Deo triptiha, Vrt zemaljskih radosti ( treći panel- gornji deo )
Nizozemski renesansni slikar Jheronimus Bosch,( tim imenom se potpisivao na slikama od 1490. god) posthumno je poznatiji kao Jerome Bosch ili Hiëronymus Bosch, rođen je pod imenom kao Jeroen Antonison van Akenč
Postoje tri portreta slikara :
1. anonimni slikar, portret datira oko 1550. Arras, Bibliothèque Municipale.
2. gravura iz 1572 (publicatie)
3. anonimni slikar,16e? Amherst, Amherst College.
Samo se mali broj dela može sa sigurnošću pripisati Boschu . Mnogim se delima osporava autentičnost , tj. sumnja se da su u pitanju kopije dela koje je Bosch mogao izgubiti. Stotine slika u muzejima i privatnim zbirkama čuvaju se pod naslovom "sledbenik Jeroen Bosch", "Škola Jeroen Bosch", "Boschov stil " ... Kopije i replikacije originalnih dela Jeroena Boscha su brojne. Sredinom šesnaestog veka Boschov stil je bio moda, posebno u Antwerpenu. Potražnja za takvim slikama je bila velika, posebno trideset godina nakon njegove smrti. Pored velikog broja anonimnih dela, neki od umetnika, koji su slikali u njegovom stilu, postali su poznati.
Dokument nastao između 1503 i 1504, nazvan “Knechten-dokument” ( o više manje prisilnom radu ), podiže deo vela tajne sa rada slikara. Dokument je izvod iz knjige de LieveVrouwen Broederschap iz grada Hertogenbosch i u njemu se spominje slikarev atelje. To ukazuje na činjenicu da je Bosch radio uz pomoć saradnika koji su morali da slikaju u stilu slikara. Upravo je tim saradnicima posle bilo lako imitirati stil. Prema nekim savremenijim izvorima Boschovi sledbenici su pretežno kopirali njegove gravure i crteže, često skice kompozicija, studije figura. Slike su bile teže dostupne.
Jheronimus Bosch - arts-graphiques, Musée du Louvre
zadnja strana, sedam čudovišta, dva s ljudskim licem
Kupferstichkabinett, Berlin
Anonimni (Holandija).
Polje ima oči. Šuma ima uši. Želim videti, ćutati i čuti.
Koncert u jajetu, Palais des Beaux-Arts, Rijsel
Skica Boscha iz Kupferstichkabinetta, Berlin
Možda kopija originalne skice
Ova slika je moguće interpretacija Boschove skice na istu temu ( naslikana u stilu Boscha ) koja je pohranjena u Berlinu u Kupferstichkabinettu. Naime, pesma koja se nalazi u zborniku datira tridesetak godina iza Boschove smrti.
Na slici "Koncert u jajetu" vidimo desetak ljudi koji sede u ljusci jaja. Oni pevaju iz otvorene knjige, pod vođstvom redovnika. Njihovo pevanje prate harfa, lutnja i truba. Redovnik pokazuje na zbornik, gde se vidi o kojoj je vrsti pesme reč. To je ljubavna pesma u četiri glasa pesnika Sebastijana Branta koja opisuje putovanje brodom blesavih likova. Ova tema je bila poznata u Evropi od kraja 15. veka: Brod luđaka. U brodu budala svaki lik predstavlja neku vrstu gluposti: krivoverstvo, glupost, pohlepu itd. Pored redovnika lik nosi obrnuti levak na glavi što je nekada bio simbol ludila. U donjem uglu, levo, nalazi se riba, mačka i ruka koja strši iz jajeta vrebaju da je zgrabe. Riba je vrlo stari simbol za Hrista. To je put razuma usred vidljivog haosa.
Tumačenja
Pri tumačenju njegovih dela pojavljuju se izvesni problemi. Njegov jezik je vezan za određeni vremenski okvir i prostor ( kao prethodni crtež) ali mnogim simbolima, aluzijama ili tekstovima u delu, ne mogu se pronaći tragovi u njegovom vremenu, ili ih nije ni bilo ili su izgubljeni. Izgleda da je mnogo toga izbacila mašta.
