Reći NE !

      

Neki drugi svet 

     Već duži period nisam na glas razmišljala o politici , a vremena uzburkana, gomilaju se pitanja i jedno od njih je zašto se ne čuje NE ratu, NE obmanama, NE stvarnim decenijskim inicijatorima političkih haosa. I onda se setim pandemije.      

    Odgovori vlada na pandemiju ilustruju politiku uniformnog globalnog odgovora. Mikrobi ne poštuju granice, izgleda ni politika, zaključila sam tada. Većina nas je mislila da je bilo potrebno i dovoljno reći NE. 

   Šta je sprečilo  vlade da kažu NE! Šta sprečava građane da kažu NE? Da li je NE spasonosna metoda otpora protiv sila moći ili je i ono jedna od iluzija koje uporno gajimo.   

   Čak i u demokratskim državama građani shvataju da politiku vode grupe sa posebnim ( ekonomskim) interesima. U te grupe spadaju  bogati pojedinci, moćne industrije, velike banke i korporacije. Kako maloj grupi "sa planete" uspeva da se nametne i postane važnija od ostatka građana? Staro je to pitanje, na njega je dato mnogo odgovora a opet je ostalo aktuelno. Zašto? zato što je problem složen, ne rešava ga NE.  

  Uticaj na vlast 

 Ekonomisti objašnjavaju da koncentrisani interesi ( navedene manjine) obično pobeđuju difuzne interese ( ostalih) tako što utiču na političare a ovi dalje. Kad manjina bogatih ne bi imala podršku ne bi ostvarili enormne profite zato je važno finansirati političare, ili na neki drugi način uticati na njih. Ovaj uigrani političko-ekonomski mehanizam deluje besprigovorno, učesnici se ne opterećuju moralnim i etičkim pitanjima jer lobiranje i korupcija, pored glasanja, predstavljaju glavno političko sredstvo kojim se direktno utiče na određene delove državnog aparata. Za razliku od lobiranja, koje je u pojedinim društvima zakonski dozvoljeno, korupcija je nelegalna mada je suštinski reč o istom. Zagovornici lobiranja kao razliku između ove dve prakse navode ličnu korist. Navodno lobisti ponekada nemaju ličnu finansijsku korist u odnosu na koruptne političare. Naravno da je ovakvo tumačenje neodrživo. Nije novac jedino merilo kojim bi se merile ove dve prakse. Čak i ako zanemarimo sve zakulisne igre lobista ostaje na snazi važan argumenat izjednačavanja lobiranja i korupcije a to je da lobiranje tek formalno ima cilj politički uticaj, finansijska korist se ostvaruje naknadno. 

  Uloga građanstva

  Zašto se društva - građani odlučuju da svojim glasovima podrže i održe takvo stanje društva, stanje koje im u suštini ne odgovara? Čak i ako građani nemaju uvid u pomenute nelegalne " transakcije" svakako su im jasni društveni i lični interesi kojima vlade ne udovoljavaju, što često osete na sopstvenoj koži. Formalno gledajući vlade moraju da zadovolje svoje birače ako žele da se održe. Ne samo da to ne čine nago kao takve opstaju i to dugi niz godina zahvaljujući građanima.  

  Stigli smo do interesa! 

  Za razliku od koncentrisanih interesa manjine ( koja faktički vlada), interesi većine ( građana), ekonomskim rečnikom rečeno, su difuzni. Masa posebnih i opštih interesa u društvu je ogromna. Politički ekonomisti ukazuju da političari, najčešće uspešno, okupljaju onaj deo stanovništva, pojedince, interesne grupe itd. koji su bitni za njihovu politiku. U fokusu su obično fiktivni nacionalni, lokalni ili prosto aktuelni interesi. Manji broj političara brine samo o sledećim izborima, oni su nebitniji deo političkog tela, jači igrači i njihove stranke planiraju dugoročno zbog čega u kampanjama veštije manipulišu, obmanjuju kako bi odgovorili na trend, momentalno raspoloženje glasača i u tome uspevaju. 

 

Slepa vera- kao u svako doba straha pandemija je uspela da stvori do juče nepojmljiv broj poslušnika i vernika 

  Obmane! 

  Građaninu je ponekada teško prozreti političke manipulacije vlasti. Postoji nešto još gore. On je, šta više, razapet političkim podelama u društvu, u bližoj okolini, u kolektivu, među prijateljima, u porodici. Političko telo naroda je u većem ili manjem procentu u političkom raskolu, retko u saglasju. Ne, to nije samo problem vlasti, već i svakog čoveka ponaosob, njegove kulture, opšte političke, socijalne, karaktera itd. Ne svaljujte krivicu samo na NJIH, postojimo MI, postoji JA. 

    Kakve su posledice političkog razdora među masama? Što je nezadovoljstvo veće, brže raste ogorčenost, strane su sklone da na drugu gledaju kao na ekstremniju nego što zapravo jeste. Problem je što svaka strana o sebi misli da je ispravnija. Jedini način da se ostane iznad političkih sukoba je ćutanje, držanje svojih političkih stavova u tajnosti. Mnogo je onih koji se isključuju iz društvenog života da ne bi doživeli pritiske koji znaju da idu i do krajnjih granica. Apatija je samo jedan od oblika ćutanja s razlogom. 

  Vreme pandemije je pokazalo svu tragičnost ovakvih podela koje su se dešavale među građanstvom dok je elita mirno trgovala vakcinama i ostvarivala nezapamćene profite. 

