петак, 05. март 2021.

"Pomrčina pritisnula naše dane"


      Pročitam danas na nekom portalu naslov ispod slike Edvarda Munka Krik : “ ovo je mogao samo da nacrta ludak”.... Nemam pojma šta je autora teksta navelo na takav zaključak, niti sam poželela da otkrijem njegovo objašnjenje slike ili slikara.  Poruka slikae je  dovoljna za sebe,  Dovoljno  je i ono što je  slikar napisao o trenutku koji ga je inspirisao. 

“Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili hodati, a ja sam ostao, drhteći od nemira, i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom”.

      Sliku sam videla i gledala nebrojeno puta i svaki put je u meni izazvala drugačije misli i osećanja ali nikada,  kao sada, nisam osetila dubinu krika, jezu i užas. Ne znam da li poslednji događaji dodiruju druge na isti način kao mene? Po medijima bih zaključila da nisam jedina koja je zanemela pred silinom patologije . 
     U jednoj od zabeleški iz Munkovog dnevnika piše: Više ne treba slikati enterijere, ljude koji čitaju ili žene koje pletu. Oni moraju biti živi ljudi koji dišu, osećaju, tuguju i ljube." Nije li konačno vreme da vladaoci naših života ( ma ko bili)  počnu da razmišljaju o živim ljudima.   

     Na ovom blogu su ispisani mnogi tekstovi. Često sam  nad nekom temom ostala duboko u noć, čak do pred samo jutro, toliko je materija znala da me prikuje za stolicu i tastaturu. Retko sam pisala bezvoljno, bez strasti traganja za nekom novinom iz bilo kod područja nauke, umetnosti, politike. 
    Već duže vreme blog  "ćuti". Zavladao je muk. 
    MISLI ne nadolaze, reči ne izlaze, osvaja praznina, ponor. Moj uobičajeni verni pratilac, optimizam, sa mukom prizivam pokušavajući ga zadržati da se ne bi potpuno izgubio. Bez njega i ostalih  starih dobrih životnih motiva, završila bih na sredini ili kraju mosta, sa rukama oko glave, otvorenih usta...bez identiteta... jer... olovno vreme krišti,  para uši, odzvanja tišinom.Treba izdržati!


   


 Vladislav Petković Dis: 
 
Naši dani 

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podigo se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,

Ismejane sve vrline i poštenje,

Poniženi svi grobovi i životi,

Uprljano i opelo i krštenje.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,

Pobegao duh jedinstva i Bog rata,

Obesismo sve praznike i tribune,

Gojimo se od grehova i od blata.

Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,

Lopovi nam izrađuju bogataše,

Mračne duše nazvaše se patrioti.

Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočimo na izbore,

Svoju hrabrost na podvale i obede,

Budućnosti zatrovasmo sve izvore,

A poraze proglasismo za pobede.

Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;

Od nesrećne braće naše, od robova

Zatvorismo svoje oči i džepove.

Mesto svetle istorije i grobova,

Ostala nam još prašina na hartiji,

Ko jedina uspomena na džinove;

Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove.

Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;

Pod sramotom živi naše javno mnjenje,

Naraštaji koji sišu ko pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda;

Al kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!

Pomrčina pritisnula naše dane.


12 коментара:

  1. Ohh, LI.... Da li da napišem komentar ili da ne napišem? Imam želju, a istovremeno je i nemam. Pitanje je samo namere, motiva. S jedne strane želim lepim rečima da podignem sve one koji ovi čitaju, a s druge strane verovatno se i u meni krije potreba da izbacim iz sebe odraz ovog vremena koje i u meni pečatira utiske.

    Ne bih o Munku, ipak je on stvarao pre više od jednog veka. Drugi je to duh vremena, pa čak i za Munka koji je pomerao granice konvencija u umetnosti. Danas je ta slika prenesena na čitav svet, umetnost za to više nije potrebna, osećaj skučenosti unutar sopstvenog tela postao je sve veći i veći. U meni je ta slika oduvek izazivala osećaj ograničenosti prirode čoveka koji je zarobljen sopstvenom sudbinom, u nemogućnosti da izađe van i oseti bar delić nekog oblika slobode. I slika mi je odavala utisak o čoveku koji toga nije svestan i da je to nečujan krik koji jedino oni probuđeni mogu da ga vide i osete. O tome je Viktor Frankl napisao knjigu, ne samo on, mnogi drugi, opet o nekim drugim užasima, ali se svakako usmerio na užase novog vremena koje je nazvao egzistencijalnom prazninom.

