,,21 lekcija za 21. vek” je skup eseja od kojih se neki temelje na radovima koje je Harari već objavljivao. Nakon što je u ,,Sapijensu” dao pregled prošlosti, a u ,,Homo Deusu” preispitivao dugoročnu budućnost života na zemlji, u ovoj knjizi se usredsredio na sadašnjost i neposrednu budućnost čovečanstva. Ovim lekcijama je savremenom čoveku želeo da ukaže na šta bi trebalo obratiti pažnju kako bi se čovečanstvo što lakše suočilo sa neizbežnim promenama koje sa sobom nosi vek u kom živimo. Neke od tih promena su već vidljive, neke su i dalje na nivou spekulacije, dok su neke toliko izvesne da sama pomisao na njih u ljudima budi paniku. Panika je baš to što bi trebalo izbeći, a u tome bi moglo da nam pomogne razumevanje situacije u kojoj se nalazimo i promena koje nailaze a koje se, na ovaj ili na onaj način, tiču svakoga od nas.
,
Stvarnost je satkana od mnogih niti, a ova knjiga pokušava da pokrije razne aspekte naših globalnih nedaća, ne tvrdeći pritom da će ih iscrpno prikazati. Za razliku od ‘Sapijensa’ i ‘Homo Deusa’ ova knjiga nije zamišljena kao istorijska pripovest, nego pre kao jedan skup izabranih lekcija. Te lekcije se ne okončavaju jednostavnim odgovorima. Cilj im je da podstaknu na dalja razmišljanja i pomognu čitaocima da uzmu udela u nekim od najvažnijih razgovora našeg doba.”
,
Lekcija, kao što naslov sugeriša ima 21, a knjiga je podeljena na pet celina: Tehnološki izazov, Politički izazov, Očajanje i nada, Istina i Otpornost.
,
Harari svoje pisano predavanje počinje tehnološkim izazovima, prirodno, jer se sa njima suočava svako od nas. Tehnologija napreduje iz dana u dan. Novije generacije neće moći da zamisle život bez Gugla, Vikipedije i pametnih telefona. Tehnologija nam je promenila način života, kao i način na koji razmišljamo. Uglavnom se za nju vezuju pozitivne stvari – život nam je danas lakši nego što je bio pre nego što su pojedine stvari izmišljene. Ali ono o čemu možda ne razmišljamo (osim ako nismo direktno pogođeni), a na šta Harari skreće pažnju, jeste činjenica da je razvoj tehnologije mnoge ljude ostavio bez posla. U tom smislu se tehnološka revolucija može porediti sa industrijskom, kada su čoveka na brojnim poslovima zamenile mašine. To se događa i danas na pojedinim radnim mestima, naravno, ali novi talas je u povoju i njegove razmere ćemo tek sagledati. U novom talasu će čoveka zameniti veštačka inteligencija. Harari daje brojne primere prilično jednostavnih poslova koji bi verovatno svakome pali na pamet, među kojima su, na primer, kasiri u marketima, profesionalni vozači, i slično, ali ide i korak dalje, objašnjavajući kako nam u budućnosti možda neće biti potrebni ni lekari, makar ne oni u ljudskom obličju. To, naravno, ne znači da će čovečanstvo kao takvo ostati bez posla – javiće se potreba za novim radnim mestima na kojima će se (makar neko vreme) naći ljudi. Ali zajedno sa tim novim radnim mestima pojaviće se i klasa ,,beskorisnih”. Nije reč o zanimanjima koje danas u šali nazivamo beskorisnim, reč je o ljudima koji neće moći da pronađu posao za koji su sposobni jer takve poslove više neće obavljati ljudi. Kako kaže Harari: ,,Moglo bi nam se desiti da nas zapadne najgore od oba sveta, da nas istovremeno muče i visoka stopa nezaposlenosti i manjak stručne radne snage”.
,
Možda ćete sada uzdahnuti s olakšanjem jer spadate među današnje ,,beskorisne” ljude, odnosno bavite se umetnošću. Zadržite dah na momenat, Hararijeve prognoze tiču se i vas. Uzmimo za primer muziku. Ne samo da danas postoje programi koji mogu menjati i imitirati sve instrumente koje poznajemo (samim tim vam nije potrebno da znate da svirate određeni instrument, dovoljno je samo da poznajete note, ako i toliko), već se uveliko radi na algoritmima koji sami stvaraju muziku. Algoritmi su svugde oko nas, pustili smo ih u svaku sferu života. Youtube zna koju muziku volite da slušate jer je toliko puta čuo vaše omiljene pesme. Ukoliko bismo veštačku inteligenciju pustili da nam prati raspoloženja i osećanja, kao što nam danas prati navike, Youtube bi znao da proceni koju muziku treba da vam pusti kada ste tužni ili besni. Faktički bi bio najbolji dj koga možete da zamislite. Ali ne samo to, na osnovu podataka koje ima, algoritam bi mogao da sastavi pesmu koja je doslovce pisana samo za vas i koja će vas nesumnjivo oboriti s nogu (jeste li čuli pesmu koju je veštačka inteligencija ,,komponovala” na osnovu dosadašnjih pesama sa Evrovizije? Možda nije remek-delo muzike, ali svakako je evrovizična).
, Hoće li plod ovoga biti velika umetnost? Zavisi od toga kako definišemo umetnost. Ako je lepota zaista u ušima onoga ko sluša, i ako je kupac uvek u pravu, biometrijski algoritmi imaju izgleda da stvore najveću umetnost u istoriji. Ako je suština umetnosti u nečemu dubljem od ljudskih osećanja, i ako bi umetnost trebalo da iskazuje jednu istinu koja nadilazi naše hemijske treptaje, biometrijski algoritmi možda i neće biti naročito veliki umetnici. Nije to, međutim, ni većina ljudskih bića. Da bi stupili na tržište umetnosti i istisnuli mnoge kompozitore i izvođače od krvi i mesa, algoritmi neće morati smesta da nadmaše Čajkovskog. Dovoljno će biti da prevaziđu Britni Spirs.”
