice za razmišljanje. Neki od izvora su dati u samom tekstu.
Pa da krenemo.
Finansijska snaga države je oduvek bila važan faktor u određivanju vojnih ishoda, ali je ovaj uticaj postao izraženiji u Evropi u 16. veku. Nije iznenađujuće da se ova prelomna tačka dogodila baš u to vreme. Period između 1500.-1599. je bio doba procvata kolonijalizma kad je uspostavljen tzv. merkantilizam, ekonomska misao ( teorija) koja je ekonomiju tretirala ( uprošćeno rečeno) kao trgovinu s nultom sumom u kojoj je za svaku dobit jedne strane potreban gubitak druge. Ova doktrina je bila iuzraz vremena, ali, kako to obično biva ona je istovremeno ohrabrila mnoge unutarevropske ratove tog perioda i nesumnjivo podstakla evropsku ekspanziju i imperijalizam širom sveta do 19. veka, tj. početka 20. veka.
Šta je još doprinelo važnosti novca i finansija u pogledu vojske? Odgovor leži u tehnološkim inovacijama poznatihm kao “vojna revolucija”. Na prvom mestu je reč o uvođenje baruta. On je dramatično promenio način na koji su vojske vodeile ratove. Istoričari Gennaioli i Voth objašnjavaju:
"Širenje topova nakon 1400. godine značilo je da su srednjovekovni zidovi mogli biti brzo uništeni. Tvrđave koje su izdržale višegodišnje opsade u srednjem veku mogle su pasti za nekoliko sati. Kao odgovor, italijanski vojni inženjeri osmislili su novu vrstu utvrđenja - trace italienne. Sastojao se od zemljanih bedema, pokrivenih ciglama, koji su mogli izdržati topovsku vatru.
Ukratko, barut je omogućio uspon topovskog ratovanja, što je dovelo do toga da su postojeće slabe tvrđave zamenjene jačim utvrđenjima koja su mogla izdržati topovsku vatru. Izgradnja ovih utvrđenja bila je skupa. Međutim, nove vrste utvrda su produžile bitke. Osvajanje - uništenje neprijateljskih uporišta postalo je tež.
Nove tehnologije poput baruta, ali i topova i vatrenog oružja zahtevale su obuku vojnika o tome kako njima upravljati u borbi. Ova operativna potreba je polako dovela do stvaranja stalnih armija, što je zahtevalo dalja ulaganja države. Posledično, troškovi organizovanja i održavanja stalne vojske bili su nečuveno skupi pre nego što bi rat uopšte počeo.
Kako su troškovi finansiranja vojske rasli, ekonomski moćne zemlje su dobile značajnu prednost.
Kako je novac postajao sve uticajniji u diktiranju ishoda vojnih sukoba, zaraćene nacije su brzo osmislile strategije za ratovanje novcem. Najraniji primer je tzv. Revolucionarno rat, kada je Britanija napala američku papirnu valutu („kontinentale“) preplavivši tržište krivotvorenim novčanicama. Cilj je bio uništiti vrednost ove papirne valute izazivanjem inflacije zbog prevelike ponude novčanica. Prevara je kasno otkrivena. Akcija je bila uspešna, američka valuta je devalvirala i izazvala inflaciju.
Kazne za krivotvorenje su znatno povećane. Američki zvaničnici izdali su nagrade za krivotvoritelje, a u jednom slučaju je George Washington osudio na smrt dezertera iz 8. puka Pennsylvanije koji je zarobljen sa lažnim novčanicama.
Drugi primer bi mogao da posluži kao paralela sa jednom od sankcija uvedenih Rusiji.