  Međutim, nastali politički razdor tokom pandemije ( što je karakteristično i za druge situacije )je najneproblematičniji deo pandemijske atmosfere. U političkoj halabuci zamagljeno je neobjektivno izveštavanje o pandemiji, o samim vakcinama. Ostala je zamagljena pozadina političkih metoda kontrole nad društvom koje su se sablasno nadvile nad celom planetom. Te su teme do današnjih dana tabu teme vlasti, društvo je progutalo mamac korenitih sistemskih promena. Tim je, slobodno se može reći, postignut globalni politički cilj. Znamo da su njegovi nosioci, nažalost, bile suverene države sveta ( marionetski, situaciji nedorasli pojedinci), naslućujemo glavne inicijatore ma to za budućnost nema nikakav značaj. Ceo ovaj period bi se mogao okarakterisati kao probni balon, a u nekoj budućoj prilici biće lakše sprovesti iste metode obuzdavanja masa.  lako su nas navukli na telefone, društvene mreže, na sve tehnološke korisne i nekorisne izume, na koka kolu, holivudske filmove, lako su nas odvojili od tradicije, od štošta što nije prirodno i ne pripadajuće humanom čoveku, lako smo pristali,  lako.  

 Ponovo o interesima!

  Pandemija je vremenski blizak primer koji može ukazati na problem gore spomenutih  interesa .U javnosti su naknadno obelodanjeni neverovatni profiti farmaceutskih kompanija, čak i manipulacije pojedinih državnika, nižih političara, farmaceutskih kuća, naučnih instituta, naučnika.  Vreme pandemije je primer gde se uveliko manipulisalo opštim interesima. 

    Možda nam je ponovo najteže pao ponor nauke. Ona je oduvek bila pojam vrednosti, u nju se verovalo i veruje. U ovom, konkretnom slučaju, slučaju nauke, od proizvodnje A-bombe pa do otkrivanja kojekakvih istorijskih eksperimenata, nad sirotim, invalidnim, mentalno slabijim, onesposobljenim da se odupru, ispostavilo se i ispostalja da su i njeni 'viši ciljevi' diktirani nečim drugim, ali  ona i dalje plemenito, samopregorno ostvaruje svoj sveti zadatak - zadatak koji je zapravo zadatak drugih, onih koji je plaćaju. Skoro da je jeres usprotiviti se nauci s pitanjem celishodnosti ovoga ili onoga. Svi oni obavljaju svoje dužnosti u ime " viših ciljeva" , " dobrobiti", "sreće ", budućnosti dece, zemlje, čovečanstva". 

  Sad je potpuno jasno da opšti društveni interesi imaju opštu podršku javnog mnenja, oni su najjači aduti vlastodržaca. Na ovom primeru vidimo u kojoj su meri političari, nažalost i lekari, naučnici, formirali sliku o interesima. Logično je bilo očekivati da vlast " brine" o zdravlju građana, ali ne samo tokom pandemije već stalno, isto tako bi bilo logično da se vlast stalno zalaže ako hoćete oko nečega takođe bitnog kao što je poreska politika, penzije a u tim slučajevima obično izostaje briga. Sa druge strane vlast često pod nacionalne interese podvede neke apsurdne akcije, kao gradnju nacionalnog stadiona, fontane, kupovinu novogodišnje rasvete, a da ne pričamo o projektima u industriji koji su upravo štetni po nacionalne interese, gradnju infrastrukture koja će, sasvim jasno, pogodovati nekim drugim korisnicima a ne samo zemlji.  

   Postoje još zamršeniji slučajevi, oni koji se dotiču osnovnih vrednosti društva, istorijskih, kulturnih pa i moralnih. Konzervativniji sloj društva po pravilu je protiv liberalnog, mada će biti saglasni u pojedinim slučajevima. Nedavno se u Americi zaoštrila rasprava oko abortusa. Neretko su protivnici abortusa prilično agresivno zagovornike abortusa nazivali "ubicama", čim je za njih normalno ubiti bebu. Sličan razdor se desio između vaksera i antivaksera.

  Najktuelniji slučajevi su Kosovo i Ukrajina u čije se korenje povrh svega uplelo i pravo koje se, kao i lobiranje, krije pod maskom pravde.  Pravda je sinonim nečeg svetog, gotovo božanski svetog, ali u rukama moćnih ni ona ne podleže moralnim i etičkim vrednostima. U rukama nepravednih nema pravde. Ali šta je sa građanima. U ovim slučajevima je kamen spoticanja i ono zamršeno, što spomenuh.. neki su vezani tradicijom i ciljevima svog naroda koji im se čini sudbinskim, oni su ubeđeni da bi  poštovanje svih mogućih tradicijskih, kulturnih, gotovo bioloških razlika trebao da bude zdrav osnov budućnosti., a ne poništavanje svega, stvaranje nekog novog čoveka.  Ovo danas je svakako  neodgovarajuće. U to sam potpuno sigurna.

  Funkcija NE!  

  Na kraju dolazimo do žalosne istine, koliko god je važno znati i moći reći ne, to je tek prividan lek protiv sistema.  Smena pojedinaca na vlasti ne rezultira boljitkom ako sistem ostaje isti. Pa ni neki novi, "bolji" pravno regulisan sistem ne rešava problem ukoliko se ne postavi na zdrave osnove. A one, ipak, moraju da u sebi sadrže etiku, što će reći etičkog čoveka, ili čoveka od etičkih i moralnih vrednosti. 

 Pošto nema takve većine, a ni nekog novog sistema osim "demokratije",  loše nam se piše!