,
Naravno, ukoliko algoritmima damo pristup u svaku poru života, gubitak poslova bi mogao biti naš najmanji problem. Harari na pominje da bi ovaj scenario mogao da dovede do potpunog gubitka vlasti nad sopstvenim životom, ili još gore do nastupanja ,,digitalnih diktatura”. Već smo na dobrom putu da se to zaista desi, upravo zbog toga što nam veštačka inteligencija toliko olakšava živote. Više ne moramo da pamtimo brojeve telefona, niti da sa sobom vucaramo telefonske imenike. Ne moramo da znamo neki strani jezik da bismo saznali šta na njemu piše. Ne moramo da odlazimo u biblioteku da bismo se informisali o nekoj sitnici, ali takve sitnice više ne moramo ni da pamtimo – uvek su nam pri ruci. Ne samo da smo tehnologiji prepustili da pamti za nas, dopustili smo joj da umesto nas s vremena na vreme donese i poneku odluku.”
,
Trenutno poveravamo Netfliksu da nam bira filmove, a Guglovim mapama da reše da li da skrenu levo ili desno, ali kad počnemo da računamo na to da će veštačka inteligencija umesto nas rešiti šta da studiramo, gde da radimo, s kim da se venčamo, ljudski život prestaće da bude drama odluka. Demokratski izbori i slobodno tržište neće više imati mnogo smisla. Isto važi i za većinu religija i umetničkih dela. Zamislite Anu Karenjinu kako vadi smartfon i pita Fejsbukov algoritam da li da ostane u braku s Karenjinom ili da pobegne s naočitim grofom Vronskim. Ili zamislite svoju omiljenu Šekspirovu dramu u kojoj sve ključne odluke donosi Guglov algoritam. Hamlet i Magbet će imati mnogo prijatniji život, ali kakav će to zapravo život biti? Imamo li neke modele prema kojima bismo mogli dati nekakav smisao takvom životu?”
,
Pa ipak, ova ,,iluzija o znanju” (termin koji su skovali Stiven Sloman i Filip Fernbah) nije obavezno produkt 21. veka. Harari tvrdi da je individualnost mit i da smo kao vrsta dospeli tu gde jesmo baš zbog toga što smo se oslanjali na ,,grupno razmišljanje”. Nijedan pojedinac, kaže on, ne zna sve što je potrebno da bi se sagradila katedrala ili konstrisao avion, a kako je istorija napredovala, znanje pojedinca postajalo je sve uže: ,,Jedna žena iz plemena lovaca sakupljača u kamenom dobu znala je kako sama sebi da napravi odeću, da potpali vatru, da ulovi zeca i da umakne lavovima. Danas mi mislimo da znamo mnogo više, ali kao pojedinci zapravo znamo mnogo manje.”
,
Dalje u knjizi Harari se dotiče brojnih škakljivih tema. Otvara pitanja političkih i društvenih uređenja, religije, ljudskih prava, rasizma, itd. Kako i sam spada u nekoliko manjinskih grupa (Harari je Jevrejin, homoseksualac i vegetarijanac) povremeno sebi daje za pravo da bude strastven i prilično ličan. Sa određenim stavovima koje iznosi ćete se složiti, sa nekima možda ne. Njegov odnos prema religiji mogao bi se posmatrati kao kontroverzan, pa tako u jednom trenutku suprotstavlja različite religije po viđenju božanske sile, od kojih je jedni shvataju kao enigmu a drugi kao,,strogog zakonodavca o kome znamo i previše. Znamo tačno šta misli o modi, hrani seksu i politici i prizivamo tog Ljutitog Čoveka s Neba da opravdamo milion pravila, ukaza i sukoba. Taj se uzruja ako žene nose kratke rukave, kad dvojica muškaraca imaju međusobni polni odnos, kad se tinejdžeri samozadovoljavaju. Neki kažu da se Njemu ne dopada da pijemo alkohol uopšte nikada, dok, prema drugima, On neopozivo zahteva da pijemo vino svakog petka uveče ili svake nedelje ujutru. Napisane su čitave biblioteke knjiga da se do najsitnijih podrobnosti objasni šta to On tačno hoće od nas, a šta mu se ne dopada.” Govoreći o terorizmu, s druge strane, Harari zapravo pokušava da odgovori na pitanje zbog čega ga se toliko plašimo kada, statistički gledano, on ubija manje ljudi nego šećer – zato što terorizam nije ukusan, pretpostavlja cinično.
,
Ove teme su samo neke od onih koje Harari pokriva u svojim lekcijama. Na većinu pitanja koje postavlja, autor zapravo ne nudi rešenje, što bi možda bilo i suludo očekivati jer kao i što sam kaže ,,pojedinac ne može znati sve”. Ako tražite konkretne odgovore na konkretna pitanja, ovo nije knjiga za vas (niti je bilo koja druga, da se razumemo). Vrednost ove knjige ne leži u rešenju problema već u pokretanju točkića u glavi onih koji je pročitaju: ,,Ljudi imaju izvanrednu sposobnost da istovremeno i znaju i ne znaju ili, tačnije, mogu nešto da znaju kad zaista razmišljaju o tome, samo što uglavnom ne razmišljaju o tome, tako da ne znaju”. A zamislite šta bismo sve mogli samo kada bismo malo porazmislili.''
Нема коментара:
Постави коментар