Već su prvi kritičari njegovog dela imali probleme sa tumačenjem. Na primer, Lodovico Guicciardini je stil sažeo na inventore nobilissimo miravigliose di cose fantastiche bizzare" (najplemenitiji i divni izumitelj fantastičnih bizarnih stvari), a scene na slikama " neobične šale i posebne ćudljivosti".
Upravo je ova pojednostavljena predstava bizarnosti imala veliki broj sledbenika, imitatora i prepisivača. Ti su imitatori isticali čudovišta i demone, često želeći pomaknuti granice prirodnog. Prvi kolekcionar Boschovog dela, španski humanista Felipe de Guevara, požalio se na brojne imitacije koje mu se nude i koje su imitatori vešali u dimnjake kako bi izgledali stariji.
De Lakenmarkt van 's-Hertogenbosch. (Bron: Anoniem, ca. 1530, Het Noordbrabants Museum) Trg na kom se prodavao tekstil ( laken ). U sedmoj kućai sa desne strane je živeo slikar.
Istorija tumačenja ovog slikara grotekstna je slika istorije umetnosti. Počnimo redom.
Đavolji slikar
Početkom 17. veka Bosch je bio optužen za herezu zbog " đavolstva". Međutim, bibliotekar Escoriala, José de Sigüenza, zauzeo se za Boscha. On je 1605. godine napisao da njegove slike treba smatrati "knjigama mudrosti i umetnosti. Ako postoje" nerazumne "stvari to je naša nerazumnost , a ne njegova."
Istina je da je stanovništvo kasnog srednjeg veka bilo opsednuto đavolom i da su u kasnoj nizozemskoj mističnoj tradiciji apstraktni pojmovi đavola izraženi su u obliku slika čudovišta, demona i čudnih životinjskih stvorenja.
Ludost ili čudna podsvest
30-tih, pod uticajem psihoanalize, mislilo se da je Bosch lud ili da je barem bio opsednut grehom i krivicom. Sumnjalo se da Bosch slikama iz podsvesti pokušao prodreti do podsvesti gledalaca.
Sektaš
Nemački istoričar umetnosti Wilhelm Fraenger 1947. godine plasirao je ideju da je Bosch bio pripadnik sekte Adamita. koja se vezivala za nudizam, slobodnu ljubav i poligamiju, te da su njegove slike prikaz Vrta zemaljskih užitaka koji bi, prema Fraengerovoj, trebao biti nazvan Vrtom ljubavi. Međutim, Adamiti su bili aktivni u Bruxellesu vek pre Boscha i najpovršnija analiza slikarevih Vrtova pokazuje da slikar suptilno odbacuje bilo koji oblik slobodne ljubavi. Tvrdnje istoričara Charles de Tolnay i Ludwig von Baldass prikazuju Boscha kao religioznog moralistu i satiričara.
De Moderne Devotie
Bosch je također povezan sa tadašnjim novi smerom unutar katoličanstva (de Moderne Devotie) neke vrste propovedi oponašanja Hristova života izvan crkve u bratstvima poput Bratstva Gospe. Moderna pobožnost bila je odgovor na korupciju u Crkvi i obeležila ju je pobožnost i praktična mudrost. Da je Bosch bio pristalica ovog pokreta, vidljivo je između ostalog, zbog čestog motiva izopačenog prikazivanja sveštenstva ( i visokog i niskog ). U tom svetlu je moguće objasniti likove asketa, (na primer, pustinjski triptih i sveti Jeronim). Ovi ranohrišćanski sveci, sa svojim pobožnim i asketskim načinom života, verovatno su bili primeri novog ideala života: novog askete. Ovaj je ideal povezan s modernom pobožnošću, u duhu je braće iz zajedničkog života, novi asket želi "živeti i raditi pobožno u svetu".
