Naše je vreme, vreme obeshrabrenja i obeshrabrenih! Ne treba klonuti duhom, izgubiti nadu i hrabrost. Treba biti strpljiv i sa verom u ljubav.
Mnoge naše nevolje nastaju samo zato što zaboravljamo da svaki dan moramo biti svesni da moramo početi iz početka. Ne rasteruje se malodušnost u jedan čas, nego malo po malo. Po onoj mudroj izreci " bolesti bilo telesne, bilo duhovne dolaze na konju i trkom, a odlaze peške i polagano."
Da li vera može da pomogne?
Neki tvrde da religija obećava ugodan život, zdravlje, čudesna isceljenja, bogatstvo, prosperitet, a neki potpuno suprotno. Religija je za 'neodlučne, opterećene krivicom, preterano plašljive, one kojima nedostaju jasna uverenja s kojima bi se suočili sa životom', (1) piše u jednom britanskom udžbeniku psihijatrije. Sigmund Freud je otišao toliko daleko da je religioynost nazvao neurozom. (2)
Brojna savremena istraživanja govore o pozitivnom efektu vere.
"U većini studija religijska uključenost povezana je s blagostanjem, srećom i životnim zadovoljstvom; nadom i optimizmom; svrhom i smislom života; većeim samopoštovanjem; boljom prilagođenošću tuzi; manjom usamljenosću; nižeom stopeom depresije i bržim oporavkom od depresije; nižom stopom samoubistava; manjom teskobom; manjim psihozama i manjeim psihotičnih tendencijama; nižeim stopeama zloupotrebe alkohola i droga; manjom delinkvencijom i kriminalnim aktivnostima; većom bračnom stabilnošću i zadovoljstvom.'(3)
U četiri od 86 studija mentalno zdravlje bilo je lošije među religioznima, obično tamo gde je vladalo oštro, osuđujuće i autoritarno vodstvo. (4) kao u slučajevima atipičnih verskih zajednica kao kod Amiša ili Jehovinih svedoka koji odvijaju izvesne medicinske tretmane.
Mera vere
I sve bi to bilo u redu da u preispitivanjima ove vrste ne postoji otežavajući faktor a on je kako " izmeriti" veru vernika. Statistički procenti vernika su najnepouzdaniji pokazatelji. Stvar je u tome da se mnogi ljudi izjašnjavaju kao vernici a ne živi u skladu sa verom kojoj pripadaju kao što su brojni neverujući po stilu života u biti bolji vernici od onih koji veruju. Masa religioznih motivirana je ličnim dobicima kao što su društveni status i ugled, a tek kod manjine vera istinski menja razmišljanje, ponašanje i odnose. Ipak, većina vernika samodopadno ostaje uverena da je s njihovom verom- dušom sve u redu.
Kako utvrditi ko pripada kojoj grupi?
Gotovo da i nije teško proceniti ko jeste a ko nije istinski vernik. Opšti stavovi, pogotovo u vezi egzistencijalnaih pitanja itekako otkrivaju a istorija, ne manje sadašnjost najbolji je pokazatej učinaka religija. S obzirom da danas imamo pristup većem broju izvora nego ikad pre, lako ćemo dnevno ispratiti primere razmišljanja pojedinaca, grupa, država, to jest institucija.
Ljudi su razdeljeniji nego ikada, isto tako i religije. Užareni politički diskursi pod vidnim su uticajem verskih glasova koji nastoje usmeriti razgovor u jednom ili drugom političkom smeru. Štaviše članovi iste religije međusobno se razdiru zbog politike, izgleda da su vernici sigurniji u svoja politička mišljenja nego u svoja vrhovna božanstva.
Kako svaki tabor veruje da je njegovo stajalište nepogrešivo, percepcije i optužbe prema “drugoj strani” postaju sve drskije, besprizornije. Političke ideologije su zauzele mesto "bogova" jer od njih zavise egzistencijalna pitanja i one poziciju koriste obećavajući izbavljenje ljudskih bića od raznoraznih vrsta zla. Drugim rečima, politika je postala zamenska religija sa istovetnim fundamentalističkim žarom.
Politička rešenja u konačnici nikada nisu donela spasonosna rešenja. Taman kada se pomisli da hoće, ideologija zastrani. Vođe su daleko od reći Pavla : "hodite na način dostojan poziva na koji ste pozvani, sa svom poniznošću i blagošću, s strpljivi, podnoseći jedni druge u ljubavi, marljivi za očuvanje jedinstva Duha u vezi mira” (Ef 4,1-3)." Današnje vođe rade suprotno. Najveći deo svetskih zala prouzrokovali su političari - tzv. vernici. Teško je poverovati da vernici (religija - Bog- koji je ljubav) stoji iza svog zla koje vidimo u ovom svetu. Radije će se zlo pripisati đavolu ili, još gore i danas učestalije, zlo će se zakamuflirati u dobro- u ime demokratije, u ime ljudskih prava, u ime borbe za manjine, u ime... .Laži, laži..U ime demokratije, koje, kakve, umorne, samorazarajuće, paranoične, lažljive. "Nepošten govor"(4). ( da upotrebimo tu reč umesto laži) - zanemarena je u intelektualnim krugovima ( i etici) uprkos njenoj važnosti u političkim i svakodnevnim društvenim razmerama.