Domoroci Japa vekovima su koristili 'rai kamenje' kao svoju valutu. Iako čudan po modernim standardima u ekonomski razvijenim zemljama, ovaj sistem je radio za Yap. Kada je Jap došao pod nemačku upravu (kolonizaciju) u 19. veku, jedinstvena valuta ostrvljana je pretrpela probleme slične kao Rusija danas. Naime nemci su kažnjavali meštane tako što su im "zaplenili" rai kamenje (označavajući ih velikim crnim "X". Kamenje je ostalo zaplenjeno sve dok meštani nisu završili date obaveze. Iako ekstreman i bizaran primer, ova priča ima jasne paralele sa modernim ekonomskim ratovanjem. Kao što je Matt Levine istakao, pristup finansijskim sredstvima kao što su devizne rezerve ili rai kamenje može se ograničiti jednostavnom zvezdicom ili crnim "X"
"...devizne rezerve' nisu objektivna činjenica; uglavnom se radi o nizu unosa na listama koje vode emitenti i posrednici u stranoj valuti (centralne banke, korespondentske banke, emitenti državnih obveznica, brokerske kuće). Ako vas ti ljudi precrtaju sa liste ili stave zvezdicu pored vašeg unosa zamrzavajući vaša sredstva, tada više ne možete koristiti ta sredstva." ( Bloomberg)
Pre 1990. UN su uvele sankcije protiv samo dve države: Južne Rodezije (1966.) i Južne Afrike (1977.). Međutim, od kraja Hladnog rata, ovo telo je koristilo sankcije više od dvadeset puta, najčešće usmerene na strane u unutardržavnom sukobu, kao u Somaliji, Liberiji i Jugoslaviji 1990-ih.
Od svog osnivanja 1992. godine, EU je nametnula sankcije više od trideset puta (pored onih koje su odredile UN). Analitičari kažu da su sveobuhvatne sankcije koje je blok uveo Iranu 2012. — koje je kasnije ukinuo 2015. kao deo nuklearnog sporazuma — označile prekretnicu za EU, koja je ranije nastojala ograničiti sankcije na određene pojedince ili kompanije. Rusija je posebna stavka EU od pocetka specijalne operacije. Ukupno, uzimajući u obzir ranije pojedinačne sankcije uvedene nakon aneksije Krima 2014. godine, EU je sankcionirala 1 473 pojedinca i 205 entiteta. Zamrzavanje sredstava znači da su svi računi lica i entiteta u bankama EU blokirani . Također im je zabranjeno stavljati na raspolaganje bilo kakva sredstva ili sredstva direktno ili indirektno.21,5 milijardi je zamrznuto imovine, 300 milijardi Centralne banke Rusije u zemljama EU i G7.
EU je zabranila više od 43,9 milijardi evra izvezene robe u Rusiju i 91,2 milijarde evra uvezene robe. To znači da je trenutno sankcionisano 49 odsto izvoza i 58 odsto uvoza, u odnosu na 2021.( sve o sankcijama EU - izvor)
"...primanje sredstava bilo je sasvim eksplicitno vezano za privrženost jednom ili drugom vojnom bloku koji je sve više destabilizovao evropsku politiku …Tamo gde su strateški interesi poverilaca i dužnika bili usklađeni, moglo bi se govoriti kao što su proučavaoci Marshallovog plana iz dvadesetog veka radili, o obliku 'imperije po pozivu'.
Danas
Dakle, narod stavljen pod opsežnu blokadu doživljava društveni kolapsa. Finansijsko-materijalna izolacije ostavlja u društvu užasan trag imomentalno ali i decenijama kasnije, jer se posledice lošeg zdravlja, gladi i pothranjenosti prenose i na nerođene generacije.
Rat kao profitabilna prilika
Na kraju, ovaj poslednji sukob između Rusije i Zapada ( preko Ukrajine )vise je rezultat predatorskog (pohlepa) ponašanja anglo-američke elite koja traži kontrolu nad resursima nego rezultat političkih neslaganja, kako to zapad prikazuje. To ne isključuje ulogu političkih i identitetskih motiva za sukob. Naprotiv, na primeru Jugoslavije, Kosova, sada Ukrajine, na površinu isplivava manir političkog provociranja rata, finansiranje pobuna koje proizvode verski, etnički, gradanski i ini sukob. I to je vid ekonomskog rata, kao i svaki drugi oblik finansiranja koji je suprotan interesima neke zemlje.