Folklor, običaji , tradicija
Fraengerova suprotnost bio je Nizozemac Dirk Bax, koji je u nizu knjiga i članaka objavljenih od 1948. nadalje, a posebno u disertaciji pokušao da dešifruje Jeroena Boscha na osnovu književnosti, folklora i istorije. Bax je plutao kroz nejasne izvore u rukopisima tog razdoblja tražeći izreke da bi tada mogao naći paralelu s slikama u Boschovim slikama. Bilo je malo očiglednih jednostavnih umrežavanja teksta i slika, pa je Bax morao povesti svoje čitaoce kroz zamagljen niz argumenata kako bi uspostavio vezu. Evo jednog primera ( Čovek i žena na letećoj ribi - detalj sa triptiha Het Antonius-drieluik)
Čovek na ribi nosi kapu u obliku vreće, model prilično uobičajen u 15. i 16. veku . Kako se nazivala ova "kapa" za glavu, nije poznato. Postoje dva izraza koja se uzimaju u obzir , jedna je saccovel [lit: sack-cowl],, mogla po mom mišljenju značiti i kapuljača u obliku od vreće; druga je sac [vreća], srednjenizozemska reč za odevni predmet čija se precizna priroda može zaključiti tek iz konteksta u kom se pojam pojavljuje ( može da je nosi npr. mlinar, neko ko nosi vreće kukuruza, konjanik). Izgleda da je kapa - vreća napunjena nečim. Telo muškarca je oblikovano kao jaje, što je simbolika ludosti, dozvole ležernosti, nesputanog uživanja, pa bi se moglo zaključiti da je u pitanju neki varalica ili je varalica žrtva, zavarana od strane đavola.( ili, ili ..)
Iza muškarca sedi žena koja nosi takođe svojevrsno "pokrivalo" za glavu što se može videti i na drugim ženama na Boschovoim slikama ( Gula i Invidia). Takve " marame" za glavu zvale su se vimpel [wimple], a žena je možda zwimpelwite [wimple-withe], tj. žena s lanenom krpom namotanom oko glave na način uobičajen među nižim slojevima. Jedan kraj tkanineje olabavio i lebdi iza nje u vazduhu. Možda je Bosch s tim mislio da ona nije samo žena sa velom, već istovremeno simbol zanimanja žene čiji je zadatak bio ispunjavanje čaše s pivom u konobi.
Dirk Bax je tipičan istoričar-zaljubljenik u temu koji se hvatao za bilo koju reč, potrčao za njom i tako došao do smisla za sliku. On je decenijama izučavao stare nizozemske reči, folklor, istoriju . 1484., grad Hertogenbosch doživeo je veliki razvoj. U to su se vreme pojavila štampana dela što je jedno od uporišta ovog istoričara.
Međutim njegove su teze bazirane na složenom sistemu reči i rešenja, masi nagađanja i preteranim književnim referencama. Teško je prihvatiti pretpostavku da je Bosch stvarao sa toliko književnih aluzija, toliko dvostrukih značenja i nejasnih referenci.
Baxov rad neki istoričari prihvataju, većina ne. Sledili su ga Roger-Henri Marijnissen i Paul Vandenbroeck te Nizozemac Eric de Bruyn.
detalj sa poslednjeg suda
Droga
Šezdesetih godina je došla na red droga! Da li se slikar možda drogirao dok je slikao slikao? Zaista, Boschova neobuzdana mašta tera posmatrača na raznorazne zaključke. Nisu svi slikari koji su živeli u kasnom srednjem veku imali tako jeziv vizuelni izraz.
Presek socijalniih odnosa
Danas preovladava stav da je Bosch četkicom secirao različite socijalne grupe. Mnoge teme iz Boschovog dela odnose se na dobrostojeću buržoaziju koju je karakterisalo razvratništvo, prevare, lenost. U pojedinim delima koja su sačuvana samo na fotografijama nalaze se i obični ljudi, i njihov je razvrat i zabave. Bosch podvrgavao kritici.
Neka od svojih dela od 1500 do 1520 Bosch je napravio za te bogate građane, iz rodnog mesta Hertogenboscha ali i šire. Bio vrlo popularan kod plemstva na špansko-burgundskom dvoru. Iz dokumenata se vidi da je 1516. godine Margareta, kraljica Nizozemske, posedovala sada izgubljeni trag Očaranosti svetog Antuna. Takođe je zbirka kardinala Grimanija u Veneciji sadržavala Boscheva dela. Filip II je nakon Boschove smrti bio je jedan od njegovih najvećih obožavatelja i on se pobrinuo da veliki broj njegovih dela završi u Španiji. Triptih Poslednji sud ( Het laatste oordeel ) se prvi put spominje 1659. godine u inventaru umetničke galerije Leopolda Williama Austrijskog (1614-1662). Krajem 18. veka bio je u vlasništvu grofa Antona Lamberga-Spritzensteina (1740.-1822.), veleposlanika Austrijskog carstva u Napulju i Torinu, koji ga je 1822. godine ostavio Bečkoj Akademiji (Akademie der bildenden Künste Wien.)