Ono što političari čine trebao bi biti zločin - a ipak trenutno nije zločin. Mnogi scenariji iza poslednjih ratova su podratzumevali LAŽ. Štete su nesagledive., milioni mrtvih, povređenih, telesno i psihički,
gubitak slobode i budućnosti. U svakodnevnom životu ljudi takođe lažu. Čini se da je nepoštenje sveprisutno i često. Kako napisa jedan autor ".. Prijatelji lažu prijateljima kako bi bili pristojni; učenici lažu profesorima o propuštenim zadaćama; muževi lažu svojim ženama gde se nalaze kada zapravo imaju ljubavne sastanke; tinejdžeri lažu svojima roditelji o prijateljima ; čak lažemo da se osećamo dobro kad mi nismo. Naši rođaci lažu; naši saradnici lažu — i mi lažemo njima."(5)
I kako onda ne biti obeshrabren?
Ponešto zavisi i od nas. Već sada. Da smo bolji i snažnijeg duha u ovim istim nepovoljnim okolnostima radili bi pametnije i bolje. I bilo bi nam bolje. Dakle, zavisi i od nas .
______________
1. Mayer-Gross W, Slater E, Roth M. Clinical Psychiatry. Baillière, Tindall & Cassell 1954-1969
2. Freud S. The Future of an Illusion, 1927
3. Koenig HG et al. Op cit p228
4. Impresivan je niz fraza za opisivanje govora namenjenog izazivanju ili održavanju lažnih uverenja, uključujući 'dvoličan', 'neiskren', 'obmanjujući', 'neiskren', 'lažljiv', 'obmanjujući', 'prikrivanje', 'laganje'
5. izvor
6. Amerikanci lažu u svojim životopisima, na svojim profilima za upoznavanje, u oglasima za kampanje, u svojim memoarima i, možda najviše, na društvenim mrežama. Zahvaljujući Prvom amandmanu, oni to uglavnom mogu činiti nekažnjeno - ili, u svakom slučaju, bez straha da će ih vlada zbog toga kazniti. U većini konteksta, Prvi amandman zabranjuje vladi da ograniči govor zbog svoje poruke. To otežava javnim osobama dobijanje tužbi za klevetu. Onemogućuje vladu da kriminalizira neistine koje ne uzrokuju ozbiljnu štetu. Kao rezultat toga, Amerikanci uživaju široku slobodu da govore stvari koje nisu istinite. izvor
1 коментар:
“U vrelini letnjeg dana, na opustelom gradskom bulevaru, dok su retki prolaznici nastojali da se što brže sklone sa sunčanog trotoara, trolejbus je vozio troje ljudi. Na udaljenim sedištima, međusobno nepoznati, delovali su potpuno nesvesni ikog oko sebe i nepovezani ni u sudbinama ni u mislima. Na pustoj stanici, u trolejbus je ‒ hitro zakoračivši na stepenice – ušao sitan i vremešan čovek u crnoj kaluđerskoj odeći. Oštrih crta lica, suvog do apsolutne ispošćenosti kože, prekrivene brazdama na licu, bele brade, imao je sjajne oči koje su nosile pogled usredsređen na zamišljenu tačku ispred sebe. I sve troje zatečenih putnika je ustalo: bez dogovora, bez ikakvih skrivenih znakova. Opazivši njihove kretnje, oslonjen na štap, on je rekao: „Sedite. Ja odmah silazim.” Nije ni bilo potrebe da ustanu, jer je praznih stolica bilo svud: da je hteo, mogao je sesti bilo gde u vozilu. Ustali su nošeni unutrašnjom potrebom, podstaknuti neuklonjivim unutrašnjim glasom koji ih je nenadano povezao, odjednom okupljeni u žižu koja nije nastala zbog spoljašnjih okolnosti. Jer, prepoznali su ga i to je bilo dovoljno. Sve vreme vožnje niko nije seo. On je stajao izdvojen, činilo se okrenut sebi, ali ne i odsutan i gluv za svet kroz koji je prolazio. Bio je sam i – u isti mah – sa svima: kako je to moguće? Kada se to događa? Oni su stajali i ćutali: pogleda uprtih u njega. Bilo je neke nenadane tišine u tom doživljaju: i na ulicama, i u trolejbusu, i u njima. Ništa niko nije govorio, jer ništa nije ni trebalo kazati. Nije napustio trolejbus na narednoj stanici nego posle dve stanice: zakoračivši na pločnik, sitnim i energičnim koracima uputio se ka hramu. Ostalo je pitanje: ko je bio taj čovek? Ne u smislu prepoznavanja nego u istini susreta sa njim. Koga su sreli na svakodnevnoj stazi gradskog kretanja?”
( Milo Lompar )
Nezaboravni Pavle, vernik nad vernicima.
Pesnik u prolazu
Постави коментар