    Pa, oduvek je postojala ta egzistencijalna praznina u čoveku, samo što se svet razvio do te mere da više tu prazninu ne može više ničim da popuni, a da to zadovoljstvo ne potraje duže od trenutka trenutnog zadovoljstva ispunjenja. Sve smo probali, sve smo imali, videli, okusili, sve smo naučili, izmislili, otkrili, svuda smo došli, sve samo sa jednim ciljem koji nikome nije bio jasan, niti otkriven - kako do slobode. Koje slobode, kakve slobode, kojeg kvaliteta slobode???

    Bunili smo se protiv nepravde, protiv raznih vrsta nesloboda, nekulture, neobrazovanja, primitivizma, okupacija svim i svačim. S druge strane, drugi su se bunili protiv sloboda, kuture, obrazovanja, gledajući samo sopstvene iterese. Ako malo bolje razmislimo i jedni i drugi su imali svoj interes – jedni su želeli ponos koji im je donosio osećaj da su pravedni, drugi su želeli ponos koji im je donosio osećaj moći nad drugima. Ponos je svima bio tačka pokretanja.

    Malo pozovimo i istoriju u pomoć, i videćemo da smo sve to kao ljudi već isprobali i doživeli. I šta smo videli? Pravednici prvi stradaju! Izgleda da smo promašili pravi smisao pravednosti. Čak je i religija promašila cilj, otišla u nekom drugom pravcu, dalje od Boga, dobra, istine. Gde je ČOVEK u svemu tome? Trenutno samo mogu da prizovem Njegoša: jedna slamka međ vihorove, sirak tužni bez iđe ikoga, pleme moje snom mrtvijem sanja..... tako je oduvek bilo i tako će uvek biti.


    ОдговориИзбриши
  2. Sve ovo što nam se pred očima otvara je jedna nova vrsta tišine. Kao pred dolazak nečeg novog. Potseća me na onaj Trirov film, Melanholija. Samo da ga ne doživimo bukvalno. Novo doba, doba gde smo sami sebi ukinuli kontakte. A Bog živi jedino između dva čoveka. Zjapi ta rupa prazna, i odzvanja čudnom tišinom, koja potseća na Munkov krik. To je isti osećaj.

    I na kraju, šta je taj optimizam? Laž, samoobmana, poštapalica koju koristimo da bi “izdržali”... A sve što nam je potrebno je tu, svaki čovek do nas. Od onog najbližeg do onog koga i ne poznajemo, a ipak delimo istu sudbinu stanovnika ove planete. Povezani smo nevidljivim mrežama koje negiramo. Zamislite kada bi ćelije bubrega negirale da ćelije krvi postoje, ili da ćelije srca smatraju da su one bogom dane i važnije od ćelija debelog creva. Kako funkcioniše ljudski organizam, tako, po istom principu treba da funkcioniše svet, društvo, porodica. Svi rade jedni za druge, i svi postoje samo zbog tog jednog tela koga čuvaju.

    Ja sam izgubila u međuvremenu te kriterijume optimizma, pozitivnog stava, i slično. Prosto, ne znam ni sama kako, ali jednostavno živim i prihvatam tu činjenicu da smo svi ovde jer nešto treba da platimo. Plaćamo unapred parče slobode koju treba da osvojimo. Ovde na ovom svetu nema ništa džabe i niko nije privilegovan da će nešto dobiti a da nije prethodno odradilo ili platio. E sad, kako ko, i kako čime....

    Ako bar shvatimo da će nam lepše biti ako se potrudimo da uspostavimo lepe odnose međusobnog poštovanja i brige. Jer sve drugo, čini mi se da je postalo deplasirano.... Čak ni to znanje, za kojim mi, nazovi intelektualci, jurimo... pa sada je postalo još besmislenije. Jel možemo znanjem spoznati ljubav, naći mir, spokoj.... tih kategorija nema u ovom životu, to su samo zamke za nova jurcanja. Ovde postoji samo večni tok. Naš problem je što ga ne pratimo, i kočimo sve što je za nas planirano da bude, misleći da smo pametniji od Boga. I oni nazovi grešnici, i oni nazovi pravednici....