detalj poslednji sud ( atelje )
Kompleksnost
Bosch je bio vrlo popularan i nakon svoje smrti. U južnoj Nizozemskoj, Španiji, Veneciji i bližem rodnom Antwerpenu Bosch je bio cenjen i fascinacija njegovim delima je rasla sve do kraja 17 veka kada je interes za njegovim delima naglo splasnuo. Pisci šesnaestog veka kao što su Guicciardini, Vasari, Lomazzo i Baldinucci jednoglasno su pohvalili maštu. Početkom 17. veka
Frey Joseph de Suguenza spominje da se Bosch odvojio od drugih umetnika hrabrošću ne samo da prikazuje čoveka izvana već i čoveka iznutra. Krajem 17 veka njegova je popularnost je opala i Bosch je manje-više pao u zaboravda bi ga krajem 19. istoričari umetnosti ponovo postavili u centar interesovanja nakon čega je postao inspiracija novim stilskim pokretima.
Niko zapravo ne razume Boscha u potpunosti, niko ne uspeva da prodre u Boschov komplikovani lični vizuelni jezik, značenja celina i detalja moguće je tek delomično nikako precizno utvrditi. Istoričari umetnosti Max Friedländer i Erwin Panofsky su po tom pitanju bili jasni: taj stil prevazilazi naše mogućnosti shvatanja, prava tajna njegovih veličanstvenih noćnih mora i sanjarenja mora se i dalje otkrivati.
" This, too high for my wit, I prefer to omit"
Erwin Panofsky
Struka se u ponečemu ipak složila. Uzmimo za primer trihtih Vrt zemaljskih užitaka.
The Garden of Earthly Delights
Vrt zemaljskih užitaka
Kad se krila triptiha zatvore, postaje vidljiva vanjska ploha, u zeleno-sivoj boji. Ova ploha bi mogla ukazivati na prikaz vremena pre "stvaranja sunca i meseca", koji su nastali, prema Hrišćanskoj teologijui, da "svetle Zemlju".
Dakle, smatra se da vanjski paneli prikazuju stvaranje sveta, zelenilo na još nenaseljenoj Zemlji. Bog, noseći venac sličan papinoj tiari (uobičajena konvencija u nizozemskom slikarstvu), vidljiv je kao sićušan lik s gornje leve strane. Bosch prikazuje Boga kao oca kako sedi s Biblijom u krilu, stvarajući Zemlju na pasivan način. Iznad njega je napisan citat iz psalma 33 koji glasi: "Ipse dixit, et facta sunt: ipse mandāvit, et creāta sunt" - jer je on govorio i to je učinjeno; zapovedio je i to se odvilo brzo. Zemlja je zatvorena u prozirnu sferu podsećajući na tradicionalno prikazivanje stvorenog sveta kao kristalne sfere koju drži Bog . Visi u kosmosu, koji je prikazan kao nepropusna tama, čiji je jedini drugi stanovnik sam Bog.
Osim vegetacije, na Zemlja još nema ljudskog i životinjskog života, što ukazuje da prizor predstavlja događaje biblijskog Trećeg dana. Bosch stvara biljni život na neobičan način, koristeći ravnomerno sive nijanse zbog kojih je teško utvrditi sadržaj ( možda neke mineralne formacije). Unutrašnjost tla okružuje more, delomično osvetljeno snopovima svetlosti koji prolaze kroz oblake. Vanjska krila imaju jasan položaj unutar sekvencijalne pripovesti dela u celini. Znači, vanjske plohe pokazuju nenaseljenu zemlju sastavljenu isključivo od stena i biljaka i oštro kontrastiraju s unutrašnjim -središnjim pločama koje su prepune požudne čovečnosti.