3 коментара:
Rat u Afganistanu uništio je temelje tamošnjeg ekonomskog razvoja i gurnuo avganistanski narod u neimaštinu. Nakon debakla u Kabulu 2021. Sjedinjene Države su zamrzle oko 9,5 milijardi dolara imovine koja pripada Afganistanskoj centralnoj banci, što je naravni čista pljačka. Treba krenuti od Bretton Woods sistema. Koristeći prednost dolara kao glavne međunarodne rezervne valute, Amerika u osnovi sprovodi finansijsku hegemoniju.
Evo tatistike, npr. o sankcijama: sankcije sumporasle za 933 posto od 2000. do 2021. Samo Trumpova administracija uvela je više od 3.900 sankcija, što znači tri sankcije dnevno. Do sada su uveli ekonomske sankcije za skoro 40 zemalja širom sveta, uključujući Kubu, Kinu, Rusiju, DNRK, Iran i Venecuela. Njihove sankcije pogađaju gotovo polovinu svetske populacije. Govori li to o principima liberalne tržišne ekonomije kojima se već dugo hvale, ili o ekonomskom ratu neverovatnih razmera i o merkatilizmu, jer koriste sva sredstva državne moći za suzbijanje ekonomskih konkurenata u međunarodnom poslovanju. Mete njenog uticaja su rivali ali, vidimo i saveznici. E pa neka su! Prija gledati EU kako tone.
Dobra tema, well covered topic.
Pedja
Dobro konstatovano za Trampa. On je nepravedno stekao simpatije. Mnogi nisu bili svesni njegovih ekonomskih poteza, blokada koje je sprovodio dekretom, gotovo bez javne debate i bez sistematskog nadzora od strane Kongresa. On je vrlo brzo shvatio da može da nametne štetne sankcije bez gotovo ikakvih direktnih troškova za američku javnost ili budžet, i gotovo bez političke odgovornosti. Tramp je intervencionista kao i njegovi prethodnici, strategija mu se više oslanjala na ekonomsku moć nego na vojnu. Rezultati isti.
XXX
Uticaj sankcija na Rusiju pripada sasvim drugoj kategoriji u odnosu na manje zemlje. Rusija je 11. najveća svetska ekonomija, a njena uloga kao glavnog izvoznika robe među tržištima u razvoju daje joj strukturno značajnu poziciju. Među naprednim ekonomijama, samo Sjedinjene Države, Kanada i Australija imaju uporediv otisak na globalnom tržištu energije, poljoprivrede i metala. Štaviše, od kraja Hladnog rata, više od dve decenije napredne integracije učinile su Rusiju veoma otvorenom ekonomijom, sa delom trgovine u BDP-u od 46 posto, prema podacima Svetske banke . Među sedam najvećih tržišta u razvoju, samo Meksiko i Turska su imali veći udeo u 2020. (78 posto i 61 posto). U principu današnje sankcije mogu uzrokovati veće komercijalne gubitke nego ikada pre, ali se mogu i oslabiti na nove načine putem preusmeravanja i izbegavanja trgovine. Kako sankcije uklanjaju izvoz ruske robe sa svetskih tržišta, cene se povećavaju, vršeći pritisak na račune za uvoz i ograničavajući javne finansije tržišta u razvoju i ekonomija u razvoju koje uvoze neto robe. Nije iznenađujuće da se upravo radi o zemljama koje se nisu pridružile sankcijama Rusiji, jer su najviše izložene riziku od krize platnog bilansa ako se sankcije ruskom izvozu pooštre na duži period.
Dobar tekst.
Jovo B.
Постави коментар