    Svako dobro svima

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман10. март 2021. 01:58

      S f i n g a!!! Pa dobro, rekoh sebi, one se ne javljaju, ni jedna. Verovao sam da ste dobro. Svratim, retko. Nije interesantno. Nerealno je bilo očekivati da će se pojaviti Sfinga. Sa Li sam se dopisivao. Pola života potrošimo na čekanje. Jednom sam u ovom izgubljenim vremenu pomislio da je i čekanje relativno kao i vreme. Postalo mi je vreme jos relativnije jer sam prestao da čekam. Pomirio sam se sa stanjem.
      Sada tek idem da pogledam komentar. Dovoljno mi je bilo ugledati ime. Pozdravljam te, draga. Neka si živa i zdrava!
      Pedja

      Избриши
    2. Dragi Peđa, otkuda takva pomisao da se neću pojaviti? Eto, vidiš li koliko svi mi volimo naše slatke zablude. Šta bi bez njih, kako bi drugačije živeli kad smo već navikli na taj šećer. Ja sam nekako sve vas ovde prihvatila kao neke svoje saputnike i ne mogu vas tek tako odbaciti. Taman posla!!! Samo se ponekad javim, ponekad sam ćutke prisutna, ponekad sam na drugom putu, u drugom vozu, ali opet sam tu. Iako smo svi na različitim meridijanima neko čudo novih tehnologija nas je povezalo. Zaista ste mi svi dragi i mili srcu, da vas doživljavam svojim prijateljima, iako i mi kritikujemo ta virtuelna prijateljstva i te tkzv društvene mreže. Šta se duboko krije u prirodi ovakve povezanosti, na to je već malo teže odgovoriti a da bude racionalno promišljeno.... Nije ni važno, svaka priča je za sebe. Lepo je sa vama ćaskati, družiti se, pa makar i virtuelno i meni to zaista prija. Peđa, sad očekujem izliv tvojih duhovitih opaski.... Eto i moje zabludice na delu. Ko priznaje pola mu se prašta. ;)* <3

      Ovo je vreme opšte providnosti, sve se otvara, sve je jasnije, iako nam se čini da je pomrčina. Kažu mudri: ja budim zoru, ne budi zora mene. Dovde smo stigli, i nikako nije kraj puta. Prošlo je vreme priča o politici i političarima, oni više nisu zanimljivi, o belosvetskim zaverama, koroni, neukusu, kiču... sve je već postalo odavno bljutavo, bar meni. Sad treba samo lepim stvarima puniti ove stranice. Treba nam drugačija vrsta hrane i za glavu i za dušu. Ako je mi ne proizvedemo, neće niko umesto nas. Li, stavi tačku.... treba ti novi početak, nove teme, malo više ljubavi, poezije, lepote, sunca, osveženja, veselosti, lepršavosti, radosti... I mi ćemo se češće okupljati oko takvih tema. Anatomiju društva smo već savladali. Valja ići u osvajanje drugih prostora. Mislim da je u tome lek, pa neka me neko demantuje. Možda će i biti u pravu.
      Danas je pao sneg, i koliko vidim samo se deca raduju. Mi smo zaboravili da se radujemo malim stvarima.

      Osmeh za sve vas

      Избриши
    3. Анониман13. март 2021. 00:22

      Imao sam dva luda dana, ni minut za dupe da se počešem. Draga, nije svima vreme opšte providnosti. Tebi jeste i meni je. Meni je sve ovo bilo već mnogo puta viđeno, dijaboličan odnos kolega iz struke. Blisko mi je i tim jasnije ali neprihvatljivo. Previše je pojedinosti da bi sve bila slučajnost. Nas iz struke je ovaj idiotluk usisao u vrtlog. Ti si u pravu, treba nam drugačija vrsta hrane i za glavu i za dušu. Ne ide. Treba svako jutro da ustanem i ubacim u cipele struke. Prati me profesionalna senka. To je moj problem. Ovakve zloupotrebe nauke i dalje će generisati tragedije i zlo u meri koja je proporcionalna njihovoj moći. Sada vidimo kolika je ona i njene razorne posledice.
      Budi sretna sto nisi na izvoru.