Smatra se da prizori prikazani u triptihu slede hronološki redosled: s leva na desno oni predstavljaju Eden, Vrt zemaljskih užitaka i Pakao. Bog se pojavljuje kao tvorac čovečanstva u levom krilu, dok su posledice čovekovog neuspeha da sledi njegovu volju prikazane u desnoj. Prema Hansu Beltingu, tri unutrašnje plohe nastoje preneti starozavetnu predodžbu da pre pada nije postojala definisana granica dobra i zla; čovečanstvo u svojoj nevinosti nije bilo svesno posledica.
Ovaj triptih je izvesno vreme krasio Veliku dvoranu u palači grofova Nassau u Bruxelle.
Levi panel : Garden of Eden
Srednji panel : Ecclesia's Paradise
Desni panel : Hell
>U dva druga celovita triptiha, Poslednji sud (oko 1482) i Haywain (nakon 1510), Bog nije prisutan . Umesto toga, ovaj panel prikazuje čovečanstvo koje deluje s očitom slobodnom voljom dok se goli muškarci i žene uključuju u razne aktivnosti koje traže zadovoljstvo. Prema nekim tumačenjima, veruje se da desna ploča prikazuje Božje kazne u paklu.
Dela Jerome Boscha su izraz njegovog vremena ali njegove slike i ilustracijeimaju neobične veze sa savremenim slikarskim stilovima ( npr. nadrealizam- Bosch su često nazivali "prvim nadrealistom") .
U oslikanom svetu Bosch meša se mašta i stvarnost, a čini se da se sve stapa zajedno u neprekidnoj inventivnoj igri. Ljudi se pretvaraju u životinje, pretvaraju se u muzičke instrumente( najčešći instrumenti su lutnja, (lovački) rog, gajde, truba i harfa) i kuhinjske potrepštine i opet natrag. Čak i neživi predmeti, poput kuhinjskog levka, mogu da puzaju sa rukama i nogama i besno gone ljude kao da ih pokreće čarobni duh ili demonska sila
Pa koja su to sve čudovišta? Priroda se na slikama pojavljuje kao zlobna i čudesna sila u kojoj stravične ptice i zveri (čiji su simbolički značenja možda bili vidljivi publici iz 15. veka, ali više nisu) izlaze iz mračne šume, čudovišna stvorenja iz dubokih mora, i svi ti prizori životinja izmešani su sa ljudima koji se seksualno degradiraju u raznim oblicima zadovoljstava. Bosch pokazuje koliko je svet zastrašujući, ali i koliko je smešan. Njegove slike neba i pakla i danas se čine relevantnim, mi živimo još uvek u svetu pomerenih granica, perverznih fantazija i dela sveta bogatih, ali i siromašnih, dnevnih prizora užasa koji se mešaju s radosnim i upravo to je suština scene života ljudi, života na Zemlji a ne neki paralelni svet koji samo umetnik može da umisli i predstavi.
Neretko pomislimo da je svetska elita, kao gore pomenuti brod ludaka, a ljudi svih fela kao Boschove figure sa ( simbolom) levkom na glavi. Ponekad je levak ( ludilo) toliko naglašeno da ispod njega vire samo noge. Prema Baxu, taj levak može ukazivati na mnogo toga, u principu svakako na nepouzdanost, nestabilnost, obmanu i glupost ludaka, „ništa ne držeće u sebi“, čoveka koji ništa u sebi ne sadrži, sve iz sebe izlije. U srednjem veku je on korišten kao instrument mučenja ( izvršitelji su kroz levak ulivali vodu u usta), u Gvatemanu porivaju glavu u vodu, ima li razlike?
Levak nose svi, od običnog čoveka, lekara, do samog Đavola, kao što se i sve ostale čudovišne figure slikara mogu da protumače kao simboli negativnih ljudskih osobina: "čudovišta bez tela", krilata čudovišta na zemlji i vazduhu, ( krila su takođe simbol Đavola ) ili scene ( odnosa) gde jedno čudovište jede drugo, ili " velika riba malu", simbol prožrdljivosti , jednom rečju sva ta na oko " nerazumljiva" Boschova čudovištna ikonografija je ikonografija unutrašnjeg sveta ljudi, ona u svim vremenima ista. Mašta ovog slikara je izvukla i ovekovečila nakaznost.
Нема коментара:
Постави коментар