      Pedja

      Избриши
    4. Potpuno te razumem... Tvoja pozicija je ipak malo drugačija. Mada, da li možeš da zamisliš kako moj stomak igra kada vidim Beorad na vodi, novu arhitekturu stanova, zgrada, divljanje na sve strane, planove za budućnost, novi grad na Makišu, nekakvu gondolu na Kalemegdanu... tako mi gajimo buduće ljude sa novom psihom, novim gledištima, novim mozgom... stručnjaci ne mogu ništa pred tom pojavom koja je mnogo jača od svake moguće pameti. Ispada da je idealizam srušen, iako smo pod tim pojmom podrazumevali nešto sasvim drugo. Idealizam je sada ono što možemo smatrati čovekomernim. Ovde se samo još može postaviti pitanje da li je pametno, moralno ili svrsishodno povlačiti se. Ali, ta pojava povlačenja je prisutna mnogo godina unazad. Zašto je to tako, zaista ne znam, osim što mogu da zamislim kolika je to sila koja vlada ovim svetom. Protiv nje nije moguće organizovati se kao do sada. Samo znam na sopstvenom primeru da ja nisam u stanju da se nosim sa primitivizmom, bezobrazlukom i bahatošću i da nemam tu vrstu perfidnosti unutar sebe da bih imala bar približno ravnopravnu poziciju. Nema tako strukturisan mozak. Prosto rečeno, pa čak ni sa nekom običnom opajdarom nisam u stanju da izađem na kraj, pobediće me svojim oružijem. Ja to oružije nemam. I tako, po svoj prilici svako bira svoje okruženje i svoj svet. U sudaru sa drugačijim svetom moramo naučiti da odigramo ulogu što je moguće bolje da ne bi poginuli, jer to nam je jedino preostalo. Svi na kraju nešto moramo da žrtvujemo i svi na kraju nešto nećemo da žrtvujemo. Svakako, nešto uvek mora da se plati. Ja ne verujem u to da treba čekati bolja vremena. To je već još jedna iluzija.

      Šta da vam poželim osim da svako izgradi neki svoj svet u kome će da nađe ono što njegovom biću treba. Pozdrav svima.

      Избриши
    5. Анониман18. март 2021. 00:48

      To ja nazivam svetogrđe, namerno skrnavljenje Beograda, hotimično sam spreman prihvatiti. Srbiji nedostaje istinsko poštovanja istorije i tradicije. Neki je ne znaju, a nije im ni važno, koliko se povode modernim koje i ne umeju da definišu, sve dok im se ne objasni da je njihovo moderno grozomorna kopija. Šta god da je razlog pojedinaca, koji ulaze u projekte sa politikom, sve apsurdnije i autističnije postaje uporno ignorisanje uglednih imena iz struke. Budimo iskreni nedovoljan je pojedinačni otpor takvim bahatostima, oličen povremenim upozorenjima, trebao je on prerasti u bunt. Lupam. Kako se boriti protiv arogantnih, dobro pozicioniranij primitivaca iz vlasti? Nikako !

      Budi pozdravljena
      Pedja

      Избриши
    6. Анониман19. март 2021. 17:15

      @Sfinga, pozdravljam te. Ziva, zdrava, lepa vest. Li je prestala biti aktivna na blogu pa ne svracam. Cujemo se i oko dosta stvari prodiskutujemo pa mi blog ne nedostaje. Sada ste me vas dvoje podsetili na prijatna druzenja. Da, bilo je lepo. Ti si, Sfinga, pronasla nacin prezivljavanja u haoticnom pandemijskom periodu. Mene drasticne mere nisu dotakle. Vodim zivot po starom. Ne uzrujava me, kao Pedju, ni sadasnjost nj buducnost. Ne razmisljam. Zasto bi? Nemam iliziju da mogu nesto da promenim, sa druge strane mogu mnogo toga da ucinim da ugodno prozivim svoj zivot. Tako je to sa mnom.
      Pozdravljena,
      Z.

      Избриши
    7. Анониман19. март 2021. 18:53

      Bio i ostao zagledan u zvezde! Egoisto jedan.
      Pedja

      Избриши
  3. Анониман26. март 2021. 13:40

    Неко је споменуо ду .... Kад устанемо јутром и почешемо се за д.пе, ко на то може да утиче, ах, какав осећај слободе!
    (Парафраза неког стиха песника, Чарлса Буковског).

    Ј.Б

    Дуго те нема, штета.


    ОдговориИзбриши
  4. Анониман29. март 2021. 13:54

    Ne verujem u takav pad! Tekst je trenutak inspiracije, tako procenjujem u nadi da ste stara.
    Pesnik u prolazu.
    Sfinga po starom, izvanredna, optimista.

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман29. март 2021. 14:10

    Знате ли ви, држати жуч, без изливања, није добро!
    J. Б.

    ОдговориИзбриши